Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
MINISTRU narodne privrede Nadežda 1904. šalje molbu da joj se omogući da nastavi školovanje u Parizu kod Pjera Bonara i Kloda Monea. Navodi: "Izučavala sam slikarstvo na strani u Minhenu, kod prvih nemačkih umetnika Julijusa Ekstera, Ažbea, Andželo Janka, četiri godine... sa uspehom i na zadovoljstvo mojih profesora. Studije nisam mogla završiti iako mi je bila potrebna samo još poslednja - peta godina. Usled političkih neprilika i trzavica u zemlji, nisam bila ni ja pošteđena i u početku prvog semestra pete godine meseca decembra 1902, povučena sam natrag, oduzeta mi je pomoć i odsustvo, koje sam imala od Ministarstva prosvete, a posle nekoliko nedelja došlo je do penzionisanja mog oca, i tako mi je bilo sasvim sprečeno da ovu petu godinu mojih studija završim."
Nadežda se u ovom pismu osvrće na činjenicu da je kralj Aleksandar Obrenović 1902. ponudio njenom ocu, kao vrsnom poznavaocu istorije, da "napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi na osnovu dokumenata dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time nju po rodu izjednačio sa Obrenovićima".
Kad je Mita Petrović odbio ovu ponudu, najpre mu je ćerka vraćena kući, a potom je i on prevremeno penzionisan. Ističući ovu epizodu, Nadežda skreće pažnju na to da su njena porodica i ona bili žrtve političkog progona i da očekuje da "novo" ministarstvo nepravednu odluku preinači. Međutim, već posle tri dana molba joj je odbijena.
Usledile su godine bezuspešnog obraćanja Ministarstvu prosvete. Najpre je tražila odsustvo koje bi iskoristila za usavršavanje u Parizu, a sama bi se finansirala zajmom iz banke. Zatim je molila za odlazak u Italiju i izučavanje fresko-slikarstva, potom za pomoć iz fonda Velimira Todorovića. Pisala je nekoliko molbi za profesionalno unapređenje i pomoć, od kojih je najpotresnija ona iz 1914. godine, neposredno pred smrt. Tada je molila da joj Ministarstvo prosvete otkupi dve slike za sumu od 1.000 dinara ili "bar jednu za cenu od 500 dinara, pošto mi je nužno da lečim bolesnu sestru i svoj reumatizam koji sam stekla za vreme rata".
Profesionalno unapređenje je sledovalo jer su Ukazom od juna 1905. godine u Višoj ženskoj školi otvorena i četiri razreda gimnazije, te je Nadežda kao predavač u gimnaziji na osnovu zakona o srednjim školama morala dobiti zvanje učitelja crtanja prve klase i platu od 2.500 dinara. Međutim, i pored žalbe Državnom savetu koji staje na njenu stranu, Ministarstvo prosvete odbija molbe kao neosnovane. Koliko je ova borba bila iscrpljujuća, možda najbolje govore njene reči "Biti umetnikom u sredini nekulturnoj, raditi i boriti se za umetnost sa mnogim teškoćama, a na prvom mestu sa siromaštvom, koje ide pod ruku sa talentima, postalo je pravilo".
Mnogobrojne prepreke, da bi konačno 1910. stigla u Pariz, slikovito govore kako o poziciji koju su umetnici imali, tako i o privatizovanom i korupcionaškom odnosu negovanom u srpskim institucijama početkom 20. veka. Takvo stanje može se iščitati iz vrlo neobičnih pisama koje je Nadežda u nekoliko navrata upućivala Ministarstvu prosvete.
U prvom, koje se najviše bavi pozicijom umetnika, ona autoritativno piše: "Uspeh rada jednog umetnika opšteg je značaja. Razvitak, napredak i uspešan rad na umetnosti, uporno traži da umetnik stalno održava vezu sa kulturnim zapadom, radi svoga umetničkog rada i stvaranja... Ove veze umetnik ne sme prekidati dugim višegodišnjim pauzama... Slobodna sam, Gospodine ministre napomenuti da ovaj napredni princip samo prema umetnicima i umetničkim radnicima nije primenjivan. Samo se njima ne daje ni vremena ni sredstava da se kad i kad vrate kulturnom zapadu, na proučavanje umetnosti, njenih novih principa, uspeha i razrešenih problema. Ova strogost bila je od štete po naše opšte kulturno razvijanje."
Posle ovog i još nekoliko obraćanja, Nadežda 1910. godine dobija odsustvo, ali kratko i ne do kraja godine. Revoltirana, ona preskače protokol i sledeće pismo ne upućuje Ministarstvu prosvete već ministru Žujoviću lično, navodeći da "tačno zna kako je ipak znao biti široke ruke", potvrđujući svoje reči čitavim spiskom stipendista čije je stipendije on odobrio.
U zaključku pisma Nadežda u istom tonu dodaje: "Sem mnogobrojnih odsustava koja su davana, pomoć i dupli honorari davani su i umetnicima, kao Risti Vukanoviću, a na meni se primenjuju sve mere o štednji. Ovim se dokazuje samo da u našoj zemlji, kojoj sam ja dosta i radila i uradila - ona se za mene naziva samo po imenu moja Otadžbina, jer me šteti i eksploatiše ravnih 16 godina - dakle da u njoj mogu da žive samo ulizice, poltroni, nepošteni itd, da joj nisu potrebni uspesi umnih i sposobnih ljudi i žena, punih aktivnosti, a individualni ljudi valja da se povlače, jer ne nalaze oslonca tamo gde treba da ga nalaze."
Ovo pismo nikada nije zavedeno u protokolu Ministarstva prosvete za 1910. godinu, ali se na osnovu sačuvane dokumentacije Nadežde Petrović sigurno zna da je poslato. Ne zna se reakcija ministra Žujovića, ali je posledica bilo rešenje o odsustvu i boravku u Parizu po Nadeždinim željama.
UČITELJICA VEŠTINA
PROMENA u Nadeždinom statusu usledila je tek posle smrti njenog oca 1911. godine. Tada je Nadežda ponovo pokrenula pitanje svog unapređenja "za klasnu nastavnicu sa odgovarajućom platom" imajući u vidu, kako je navela, da je navršila "20 godina, 7 meseci i 13 dana službe od postavljenja za učiteljicu veština", misleći verovatno na činjenicu da je 1891. godine maturirala i dobila zvanje u Višoj ženskoj školi u Beogradu. Ta molba je rešena pozitivno 5. juna 1911. godine.
NADEŽDA Petrović nije mogla da zamisli razvoj Srbije bez razvoja kulture i kulturnih institucija. Zato je smatrala da kao umetnica, intelektualka i pedagog ima odgovornost za promenu takvog stanja. Umetnik, po njoj, mora da deluje ne samo u svom narodu i u svom vremenu već na čitavo čovečanstvo kako u sadašnjosti tako i u budućnosti. Ideje o predvodničkoj ulozi umetnosti u društvu Nadežda je prihvatala od Svetozara Markovića. Ona 1904. piše:
"Uslovi za kulturni razvitak jednog naroda jesu i negovanje veština, one su znatna činjenica u životu njegovom, one su njegova učiteljica i vaspitačica; onaj narod koji se ne trudi da tu prazninu popuni, koji ne neguje veštine, neće nikada znati ni imati plemenitih misli ni osećanja za lepotu. Razvitak veštine ne zavisi od podneblja i klime, kako se nedavno izrazio jedan profesor, nego od srca i razuma naroda."
