Član
- Učlanjen(a)
- 03.02.2011
- Poruka
- 40
ИЗНУЂЕНА ЋИРИЛИЦА У ЈНА ТЕК ПРЕД РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ
Народ са овим случајем није упознат, војна лица јесу. Године 1983. ја сам у ЈНА самоиницијативно (нико није "стајао иза мене", нисам био ничија "продужена рука"!) покренуо питање запрепашћујућег несклада између прописа о "равноправности писама у ЈНА" и праксе у којој није било ни "р" од равноправности. Команди армије у Нишу сам доставио писани "роман" који је имао свој "цивилни" део - "Равноправност напред, ћирилица СТОЈ!" - и "војни" део - "Да ли је Вук способан за службу у ЈНА?" Текст сам претходно показао команданту у јединици. Кад га је прочитао, смрзао се и запрепастио:
- Јебо те бог! Да ти право кажем, мене боли ***** и за ћирилицу и за латиницу, али да ћирилица није равноправна - није!
Доста дуго сам чекао реакцију. Од мојих колега нисам очекивао да ми се придруже у овој акцији, али сам очекивао само, кад дође до расправе, да кажу: Овај човек говори истину! И нека одмах седну и ћуте. По јединици се шушкало: "Фића је у праву". У команди армије - мук! Виде да сам таксативно цртицу по цртицу наводио дречаве чињенице, с једне стране, али са друге стране нико није имао муда да се отворено изјасни, јер је ово био политички случај без преседана, па су сви чекали шта ће рећи "они одозго" да би имали „своје мишљење“. Што се тиче ћирилице, нико није ништа могао да оповргне, али ја сам у тексту отворено за то стање оптужио "и највише политичко, државно и војно руководство земље!" После непријатно дугог времена командант ме је обавестио да се генерал Александар Спирковски, начелник штаба нишке армије, интересује да ли ја "остајем и даље при својим ставовима". Обавестио сам га да може слободно да пренесе претпостављеном да - остајем! Из тога сам ја наслутио да моја акција "тамо" није добро примљена.
Ускоро ме је командант обавестио да одем у Команду армије на разговор. И њему је већ било јасно да ме тамо неће дочекати "добродошлицом", па ме је упозорио: "Не дозволите да вас испровоцирају". Дотле је мој командант био на мојој страни, и овим саветом је хтео да ми помогне. У армији сам затекао генерал-мајора Милана Ружиновског (секретар Комитета СК нишке армије), и пуковнике Радојевића и Илић Видака, који су баш тих дана вршили примопредају дужности секретара СК команде армије и приштапских јединица. Генерал Ружиновски се узнемирено дрхтећи журно спремао да негде оде, и рекао ми је: "Ја сад морам да идем, нека они (пуковници) кажу своје, реците и ви своје, па да се преиспитамо". Из тога ми је било јасно да ја треба да се преиспитам, и да ће у ЈНА и даље у прописима стајати "равноправност писама", а у пракси... У живот се кладим да је генерал Ружиновски (Македонац мора да зна како његов народ држи до ћирилице!) желео да избегне овај разговор, и да му је "сад морам да идем" било само изговор.
Пуковници су у разговор са мном кренули у маниру "сад ћемо ми њега прејебати, па да се вратимо свако своме послу". Међутим, они једну, ја три! Они једну, ја шест! Опа, бато! Оваквог саговорника до сада нису имали! Пуковник Радојевић (не знам му име) је оправдавао тадашње стање са „равноправношћу писама“ и чак говорио о „процвату ћирилице код нас“! Ћирилице ни од корова, а он говори о „процвату ћирилице“! И ругао ми се: "Шта ти мислиш, да ћемо ми сада на пола пушака написати ћирилицу, а на пола латиницу, па их такве послати у јединице"? А онда - ново изненађење: "Ја мислим да ми овај разговор - завршимо", а ја сам сматрао да га нисмо честито ни почели! И он је размишљао као генерал Ружиновски – да изврда врућ кромпир и – клисне.
На улици сам чуо од команданта из друге јединице да му је мој командант уз грохотан смех причао: "Наредили су ми да разговарам са Филиповићем, кад оно уместо да он промени мишљење, после његовог текста ја сам променио мишљење!" По јединицама су одржавани састанци на којима се помињао "онај националиста Филиповић". У моју јединицу су послати пуковници Илић Видак и Илић Михаило. Пуковник Видак је рекао да ја "поткопавам борбену готовост Армије, рушим братство и јединство и да скрнавим успомену на милион и седамстошест хиљада жртава НОР-а", на шта сам му ја одговорио: "Да ли су тих милион и седамстошест хиљада жртава пали за протеривање ћирилице, или баш за националну равноправност"? Касније су моје колеге коментарисале: "Фића рекао две речи и запушио му уста. До краја састанка више није отворио уста".
Кад, 2.2.1989.у војном листу "Народна армија", који је од Новосадског договора излазио само на латиници, изашао је уоквирени кратки текст:
У живот се кладим да је до те промене дошло под утицајем мојих "таксативних цртица", мада им је за прелазак из дупета у главу требало 5 година.
Колеге су се – сећајући се оних политичарских етикета које су ми пришивали – хватали за стомак од смеха и задиркивали ме:
"А поткопаваш борбену готовост, поткопаваш"!
