Nasilno izbacivanje monahinja u gračanici!!!
- Začetnik teme Magdallina
- Datum pokretanja
- Status
Član
- Učlanjen(a)
- 06.02.2010
- Poruka
- 164
Da, naravno. Ali danas je sinod ovaj kako da kazem malo cudan i mislim da sad nije u redu sto je izabrao atanasija za vladiku!
Magdalina obavestajvajte nas ako budete mogli i o daljem toku desavanja...
Magdalina obavestajvajte nas ako budete mogli i o daljem toku desavanja...
Član
- Učlanjen(a)
- 30.01.2010
- Poruka
- 365
ne zahvaljuj mi, nista nisam doprineo!!!
Član
- Učlanjen(a)
- 19.01.2010
- Poruka
- 684
šta si ti verski analitičar, profesionalno se time baviš...anketiraš?
bolje se pozabavi svojom verskom organizacijom ako je ima i postoji...
prvo gledaj sebe pa onda preko plota...
iskušenja je uvek bilo i biće ih...
Član
- Učlanjen(a)
- 06.02.2010
- Poruka
- 164
pa sta, pokusao si....i na tome ti hvala...
umesto da filozofiras bolje da si odgovrio na pitanje,ako si pripadnik te verske organizacije.Cim izadje prljavstina na videlo onda su vam svi drugi krivi jel da?Jos ce ispadne namestaljka,sve kuce i firme u koje je umesan bice da su napakovali dusmani a on jadan cestit i posten
Član
- Učlanjen(a)
- 27.01.2010
- Poruka
- 41
Đina, stvarno se izvinjavam ako si stekla utisak da bilo koga pljujem, jer sam samo iznosila onako kako sam čula o događaju koji se desio. A i o onome što sam pisala o drugim vladikama, takođe nije pljuvanje, već stvar činjeničnog stanja. Tako da ne razumem o kom pljuvanju govoriš?
Verovanje u Patrijarha i Sinod je jedno, a verovanje u Boga i NJegovo učenje koje drži Sveta i Saborna Apostolska Crkva je nešto sasvim drugo.
Verovanje u Patrijarha, čak i ne može i ne sme biti osnova vere hrišćanina, jer nije Patrijarh niti je Sinod ono što čini Crkvu Crkvom, već je to vaskrsli Gospod koji Sebe daje svakom smirenom i vernom srcu. Niko na zemlji nije "operisan" od greške i greha, tako da nijedan Patrijarh, kako se u Pravoslavlju shvata i prihvata, nije nepogrešivi Papa, niti je i jedan čovek iznad Boga, da bi mogao da silom sprovodi svoj volju ili volju nekolicine. Naravno, to je nešto što svako ko je pravoslavni hrišćanin zna.
Međutim, okarakterisati nečije nasilno ponašanje i razmetanje silom, nije osuda, jer ne osuđujem(o) čoveka, već njegove postupke i dela koja nisu dolična hrišćanima. Jer smo pozvani da trezvoumljem i rasuđivanjem razlikujemo dobro od zloga i da se ogradimo tako od pogrešnog suda. Prikoloniti se zlu, pa makar ono bilo upakovano i u obmanu dobra, nije ugodno Bogu i za toga nema opravdanja, da nije želeo "da osudi". Ovaj termin "osuditi" zato treba shvatiti i prihvatiti na pravilan način. Jer kad apostol Pavle kaže: 24. Нe судите по изгледу, него праведан суд судите.(Jev. Jov., gl. 7.), on onda poziva upravo na to sticanje znanja o Pravdi i Pravednosti Božijoj, koja će nas naučiti i dati nam parametre pravednoga suda, ne obazirući se na spoljašnje i ljudsko, na zvanje, čin ili poreklo. Jer u svetu, mi se svakako moramo ograditi u razlikovanju dobrog od zla, greha od vrline, lošeg i nemoralnog od Bogougodnog i moralnog ponašanja. Tako smo svi pozvani da bdimo, upravo istražujući puteve Gospodnje, usvajati Istinu koja će nas osloboditi, a koja je data Duhom Svetim kroz svo Sveto Predanje, Sabore, duhonosne Oce, a ponajpre Svetim Pismom i Jevanđeljima.