Po miŠljenju Nadežde Petrović, umetnici bi trebalo da budu "kulturni apostoli", koji raščišćavaju neznanje, nerazumevanje i vaspitavaju publiku: "Neka i naš seljački narod vidi da je umetnost opšta, da je neophodna potreba ne samo varošaninu Beograđaninu i samo učenim ljudima; da ona nije luksuz, kako oni u kulturnim ustanovama (pozorištu, muzejima) imaju ukorenjeno mišljenje. Dok se on u selu davi u blatu s kolima do glavčina, neprirodno je od njega tražiti da misli kako je i za njega bolje da Beograd ima asfalt..."
Nadežda nije odobravala princip nametanja kulturnog obrasca, već je smatrala da on u narodu postoji i da ga obrazovanjem i dugotrajnim i strpljivim radom treba usavršavati i dovesti do toga da ga on prirodno iznedri i tako oformi nacionalnu umetnost. Idealizam i romantičarski nacionalni duh Nadežda je ugrađivala i u svoju obrazovnu misiju, jer je smatrala da "dizati duh jedne nacije, rase, mase uopšte, nije posao osrednjih talenata i ljudi iz mase, već bogodanih radova. Reformatori u svakom slučaju gledaju preko ljudi i bregova, gledaju vekove koji su ostali za njima".
NadeŽdina pozicija jake, individualne i obrazovane žene, sa posebnim sklonostima ka novim tokovima u umetnosti, bila je očigledno ugrožavajuća za tradicionalnu srpsku javnost. O tome slikovito govore negativne kritike povodom njene prve samostalne izložbe održane u sali Velike škole u Beogradu 1900. Te kritike ne zadiru samo u oblast slikarstva, mada su na prvi pogled upućene samo u tom smeru. One zadiru i u polemiku o poziciji žena u javnoj sferi.
Na neke od njih posredno ukazuje Moša Pijade u tekstu objavljenom u "Malom žurnalu" 1912: "Kada se pre nekoliko godina prvi put pojavila na našim izložbama, njeni su radovi izazvali čitavu buru u publici. Većina kritičara, tj. onih koji su pisali o izložbi, bili su zavedeni tom burom, a i mnogi slikari mislili su tada da gđicu Nadeždu Petrović treba proglasiti nedarovitom i ludom plavom četkom."
Taj epitet "luda plava četka", dat od tradicionalno usmerenog, ali dobro informisanog i obrazovanog kritičara, nije samo govorio o njegovom neslaganju sa novim umetničkim tekovinama već je na suptilan i podrugljiv način asocirao na poziciju koju je Nadežda kao žena tada imala u srpskom društvu. Sintagma "plava četka" je parafraza termina plave čarape (Bluestockings), koji je u Britaniji u 18. veku označavao književno udruženje, mahom žena iz najviših društvenih slojeva, aristokratkinja, koje su imale pristup obrazovanju i bile intelektualno ostvarene.
Posebnu negativnu težinu ova kritika ima ako se stavi u kontekst Nadeždinog privatnog života. Naime, neposredno pre odlaska u Minhen, Nadežda raskida veridbu sa sudskim oficirom, uvređena insistiranjem njegove majke na velikom mirazu. U Srbiji toga doba takva odluka je bila skandalozna iz nekoliko razloga. Po gradskim običajima s kraja 19. i početka 20. veka, "žena je simbol društvenog statusa, čija je materijalna protivvrednost miraz koji unosi u brak, a mladi i ambiciozni činovnici su u ovakvim ženidbama videli priliku za poboljšanje svog materijalnog statusa.
Koliko su pregovori oko miraza bili važni pri sklapanju građanskog braka vrlo slikovito govori primer Radivoja Milojkovića, koji je "u svojim zabeleškama o ženidbi buduću suprugu pomenuo samo jednom, navodeći da se zove Mileva i da mu je njen otac rekao da ima 18 godina, ali je zato opširno, na nekoliko stranica, opisao pregovore sa budućim tastom oko miraza. Izdejstvovao je iznos od 1.200 dukata". Drugim rečima, pregovori o mirazu bili su deo građanskog gradskog folklora i svako nepristajanje na takav proces izazivao bi zgranutost. Nadežda je to ipak uradila.
NadeŽda svoju prelomnu životnu odluku najsažetije izražava u pismu upućenom majci iz Minhena: "... i sama znaš koliko bejah nesrećna razočarenjem svojim... U radu sve zaboravih... Ne tražim ljubav, muža, čoveka, niti srce i poštovanje, živeću samo za sebe i svoje roditelje. Ne misli da je to rešenje posledica prošlosti no ubeđenje sadašnjosti. Ceo obrazovan Zapad tako živi, a to je i najpametnije, ja se sa tim slažem... Ja se zaista osećam srećna što se ne udadoh, jer da to učinih, bila bih samo jedna obična žena, kao Lina i druge moje druge i prijateljice, koje odužuju samo dug prirodi. Ja ću gledati na drugi način da odužim svoje dugove."
SLIKOM DO UJEDINjENjA
DA bi se produbila rodoljubiva osećanja prema, kako je govorila: "braći koja čame pod tuđinskom vlašću", Nadeždine učenice su u svojim pismenim sastavima raspravljale o slici kao o sredstvu "prenošenja ideja o ujedinjenju", analizirajući Čermakovo "Hercegovačko Groblje", Predićeve "Bosanske begunce", Jovanovićevo "Proglašenje zakonika" i druga likovna dela sa istorijskom tematikom".
Beograd mora biti prirodni centar duhovnog jedinstva nove Jugoslavije. Država pomogla umetničkoj koloniji u Sićevu
Nadežda u narodnoj nošnji
U ATELJEU Antona Ažbea u Nemačkoj, Nadežda upoznaje i gradi prijateljstva sa slovenačkim slikarima Ivanom Groharom, Rihardom Jakopičem i Matijom Jamom. Kasnije se povezuje i sa Ivanom Meštrovićem, a preko njega i sa mnogim drugim hrvatskim umetnicima. Pored zajedničkih umetničkih tema i odnosa prema savremenom slikarstvu, Nadežda u druženju sa njima prolazi kroz proces upoznavanja i spoznavanja rastućeg raspoloženja o uzajamnoj potrebi naroda, koji govore međusobno razumljivim jezikom, za čvršćim povezivanjem.
I Srbi i Hrvati i Slovenci su u to vreme na različite načine „pritisnuti Habzburškom carevinom” i ”osećaju istu nacionalnu frustraciju”. Klima ”jugoslovenskog”, kao mogućnost razrešenja tih „frustracija”, bila je prisutna i u svakodnevnom životu sve tri nacije na raznovrsne načine i mogla se uočiti mnogo pre stvaranja zajedničke države. Izražena je najpre kroz različite vidove kulturne razmene, koje se u Beogradu beleže još od 1841. godine. U tom smislu interesantno je gostovanje zagrebačkog pozorišta u Beogradu 1862. godine u prostorijama Kneževe pivare, koje je proteklo, kako su svedočili brojni napisi u tadašnjoj zagrebačkoj i beogradskoj štampi u „atmosferi oduševljenja bratskom slogom i ljubavi južnoslovenskih naroda”.
Radikalna varijanta jugoslovenske ideje - integralno jugoslovenstvo, koju je zagovarala i Nadežda Petrović, temeljilo se, međutim, na pretpostavci da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod koji je voljom velikih sila i nenaklonošću istorijskih prilika ostao podeljen i bez svoje nacionalne države. Smatralo se da su razlike u veri i običajima nastale kao posledica nasilnog razdvajanja, odnosno da su Jugosloveni podeljeni na plemena, a ne na nacije i da su razlike među njima plemenskog, a ne nacionalnog karaktera.
