Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Руси који су дали животе за Републику Српску

(Глас Русије)


Олег Валецки, Рус, припадник Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату је изјавио: “Руски добровољци су ојачали српску војску не само бројно, већ и психолошки, давали су Србима велику моралну подршку и зато је непријатељска пропаганда настављала да тврди да у борбеним дејствима учествују хиљаде “руских плаћеника”. Број добровољаца за све време рата није премашио 600-700 људи”.

Погинуло је 37 руских добровољаца. Први споменик руским добровољцима је подигнут у Вишеграду. Споменик је подигнут средствима донатора из Русије, средствима Владе Републике Српске, а у организацији удружења грађана српско-руске заједнице “Завет” из Бијељине.

Председник удружења грађана српско-руске заједнице “Завет” из Бијељине, Саво Цвијетиновић је истакао:

Морамо знати да је у то време извршена агресија на државу Југославију, да је српски народ буквално раскомадан на неколико држава и да се из тог стања јавио братски глас обичног народа из Русије, добровољаца који су дошли да поделе са нама судбину. Њих није слала држава, њих није слала никаква организација, они су једноставно дошли вођени срцем. Многи од њих су ту страдали и оно најмање што ми можемо да урадимо јесте да се помолимо Богу за њихове душе и да се сећамо заједно са њиховим породицама жртава које су они поднели за наш српски народ. Људи који су ратовали у редовима Војске Републике Српске били су нешто најчеститије што је могло да се појави на овим просторима. То су напросто племенити људи. Није познато да је било ко урадио било шта што би, не дај Боже, било ратни злочин или било шта што би могло да се подведе под једно ненормално понашање, ако се, наравно, апстрахујемо од тога да је сам рат ненормално понашање.

Споменик српским добровољцима замислио је српски скулптор Небојша Савовић, који тађе ради на рестаурацији храма Светог Саве у Београду. Своју концепцију он објашњава на следећи начин:

Тај основни концепт био је једна вертикала. Мислим да су то људи који су гинули усправно. Сам споменик је висок четири метра. Израђен је од камена, тамо је измешана црвена, црна и сива боја као један амбијент ратишта, као једна мешавина крви и барута. На врху тог споменика је један карактеристичан руски крст, који је видљив са све четири стране света. А у подножју споменика су као документарни податак уклесана имена, презимена, година рођења и погибије. У самом средишту споменика је упаљено кандило. Цела прича је једна врста светилишта под отвореним небом. Њихова имена симболично су “уздизана” у вертикалу, заједничко стабло, “српски запис” – симбол колективног опстанка српског народа.”

Руски добровољци који су погинули као припадници Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату Српског народа (1992-1995) су:

1. Александров Александар

Рођен 1961 г. у Санкт Петербург. Артиљеријски официр, ветеран Придљестровња и Абхазије. У Републици Српској од краја 1992. г. Командир Руског ударног одерда (Одред Александрова) који је деловао код Скелана и у Сарајеву (Хреша). Погинуо 21.05. 1993. г. у рејону Борја од експлозије мине током извиђачке акције. Сахрањен на гробљу с. Хреша (Српско Сарајево).

2. Анисимов Валериј

Рођен 1956. г. у Санкт Петербургу. Погинуо 1995. године. Посмртни остаци допремљени у Русију.

3. Астапенков Анатолиј Сергејевич

Рођен у граду Перм 17. новембра 1968. г. У Совјетској Армији служио у морнаричкој пешадији. Ожењен, има сина. У Републици Српској од зиме 1993. г. Ратовао у саставу ударног одреда код Власенице, у одреду Александрова (Хреша-Српско Сарајево), 2. Руског добровољачког Одреда (Прача-Пале) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо на положају Златиште (на северу Српског Сарајева) 20. јануара 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево)

4. Баталин Сергеј Јурјевич

Рођен 14. септембра 1961. г. у Москви. По струци лекар. Ожењен у Републици Српској од јануара 1993. г. Као војни лекар у саставу 1. Козачког одреда непосредно учествовао у борбеним дејствима. У борби за село Твирковићи од експлозије противпешадијске мине изгубио стопало. Умро у јесен 1993. г. у Вишеграду. Сахрањен на гробљу Црнућа у Вишеграду.

