Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Србине,знаш ли ко си?
ИЗ ДАЛЕКЕ ПРОШЛОСТИ: Винчанска молитва 432 ХЗ (Видео)


„…Још је Јован Цвијић говорио о динарском типу човека, типу који насељава највећи део Балкана. Модерна генетика потврдила је ову Цвијићеву тврдњу и дала прецизну карту пространства које насељава динарски тип човека. Генетиком је утврђено и да је динарски тип човека аутохтони становник Балкана још од праисторије, да су његови корени у Винчи, Старчеву и Лепенском виру, као и да је Динарски тип човека одговоран за настанак свега онога што данас називамо индоевропским.

Сва та збрка са егзактном генетиком почела је пре десетак година, наравно на универзитету у Окфорду, а не код нас. Ми смо се увек задњи бавили собом, тек пошто се сви остали нама позабаве. Наша преписивачка школа бави се бесконачним умножавањем одавно написаних реферата, зато што наше научне институције предводе они који бране дипломе и позиције, а не науку и истину…

Срећа је хтела да се на челу харвардског генетичког тима нађе професор Анатолиј Кљосов, Рус који је понешто знао о историјским нелогичностима, али је као научник имао поверења у званичне верзије. Ово генетичко истраживање потврдило је Динарца и коначно објаснило енигму због чега је код Срба једна од најраспрострањенијих легенди „У цара Трајана козје уши“, иако историја каже да су се Срби однекуд доселили много векова после „цара Трајана“ (53-117 нове ере). Генетика је, ето, коначно објаснила и због чега Руси у својим уџбеницима историје уче да им је порекло у подунављу, одакле су се доселили на север…“

Било како било тим људи покушао је да на интересантан начин дирне у ген тог динарског човека – аутентичном музиком ових простора од 432 Hz. Ево шта они о томе кажу:

„Винчанска молитва је креирана да буди кодове са ових поднебља као и да активира исконску радост живота. Музика компонована на питагорејских 432 Hz подстиче благотворну исцељујућу енергију и буди креативне животне снаге које свако биће поседује у себи. На микроплану, ови фреквенцијски распони хармонизују енергетске структуре ћелија и везе између њих. На макроплану оне хармонизују односе међу људима, као и повезаност са природним планетарним токовима.

Поштујући древна знања, креирали смо ову композицију у жељи да се кроз музику придружимо овом времену буђења из зачараног сна, када поново спознајемо своју праву природу, присећајући се величанствености потенцијала које људско биће у себи носи.“

Музика: Татјана Карајанов и Бранислав Мицић
Вокал: Татјана Карајанов
Аранжман и продукција: Бранислав Мицић
Кавал и фрула: Небојша Бурић

Преостало је још само представљање једног значајног пројекта, под називом Виртуелна Винча, чији се садржај уклапа и уз ову лепу песму и уз магловите историјске путоказе:

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

http://www.virtuelnavinca.com/pocetna-sc.html

Све о Винчи!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Кад би руска војска једног дана заиста напала Украјину…


Нећемо именовати аутора овог материјала јер је активни официр Оружаних снага Руске Федерације, али је савршено описао ситуацију – шта би се дешавало кад би се Украјинске оружане снаге суочиле са руском војском.

По жељи аутора, називе неких комплекса смо намерно означавали латинским алфабетом, да не бисмо наводили њихове праве називе. Међутим, мислим да ће војна лица знати који су системи у питању.

„Према нашим украјинским партнерима, који су коментарисали најновије вести из АТО (антитерористичких операција – прим. прев.), а које се односе на „податке из пресретнутих извештаја руске војске“, данас је још једна дивизија Оружаних снага Русије уништена близу Луганска…“

Хтео бих да украјинским колегама укратко објасним шта су Оружане снаге РФ и шта би се стварно дешавало када би хтеле да оду у посету Украјини – стварно, а не у њиховим пустим сновима.