Petrovićeva je Beograd videla kao prirodni centar jugoslovenskih kulturoloških ideja. Pisala je: „Srbija sa Beogradom mora biti centar i Pijemont jugoslovenski; to je i logično i najprirodnije, to ne može da bude Ljubljana, to ne može biti Zagreb, a još manje Sofija. Ovu ideju Pijemonta jugoslovenskog na utoku Save u Dunav moraju potpomoći sva tri bratska kapitala, sa onom istom iskrenošću i ljubavlju s kojom Pijemont mora potpomoći i održavati razvitak njihovog opšteg i pojedinačnog kulta. Onako kao što je Pariz za romansku, anglosaksonsku i germansku rasu centar za sav duhovni, naročito umetnički kultus, zbir celog sveta i sviju rasa, tako za nas Jugoslovene mora biti Beograd. Za to se mora veoma brzo i vredno raditi, u njemu mora biti sve udruženo od najvećeg naučnika do prostog radnika, od univerziteta do najobičnije radionice, sve, sve mora raditi udruženim silama.”
Prva jugoslovenska umetnička izložba ističe se kao jedan od ključnih događaja koji su početkom 20. veka iskazivali jugoslovenske ideje. Izložbu je organizovala omladina Velike škole proslavljajući stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka sa ciljem da događaj demonstrira, kako piše Nadežda u svojoj kritici ove izložbe, „ideju za ujedinjenjem na kulturnom polju svih Južnih Slovena”. Predstavila je 458 radova 96 srpskih, hrvatskih, slovenačkih i bugarskih umetnika u petnaest odeljenja na prvom spratu Velike škole. S obzirom na to da je izložba na najbolji način neinformisanoj sredini prezentovala nove umetničke ideje za koje se zalagala i Nadežda, koja je bila jedan od njenih učesnika i organizatora, razumljivo je zašto izložbu ocenjuje rečenicom: „Moralni uspeh koji se očekivao, neočekivano je veliki.”
Podatak da je otvaranje izložbe uklopljeno i u proslavu godišnjice krunisanja kralja Petra, koji je izložbu i otvorio 5. septembra 1904. godine (a kasnije prisustvovao otvaranjima gotovo svih događaja sa jugoslovenskim predznakom), govori i o njenom državnom i političkom značaju.
Ideja kulturnog jedinstva među narodima koji su živeli u različitim državama, od kojih je jedna bila Austrougarska carevina, uz svesrdno naglašavanje u svim tekstovima koje su se odnosile na izložbu da ima: „jedan naročiti politički cilj: ona treba da bude posrednica u zbližavanju jugoslovenskih naroda”, svakako je bila provokativna za Austrougarsku i stavljala joj do znanja kakve su političke pa i teritorijalne aspiracije srpske države.
U toj atmosferi Nadežda pokreće i realizuje ideju o osnivanju Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu, koja je okupila jugoslovenske umetnike sa srodnim shvatanjem moderne umetnosti. Ta grupa umetnika je borbu za savremene umetničke koncepcije dovodila u veoma blisku vezu sa idejom jugoslovenskog jedinstva, što je srpska država koristila. To se najlakše može iščitati iz Nadeždinog gotovo konspirativnog tona pisma upućenog njenom prijatelju i kolegi Jakopiču povodom događaja oko organizovanja kolonije:
”Danas sam okončala stvar kod ministra P, koji nam je dao carte blanshe za sve što nam treba. O ovome se neće ništa u javnosti iznositi, kao ni da nam država pomaže, ovo će biti rad naše privatne inicijative. Akt koji smo svi zajedno potpisali poslala sam ministru. O ovome ne treba nikome govoriti, kao ni objavljivati. Kao što vidite, stvari idu ne može biti bolje. Ministar je sve primio sa najvećom gotovošću i zadovoljstvom. Kada budete došli, to ćete iz usta njegovih čuti”.
SVEST O BLISKOSTI
DO Prvog svetskog rata jugoslovenska ideja je kulminirala u stavovima kulturne elite sva tri naroda. Jugoslovenska ideja bila je u to vreme moderna, integrativna ideja u čijoj je osnovi stajala želja da se preko ekonomije i kulture razvije svest o etničkoj bliskosti, zajedničkom jeziku, tradiciji i interesima južnoslovenskih naroda. Ta ideja je bila rado prihvaćena, pre svega od srpskih i hrvatskih intelektualaca, posebno pisaca i pesnika, dok je teško i sporo prodirala u šire slojeve stanovništva, pa i političke krugove.
Osnivač umetničkog društva "Lada" istupila posle dve godine zbog nacionalnih deoba. Veliki doprinos stvaranju zbirke Narodnog muzeja u Beogradu
Slika žetve iz 1902. godine
POSLE boravka u Sićevu sa slovenačkim i hrvatskim umetnicima, Nadežda organizuje izložbu Prve jugoslovenske kolonije u Narodnom muzeju u Beogradu 1907. Ta izložba je između ostalog u kritici viđena kao okupljanje oko savremene političke ambicije od koje pojedinačno umetnost jugoslovenskih naroda neće imati koristi. Za razliku od njih Nadežda je jedino u takvom okupljanju videla šansu za očuvanje pojedinačnih južnoslovenskih identiteta pod pritiskom germanizacije, ali i način na koji ona može biti međunarodno afirmisana, na čemu je, uglavnom bezuspešno i bez stvarne podrške, intenzivno radila. Preduslov za uspeh na tom planu su, po Nadeždinom mišljenju, bile idejna celovitost i profesionalizacija rada.
Ona je to na najbolji način izrazila u svojoj kritici Četvrte, ujedno i poslednje jugoslovenske izložbe, osvrćući se na politizaciju aktivnosti društva "Lada". Bilo je to internacionalno umetničko udruženje sa pojedinačnim, južnoslovenskim nacionalnim ograncima, od kojih je prvo osnovano srpsko. Nadežda je od osnivanja bila član "Lade", ali nezadovoljna istupa dve godine po njenom osnivanju - avgusta 1906.
Ona u svom osvrtu na "Ladu", objavljenom u listovima "Bosanska Vila" i "Štampa" 1912. godine, piše: "Na prvoj jugoslovenskoj izložbi stvorili su umetnici umetničko društvo 'Lada', nazvano po boginji Ladi, zaštitnici lepih veština. U samim početcima stvaranja prema postavljenom cilju Društvo 'Lada' nije sjedinilo umetnike po njihovoj umetničkoj individualnosti i nacionalnom korenu, ostavilo ih je onako rastavljene kako su na nju i došli, u četiri plemena, sa svojim središtima i upravama. Odstupilo se od postavljenog principa da su Jugosloveni jedan narod, jednih te istih tradicija, težnji, potreba, pa i jednog i istog jezičkog korena."
Ovako rastavljeni umetnici se nisu približili jedni drugima, nego je stvoren antagonizam toliki da su se odmah posle Druge izložbe pojavile ozbiljne diferencijacije, pa čak i sukobi, prvo u mišljenjima, a zatim i među ljudima stvaranjem odvojenih grupa. Umesto jednog umetničkog jugoslovenskog salona, evropskog stila, stvorilo se društvo sa više manjih sekcija. I ovako nepotpuna otpočela je svoj život jugoslovenska "Lada". Bez principa, okrnjena, pocepana, slaba umetnički, bez jakog individualnog pokreta, neodređena pokazala je u toku poslednjih godina da od toga i takvog njenog života neće biti ništa. Jugoslovenske "Ladine" sekcije pretrpele su poraz.