Takođe je hrišćanima zapoveđeno da budu budni i paze, ne samo na sebe, nego i jedni na druge:
12. Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце невјеровања, одступањем од Бога живога;
13. Него бодрите један другога сваки дан, докле год то „данас“ траје, да који од вас не постане тврдокоран обманом гријеха.
14. Јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо.
Dakle, opet je u pitanju potreba za razlikovanjem dobra od zla, bogougodnog i svetog, od nečistog i iskvarenog, da bi se održala i zaštitila jedina vera koja spasava i koja čoveka privodi Bogu, onako kako nam je od Gospoda i Duha Svetoga predata, jer to je jedina vrednost na celome ovom zemaljskom šaru koji pred Bogom zapravo ne vredi ništa. To je dakle onaj oganj koji je Gospod doneo da zapali među ljudima, i ako taj oganj ugasne i ta so obljutavi, uzalud nam sve naše priče i mnjenja o Crkvi ili Bogu. Sveti oci su učili da je upravo vrlina trezvoumlja jedna od najviših vrlina koja predstavlja zalog našeg spasenja, jer sticanjem nje dosežemo do shvatanja Istine i onoga šta je blaga i spasavajuća Volja Božija oličena u Božanskim Istinama i Dogmatama koje je vekovima čuvano u Pravoslavlju. Tako dolazimo do toga da upravo u ovome razlikovanju koje je svojstveno vrlini trezvoumlja i potrebi da se odvoji ono što je Božije od onog što je ljudsko učenje, leži veliki odgovor na mnoge razmirice hrišćana kroz vekove. Nisu deobe bile nepotrebne, jer su se ljudi svojevoljno i bezumno svađali, nepoštujući autoritete. Ne. Nego je bilo onih koji su usvajali Božansko Učenje i Duhom Svetim zadobijene Istine i bili obdareni trezvoumljem svetih, čuvajući sve to u strahu Božijem, dok su se pak, drugi, oglušavali o ova Predanja i zauzdavali svoj um i volju telesnom i prolaznom svetu, gradeći se mudrima i pametnima, ne uviđajući da su postajali ludi pred Bogom i svetima. I nikoga nije sačuvao njegov čin u Crkvi od toga da ne skrene sa pravoga puta, već delatno i bogougodno življenje u Hristu, koje ograđuje od svakoga zla.
Ako sveti apostol Pavle kaže u svojoj 2. Poslanici Solunjanima, kako treba da živimo i postupamo sa onima koji su primili novotarstva i koji menjaju ono što nam je od samoga Gospoda, Apostola i Duha Svetoga predato, onda nam je potpuno jasno, šta je ono što se od nas kao hrišćana očekuje.
15. Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.
8. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!
Pri tom, i svi sveti Sabori i Kanoni koji su nam ostavljeni na čuvanje, do u tančine su objasnili sve što je za Crkvu potrebno da bi njeno ustrojstvo bilo takvo da bi se ona Hristovom Nevestom i Crkvom nazivala. A zato je opet potrebno kako napredovanje u nauci Božijoj, usvajanjem znanja koje ne nadima, već uzdiže um i dušu u čoveku, tako i sticanje vrline trezvoumlja koja nas ograđuje raspoznavanjem dobra od zla.
O tome da je nama kao učenicima i sledbenicima Hristovim, zaista dato da raspoznajemo i razdeljujemo svetlost od tame, još jednom pokazuje apostol u 1.Poslanici Korinćanima:
3. Јер ја, одсутан тијелом но духом присутан, већ сам осудио, као да сам тамо, онога који је то тако учинио,
11. А сад вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете.
12. Јер што да судим и онима који су напољу? Зар не судите ви онима који су унутра?
13. А онима који су напољу судиће Бог. и избаците злога између вас самих.
Jer da nije tako, da razlikovanje i imenovanje greha i zloga ne treba da postoji, već da se svi ograđujemo od pravednog suda, hrišćani bi kao i budisti pripali amorlanim koncepcijama sveta i stvarnosti, kao i nihilističkom ravnodušju prepuštajući se nekakvoj letargiji duha, što je sve upravo dijametralno suprotno hrišćanskoj Otkrivenjskoj veri koja nam je predata od Gospoda Isusa Hrista.