5. Богословски Константин Михајлович

Рођен 04. фебруара 1973. г. на Памиру (Таџикистан) Живео у Москви. У Републици Српској од краја марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2.ОРДО) (Вишеград-Горажде). Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац, као митраљезац бранећи заставу на положају. Сахрањен на војно-црквеном гробљу у Вишеграду

6. Бондарец Олег Дмитријевич

Рођен 4. априла 1969. г. у Кијеву (Украјина). Од 1994. године ратовао у саставу српских одреда У Српском Сарајеву (“Бели вукови”, батаљон на Добрињи). Погинуо 20. новемра 1995. г. у Озренској улици Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево)

7. Бочкарјов Александар Јурјевич

Рођен 6. априла 1971. г. у Вороњежу. У Републику Српску стигао крајем 1993. у Српско Сарајево. Погинуо у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље) 10. фебруара 1994. г. од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево).

8. Биков Валериј

Рођен 1962. г. Активан официр у чину капетана. У последње време живео у Санкт Петербургу. У Републици Српској од краја октобра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево), као и у саставу српских јединица. Завршио тенковску школу у Бањалуци. Погинуо августа 1995. г. у рејону Добриња од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево).

9. Гаврилин Валериј Дмитријевич

Рођен 1963. г. у Гродну (Белорусија) У последње време живео у Петербургу, где је и завршио економски факултет. Ратовао у Придњестровљу. У Републици српској од новембра 1992. године. Ратова у саставу 2. РДО (Вишеград) 2. ОРДО (Горажде) и 3 РДО. (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и краће време у гарди “Пантери” (Бијељина) Био међу најпознатијим и најиздржљивијим добровољцима. Погинуо 5. априла 1995. г. од снајперске ватре на Грбавици-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево).

10. Ганијевски Василиј Викторович

Рођен 16. јануара 1960. г. у граду Кримск (Краснодарска област) У последње време живео у граду Саратову, активно учествовао у саратовској козачкој организацији. У Републици Српској од јануара 1993. г. Ратовао у саставу Козачког одреда (Вишеград) Погинуо 12. јануара 1993. године у селу Твирковићи тооком операције заузимања долине Ораховци код Вишеграда. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду.

11. Гешатов Виктор

12. Десјатов Виктор Николајевич

Рођен 12. јануара 1955. г. Питомац дечјег дома. Учествовао у раду Козачке организације. Ратовао у Придњестровљу. У последње време живео у граду Јекатеринбургу. У Републици Српској од марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. ОРДО (Горажде) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо 6. јануара 1994. г. извлачећи трудницу под снајперском паљбом на Јеврејском гробљу-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

13. Иванов Сергеј Јевгењевич

У последње време живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од септембра 1995. г. Погинуо у Сарајеву. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

14. Котов Генадиј Петрович

Рођен 1960. г. у граду Волгодонску (Ростовска област). Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу Вишеградског козачког одреда. Био начелник штаба, а потом командир тог одреда. Погинуо 9. фебруара 1993. г. у заседи код Вишеграда. Био сахрањен на војничко-црквеном гробљу у Вишеграду. Посмртни остаци 1994. г. пренети и поново сахрањени у граду Волгодонску, где живи његова удовица са децом.

15 . Куцаров Јордан

Рођен 1968. г. у Бугарској, у граду Стара Загора. Ратовао у извиђачком одреду “Бели вукови” (Пале-Јахорина) Сарајевско-Романијског корпуса Војске Републике Српске. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 4. јула 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Бугарској.