Nadežda je imala izuzetnu sklonost, ali i sposobnost da promišlja umetnički sistem kao deo kulturne politike svoje zemlje. U tom smislu treba posmatrati njenu podršku osnivanju Jugoslovenske umetničke galerije, čiji pravilnik 1907. godine piše dr Miloje Vasić, tadašnji direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Iako nije došlo do njene realizacije na očekivan način, na temelju ove ideje je začeta Zbirka jugoslovenskog slikarstva DžDž veka Narodnog muzeja u Beogradu, a prve slike u tom fondu bila su otkupljena dela sa Prve jugoslovenske umetničke izložbe.
NadeŽda se 1913. godine angažuje oko Odbora za organizaciju umetničkih poslova Srbije i jugoslovenstva, čiji je prvi sekretar i jedan od osnivača. Program ove organizacije predviđao je proširenje umetničke nastave u srednjim školama i na univerzitetu, osnivanje Velike škole likovnih umetnosti i stvaranje Umetničke industrije nacionalnog karaktera, podizanje umetnosti i umetničke kulture, osnivanje Jugoslovenske moderne galerije u Beogradu.
Bilo je predviđeno da Odbor bude savetodavno telo ministru prosvete u umetničkim poslovima, da utiče na otvaranje posebnog Umetničkog odeljenja u Ministarstvu prosvete i da radi na osnivanju velikog Društva za unapređenje jugoslovenske umetnosti - drugim rečima, imalo se na umu sve, ili skoro sve, što je potrebno da bi se uspostavio profesionalni sistem savremene umetnosti.
Sve ove njene ideje bile su ostvarene 1922. godine osnivanjem Udruženja prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić, na inicijativu bliskog prijatelja kuće Petrovića, Branislava Nušića. Udruženje je osnovano, a 1928. godine podiglo je prvi izlagački prostor u Beogradu - Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić". Nije isključeno da je Nušić sve to i pokrenuo imajući na umu dalekovide zamisli Nadežde Petrović.
Kraj XIX i početak XXveka bio je i u Srbiji period usvajanja "principa nacionalnosti". Na talasu evropskih istorijskih procesa kretala se i Srbija i njena intelektualna elita. Međutim, realizacija "principa nacionalnost" na Balkanskom poluostrvu stvarala je komplikovane situacije.
U svim balkanskim zemljama je krajem XIX i početkom XX veka došlo do jačanja nacionalnih pokreta, najpre srpskog i grčkog, a potom i bugarskog, albanskog, makedonskog, turskog i crnogorskog. Balkanski nacionalni pokreti su vremenom dobijali konkurentski karakter. "Što je broj nacionalnih pokreta postajao veći, utoliko je borba oko definicije stanovništva i podele balkanskog unutrašnjeg prostora postajala oštrija. Ono što je jedan dobijao, to je drugi morao da izgubi."
GALERIJA OD DOBROTVORA
NADEŽDA smatra da je jedna od potreba razvoja umetnika stalno izlaganje. Zbog toga je neophodno razviti izložbene moderne galerije koje bi svakodnevno bile otvorene, prodavale radove umetnika uz mogućnost slobodnog ulaza. "Ovo se može vrlo lako urediti u kakvoj povećoj kući u centru varoši; za ovaj bi plan trebalo pridobiti jednog Krsmanovića, Đorđevića, Pavlovića, Nikolu Spasića, firmu J. Pavlovića, koji bi mogli ustupiti jednu od svojih velikih kuća bez kirije, održavajući o svome trošku izložbu, pokretnu galeriju bar donde dok ne bi država pristupila stvaranju umetničkog doma - paviljona ili nešto tome podobno."
Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpstva, bacila ga u novo ropstvo. Posle mitinga žena kod Kolarca osnovano Kolo srpskih sestara
Nadeždin "Turski most"
MAKEDONSKI nacionalni pokret razvijao se u turskoj carevini od devedesetih godina DžIDž veka, a turski obračun sa tim pokretom bio je posebno surov. U razračunavanjima je stradalo i stanovništvo srpske nacionalnosti koje je živelo u tim područjima. Informacije o stepenu te surovosti Nadežda Petrović je dobijala u susretima sa Delfom Ivanić, posle njenih putovanja po Makedoniji.
Jedan od tih susreta, juna 1903. u Topčideru, Delfa Ivanić je zabeležila rečima: "Razgovor se kretao o zlim prilikama koje naš narod preživljuje u Turskoj, o neuspelom maćedonskom ustanku, komitskoj akciji, mučenju, zatvaranju, vešanju i proterivanju našeg naroda u Malu Aziju. Razgovor bi se završavao time da za taj nesrećni svet valja nešto učiniti, da je Srbija dužna da mu pruži ruku, ukaže potporu i utehu."
Usledile su aktivnosti dve prijateljice koje su naišle na razumevanje i podršku uglednih sugrađana među kojima su bili Branislav Nušić, Jaša Prodanović, Andra Nikolić i Nadeždin otac Mita Petrović, čija je kuća postala mesto gde su se odvijali svi dogovori. Ti dogovori obuhvatali su animiranje žena u cilju nacionalnog patriotskog rada. "Bilo ih je koje su se odmah odazvale, spremne na svaki rad i žrtvu", pisala je Nadežda, "ali bilo je mnogih, kojima su muževi i očevi našli da je suviše rano da se žena pojavljuje kao nacionalni borac i radnik. Prihvatih one koje se dragovoljno staviše na uslugu i rad, a odbacih one koje su mislile mozgovima svojih muževa".
Rezultat dogovora bilo je održavanje najvećeg srpskog ženskog mitinga do tada kod Kolarca na kome je učestvovalo više hiljada žena i koji je govorom otvorila Nadežda. Posle skupa je osnovano Kolo srpskih sestara, žensko društvo koje je u to vreme postalo značajna humana i patriotska organizacija, čiji je prvi sekretar bila Nadežda Petrović.
Posle majskog prevrata 1903. Srbija je oslonac potražila u Rusiji, što je izazvalo dramatično pogoršanje odnosa sa Austrougarskom carevinom, jer je takvo usmerenje narušavalo je njenu ekonomsku i političku dominaciju stečenu odredbama Berlinskog ugovora i bilateralnim ugovorima koji su iz njega proizlazili.
PolitiČko priznanje Srbije Habzburška monarhija je 1878. godine uslovila privrednim zahtevima, koji su nametali Srbiji prihvatanje određenih carinskih pravila, investicionih ulaganja i trgovinsko-političkih veza usled kojih je mlada balkanska država "pokrenula spiralu dugova". Da bi ih nekako kontrolisala, Srbija je do 1914. godine bila prinuđena da uzme ukupno 26 kredita i stvori dug od 900 miliona franaka. Situacija je dodatno pogoršana zaključenjem trgovinskog ugovora sa Austrougarskom 1881. godine koji je carevini omogućio "gotovo 90 odsto monopola nad srpskom spoljnom trgovinom", ali i političku dominaciju jer je "balkanska država pristala da ne ratifikuje druge političke ugovore, bez prethodnih konsultacija sa Dvojnom monarhijom", objašnjava istoričarka Mari Žanin Čalić.
Pošto su propali pokušaji da uspostavi novi trgovinski sporazum i ugovori novu prodaju oružja, Austrougarska je jula 1906. pribegla zatvaranju "svoje granice za uvoz i tranzit srpske stoke, živine i životinjskih proizvoda". Izbio je Carinski rat u kojem je trgovinska razmena bila gotovo nemoguća jer je svaka država robu onog drugog opteretila maksimalnim carinama.
LoŠi međudržavni odnosi bili su dodatno pogoršani aneksijom Bosne i Hercegovine oktobra 1908. od Austrougarske. Kriza je razrešena diplomatskim putem, ali "posredne posledice pokazaće se dalekosežnim i dramatičnim: srpsko ogromno neprijateljstvo prema Habzburškoj monarhiji, oživljavanje rusko-austrijskog antagonizma u jugoistočnoj Evropi, formiranje Balkanskog saveza, balkanski ratovi 1912/1913, atentat u Sarajevu i izbijanje Prvog svetskog rata".