Прво, ми данас користимо дигиталну радио комуникацију са локалним шифровањем. Можете је пресрести, али је не можете дешифровати. Шифре се мењају сваких 50 минута, на сат времена, на сат и двадесет два минута – према произвољном и непредвидивом распореду. Украјинске оружане снаге и Новоруске оружане снаге користе стару аналогну опрему. Такође, оружане снаге РФ сада имају комуникациону опрему која се раније користила само на безбедним комуникационим линијама – можете чути само пуцкетање и карактеристичан шум.

Друго, да ли је руска војска кренула на УОС, то је лако утврдити.

Први знак би био прекид свих комуникација УОС и потпуно испражњене батерије возила, тенкова и друге опреме, празне батерије мобилних телефона, нишанских уређаја и радио станица. Онда пркид свих електричних кола у свој опреми. То се зове ЕМП. Сви мотори би стали и не би могли да се поново покрену. Тако делује систем „X“ ( у циљу заштите аутора не наводимо прави назив)

Други знак – потпун распад свих система који користе ЛЦД (LCD) мониторе и престанак рада свих уређаја за лоцирање и нишањење мета у системима противваздушне одбране. Тако делује систем „Altair“ (који је у свету познат комплекс, можемо га спецификовати).

Трећи знак – немогућност употребе свих оружја са навођеним пројектилима, од MANPADS до PTURS (антитенковски реактивни пројектил). После лансирања, муниција се самоуништава.

Четврто – било би немогуће користити дронове и нисколететеће ваздухоплове. Сва њихова електроника не би радила. То је систем „Y“. Затим, ту је систем „Автобаза“, који може присилно приземљити дронове.

Шта би се даље дешавало? Десетине (стотине, ако је потребно) најновијих борбених хеликоптера би надлетало све путеве и почело да лови свако оклопно возило, сваки воз и возило. путеви би били паралисани, мостови дигнути у ваздух. Сва светла погашена на домаћем фронту, трансформатори стали. Цивилни и војни штабови на домаћем фронту и лидери појединачно би истовремено били ликвидирани од извиђачко-диверзантских група.

Тако би отприлике Оружане снаге Руске Федерације данас изводиле војне операције. Зато је боље да се пусти снови о „херојима-киборзима“ што бљују пламен по стотинама руских тенкова препусте писцима научне фантастике.

Изворни текст на руском: Timeline Photos – Антимайдан Харьков
Превод с руског на енглески: Кристина Рус

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

“Смоки”, крем-бананица, “фриком” сладоледи и “бакина тајна” само су неки од двадесетак некада наших брендова чији су данас власници Хрвати.

Истовремено, Срби у Хрватској не поседују скоро ништа! Највише наших брендова у власништву је хртватског “Агрокора”, на чијем је челу Ивица Тодорић, па и “Атлантик групе” Емила Тедеског. “Гранд кафа“ више није српска, чоколада “најлепше жеље”, “дијамант” уље, али ни најстарија српска вода “Карађорђе”.

И док су компаније из Хрватске загосподариле нашом прехрамбеном индустријом, само три наше фирме успеле су да се пробију на тржиште првих комшија. “Свислајон” је купио кондиторску компанију из Сиска, „НЦА инвестмент група“ која је купила трговачку фирму “Магма” и развојни фондови Србије и Војводине који су преузели А штедну банку нису прошли славно. Милан Простран, агроекономиста, објашњава да су српске компаније и у старој Југославији имале проблем да нађу место на тржишту Словеније и Хрватске.

- Одувек је постојала нека неписана одбојност према нашим компанијама. Ипак, напета ситуација није сметала бизнисменима из Хрватске. Знали су шта хоће и агресивно су наступили, јер “бизнис је бизнис”. Хрватске фирме су промишљено инвестирале и ниједну компанију коју су купили нису упропастили – објашњава Простран.

Он истиче да је оно што су Хрвати купили код нас било здраво и ништа није купљено из стечаја.

- Српске фирме нису успеле да се изборе за место на тржишту те суседне државе. А није да нису покушале. Компанија „Делта“ Мирослава Мишковића покушавала је да купи земљиште „Загрепчанке“ у Загребу и Месну индустрију „Импром“ из Крижеваца. Није успела, упркос пријатељским везама Мишковића и Ивице Тодорића, власника „Агрокора“. „Дунав група“, у чијем саставу су „Имлек“ и „Млекара Суботица“, није успела да купи „Карловачку млекару“.

