Najlepše pesme o ljubavi

[Coiska]

Najlepše pesme o ljubavi

U ovoj temi se nalaze pesme o ljubavi.
​

 

[Gagulence]

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krsa,
Tamo gdje u grmu proljece leprsa
I gdje slatko spava nas jorgovan plavi,

Dodji, cekacu te U casima tijem,
Kad na grudi moje priljubis se cvrsce,
Osjetis li, draga, da mi tjelo drsce,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj vise
Jer istinska ljubav za rijeci ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove pise

 

[Gagulence]

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
moja rec u sumu;moj korak, i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna,nema i daleka-
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna,kao mladost; neka
tvoj sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo sto dusa prosneva;
poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj je plast suncani od mog sna ispreden;
ti bese misao moja ocarana;
simbol svih tastina porazan i leden.

A ti ne postojis,nit si postojala;
rodjena u mojoj tisini i cami,
na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.

 

[Gagulence]

Njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo. Nanjušio sam krv kao jednorog i kopam nogom po jari šalitre, peska i sunđeraste zemlje. Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe.

S ukusom nagorelog sunca, izgovaram reči duge pet hiljada i pet stotina godina. Šapućem stvari koje su bile i još u meni traju. U međuprostoru od tog kipa do mene, sve što je bilo žena ima nestvarni izgled, kao avetinjski oblak nad pustinjom, kao iznenadni žbun u rastaljenom vazduhu, ili taj grč prepoznavanja u mome sećanju.

Sva je još tu. Jedan naprsli lav od krečnjaka razdire njeno kameno telo i kamene vekove na nekadašnjem trgu ispred kule. Pet i po hiljada godina on to čini tako strpljivo, tako uporno, da mu se pola njuške okrunilo od gladi.

Komadi zore, krti kao ovčiji sir i mirisavi, utolili su lavež predela obrušenih ka vasioni, koja je ovde tako nisko.

Pedeset i pet vekova boga Marduka muči pitanje da li da ustane iz zaborava, siđe do Kut al Amare i napije se Tigrisa. Kakve li veličanstvene neodlučnosti!

Svi su ga ostavili. Narodi, bilje, voda i ptice. Samo bogovi mogu da budu tako zamišljeni i zabrinuti na groblju jedne kulture pod ustajalim suncem. Miljama prema jugu Sumer. Huar al Hamar – otvorena voda. Zatim močvare. Zatim Ur.

A na severu kapija Stesefona, kao zabrinuta obrva, zagledana očima prozračnim kao vrisak u posrkani talog stvarnosti. Na izvijenom luku još nešto sluzokože svetlosti, kao odavno osušena nevinost.

Posle mene i svih pljačkaša lepote u ovoj izumrloj boji vremena gde sam ostao bez konja, dok mi je horda odjahala u nešto što će tek sutra postojati kao Azija Evrope, držim na trgu kamenu ženu i osećam da živi u mojim prstima.

Ženu svih žena. Toplu i vlažnu, kao da se između nas nikada nije isprečio ovaj ogromni prostor civilizacije.

Dišem usoljen vazduh. Zatim priklanjam svoja usta uz njena usta. Izgovaram je krvotokom u znaku njene vere. I kažem, dok mi iz grive kipi hiljadu i pet stotina pokolenja:

Ništa, samo njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo.

 

[Gagulence]