Pet dana pošto je Austrougarska objavila aneksiju Bosne i Hercegovine, Nadežda je bila među onima koji su organizovali demonstracije protiv ovog čina. Sa balkona Narodnog pozorišta govorila je okupljenima: "Sestre i braćo, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpstva, dvema najlepšim pokrajinama, Bosni i Hercegovini. Namesto da je još onda ostavila narodu slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo... Skinula mu je okove sa nogu da bi mu lakše stavila lance oko vrata. Treba da prisilimo razbojničku nam otmičarku na poštovanje nacionalnih interesa i sloboda... Trideset godina, Bosna i Hercegovina bile su poprište eksploatacije Austro-Ugarske, narod je materijalno isceđen, ponižen do životinje... Naša dužnost je da ih u svemu odlučno i savesno potpomognemo, svuda gde naše pomoći potrebuju...
Austro-Ugarska, a s njome i Nemačka, imale su od nas u ekonomsko-trgovinskom smislu dobrog potrošača... U svim vrstama njihovih trgovačkih artikala. Od danas, sestre, naša je dužnost da prekinemo sa njima svaku trgovinsku vezu, da ih za njihovu nečovečnost i nepoštenje udarimo po kesi, koja je njima mnogo osetljivija od srca i duše... Objavimo bojkot Austro-Ugarsko-Nemačkoj trgovini".
Osim ovog govora, Nadežda je sa demonstrantima, među kojima su bile i članice Kola srpskih sestara obilazila poslanstva Rusije, Engleske, Turske i Francuske, dvor i Ministarstvo inostranih poslova.
POMOĆ U NOVCU I ODELU
PRVA od niza akcija Kola srpskih sestara bila je prikupljanje pomoći za narod u Makedoniji i organizovanje puta da bi se prikupljena pomoć "u novcu i odelu", ali i oružju, odnela u Makedoniju. Utisci poneti sa puta po Makedoniji obeležili su deo budućih aktivnosti Nadežde Petrović u sferi nacionalnog angažmana i društvenog i umetničkog.
PERIOD između 1911. i 1915. bio je period tragedija za porodicu Petrović. Tih godina Nadežda gubi oca, majku, sestre Anđu i Dragicu i brata Vladimira. Učestvuje u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljna bolničarka i dva puta poboljeva od tifusa. Drugi put sa smrtnim ishodom.
Niške „Srpske novine“ povodom njene smrti 1915. u Valjevu objavljuju niz tekstova u kojima ističu da je Nadežda radila kao dobrovoljna bolničarka i da je tu dužnost obavljala „sa velikim požrtvovanjem na bojnom polju u poljskim bolnicama i divizijskim zavodištima“ i da je tako „doista odužila svoj dug narodu i otadžbini, zaslužila najveću zahvalnost našu, stekla pravo na večan pomen među nama, i dala doista primer za ugledanje“.
Izvodi iz tekstova u „Srpskim novinama“ najbolje govore o načinu na koji se konstituisalo i omeđivalo polje u kojem slikarka treba da bude zapamćena. Ta mitska, ratnička smrt postala je mesto sećanja Nadežde Petrović u srpskom društvu, koje je nadvladalo sećanje na sve ostalo što je učinila na drugim poljima. I dugo vremena posle njene smrti je taj herojski čin bio jedini segment Nadeždinog života koji se pominjao.
Mesto koje Nadežda Petrović ima u našoj istoriji umetnosti ali i posthumnu mitologizaciju njene ličnosti Lidija Merenik objašnjava sledećim rečima: „U Nadeždinoj naprednoj porodici, kao i doslednom školovanju, nalazi se jedan od razloga zašto danas ne možemo da pitamo: Zašto nije bilo velikih umetnica u srpskoj modernoj umetnosti s početka 20. veka? Nadeždin primer ne samo da opovrgava pitanje već se uspostavlja i kao presedan na osnovu kojeg se tokom prve polovine veka moglo delovati, možda i zato što njena umetnička dostignuća nisu bila ni jedini, ni isključivi konstituent njene veličine i posthumne slave.
Iako umetnički i idejno nezavisna, obrazovana i intelektualno radoznala, Nadežda ne nastupa sa naglašeno šifražetske pozicije. Ona nije ni programski ni ideološki borac za prava žena - osim ukoliko se pod tim ne misli na borbu za vlastita prava, kao žene umetnika i žene političara, na davanje „ličnog primera“.
Nadežda je, prevashodno, posvećena agitovanju da Srpkinje aktivnije i složenije učestvuju u patriotskom i humanitarnom radu (na primer, osnivanjem Kola srpskih sestara) sraslim sa aktuelnim političkim trenutkom i u skladu sa njim, kao i agitovanju za jugoslovensku ideju ispoljenu prevashodno formiranjem jedinstvenog kulturnog i umetničkog prostora. Na kraju je tek moguće postavljati pitanja o statusu žene umetnika i žene aktiviste u naglašeno patrijarhalnoj i uglavnom zaostaloj srpskoj sredini s početka 20. veka, o situaciji u kojoj se žena, u poslovima nesvojstvenim za socijalno definisanu ulogu žene njenog doba, morala dokazati kao muškarac...
Tek pošto se Nadežda Petrović dokazala „kao muškarac“, postala je slavnija i važnija od muških kolega, umetnika. Tom logikom i metodom proizvedena je Nadežda Petrović u nacionalnog heroja (pre nego heroinu), pa tek onda umetnika (umetnicu) od nacionalnog značaja, pre nego logikom i metodom likovne kritike (imajući u vidu gotovo permanentnu nenaklonost likovne kritike i činjenicu da je, ponekad, bila poznatija kao politički aktivista nego kao umetnik)“.
S druge strane, Nadeždin nacionalni politički angažman može se tumačiti i na drugi način, u sklopu sagledavanja razvoja civilnog društva u Srbiji i uloge i položaja žene u kreiranju te oblasti javnog života kraljevine. U knjizi „Kaldrma i asfalt“, Dubravka Stojanović piše: „Civilno društvo zakonito je dete moderne. Nastalo je u razvijenim zapadnim društvima kao tampon zona između društva i države u trenutku kad je moderna izmenila i društvo i državu. Ono je postalo veza između te dve udaljenije sfere: predstavljalo je interese sve zahtevnijeg društva pred sve slabijom državom. Otvaralo je državi kanal za institucionalni dijalog sa, po nju, sve opasnijim društvom. Bio je to jasan signal da moderno društvo suštinski menja odnos prema državi - staro pitanje šta mogu da učinim za moju otadžbinu bilo je potiskivano novim: šta država može da učini za mene? Civilno društvo pojavilo se kao vrsta portparola tih novih očekivanja, medij koji je prenosio novoformulisane društvene i političke zahteve onima koji su određivali pravac kretanja. U krajnjoj liniji, bio je to izraz sazrele potrebe da pravac kretanja određuju sve širi krugovi društva. To je bila srž procesa demokratizacije, čiji je prvi institucionalni stub bilo upravo civilno društvo“.
Sferu civilnog društva upotpunjuju klubovi, strukovna i ženska uduženja, „nevladine“ institucije kulture čiji se broj „u poslednjoj deceniji 19. veka uvećao sa nešto manje od četrdeset na gotovo stotinu pred Prvi svetski rat“. Sve ove ustanove koje su po definiciji Jirgena Habermasa „organizovale, kanalisale i pomagale u artikulaciji zahteva novoosveštenih građana pred institucijama države“ bile su „tampon-pojas koji je uveo modernu komunikaciju“ između (srpske) države i njenih stanovnika. U njihov rad se, direktno ili indirektno, uključivala i Nadežda Petrović i zato se može uvrstiti u kreatore i nosioce razvoja civilnog društva u Srbiji početkom veka.