Dakle zaista smo pozvani da ispravljanjem jedni drugih, ukoravanjem i pažnjom na sopstvene i tuđe počinjene grehe, steknemo popravkom svojih dela i pokajanjem, opravdanje na Sudu Gospodnjem. Zato apostol i kaže da onima koji su izvan Crkve i nemaju brata da ga pokara, sudiće im sam Gospod. A za sticanje ovakvog pokajanja je potrebno, kako smirenje da se prihvati greška, tako i osećaj da smo svi jedno u Hristu i da nema većega ili manjega pred Bogom, već da smo svi braća u Hristu i braća NJegova, koja treba da se trude da zadobiju onaj stepen smirenja koje je pokazao sam Gospod kada je bio među nama na zemlji.
I samo tada, čak i episkop ili Patrijarh koji greši, može da sasluša poniznog monaha i slugu Božijeg koji ga opominje zbog počinjenog greha ili nepravde pred Bogom. U suprotnom, nastaje u Crkvi stanje, gde se episkopi nadvisuju nad svojom pastvom tiranski se postavljajući iznad svih i svakoga, nemajući ljubavi za svoje stado, i služeći namesto Hristu, svojoj sujeti i osećaju veličine. Sećam se reči jednoga episkopa koji je jednom prilikom rekao, da moramo smatrati jedan drugog većima od sebe, i da smo svi jednaki pred Bogom, bez obzira na činove i zvanja. Jer ako se Bog radi nas snizio i uzeo obličje sluge, koliko više treba mi jedni pred drugima da budemo smireni. A, za sebe je rekao, da čak iako je episkop, njegova vlast u Crkvi nije neograničena, i da on kao episkop za svaki svoj potez odgovara pred Bogom mnogo više nego jedan običan vernik. Samim tim, njegovo smirenje mora biti veće, i posebno uvid da on nije onaj koji može da se silom ili pretnjom postavlja nad bilo kim, jer u tu prelest i strast vlastoljublja najviše i upadaju mnogi episkopi. Baš zato što misleći da su zadobili vlast u Crkvi, umišljaju da su zadobili i mogućnost da upravljaju nad ljudima i ljudskim životima, namesto da ih očinski vode u ljubavi i krotosti, savetujući ih i pazeći kao što pastir čuva svoje stado, a nikako ne prisiljavajući. Sprovođenje sile po pitanju ovakvih situacija, nije ogledalo hrišćanskog smirenja i trpljenja, pogotovo onih koji bi trebalo da predstavljaju lik Hristov na zemlji, već sasvim suprotno, ogledalo vlastoljublja i nadmenosti. Nešto sasvim drugo je pitanje ispovedanja vere i pada u jeres, kada je episkop dužan da odreaguje.
Setimo se svetoga Marka efeskog, koji je jedini ostao da brani veru, pa je zadobio venac od Hrista neuveli, jer je očuvao svojom nepokolebivošću i samu Crkvu od pada, ne pristavši na ono na šta su svi ostali episkopi i Patrijarsi pristajali. A kako je tu Istinu sačuvao? Tako što se odvojio od zla i iskrivljavanja vere i ostao dosledan Hristu i NJegovim Svetim Zapovestima.
Mi vrlo dobro znamo u današnjem naraštaju, šta je to jeres. Jer su nam knjige i knjige svetih i bogonosnih otaca ostavljene, koje naučavaju samo o tome. Samo da spomenemo, kako je o. Justin Popović nazivao današnji pokret ekumenizma, kao svejeres u kojem su se objedinile sve jeresi ovoga sveta. Dakle, ovde nema mnogo mudrovanja ko je u pravu, a ko nije, dok čisto pozivanje na silu i vlast, opet, nije u duhu hrišćanstva, jer to je upravo ono što je Katoličku Crkvu na Zapadu, odvojilo i u korenu je odelilo od Istočne. Kad se pozivamo na vlasti i glavešine, mi se pozivamo na princip diktata, pokornosti po svaku cenu, princip nepogešivosti i onih koji su "bolji" i "veći" od onih koji su "manji" i "lošiji". Taj princip nije po Hristu. Postoji mera za svakoga od nas i nije nam svima isto pred Bogom dato, ali to ne znači da jedan prost monah ili vernik, ne može svojom revnošću i verom pred Bogom, da nadmaši i velike umove i dosegne visine svetiteljstva.