Prva kap kiše ubila je ljeto
Natopile se riječi koje su rađale svjetlost zvijezda
Sve one riječi kojima si TI bila jedini cilj!
Gdje sada da raširimo ruke kada vrijeme ne računa više na nas
Gdje sada da spustimo oči kad su daleki horizonti potonuli u oblake
Sada kada su se tvoji kapci sklopili nad našim predjelima
A mi smo - kao da nas je prožela magla -
Sami samcati okruženi tvojim mrtvim slikama.
Sa čelom na prozorskom staklu bdimo nad novim bolom
Smrt nas ne može savladati dok ti postojiš
Dok na nekom drugom mjestu vjetar može da te cijelu drži u životu
Može da te odjene izbliza kao naša nada izdaleka
Dok na nekom drugom mjestu postoji
Sasvim zeleno polje iza prvog osmijeha sve do sunca
Koje mu u povjerenju kazuje da ćemo se ponovo sresti
Ne nećemo se suočiti sa smrću
Nego sa ovom sitnom kapi jesenje kiše
S nekim mutnim osjećanjem
S mirisom vlažne zemlje u našim dušama koje se stalno udaljavaju
A ako tvoja ruka nije u našoj ruci
I ako nema naše krvi u venama tvojih snova
Ni svjetlosti na neoskrnavljenom nebu
Ni nevidljive muzike u nama o! tužna
Prolaznice kroza sve ono što nas jos uvijek drži na svijetu
Onda je to vlažni vjetar čas jeseni rastanak
Gorko naslanjanje lakta na sjećanje
Koje se javlja kada noć hoće da nas rastavi sa svjetlošću
Iza četvrtastog prozora koji gleda na tugu
Koji ne vidi ništa
Jer je već postala nevidljiva muzika plamen
na ognjištu otkucaj velikog zidnog sata
Jer je već postala
Pjesma stih uz drugi stih sazvučje kiše suza i riječi
Riječi ne kao druge već onih kojima si samo TI bila jedini cilj!

 

[Gagulence]

Treba mi žena, noćas...
da me zagrli, obgrli,
da prenoćim u njenim očima,
a, sutra ću opet na put. Sam.

Potrebna mi je noćas,
da me zaveje svojim poljubcima,
da je držim oko struka, obema rukama,
kao da je samo moja...

I kad se sretan probudim,
na njenom toplom stomaku.
Da ne žalim... ni da je to,
- Moj poslednji dan

 

[Gagulence]

Твој осмех поезију пише
У очима ти Орион блиста
У њих се моје жудње слише
Богињо страсти смоквиног листа.

На уснама ти чедност гори
Зору постидеше твоја недра
У коси спава Бог што те створи
К'о јулски дан су твоја бедра.

Корак ти је музика тија
К'о роса свеж мирис твоје пути
Пољубац твој је ујед који прија
Осећање што се увек слути.

И ноћас нека полуде усне твоје
Њихов немир нека ме зароби
А кад тишину уздаси освоје
Твој додир – у прах нека ме здроби.

 

[Gagulence]

O zeni nepoznatoj san mi se cudan vraca,
O zeni sto me voli i sto je meni mila,
Koja nikada nije kakva je prije bila,
A nije ni drukcija, i voli me i shvaca.

I jer me shvaca, ona jedina moze uci
U moje srce - jao! - koje za nju samo
Nije zagonetno, a znojno celo tamno
Jedina ona zna mi osvjezit, placuci.

Ne znam je l' crna, plava, rida, ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
Kao imena dragih prognanih iz zivota.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
A u glasu joj tihom, teskom i dalekom
Glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

 

[Gagulence]

Пишем ево већ седми дан,
то ме једино занима,
пишем о њој,
пишем о нама,
пишем о протеклим данима.

По папиру слова слажем само,
то је део моје туге,
слажем љубав,
слажем патњу,
слажем уз вино дане дуге.

И све су моје песме такве,
све једна на другу личе,
и све су оне из срца, чисте,
све су оне моје приче.

 

[Gagulence]

Сећаш ли се шта си рекла тада,
док шетасмо обалом у Бару,
волећу те и сутра као сада,
не заборавимо нашу заклетву стару.

''Закуни се да ћеш ме волети,
кад године ми исцртају боре,
да ћеш самном остарити хтети'',
онда си сетно гледала у море.

''Кунем ти се моја срећо лепа,
волећу те до гроба, и дуже,
према теби моја је љубав слепа'',
и купих ти од дечака руже.

И увек када прошетам Баром,
сетим се тих наших дана,
млади на обали са вином и гитаром,
и наша заклетва - неодржана.