SVE JAČI UTICAJ NOVINA
Od sredine sedamdesetih godina 19. veka počele su da nastaju prve institucije civilnog društva u Srbiji - političke stranke. Sa širenjem pismenosti i jačanjem uticaja novoformiranih političkih stranaka značajnu ulogu u razvoju civilnog društva dobijaju i mediji, čiji razvoj doživljava polet posle političkih promena 1903. godine. Samo u toj godini osnovano je 50 novih listova dok ih je poslednjih godina 19. veka u proseku pokretano 20 godišnje.
Kad su doneli 20 teško ranjenih oficira bila sam skamenjena. Veliki međaš u istoriji srpskog slikarstva
Manastir Gračanica
SRBIJA posle Prvog svetskog rata Nadeždu Petrović pamti po njenoj ratničkoj slavi. To nije slučajno. Ona je delila sudbinu srpske vojske od početka Prvog balkanskog rata, pa je kao dobrovoljna bolničarka koja je preležala trbušni tifus i koleru bila dobitnik jedne od prvih novoustanovljenih medalja za revnosnu službu, koja se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu.
Nadežda se pridružuje srpskoj vojsci i u Drugom balkanskom ratu. Dobar deo rata boravi u Prizrenu gde je kao jedina bolničarka negovala osamdesetoricu obolelih od tifusa, zbog čega je po završetku rata bila ovenčana Ordenom za hrabrost i Crvenim krstom. U to vreme nastaju njene slike Gračanice, Dečana i Prizrena, ali i fotografija po kojoj se i danas pamti njen lik.
Tu fotografiju izdvaja i nekadašnji direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Miodrag B. Protić i piše: "Valjda najlepša i epohalno najsimboličnija: u dugoj crnoj haljini, zakopčanoj do grla, sa dugim lancem oko vrata, koji je spušten niz telo, zadenut za pojas sa kitom ljubičice, podignute kose i šešira preobraženog u vojničku kapu (sa šlajerom), omršavelog, mladog, odjednom utvarno produhovljenog lica Blokove 'Divne dame', na kome kao da je predosećanje kraja: u stavu kakve tragetkinje vremena, Sare Bernar ili Eleonore Duze - 'Jugoslovenska Nada' oličava srpsku duhovnu elitu u akciji: služenje narodu i slobodi do smrti."
Po objavi Prvog svetskog rata, Nadežda se vraća u Srbiju i ponovo postaje dobrovoljna bolničarka. Nije, kako je trebalo, stupila u štab vojvode Mišića, već se, odbivši i predlog Vrhovne komande da se priključi komisiji Crvenog krsta u Švajcarskoj, javila na dužnost u poljsku bolnicu Dunavske divizije, negujući u vreme bitke na Mačkovom kamenu ranjenike u neposrednoj blizini ratišta.
Marširala je kilometre uporedo sa vojskom. Dešavalo se da po četiri dana ne jede i ne spava, u trenucima nedostatka zavoja cepala je sopstvenu uniformu, gledajući vojnike kako umiru iz dana u dan. Tu tragičnu sliku rata iz okoline Mačkovog kamena prenela je svojoj porodici u jednom potresnom pismu: "Borbe vođene na tom položaju bile su više no ogorčane i očajne, borbe za istrebljenje. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata pukova, pet potpukovnika iz devetog IV prekobrojnog, IV prvog i drugog poziva i 64 oficira iz 18 puka izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima četa koje su ostale od 450 ljudi na 120.
Ranjenika smo imali na 4.000 i ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam krizu nervnu tako da kada su nam bili doneli 20 oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena. A kada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce pa padoh kraj jednog od njih na kolena sa čašom čaja u čežnji da ga pojim, nemogući da se savladam, otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: 'Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostaše'. Kroz suze jauknuh: 'Gospode, zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju'. Trenuci su doista bili strašni."
Iako je u februaru 1915. po nalogu Vrhovne komande mogla da bude predstavnik Srbije na konferenciji u Rimu, da kao bolničarka radi u Beogradu ili u bolnici strane misije u Nišu, Nadežda se vraća u vojnu bolnicu. Krajem marta ponovo se razbolela od tifusa, ali i tako iscrpljena obradovala se poseti Branka Popovića, slikara i prijatelja, koji se, takođe bolestan od pegavca, vraćao sa fronta. "Uz litar najbolje kameničke šljivovice, koju sam joj po želji bio doneo, pretresli smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka Nadežde Petrović i njenih divnih platana."
Nekoliko dana po viđenju sa Brankom Popovićem, Nadežda Petrović je podlegla bolesti u Valjevu. Ta poslednja priča o razgovoru dva slikara u jeku rata ostala nam je zahvaljujući Popovićevom svedočanstvu. On je na neobičan način u budućim decenijama opredmećivao ideje svoje prijateljice. Zajedno sa još jednim prijateljem kuće Petrovića, Branislavom Nušićem, učestvovao je u osnivanju prvog izlagačkog prostora u Srbiji, Paviljona “Cvijeta Zuzorić”, koji kao da je kreiran po Nadeždinim zamislima.
U tom paviljonu je uz veliko angažovanje Branka Popovića 1938, prvi put posle Nadeždine smrti predstavljen njen rad u punom svetlu. Branko Popović je tim povodom napisao prvu ozbiljnu analizu Nadeždinog slikarstva i time stvorio osnovu za dalje proučavanje njenog dela.
Jedan od odjeka te izložbe u Beogradu svakako može da se protumači i ocena Pjera Križanića izneta u "Politici" 1939. godine, koji je tada o Nadeždi pisao kao o "preteči današnjeg savremenog slikarstva". Već tada je bilo jasno da je Nadežda Petrović veliki međaš u istoriji srpskog slikarstva. Od nje započinju dva velika kontinuiteta - srpskog modernog slikarstva i prisustva žena u likovnoj umetnosti, koje je do nje bilo ekcesno, imajući u vidu činjenicu da u 19. veku rade samo tri slikarke - Katarina Ivanović, Mina Karadžić i Poleksija Todorović. Međutim, potpuno vrednovanje Nadeždinog rada usledilo je tek posle Drugog svetskog rata.
POSLEDNJE DRUŽENJE SA RASTKOM
VEST o početku Prvog svetskog rata zatiče Nadeždu u Italiji, gde odlazi sa 25 godina mlađim bratom Rastkom, kasnije književnikom, pesnikom, romansijerom, esejistom, slikarem i diplomatom. Svoj trag u srpskoj kulturi Rastko Petrović je ostavio i u sferama likovne i književne kritike, a iza sebe je ostavio i putopis o Africi, jedan od najlepših u srpskoj literaturi. Boravak u Veneciji u junu 1914. godine bio je poslednje druženje brata i sestre. Oni zajedno posećuju Bijenale u Veneciji, gde su tada bile predstavljene skulpture Nadeždinog velikog prijatelja Ivana Meštrovića.
ODMAH po napuštanju nakratko dominantnog socijalističkog realizma kao slikarskog obrasca, pažnja likovnog sveta okreće se iskustvima predratnog modernizma, čija je jedna od ključnih tačaka Nadežda Petrović. Njeno slikarstvo se intenzivno ponovo proučava od pedesetih godina prošlog veka, a prvo Nadeždino predstavljanje u posleratnoj Srbiji desilo se u njenom rodnom gradu.
