Nadežda Petrović

[crvendac_011]

Izložba o Nadeždi Petrović

Izložba o Nadeždi Petrović

Izložba "Nadežda Petrović s obe strane objektiva" biće otvorena u četvrtak uveče u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu. Nadežda je bila i prva predstavnica umetničke fotografije u Srbiji


U bašti porodične kuće Petrović

NEDOVOLJNO je poznato da je Nadežda Petrović (1873-1915), najznačajnija srpska slikarka s kraja 19. i početka 20 veka, bila i - prva predstavnica umetničke fotografije u Srbiji. O tome govori izložba "Nadežda Petrović s obe strane objektiva" koja će u četvrtak u 19 časova biti otvorena u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.

Upravnica Spomen-zbirke i autorka ove izložbe, dr Jasna Jovanov, godinama je istraživala svedočanstva o Nadeždinoj sklonosti za fotografiju. U realizaciji ideje da se u Spomen-zbirci sakupi sav dokumentarni materijal o Nadeždi, koja je srpsko slikarstvo uvela u tokove evropske umetnosti, Jovanov je istraživanje započela u Ljubljani.

- U arhivu umetnika Riharda Jakopiča (1869-1943), pronašla sam brojna i dragocena Nadeždina pisma upućena njemu - kaže upravnica Jasna Jovanov. - Prvi put sam bila u prilici da vidim original njenog potresnog pisma Jakopiču. Pismo je puno bola zbog smrti Nadeždine sestre Anđe.
Deo slikarkinih uglavnom nepoznatih fotografija, Jovanov i saradnici, pronašli su u arhivu Ivana Grohara (1867-1943). Fotografije su nastale posle povratka u Beograd 1903.godine.

- Impresionirana sam kako je velika umetnica tim fotografijama pratila život svoje porodice, svoj intimni svet - iznosi svoje utiske Jovanov.

Među fotografijama je i jedna na kojoj su Nadeždini prijatelji Ivan Meštrović, Branko Popović, Rihard Jakopič, Tomislav Krizman i još znači najveća imena njenih savremenika. Dragoceno svedočanstvo o umetničkim vezama toga vremena, o tome da je mnogim velikim umetnicima ishodište bio Beograd.
Deo fotografija sa izložbe pronađen je u legatu Nadežde i Rastka Petrovića koji čuva Narodni muzej u Beogradu. Legat je ostavila Nadeždina i Rastkova sestra Ljubica Luković, a on sadrži brojna pisma, dopisnice, beleške i koncept za umetničke kritike i fotografija koje je ona snimala.



- Čitav korpus fotografija iz ratnog perioda našli smo u Vojnom muzeju u Beogradu i tako zaokružili njenu aktivnost od Minhena 1898. do njene smrti 1915. godine. Nadežda je fotografisala malim aparatom marke "kodak" koji su na početku 20. veka osmišljeni i prilagođeni za ženske ruke. U kutiji je umesto glomaznih staklenih ploča bio kompakt film. - Nesporno je da je bila umetnik i u fotografiji - zaključuje Jovanov. - To se vidi iz načina na koji je kadrirala i kontrastirala slike, kako je postavljala ljude koje je fotografisala i posmatrala predeo.

POSLEDNJA JE BOLNICA

NADEŽDA je poslednju fotografiju snimila 1915. godine, uoči svoje smrti u valjevskoj bolnici. Fotografija i nosi naziv "Valjevska bolnica", isti kakav ima i njeno čuveno slikarsko platno.

ČUVENI ŠEŠIR

U TRAGANJU, Jovanov je pronašla fotografiju na kojoj se vidi čuveni šešir sa kojim je Nadežda Petrović slikala Kseniju Atanasijević. - Bilo nam je dragoceno da vidimo kako taj šešir sa čuvenog platna izgleda na fotografiji - kaže upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog.