У ПКС објашњавају да су разлози већа пореска оптерећења за инвеститоре, али и неблагонаклоност према српским производима и фирмама.

- У Србији и даље има доста потенцијала за инвестирање у путну инфраструктуру, индустрију, енергетику, пољопривреду, туризам, док је Хрватска те потенцијале раније искористила. Хрватска има већа финансијска оптерећења страних улагача, веће стопе пореза на добит, ПДВ и више трошкове радне снаге у односу на Србију – кажу у ПКС.

(Блиц)

Купујте домаће,нефинансирајте усташе!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

"Благосиљам свако оружије које се диже против црвене сатанске власти"

Пример како Црква у судбоносним и пресудним тренуцима за свој православни народ и православну државу реагује на политичка збивања и позива свој народ чак и на оружани устанак. Истакнути делатник руске црквене историје, Оснивач и Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве, митрополит Антоније (Храповицки), објавио је у Сремским Карловцима 1930. године знаменити
Позив Руском народу

"Ја, смирени Антоније, Кијевски и Галицки, најстарији међу руским архипастирима који су се по вољи Божијој нашли у слободи од црвеног ропства, подижем свој глас, како бих позвао Руски народ:
Православни хришћани! Већ много година антихристова власт мучи нашу Мајку-Отаџбину, Велику Русију, желећи да буквално гвожђем ишчупа из Руског народа његову руску душу, не би ли га претворили у покорно стадо. Народу се одузима све што је руско! Руска савест, руски православни начин живота, славна руска прошлост, па и само име Русије. Ипак, антихристова власт највише мрзи Руску Православну Веру, јер та Вера представља последње и највеће упориште и тврђаву Руске Ствари. Та је тврђава помогла Руском народу да током своје хиљадугодишње историје одоли највећим невољама и искушењима, и да Руску Државу развије у највећу Државу на читавом свету.
Од самог почетка комунистичке владавине над Русијом разбојничка банда у Кремљу није престајала са прогонима Вере. Током година црвене пошасти Црква Христова у Русији просијала је јаче од сунца безбројним збором свештеномученика – епископа, монаха, јереја и световњака који су од руку црвених примили непропадљиве мученичке венце за Светло Име Христово. Осим ових пострадалих, и други, исто толико храбри исповедници вере, чаме у многим затворима и у прогонству.
Данас је пред лицем нарастајућег народног гнева антихристова власт повела "последњи и одлучни бој" против Вере Христове. Православни хришћани: Устајте сви против власти црвеног антихриста! Не слушајте ничије позиве на помирење са њима, ма од кога ти позиви долазили. Нема мира између Христа и сатане. Влашћу која ми је дата од Бога ослобађам све верујуће од заклетве коју су дали самозваној влади, јер хришћани нису поданици сатане. Влашћу која ми је дата од Бога благосиљам свако оружије које се диже против црвене сатанске власти и отпуштам грехе свима који су у редовима устаника, или као усамљени осветници, положили главу за Христову и Руску ствар."

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Срцем на НАТО – тајне операције војске СРЈ
Како је ратно ваздухопловство Југославије изненадило НАТО снаге на Тузланском и Тиранском аеродрому и нанело им озбиљне губитке.

О нападима наше авијације 1999 године у време НАТО агресије на аеродроме у Тузли и Тирани НАТО није изустио ни једну реч. Крије се то, јер како би таква сила признала да су јој неки српски пилоти очитали лекцију из тактике и вештине летења наневши јој при том и значајне губитке. Посебно поражавајуће по НАТО звучи чињеница да су српски авиони изводили такве борбене летове док су им изнад глава били силни Авакси и јата технички знатно супериорнијих НАТО авиона.