U Čačak 1953. dolazi etnolog Slobodan Sanader kao prvi školovan muzejski stručnjak, koji 1954. godine postaje prvi direktor novoosnovanog Narodnog muzeja u Čačku. Ubrzo je Sanader počeo da radi na osnivanju muzeja posvećenog Nadeždi Petrović (ideju je pokrenuo Muzejski savet Narodnog muzeja u Čačku, a prihvatila Uprava grada). Ta ideja bila je logična posledica činjenice da je Nadežda Petrović rođena u Čačku, ali je izražavala i ambiciju sredine da se afirmiše u oblasti kulture.
U to vreme pokrenuta je inicijativa da se u Čačku podigne spomenik Nedeždi Petrović, a umetnik kojem su nameravali da se obrate da taj posao uradi bio je Ivan Meštrović, Nadeždin prijatelj, koji je u to vreme živeo u Njujorku, a ubrzo potom postao profesor na Univerzitetu Notr Dam u Americi. Postojale su i ideje da se taj spomenik postavi u Beogradu, pošto je Nadežda Petrović najveći deo života provela u glavnom gradu Srbije, ali je podršku Čačku da istraje u ostvarivanju namere da spomenik podigne dao Miodrag Panić Surep, tadašnji direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije. On je pomogao i da Narodni muzej u Čačku tada dobije šest Nadeždinih slika.
Poziv Meštroviću uputio je Vuk Petronijević, kao predsednik Muzejskog saveta Narodnog muzeja u Čačku i narodni poslanik, u januaru 1954. godine. Poziv su svojim pismima podržali i Radojko Krunić, predsednik Gradske opštine grada Čačka, i Ljubica Luković, sestra Nadežde Petrović.
Meštrovićev potvrdan odgovor stiže u februaru sa obrazloženjem: "Iako sam vrlo zauzet poslovima, a i poodmakao u godinama, ja se vrlo rado odazivam vašoj želji da napravim jednu Nadeždinu bistu, a to iz razloga što sam bio sa njome kao i sa cijelom njezinom porodicom dobar prijatelj. Ona to i zaslužuje kao umetnica i kao neumoran kulturni radnik u našoj sredini. Izvolite mi poslati sve potrebne podatke: što više njezinih ličnih fotografija, te plan zgrade i okoliša i po mogućnosti fotografiju same zgrade pred koju bi došla spomen-bista."
Već u maju iste godine Meštrović obaveštava da će spomenik uskoro biti izliven u sadri (gipsu), da on za svoj umetnički rad ne traži nikakvu naknadu, ali da moli da se Muzejski odbor i Opština pobrinu za transport, osiguranje, izlivanje skulpture u bronzi i nabavljanje podnožja za spomenik koji bi trebalo da bude izveden u jablaničkom granitu u klesarskoj radnji Lovra Bilinića u Zagrebu. Preporučuje da se o tome pobrine konzulat i da se model skulpture u gipsu pošalje u livnicu Umetničke akademije u Zagrebu.
Prema pismu upućenom Upravi carina SFRJ, bista je stigla u Čačak tek u oktobru. Putovala je brodom "Makedonija" preduzeća "Transjug" iz Rijeke i potom je predata Ljevaonici umjetnina u Zagrebu. U pismu koje Narodni muzej upućuje Upravi carina iskazuje se i molba "da unošenje u zemlju ovoga spomenika oslobodi carine i koeficijenata, pošto je to umetničko delo namenjeno kulturnom i estetskom bogaćenju našeg grada, inače prvi spomenik u unutrašnjosti Srbije koji je izradio naš veliki umetnik Ivan Meštrović".
Izlivanje spomenika u bronzi koštalo je tadašnjih 220.000 dinara i završeno je polovinom aprila 1955. godine. Spomenik je svečano otkriven na samom kraju 1955. godine, kada je i u Narodnom muzeju u Čačku otvorena prva retrospektivna izložba Nadeždinih radova posle Drugog svetskog rata. Zanimanje za Nadeždu Petrović u Čačku ne jenjava, i u njemu se 1960. godine osniva Memorijal Nadežde Petrović, a godinu kasnije i Umetnička galerija "Nadežda Petrović". Ona je 1965. smeštena u zgradu koja je 1911. godine podignuta na inicijativu Ženske podružnice, humanitarnog udruženja u kojem su bile supruge bogatih i Čačana na visokim položajima.
Osnivanje Memorijala i Umetničke galerije Nadežde Petrović u Čačku imalo je veliki odjek u srpskoj umetničkoj javnosti i prvi put od Nadeždine smrti, ona je dobila mesto koje joj po dostignućima pripada. Konačnu potvrdu Nadeždinog stvaralaštva i njenog mesta u istoriji umetnosti Srbije doneo je rad Lazara Trifunovića, i to na nekoliko nivoa.
Trifunović je 1962. godine postao najmlađi upravnik Narodnog muzeja u njegovoj istoriji, i za vreme njegovog mandata muzej je doživeo prvu i jedinu rekonstrukciju i postao jedan od najozbiljnije ustrojenih evropskih muzeja. Tada Narodni muzej beleži i najveću posetu dotad zabeleženu za vreme jedne izložbe. To je bilo 1969, kada je slike Van Goga za 55 dana videlo 160.000 posetilaca.
BLAGO NARODNOM MUZEJU
Ljubica Luković, sestra Nadežde i Rastka Petrovića, 1967. je Narodnom muzeju poklonila celokupnu porodičnu zaostavštinu i kuću u Ljube Stojanovića, u kojoj je 1975. otvoren Memorijalni muzej Nadežde i Rastka Petrovića. Tu su dela mnogih stranih slikara renesanse, baroka i modernog doba (Pabla Pikasa, Maksa Ernsta, Andre Derena, Žorža Ruoa, Amadea Modiljanija), zatim slike, crteži i skice Nadežde i Rastka Petrovića, Rastkovu korespondenciju sa Tristanom Carom, Andreom Bretonom i drugim znamenitim piscima i likovnim umetnicima. Zbirka sadrži i rukopise, biblioteku, gramofonske ploče, autorske fotografije i putopisne filmove, kao i zbirku afričkih, meksičkih i indijanskih ritualnih predmeta i skulptura.
Da je došla iz Francuske, odavno bi bila poznata u celom svetu. Imala vremena da slika, da piše kritike i da ratuje
Nebo nad Srbijom
ZASLUGOM Lazara Trifunovića, rad Nadežde Petrović je konačno vrednovan u punom smislu. On o Nadeždi 1959. godine piše: "Nadežda je imala život kao i sve 'preteče', kao i svi umetnički revolucionari, buran, uzbudljiv i neshvaćen. Za one četrdeset dve godine što je proživela, u njoj se sakupilo sve ono pozitivno što se jatilo i gnezdilo po Srbijici u prve dve decenije ovog veka: državotvornost, jugoslovenstvo, rodoljublje, patriotska svest; za sve je ona imala vremena, da slika, da napiše kritiku, da se bori za ženska prava, da ratuje.
"Mi nismo imali slikara koji se toliko borio i zauzimao za novo i napredno, a da je za ceo taj trud dobijao uvek samo negativne kritike. Ali Nadežda prosto nije mogla drukčije nego da pođe uzvodno, ka izvoru, protivno navikama sredine i vremena. I njeno slikarstvo počinje upravo tako, kako su počinjale sve značajne umetničke epohe u istoriji: negacijom svog sopstvenog vremena i svega onog što je u tom vremenu nastalo. Otuda su otpori sredine i kritike razumljivi, jer Srbija nije imala svog Ambroaza Volara ili Pola Gijoma. U Nadeždinoj boji bilo je isuviše strasti za jedan smalaksali organizam, kakav je bila naša umetnost na početku veka. Ni pre ni posle Nadežde, Srbija nije imala slikara koji bi bio više njen, koji bi sa više poleta, oduševljenja i strasti lutao Srbijom i slikao njen lik, a istovremeno bio prosvetitelj, lekar i vojnik."