Nije jednog svetog Jovana Zlatoustog činilo velikim pred Bogom njegov autoritet u Crkvi kao Patrijarha i moć koju je zbog toga imao, već njegov podvig i držanje Svete Božanstene Vere čistom i neuprljanom i činjenje u smirenju pred Gospodom svakog Bogougodnog dela. I nije svetoga Vasilja Velikog pred Bogom uzvisio samo njegov um i znanje koje je posedovao, kao i uvaženost i priznavanje od starešina ljudskih, već tvorenje Volje Božije i svagdašnje staranje da u nečemu ne zgreši pred Bogom, neobazirući se na sud ljudski.
Zato, imamo istoriju koja nas uči, koliko je među Patrijarsima i ranijih vekova bilo onih koji su na pogrešan put zavodili svoje stado, koliko je među episkopima (i baš upravo među njima) skoro uvek bilo "vukova u ovčijim kožama", kolike su se pretnje i kazne podizale od ovih osionih i sili sklonih vlastodržaca koji su bili na čelu Crkve, ali je Gospod svojom nevidljivom rukom uvek podržavao i uzdizao one koji su u Ime NJegovo stradali, pokazujući da nisu činovi u crkvi oni koji "drže" crkvu i koji su "nosioci" vere neprikosnoveni u odlukama i delima, već da su to oni, nebitno od kog su soja i porekla, koji se u smirenju i čistoj veri mole Bogu, revnosno i u Istini stojeći za veru i Hrista.
U tome i jeste sva poenta Pravoslavne vere, a ne u činovima ljudskim i poglavarima koji mogu biti svakakvog duha ili nastrojenja.
A to ko stoji ili pada pred Bogom, rekao je apostol Pavle da se pazimo, ukazujući na primere onih koji su se udostojivši se velikih darova Božijih, kasnije razvratili i prestali da budu po Božijoj volji:
12. Зато који мисли да стоји нека пази да не падне.
Pa tako i mi da se svagda trudimo da ne idemo za sudovima ljudskim u idolopoklonjenjima i licepokloništvu sledeći bilo koga koji uči suprotno Hristu i NJegovoj Istini, već da se staramo da upodobljujući se Hristu, stičući smirenjem pokajanje i poučavajući se u Zakonima NJegovim, zadobijemo dar Duha Svetoga koji će nas ukrepiti da u Istini spoznamo šta je blaga i dobra Volja NJegova i osloboditi blagodaću da ne budemo više robovi ovoga sveta.
Član
- Učlanjen(a)
- 19.01.2010
- Poruka
- 684
Alo bre prijatelju, rekoh gledaj u svoje dvorište i tamo sredjuj i bavi se nečim korisnim...
Srpska Pravoslavna Crkva, je Crkva i isto se zove na svim kontinetnima i u svim državam gde je rigistrovana, i ona nije nikakva organizacija,preduzeće ili ustanova, ne brkaj pojmove...
To što je tvoja verska organizacija registrovana pod jednim imenom u Americi a pod drugim u Srbiji, je vaša stvar i mene ne tangira nimalo, to što je stara, manje od dvesta godina, takodje me ne zanima, kao i vaši proračuni i predviđanja, članarine, poslovanje, investicije i ostalo....
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 06.02.2010
- Poruka
- 164
slazem se....
Član
- Učlanjen(a)
- 27.01.2010
- Poruka
- 41
smile3
Đina, vidi se da iskreno veruješ u ono što pišeš...Mada, po naivnosti koju poseduješ, vidiš stvari onako kako su javnosti sa određenim ciljem i prezentovane...
Evo, Đina, ne bih naravno da te sablažnjavam ili spotičem u tvome nastrojenju, ali postoje neke stvari, bolje reći, mnoge stvari, koje vernici apsolutno ni ne slute, a koje im se podmeću, (da tako grubo kažem), iza leđa. Dok mnogi budu shvatili o čemu se radi, biće već kasno, a mnogi opet, ni tada neće shvatiti, upravo zato jer će tada greh koji se čini već naveliko zapušiti oči i uši mnogima "da ne čuju i ne vide", kako je Gospod rekao i ne obrate se da ih Gospod isceli od ne znanja.
