Najlepše pesme o ljubavi

[Gagulence]

Osecaj je tako glup kad ostanes sam,
ne pomazu ni pice ni cigarete,
nista se ne desava,
i radio bi sve,
ali ti ne ide,
i tu si negde izmedju jave i sna.

Ljubav je opasna igra,ume da ranjava,
u treptaju oka ona je otisla,
mozda se vrati,
mozda i ne,
i svakako nista nije kao pre.

Pomalo se smejes,
mada si bezveze,
pitas se zasto je grozna istina.

I koliko se boris,
ne mozes da stvoris,
tracak nade u mislima.

Zelis da je stegnes,
da je opet vezes za sebe,
dok ti klizi,iz ruku ti nestaje.

Bojis se samoce,
dok cekas neko novi da dodje,
tako je tesko kad si sam,
o,tako je tesko kad si sam.

 

[Gagulence]

Mozda su ruke,bas ove ruke,
previse trazile,
mozda su oci,bas ove oci,
suvise mastale,
a mozda sam ja u nekom snu,
pa kao hodam,a kao nisam tu.

Mozda si ti,bas ti,
sve tako zelela,
ako si i zelela,veruj,dobro si sakrila,
i mozda je ovo tvoj standardni hir,
al' zasto ja,a sto bas ja,
da te zagrlim.

Drugi ce umeti bolje,
drugi ce vise da ti da,
ja nemam snage ni volje,
da se sa tobom raspravljam.

Drugi ce umeti vise,
mozda i lepse lagati,
al' kao ja moja tugo,
niko te nece voleti.

 

[Gagulence]

Nocas je nebo prepuno oblaka,
nocas je nesto tuzan ovaj grad,
mozda je draga drugog poljubila,
mozda su svi ovi ljudi izgubili san.

I sve je tiho,niko ne dolazi,
umorna soba zeli da zna,
zasto se cuju samo moji koraci,
i zasto nikoga ne cekam ja.

Nikad ne pitaj gde plove brodovi,
nikad ne zeli da bas sve znas,
i nemoj nikad nebo da pozelis,
pre no sto budes spreman da prezivis raj.

Nebo ne gledaj,zvezde su daleko,
ja nisam znao jer nisam pitao,
mozda je zivot ustvari pakao,
mozda je istina i lazljiva pomalo.

Sta ce mi ljudi,oni su dosadni,
sta ce mi draga kad je lazljiva,
ja samo zelim da zaboravim,
da vreme prolazi,da dolazi mrak.

 

[Gagulence]

Cekaj me, i ja cu doci,
samo me cekaj dugo.
Cekaj me i kada zute kise
noci ispune tugom.
Cekaj me i kada vrucine zapeku,
i kada mecava brise,
cekaj i kada druge nitko
ne bude cekao vise.
Cekaj i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka.

Cekaj me, i ja cu sigurno doci.
Ne slusaj kad ti kazu
kako je vreme da se zaboravis
i da te nade lazu.
Nek poveruju i sin i mati
da vise ne postojim,
neka se tako umore cekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dusu
nek siju kod ognjista.
Cekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti nista.

Cekaj me, i ja cu sigurno doci,
sve smrti me ubit' nece.
Nek kaze tko me cekao nije
Taj je imao srece!
ko cekati ne zna, taj nece shvatiti,
niti ce znati drugi
da si me spasila ti jedina
cekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ce mo kako
prezivjeh vatru kletu -
naprosto, ti si cekati znala
kao niko na svetu...

 

[Gagulence]

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

 

[Gagulence]

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

 

[Gagulence]

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

 

[Gagulence]

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze.
U zivotima nasim tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napisem stotine ovakvih
redaka,
jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako ce biti i hiljadu godina posle nase, posle tvoje
i moje ere.
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga, a u nasim glavama,
na zalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udjes
s ulice.
Nekad tvojim cerkama zaboravicu da ispricam
"Snezanu" i "Crvenkapicu"
i cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog drzala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!

 

[Gagulence]

Duso moja, volela bih da si tu.
Uzdahnula sam upravo duboko,
i u trenu shvatila da te zelim kraj sebe,
da imam strahovitu zelju da ustanem,
da ti pridjem i da te zagrlim, snazno,
da mi zagrljajem das snagu za buduci dan.
Zelim da spustim glavu u tvoje krilo,
zagnjurim lice u tvoj stomak,
u tvoje grudi i cutim samo tren,
mali, majusni tren,
dovoljan da mi da snage za jos stotinu dana.
Isuvise dugo sam bez tebe,
bez tvog pogleda koji bi se zaustavio na meni
makar samo u prolazu,
da me pomiluje ili opomene,
svejedno, ali samo da je tu.
Da li cu imati snage da te cekam do beskraja?
Da li beskraj ima kraj?
Kako je strasno cekati nekoga
a da ne znas kada ce on doci.
I da li ce uopste doci.

 

[Gagulence]

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj zivot uzgred, tuzna lica,
ja proziveh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta vec se ljubih s drugom,
k'o da kresem vatru po sibici,
nezne reci sapucem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
dusa hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod coveka,
nema vise istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, trazec' srodnu sebi,
muceci se bez neznosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tuzna lica,
isto tako k'o ostali svet