16. Лучински Леонид

Рођен 1970. г. у граду Адлер (Краснодарска област). Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

17. Малишев Роман Серафимович

Рођен 20. фебруара 1970. г. у граду Вјатка (Киров). Три године био послушник Валаамског манастира. У Републици Српској од средине 1994. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и одреда “Бели вукови” (Јахорина-Пале). Одликовали су га посебна одважност и снажан дух. Погинуо 25. октобра 1994. г. током борби на Мојшевичком брду у северозападном делу Српског Сарајева. Романово тело је откупљено од непријатеља и сахрањено на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

18. Малишев Петар Анатољевич

Рођен 25. јуна 1967. г. у Москви. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград-Прибој-Прача (Пале)), 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и одреда “Бели вукови” (Јахорина-Пале). Одликовали су га храброст и предусретљивост. Погинуо 3. октобра 1994. г. током борби за Мојшевичко брдо у северозападном делу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

19. Мелешко Сергеј Владимирович

Погинуо 30. септембра 1992. г. у рејону Гацка у оклопном возилу од експлозије мине. Сахрањен на гробљу у Билећи.ТребињеРођен 29. јуна 1965. г. у граду Минералне Воде (Ставропољска област). Служио као специјалац у ОМОН-у (специјалним снагама милиције) у граду Риги (Летонија). У Републици Српској од почетка јесени 1992. г. Ратовао у саставу 1. РДО (Српска Херцеговина

20. Мирончук Сергеј Александрович

Рођен јануара 1970. г. у Одеси (Украјина). У Републици Српској од децембра 1993. г. Ратовао у саставу батаљона на Добрињи (Српско Сарајево) и јединице “Бели вукови” (Јахорина-Пале). После рањавања заробљен 18. јуна 1995.г. Муслимани га после зверског мучења убили на планини Трескавици код Трнова. Његово тело је размењено и сахрањено на гробљу у Доњим Милићима (Српско Сарајево).

21. Неоменко Борис Владимирович

Рођен 1963. г. У Републици Српској од лета 1993. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Погинуо 3. октобра 1994. г. на Јеврејском гробљу-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

22. Нименко Андреј Николајевич

Рођен 10. септембра 1972. г. у Москви. У лето 1992. г. ратовао у Придњестровљу у саставу ТСО. У Републици Српској од новембра 1992. г. ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда као митраљезац. Јуначки погинуо на Орловој гори код Вишеграда 3. децембра 1992. г. током операције ослобађања рејона Почивала. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду.

23. Петраш Јуриј Сергејевич

Рођен 1967. г. у Белорусији. Активни официр. У Републици Српској од 1995. г. ратовао у саставу “Бели вукови” (Јахорина-Пале). Погинуо 11. октобра 1995. г. у рејону планине Хум (Трново). Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

24. Пилипичик Јуриј Павлович

Рођен 3. марта 1967. г. у Кишињову (Молдавија). Живео у Одеси. Ратовао у интервентној (ударној) чети Илијашке бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 16. јуна 1995. г. у рејону Мошевичког брда (Нишићки плато) северозападно од Сарајева, приликом одбијања непријатељског напада. Сахрањен на гробљу у Сокоцу (Република Српска).

25. Попов Димитриј

Рођен и живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2. ОРДО) Горажданске бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Тело Димитрија Попова остало је на бојном пољу, а после ослобађања села Ђанкићи, сахрањен је на црквеном гробљу у Вишеграду – Ђанкићи са почастима

26. Самојлов Виктор

Рођен 1965. г. у Новосибирску. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

27. Сапоњенко Андреј

Рођен 1956. г. у Ростову на Дону. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

28. Сафонов Владимир Васиљевич

Рођен 30. маја 1957. г. у Семипалатинску (Казахстан). Активан поморски официр у звању капетана корвете. У последње време живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу Горажданске бригаде. Јуначки погинуо 12. априла 1993. г. током одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду (Република Српска).

29. Славен Олег Станиславович

Рођен 10. априла 1970. г. у граду Доњецку. У Републици Српској од лета 1995. г. Ратовао у руском ударном одреду 1. (Касиндолског) батаљона 1. Сарајевске бригаде Војске Републике Српске, одреду “Бели вукови” (Јахорина-Пале) Сарајевско-Романијског корпуса. Погинуо 24. јула 1995. г. приликом заузимања муслиманске енклаве Жепа. Сахрањен на гробљу у Милићима.