Naime, daleko su veće nedoslednosti i počinjeni prekršaji mnogih drugih klirika unutar SPC-a, kako episkopa, tako igumana, sveštenika, monaha, koji se uporno ili prećutkuju ili čak i javno negiraju i pored svog činjeničnog stanja, od ove "velike pronevere" za koju terete vladiku Artemija. Pri tom, ovo ti pišem kao neko ko sve ovo, verovala ili ne, posmatra potpuno neutralno i sa strane, jer ne pripadam onima koji su duhovna čada vladike Artemija, već kao neko ko je imao prilike da se dublje i dobro upozna sa realnim stanjem u kome se nalazi Srpska Crkva.
Dakle, eto, koliko prošle godine izbio je strašan incident sa Hilandarskim proigumanom Metodijem, dok je tajno praćen nekima od bratije iz manastira, koji su sakupili sve materijalne dokaze za njegovo protivzakonito delovanje, konačno bio potpuno raskrinkan u delima pronevere novca i trgovine manastirskom imovinom. Naravno, tu su bile i neke nekretnine, koje je on takođe na ime svojih bližnjih kupovao. Ono koliko su bratija uspeli da prilože kao dokazni materijal pred Sinodom prošle godine, bilo je nekih 500.000 eura za koje su postojali neoborivi dokazi da je novac proneveren. I šta se dešava?
Sinod se sastaje, razmatra celu situaciju, i naravno poziva samoga proigumana Metodija na saslušanje. I, događa se jedna neverovatna stvar!!Svima koji su sa tim nazovi "suđenjem" bili upoznati, (naravno, vrlo vešto skrivenim od očiju javnosti), nije bilo jasno šta se u stvari desilo. I pored svih neoborivih dokaza, na pitanje Sinoda o čemu se radi i kako objašnjava tolike pare, o. ig. Metodije samouvereno odgovara: " Evo, ne moram da čekam da me vi osudite i razrešite dužnosti, ja vam sam vraćam svoj čin i povlačim se iz Hilandara!" Na ove reči, nekoliko episkopa odmah ustaje i odgovara, da to nije potrebno, da se on ne lišava svojih dužnosti, da eto, oni će videti o čemu se tu radi, i slično...Iguman Metodije je pušten kao da nije bilo ništa, molili su ga da na dužnosti igumana i dalje ostane, (iz potpuno ne objašnjivih razloga nama koji ne znamo pozadinu svih odnosa koji su trenutno u rukovodstvu crkve), a da će se sve to oko pronevere novca uzeti u razmatranje. I tako je ostalo do daljnjeg, monasima koji su tražili da se pokrene postupak i priložili dokaze, nije odgovoreno ništa, postupak je zaustavljen i sve u svemu: "pojeo vuk magarca"- što bi rekao naš narod.
Iako tebi recimo, ovo sada izgleda kao čisto "trač" priča, ovo je ipak istina za koju zna samo nekolicina, a eto, smatram da bi bilo konačno i vreme i mesto da se neke stvari ljudima i obelodane i skine ta monolitna i bajkovita predstava koja je narodu prezentovana o onima koji crkvom upravljaju, kao nepogrešivim i Bogomdanim autoritetima istine.
Ovaj primer sam ti predstavila, kao jedan od "lakših" slučajeva očigledne nedoslednosti pojedinaca u samom Sinodu Crkve, koji pri tom upravo imaju tu dužnost i vlast da Crkvom upravljaju, a koji se oglušuju o ispravno i pravedno suđenje pred Bogom, prema nekakvim samo njima znanim razlozima. Očito je da postoji jedan skriveni naum nekih, kojim se neki od klirika unutar Crkve bezuslovno štite i čak ponegde potpomažu u činjenju svakavih koještarija, dok se drugima gleda na "trun u oku". Jer, recimo u slučaju vladike Artemija, skoro je isplivala vest na nekoj od stanica, da ga navodno Sinod tereti za nekih 250.000 eura koje je navodno proneverio, i neke kuće koje nisu u posedu eparhije. Zvuči suludo da ovo ovako kažem, ali ispada da jeste tako: 250.000 i kuće, nisu ništa naspram onih 500.000 i nekoliko nekretnina, i to "provaljenih" za samo neko kratko vreme, za koje su bratija Hilandara uspeli da uhvate igumana Metodija. A gde su sve one godine od kad je on iguman? Ah, da, ne moram ni da napominjem to da je sasvim slučajno, iguman Metodije veran i poslušan sledbenik vladike Atanasija Jeftića...