Ћирилична најава у латиничном листу:
Последњи латинични број:
Први ћирилични број после 40 година братства и јединства:
После 40 година сетили су се да „дају свој пуни доприниос равноправности језика и писама“, пред сам распад државе!
http://чуварићирилице.срб/свитак_38.Срб
Народ са овим случајем није упознат, војна лица јесу. Године 1983. ја сам у ЈНА самоиницијативно (нико није "стајао иза мене", нисам био ничија "продужена рука"!) покренуо питање запрепашћујућег несклада између прописа о "равноправности писама у ЈНА" и праксе у којој није било ни "р" од равноправности. Команди армије у Нишу сам доставио писани "роман" који је имао свој "цивилни" део - "Равноправност напред, ћирилица СТОЈ!" - и "војни" део - "Да ли је Вук способан за службу у ЈНА?" Текст сам претходно показао команданту у јединици. Кад га је прочитао, смрзао се и запрепастио:
- Јебо те бог! Да ти право кажем, мене боли ***** и за ћирилицу и за латиницу, али да ћирилица није равноправна - није!
Доста дуго сам чекао реакцију. Од мојих колега нисам очекивао да ми се придруже у овој акцији, али сам очекивао само, кад дође до расправе, да кажу: Овај човек говори истину! И нека одмах седну и ћуте. По јединици се шушкало: "Фића је у праву". У команди армије - мук! Виде да сам таксативно цртицу по цртицу наводио дречаве чињенице, с једне стране, али са друге стране нико није имао муда да се отворено изјасни, јер је ово био политички случај без преседана, па су сви чекали шта ће рећи "они одозго" да би имали „своје мишљење“. Што се тиче ћирилице, нико није ништа могао да оповргне, али ја сам у тексту отворено за то стање оптужио "и највише политичко, државно и војно руководство земље!" После непријатно дугог времена командант ме је обавестио да се генерал Александар Спирковски, начелник штаба нишке армије, интересује да ли ја "остајем и даље при својим ставовима". Обавестио сам га да може слободно да пренесе претпостављеном да - остајем! Из тога сам ја наслутио да моја акција "тамо" није добро примљена.
Ускоро ме је командант обавестио да одем у Команду армије на разговор. И њему је већ било јасно да ме тамо неће дочекати "добродошлицом", па ме је упозорио: "Не дозволите да вас испровоцирају". Дотле је мој командант био на мојој страни, и овим саветом је хтео да ми помогне. У армији сам затекао генерал-мајора Милана Ружиновског (секретар Комитета СК нишке армије), и пуковнике Радојевића и Илић Видака, који су баш тих дана вршили примопредају дужности секретара СК команде армије и приштапских јединица. Генерал Ружиновски се узнемирено дрхтећи журно спремао да негде оде, и рекао ми је: "Ја сад морам да идем, нека они (пуковници) кажу своје, реците и ви своје, па да се преиспитамо". Из тога ми је било јасно да ја треба да се преиспитам, и да ће у ЈНА и даље у прописима стајати "равноправност писама", а у пракси... У живот се кладим да је генерал Ружиновски (Македонац мора да зна како његов народ држи до ћирилице!) желео да избегне овај разговор, и да му је "сад морам да идем" било само изговор.
Пуковници су у разговор са мном кренули у маниру "сад ћемо ми њега прејебати, па да се вратимо свако своме послу". Међутим, они једну, ја три! Они једну, ја шест! Опа, бато! Оваквог саговорника до сада нису имали! Пуковник Радојевић (не знам му име) је оправдавао тадашње стање са „равноправношћу писама“ и чак говорио о „процвату ћирилице код нас“! Ћирилице ни од корова, а он говори о „процвату ћирилице“! И ругао ми се: "Шта ти мислиш, да ћемо ми сада на пола пушака написати ћирилицу, а на пола латиницу, па их такве послати у јединице"? А онда - ново изненађење: "Ја мислим да ми овај разговор - завршимо", а ја сам сматрао да га нисмо честито ни почели! И он је размишљао као генерал Ружиновски – да изврда врућ кромпир и – клисне.
На улици сам чуо од команданта из друге јединице да му је мој командант уз грохотан смех причао: "Наредили су ми да разговарам са Филиповићем, кад оно уместо да он промени мишљење, после његовог текста ја сам променио мишљење!" По јединицама су одржавани састанци на којима се помињао "онај националиста Филиповић". У моју јединицу су послати пуковници Илић Видак и Илић Михаило. Пуковник Видак је рекао да ја "поткопавам борбену готовост Армије, рушим братство и јединство и да скрнавим успомену на милион и седамстошест хиљада жртава НОР-а", на шта сам му ја одговорио: "Да ли су тих милион и седамстошест хиљада жртава пали за протеривање ћирилице, или баш за националну равноправност"? Касније су моје колеге коментарисале: "Фића рекао две речи и запушио му уста. До краја састанка више није отворио уста".
Кад, 2.2.1989.у војном листу "Народна армија", који је од Новосадског договора излазио само на латиници, изашао је уоквирени кратки текст:
У живот се кладим да је до те промене дошло под утицајем мојих "таксативних цртица", мада им је за прелазак из дупета у главу требало 5 година.
Колеге су се – сећајући се оних политичарских етикета које су ми пришивали – хватали за стомак од смеха и задиркивали ме:
"А поткопаваш борбену готовост, поткопаваш"!
Ћирилична најава у латиничном листу:
Последњи латинични број:
Први ћирилични број после 40 година братства и јединства:
После 40 година сетили су се да „дају свој пуни доприниос равноправности језика и писама“, пред сам распад државе!
http://чуварићирилице.срб/свитак_38.Срб