Агресија на Југославију је почела 24. марта 1999 и планирано је да се за 7-10 дана Југословенска Војска уништи до те мере, да Југославија буде принуђена на потписивање безусловне капитулације, па да се НАТО снаге тријумфално ушетају у Београд. У склопу тог плана предвиђено је да се Тузлански аеродром углавном користио за слетања теже оштећених авиони, који не могу да се домогну својих матичних база. На том аеродрому су били стационирани и хеликоптери спасилачких екипа које би улетале на нашу територију и спашавале пилоте евентуално оборених авиона. Пошто се планови НАТО стратега никако нису остваривали требало је повећати интензитет бомбардовања. Тада се мења стратегија и на Тузлански аеродром 08. априла долеће 8 борбених авиона који су требали да учествују у нападу на специјалне циљеве у СРЈ.

Наши обавештајци су за то сазнали и у комади ратног ваздухопловства је почело планирање напада на аеродром у Тузли јер се тамо сконцентрисао велики број летелица. На аеродрому се налазило 12 борбених авиона које је наша ПВО оштетила, 8 ловаца бомбардера који су долетели пре неколико дана и 4 спасилачка хеликоптера уз још неколико помоћних и летелица транспортне авијације.

На аеродрому Поникве окупљена је комбинована ескадрила од 6 Орлова 2 МИГ-а 21 и једног Галеба Г4. Задатак је био да се у ниском лету дође до Тузланског аеродрома и уништити што више НАТО авиона. У недељу 18. априла у 13:30 наши авиони су изненада на стајанци напали НАТО авионе јер је у то време „због квара“ (саботажа наших оперативаца) био искључен радар на аеродрому Тузла.

Ј-22 Орао – ловац бомбардер
Изненађење је било потпуно јер их ни Авакси нису регистровали на време па су наши авиони примећени тек на 10 Км од Тузланског аеродрома а тада је било касно да НАТО авиони узлете. Четири НАТО авиона у паровима су била спремна за узлетање али су наши пре њиховог полетања већ напали. Била је то изузетно ризична акција и иако је из наше базе јављено да су наши авиони примећени нико од пилота није желео да акцију прекине.

По изјави мајора Гавриловића који је летео на једном од Орлова, он је испустио бомбе на групу оштећених НАТО авиона који су се налазили на писти скроз десно, и окренуо летелицу да би поново напао хеликоптере. За њим су кренула још 3 Орла и испустила терет свако на већ одабране циљеве, док су 2 Орла остала да прецизније гађају авионе који су се спремали да полете и 8 ловаца који су пре неки дан стигли у Тузлу. Два МИГ-а и Галеб су ракетама и митраљезима довршавали посао.

Цела акција је због више налета трајала око 15 минута и тада је у повратку ка Пониквама ракетом са земље оборен један наш Орао у коме је погинуо потпуковник Михајло В. из Крагујевца. Осталих осам авиона се вратило до аеродрома Поникве с тим што је Мајор Жељко М. из Новог Сада због оштећења (испаљеном ракетом са земље) успео да свој МИГ приземљи на 10 км од писте аеродрома Поникве.

Потврђени биланс нашег бомбардовања Тузланског аеродрома је 17 уништених авиона, и 3 спасилачка хеликоптера. Док неки други незванични извори који су имали могућност да виде последице овог напада наводе да је уништен 21 авион и 3 хеликоптера, те да су у ланчаним експлозијама уништена и 2 транспортна авиона, као и значајан део технике. Посебан бес НАТО-а изазвала погибија 11 официра, пилота и послужиоца ваздухоплова. Али оно што је још значајније је, да све до краја НАТО агресије аеродром у Тузли више није коришћен за борбене летове на Југославију.