(Večernje novosti)

 

[crvendac_011]

Znamenite srpkinje: Nadežda Petrović - Žena zvana hrabrost

Slikarka Nadežda Petrović, zaštitnica žena, bolesnih i ranjenih. Posle propasti Ilindenskog ustanka, uputila se u Makedoniju da odnese humanitarnu pomoć Srbima u zbegu, a pod maskom pratioca išao je vojvoda Vojislav Tankosić

Nadežda znači nada, a nje je bilo mnogo u kući Mileve i Dimitrija Mite Petrovića u Čačku 11. oktobra 1873, kada im se rodila kći, prvo od devetoro dece. Ime kao da joj je odredilo i sudbinu, život je posvetila ostvarivanju naizgled nemogućih nada. U Srbiju je donela moderno slikarstvo, bujan i temperamentan impresionistički način slikanja, koji je sablaznio konzervativnu javnost, jednako kao i njeni vatreni govori o ženskim pravima i patriotizmu. Još neverovatnije su zvučale avanturističke priče o mladoj slikarki, koja se usudila da luta planinama južne Srbije, noseći hranu i lekove progonjenom narodu u zbegovima, ali i municiju za srpske komite.


Nadežda je bila pravi izdanak svoje obrazovane porodice, prožete progresivnim i nacionalnim idealima, i ljubavlju prema umetnosti. Prvi učitelj crtanja bio joj je otac Dimitrije Petrović, koji je slikarstvo učio od čuvenog Steve Todorovića, ali je ipak postao istoričar i poreski stručnjak. Kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu, od 1876. do 1878, oboleo je i po savetu lekara, sa porodicom se preselio u Kraljevo, pa u Beograd. Od 1884. godine Nadežda je živela u kući svog dede Hadži-Maksima Petrovića, koja je bila prava riznica umetničkih predmeta i ikona, ali i jedna od najznačajnijih privatnih biblioteka u Srbiji.


Rano je počela da uči slikarstvo, prvo u ateljeu Đorđa Krstića, a zatim u Srpskoj slikarskoj i crtačkoj školi Kirila Kutlika. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891, a posle položenog stručnog ispita postavljena je za nastavnicu slobodnoručnog crtanja. Međutim, nije želela da se na tome zaustavi i od 1898. godine odlazi na školovanje u Minhen u atelje Antona Ažbea. Slike iz tog perioda predstavila je 1900. na prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu. Boje i emocije sa platna izazvale su buru u "čaršijskoj eliti".


- Zar posle rada na akademiji, zar posle dugog kretanja među radovima i starih i novih majstora, Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti do "impresionističke" radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova – glasila je uvredljiva kritika u "Novoj Iskri".


Mlada slikarka je nastavila da radi po svome i vratila se u Nemačku na usavršavanje, ali je 1903. morala da dođe u Srbiju, jer je ministar prosvete odbio da joj produži boravak. Pravi razlog bilo je odbijanje njenog oca da napiše biografiju kraljice Drage, sa njenim izmišljenim, plemenitim poreklom.

Temperamentna Nadežda nije mogla da bude samo nastavnica crtanja, pa iste godine sa Delfom Ivanić osniva žensku, patriotsku organizaciju - Kolo srpskih sestara! U sali "Kolarca", 15. avgusta 1903, održan je najveći ženski miting toga doba, pred 3.000 žena mlada slikarka je 90 minuta držala govor koji je usijao atmosferu!

Nadežda je postala sekretar Kola, ali ne kabinetski.

Posle propasti Ilindenskog ustanka sa Milicom Dobrić uputila se u Makedoniju da odnese humanitarnu pomoć Srbima u zbegovima, a pod maskom pratioca s njima je išao vojvoda Vojislav Tankosić. Doživljaje sa opasnog putovanja, zabeležila je u drami "Vojvoda Micko Porečki", gde je glavni lik vojvoda Micko Krstić. Delo nije objavljeno za njenog života i otkriveno je tek nedavno u zaostavštini.

Od 1904. se angažuje oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu i Pirotu 1905. godine. Tokom 1910. i 1911. boravi i slika u Parizu, ali se vraća u Srbiju 1912, na prvi nagoveštaj rata.

Umetnica ostavlja štafelaj i odlazi sa srpskom vojskom kao dobrovoljna bolničarka u Prvom i u Drugom balkanskom ratu.

U svojim pismima je ostavila potresna svedočanstva o tim vremenima...

- Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa, ipak, sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: "Sestro, sestro!", istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći. Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset. Nadam se za dan-dva, da ću sa poljskom bolnicom krenuti ka Novom Pazaru... Kada smo prolazili kroz Kraljevo svečano su me dočekali mnogi očevi, prijatelji i đaci...

U predahu na bojištima, Nadežda slika Prizren, Gračanicu, Kosovo polje, a na pozadini čuvenog dela "Vezirov most", zapisala je "...kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika..."

Dok se 1914. godine u Italiji oporavljala od tifusa koji je preležala u Skoplju, otpočeo je Prvi svetski rat i ona se vraća na bojište kao dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije. O borbama na Mačkovom kamenu je potresno zabeležila:

- Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika... Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu. Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog, prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4.000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... imala sam nervnu krizu... Kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena... Smestila sam ih u veliki šator ... otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: "Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše". .... Gospode zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju.

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici 1915, Nadežda odlazi u Skoplje, gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, ali ona se vraća u svoju bolnicu u Valjevu koje je bilo "...velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav..." Pegavi tifus je kosio sve, a u martu 1915. obolela je i ona kao bolničarka. Umrla je posle sedam dana, 3. aprila. Za života, osim beskrajne zahvalnosti ratnika koji su je obožavali, nije doživela zaslužene počasti od tadašnje srpske elite, ni kao žena, ni kao umetnik.

PORODIČNI PATRIOTIZAM

Nadeždin otac je tokom života sanjario o preporodu Srbije, osnovao sanitarnu službu u Čačku, koja je pružala hitnu pomoć deci i radila na zdravstvenom prosvećivanju naroda. Kada mu se rodila kćerka, predavao je crtanje u čačanskoj realnoj gimnaziji, a Nadežda je govorila da je svoje lice "češće nego u ogledalu, gledala na njegovim crtežima". Ljubav prema srpskom rodu usadila joj majka Mileva, učiteljica, koja je patriotsko vaspitanje stekla u kući svog ujaka Svetozara Miletića, gde je odrasla. - Dok se školovala, ušla je u pokret Ujedinjene omladine srpske, pa je sa zanosima tog pokreta provela ceo svoj život, vodeći tim putem i celu porodicu našu – zapisala je Nadežda o majci.

(Večernje novosti)

 

[crvendac_011]

Otvorena izložba povodom 100 godina od smrti Nadežde Petrović

U Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović” u Čačku otvorena je multimedijalna dokumentrana izložba povodom 100 godina od smrti srpske slikarke Nadežde Petrović (1873-1915).

Nadežda Petrović

Direktorka Galerije Milica Petronijević rekla je na otvaranju izložbe da Galerija počinje seriju programa koji će trajati do novembra ove godine, u znak sećanja na veliku srpsku slikarku, njen život, rad i herojsku smrt.

Izložbu je otvorio književnik Vladan Matijević koji je govorio o dvema slikama Nadežde Petrović - “Fasada crkve Svetog Marka u Veneciji”, koju je naslikala u Veneciji pred povratak u Srbiju na početku Prvog svetskog rata u kome je učestvovala kao bolničarka i njenoj poslednjoj slici “Valjevska bolnica”.

Pored izložbi, u čačanskoj Galeriji biche prikazani i dokumentrni filmovi o radu, stvaralaštvu i životu Nadežde Petrović, kao i dramski i drugi edukativni programi, a biće objavljena i njena pisma u ediciji Galerije “Nasleđa”.

Na gradskom šetalištu u Čačku postavljena je dokumentarna izložba printova o Nadeždi Petrović pod nazivom “Ulična galerija”, koja će biti prikazana i u čačanskim školama, kao i Beogradu u Knez Mihailovoj ulici.

Nadežda Petrović rođena je u Čačku 12. oktobra 1873. godine, a umrla je u Valjevu, 3. aprila 1915. godine.

Bila je najznačajnija srpska slikarka s kraja 19. i početka 20. veka.

Umetnička galerija u Čačku, koja nosi njeno ime, osnovana je 1961. godine i svake druge godine organizuje bijenalnu izlozzbu posvećenu sećanju na Nadeždu Petrović i njen rad pod nazivom “Memorijal Nadežde Petrović”.

Izvor: Beta