I još, pri tom, taj greh pronevere novca, nije ništa strano mnogim našim episkopima - čak šta više. Još je gore kada se u skrivanju i zataškavanju raznoraznih grehova pojedinih klirika nađu daleko gori prestupi i gresi.
Ali, ako se neko zameri, tamo gde nije smeo da "dira" i ako neko postane neposlušan, ne u crkvenom poimanju pojma "poslušanje" već u smislu nepristajanja na zavereničku prisilu i odstupanje od sopstvenih moralnih načela, takvom će se naći "trun u oku" i pronaći i ono što ni on sam nije znao da može da bude. E, tu je ta nepravedna "pravda" o kojoj se ovde govori.
Ali, tu nema nikakve zavere! Čak naprotiv! U ovakvom postupanju vrha Crkve, onima koji mogu da shvate, sve je otvoreno i jasno kao dan, i tu nema nikakvih nedoumica. Čak, štaviše, oni se ni ne kriju u svojim "pristrastnostima" prema jednima i "pravednostima" prema drugima. Ne, oni vrlo otvoreno pokazuju sve što čine. Samo je u očima posmatrača koliko jasno to može da vidi: ili da stvarajući u sebi sliku koju želi samome sebi da predstavi, na osnovu predubeđenja o autoritetu u koji želi da veruje, odbacuje činjenice kojih ima na pretek; ili da, opet, razumno rezonujući na osnovu učinjenih dela, izjava i nastupa, držeći se onoga što nas je sam Hristos učio, rasudi o svemu: "ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga" i "po plodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere sa trnja grožđe ili sa čička smokve?"
Tako da je na veliko razočaranje mnogih koji su imali prilike da izbliza upoznaju neke od ovih "učitelja", bilo jako mučno kada su se suočili sa vrlo neprijatnom istinom koja je svakako ne samo neugodna, već i vrlo boli svakog pravovernog čoveka.
PS. Eh, da, tek sada vidim, po odgovoru brata Crazy-ja, da ti Đina, čak i nisi pripadnik Srpske Crkve, što naravno nisam znala, pa sam ti pisala kao onoj koja zastupa viđenje o tome da Srpska Patrijaršija ispravno postupa po pitanju vladike Artemija. Čak ne znam ni kojoj, kako ti kažeš, verskoj organizaciji pripadaš..?
Ali, ne bitno, čak i sa tog aspekta moram ti podvući jednu činjenicu: sve to što se dešava unutar Srpske Crkve, svakako je delo nekih lobiranih kružoka, koji neumorno rade (i kako vidimo veoma u žurbi), da se Crkva unutar Srbije potpuno porobi i potčini novom stremljenju i kursu koji zauzima svetsko - ekumenističko religiozno opredeljenje, a sve to u cilju što bržeg dolaska u uniju i planiranu unitarnost Jedne Svetske Religije, koja bi trebalo da bude podrška onome za koga je Hristos rekao da je "gnusoba opustošenja" koja treba da sedne na presto u Jerusalimu.
Svime što sam gore navodila, ne dovodi se u pitanje ispravnost Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve, koja je na Istoku od vekova čuvala Istinu Pravoslavlja (Pravoverja), već se iznosi trenutno realno loše stanje unutar Crkve u Srbiji, koja je bitno uzdrmana i potresena kako samim članstvom u organizaciji SSC-a, tako i osionim ponašanjem onih episkopa koji pošto-poto sprovode ciljeve nekih svetskih lobija. Zato je i došlo do ovoga neminovnog sukoba, gde je konačno moralo da se pokaže ko je ko i ko koga sleduje...
Poslednja izmena:
- Status