Освета НАТО пакта
Већ истог дана НАТО је направио невиђену кампању бомбардовања аеродрома Поникве када је у једном дану на тај аеродром сручено преко 80 пројектила. Цео аеродром се тресао од детонација, али „Топ Ган момци“ и поред тако масовног бомбардовања нису озбиљније оштетили виталне инсталације аеродрома, па је он био у функцији све до краја НАТО агресије. Бомбардовање аеродрома Поникве се периодично понављало јер НАТО никако није мога да лоцира где ми то кријемо наше авионе, који мало мало па узлете и ремете им планове…

Као освету за Тузлу три дана узастопно НАТО авијација је гађала Ужице и његова околину па и сам центар Ужица, када је са три пројектила погођена главна пошта у центру града. Многима је било чудно тако жестоко бомбардовање Ужица и његове околине а посебно је било чудно разарање поште јер је то једина поста која је погођена, поред оне у Приштини, од почетка агресије. Био је то бес и освета „Милосрдног Анђела“ за тешке губитке на Тузланском аеродрому.

(Магацин)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Зов Кошара

Дрхтиш ли несрећна земљо када се њено име помиње?
Сањаш ли народе мој дан повратка тамо, где српска нога годинама није крочила?
Памтиш ли то име које тако гордо одјекује у мислима и срцу, које са поносом и славом проносише хероји који су гинули гледајући у њу - у караулу Кошаре?


Био сам клинац, тек стасао да се момком могу назвати, али недовољно одрастао да и сам пушку могу узети када су највеће силе света нагрнули од сила и беса на нашу Србију. Рушили су фабрике, болнице, школе. Убијали су путнике у возу, избеглице у колони, децу на ношама....

А далеко од очију јавности, ван пажње медија, уз знање само малог броја људи одигравала се највећа битка модерне српске историје.



Битка за Кошаре...

Њих тек пар десетина, оскудно одевени, често гладни, понекад и без наде у боље сутра, стајали су као стене које ни већи од агресора нису могли прећи. Бранили су сваки камен, сваку стопу, сваки пањ у рејону карауле. И све су одбранили, осим саме зграде.

Њој није било спаса.

Ни срушена ипак није се предала. Напуштена од њених браниоца, издана од властодржаца, остала је у гудурама Јуничких планина да срушених зидова и изваљених врата брани ту стопу српске земље.
Тамо не иду Срби, али ни Шиптари... Кажу да караулу чува мртва стража. Духови војника чији су се животи тамо угасили.

И сањају рушевине ове светиње дан када ће њени браниоци вратити и из пепела је подићи. Поново јој рогове на крову ударити, ватру у пећи наложити, спаваоне поспремити. Сања и самује у ледом окованој планини...

Тихо Србине... Тихо.... Чујеш ли јаук? Чујеш ли зов?
Не, не бој се. То те караула зове да јој се вратиш.
Томе учи сина. О њој причај унуку. И увек, увек показуј у правцу где мртва стража брани срушену караулу.

,,Тамо далеко, у оној планини,
срушена зграда тужна у осами,
крај ње мртав војник празном пушком
мртву своју земљу брани"

Ненад Милкић аутор књиге "Последња стража"

"Дан Ветерана - Видовдан"

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Ухапшени српски ветерани, команданти руског добровољачког одреда

Вишеград – Ухапшени српски ветерани, команданти руског добровољачког одреда
6.12.2014. Српска.ру
Ујутро 5. децембра 2014. у граду Вишеграду (Република Српска) ухапшено је неколико ветерана Војске Републике Српске (ВРС), учесника Отаџбинског рата српског народа (1991-1995.). Хапшење је извршила служба државне безбедности Босне и Херцеговине.
Међу ухапшенима је Лука Драгичевић – командант Вишеградске бригаде (ВРС) 1992-1993. У саставу ове бригаде селовао је у то време Други руски добровољачки одреда (2 РДО) у коме се борио и Игор Стрелков. Ухапшен је такође и Бобан Инђић, командант Интервентне чете Вишеградске бригаде у чијем саставу је био руски добровољачки одред.

Бобан Инђић на гори Заглавак

Бобан Инђић и Александр Мухарев (командир 2 РДО)
Бобан Инђић и Лука Драгичевић су 2013. и 2014. учествовали у снимању документарног филма Љиљане Булатовић о руским добровољцима, под називом „Анђео са горе Заглавак„.
Српске ветеране оптужују да су починили ратне злочине током рата у Босни 1992-1995.
Превод: СРБски ФБРепортер