Lazar Trifunović je i svojim kritičkim radom definisao mesto Nadežde u srpskoj istoriji umetnosti. On je njeno slikarstvo okarakterisao kao impresionističko, i to istraživačkog karaktera, ali je smatrao da su na nju presudno uticali akteri kruga minhenske secesije, Julijus Ekster i Vasilij Kandinski, te da je Nadežda do impresionizma došla iz secesije.
Jedan od argumenata nalazio je u Nadeždinoj otvorenosti "prema različitim pravcima i pokretima, poetikama i estetikama", što je generalno karakteristično za ponašanje secesionista. Zbog toga Trifunović piše: "Ona je sama po svom karakteru tip secesioniste: revolucionar i organizator, propovednik i patriota, romantičar i zanesenjak, ona putuje, ratuje, okuplja umetnike, stvara kolonije, bori se sa zvaničnicima, na momente se čini da joj je organizacija važnija od slikarstva."
Nadeždin rad bio je prepoznat i na međunarodnom planu. Kada je 1980. u Dablinu održan kongres AICA-e, Međunarodne organizacije likovnih kritičara, Katarina Ambrozić je kao odgovor na temu "Internacionalni uticaji i umetnost lokalnih centara" pripremila predavanje o Nadeždi Petrović. Njen opus je za svetske kritičare bio pravo otkriće. Tako je francuska kritičarka dr Dora Valije izjavljivala: "Da je Nadežda Petrović bila Francuskinja, po odvažnosti svog slikarstva i po izuzetnosti svoje biografije, bila bi već odavno poznata u celom svetu!"
Opšta ocena učesnika kongresa bila je da bi bilo neophodno prirediti njenu izložbu u inostranstvu. To se uskoro i desilo zahvaljujući ugovoru o međudržavnoj saradnji između Srbije i Nemačke.
U Novoj pinakoteci u Minhenu, 1985. godine otvorena je retrospektivna izložba radova Nadežde Petrović, koju je priredila Katarina Ambrozić. Izložba je predstavila 74 Nadeždine slike i bila je prva velika monografska izložba našeg slikara u nekom velikom svetskom muzeju. Trajala je tri meseca i imala veliki odjek u nemačkoj javnosti, a među stručnjacima koji su reagovali na nju bio je i Zigfrid Vahman, ekspert za jugendstil i početke evropskog ekspresionizma. On je Nadeždino slikarstvo okarakterisao ovako: "Kakva autentičnost, kakvo osećanje svog vremena! Ne možemo je staviti ni u jednu stilsku odrednicu - okrznula je usput sve, ali je odmah sopstvenom snagom i sve prevazišla."
Sledeći korak trebalo je da napravi Muzej savremene umetnosti na čelu sa Zoranom Gavrićem, koji je u dogovoru sa inostranim muzejima takođe pripremao predstavljanje Nadeždinog rada. Međutim, taj poduhvat nije realizovan zbog niza političkih događaja krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u tadašnjoj SFRJ.
Naredne godine obeležava se 140 godina od rođenja Nadežde Petrović. Biće to prilika da se domaća javnost još jednom podseti na život i delo ove izuzetne figure srpske kulture.
OVAJ naslov je uzet iz knjige „Valden ili život u šumi“, koja se sm
Roman o Nadeždi Petrović
Književnica Olgica Cica o romanu posvećenom slikarki Nadeždi Petrović: Bila je poput Kosovke Devojke, negovala ratnike u tri uzastopna rata
VOLIM neobične, izuzetne ljude. Previše je prosečnosti oko nas u svakom smislu. Previše je straha koji nas usitnjava, sateruje u neke zaklone, da se skoro i ne vidimo - kaže za „Novosti“ književnica Olgica Cica iz Trebinja, povodom svog romana „Boje i barut“, romansirane biografije slikarke Nadežde Petrović, u izdanju Grafičkog ateljea „Dereta“. Autorka na kraju knjige kaže da joj je jedan tekst u „Novostima“, o pojavljivanju novčanice sa likom velike slikarke, skrenuo pažnju na tu „posebnu ženu, hrabru, nadarenu, plemenitu“.
- U vreme kada je žena morala da bude samo muškarčev mali prst, usudila se da se ispolji kao celovita ličnost koja misli, govori, stvara, mitinguje, ide u rat, koja kreira svoj život onako kako želi i oseća, ne obazirući se na zapanjenost okoline, koja ne prašta originalnost i neuniformisanost. Nadežda bi i danas bila uočljiva i drukčija, a živela je krajem 19. i početkom 20. veka - objašnjava nam Olgica Cica.
* Zašto ste izabrali naslov „Boje i barut“? - Logično je izrastao iz Nadeždine suštine i njene kratke i kao meteor blistave životne priče. Ona je bila zaljubljenik i majstor jasne, jake i čiste boje na svojim platnima. Živela je s bojama i gledala svet kroz njih. To je bio njen jezik, način izražavanja. To je bila ona sama. Ali nije se narcisoidno učaurila u taj svet gde se najbolje osećala. Bila je čovekolika iznutra, kao izvana. Bila je samarićanka, Kosovka Devojka, koja brižno neguje ratnike u tri uzastopna rata (dva balkanska i Prvi svetski rat), a taj deo njenog života obeležavam imenom barut. Nadežda pati sa svojim narodom, zabrinuta je za njegovu budućnost. Postaje medicinska sestra, želeći da što više očeva, braće, sinova i muževa ostane u životu. Ona je prvo čovek, pa tek onda umetnik. Nažalost, njenu sjajnu vertikalu pobeđuje pegavi tifus 1915. godine.
* Šta vas je najviše pogodilo u njenoj sudbini? - U priči o njoj, kao i uopšte u životu, pogađa me što naš mentalitet često ne prepozna vrednosti, ne daje im zasluženo mesto, i zato mnoge od njih bespovratno propadnu, ne usuđujući se da se oglase i strepeći od uzaludnosti.
* Smatrate li da se nismo dovoljno odužili Nadeždi Petrović? - Ljudima kakva je Nadežda - tvorac lepote, heroina, humanitarka, ne može se niko i nikad dovoljno odužiti. Skoro sve veličine u istoriji čovečanstva su ostale uskraćene, ali one su baš zato i velike što više daju, nego što očekuju. One su neiscrpne u davanju, ali su i svesne ljudske ograničenosti. Ipak, vole čoveka takvog kakav jeste. Htela bih da se svi mi češće setimo da, prepoznajući i ceneći te veće i bolje od nas, obogaćujemo sebe budeći sopstvenu plemenitost i svetlost, koje tako često zatrpavamo grubošću i senkom. Moja knjiga o Nadeždi Petrović je potreba da nešto, makar malo i skromno, učinim za nju i da pokažem radost što i takvi postoje. Taj mali napor za ljudskost i lepotu me je veoma usrećio.
BORAC BEZ ILUZIJA
- UVEK učim od boljih od sebe. Od ovakvih kao što je Nadežda Petrović treba da učimo kako biti čovek, borac, kako ustati kad padneš, kako ostati veran onom najboljem delu sebe, kako osećati drugog čoveka, kako zaista živeti život, a ne samo imati iluziju da ga živiš - kaže autorka.
http://www.novosti.rs/upload/images/2012//04/29/feljton.jpg
http://www.novosti.rs/upload/images/2012//04/29/feljton.jpg