30. Сичов Јуриј

Рођен 1967. г. Живео у граду Курган (Чељабинска област). Погинуо 1995 г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

31. Тептин Александар Георгијевич

Рођен 12. септембра 1969. г. Живео у граду Перм. У Републици Српској од почетка 1993. г. Ратовао у српском ударном одреду у граду Власеници, руском ударном одреду Александрова (Скелани-Хреша), 2. Руском Добровољачком Одреду (Прача. Подграбски батаљон 1. Романијске бригаде (Пале)). Током дубинског извиђања 2. РДО у рејону Челопека (село Дјатели) недалеко од Сарајева нестао 7. јуна 1993. г.

32. Тамилин Алексеј Валерјевич

Рођен 9. јула 1961. г. Пре поласка у рат служио као мајор у милицији града Краснојарска. У Републици Српској од јесени 1994. г. Ратовао у саставу српских јединица у рејону града Трнова и одреду “Бели вукови” (Јахорина-Пале). Био је храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова. Погинуо 14. децембра 1994. г. током борби у рејону Трнова на југозападу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

33. Трофимов Михаил Викторович

Рођен 16. фебруара 1963. г. у граду Дивногорску (Краснојарска област). Завршио десантни факултет Новосибирске више војно-политичке школе. Служио у Авганистану где је тешко рањен и одликован са два ордена Црвене Заставе. После напуштања војне службе живео у граду Одеси, радио као инструктор борбе прса у прса и каскадер у Одеском филмском студију. Ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда, био његов командир. У то време је 2. РДО био смештен у селу Прача у рејону Пала. Био је вешт командир, храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова и српског становништва. Током извиђачко-диверзантског упада на непријатељску територију, 7. јуна 1993. г. смртно рањен и издахнуо истог дана у болници “Коран” на Палама. Био сахрањен на црквеном гробљу села Прача (Пале). Касније су посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Калиновки, Виницка област у Украјини, где живе његови родитељи.

34. Чекалин Димитриј Јевгењевич

Рођен 3. јануара 1971. г. у Москви. Био искусан планинар. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград-Прибој). Јуначки погинуо 10. марта 1993. г. у рејону Прибоја (североисточна Босна). Сахрањен на црквеном гробљу у Прибоју.

35. Шашинов Владимир

36. Шкрабов Александар Владимирович

Рођен 4. априла 1954. г. у Литванији. Пре рата живео у граду Керч (полуострво Крим, Украјина). Служио у “спецназ”-у Ратне морнарице СССР као заставник. Ветеран борбених дејстава у Анголи и Грузији. У Републици Српској од лета 1993. г. Командовао РДО3 (Ударни вод 3. батаљона (Грбавица-Јеврејско гробље) 1. Сарајевске бригаде (Српско Ново Сарајево). У војсци РС имао чин мајора. Погинуо 4. јула 1994. г. у приликом јуриша на непријатељске положаје на Мошевичком брду (Нишићки плато) северозападно од Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

37. Јангоњевич Виктор Валерјевич

Рођен 1960. г. Погинуо 1995. г.



Нека им је вечна слава и Бог да им душу прости!


* у сарадњи са одбором за неговање традиције ослободилачких ратова Владе Републике Српске

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

БРАЋО СРБИ, ПОМАЖЕ БОГ: Отворено писмо команданта српских добровољаца у Новорусији


НОВОРУСИЈА – Никола Перовић, командант српских добровољаца у Новорусији и један од оснивача француско-српске добровољачке бригаде Јунајт Континентале, обратио се отвореним писмом српском народу у којем је изразио одушевљење одзивом Срба на његов позив на борбу у Новорусији и истакао важност борбе у Новорусији за судбину и будућност српске државе и српског народа.



Преносимо отворено писмо Перовића у целини:

Браћо Срби, помаже Бог!

Након мог позива за општу мобилизацију био сам стварно изненађен великим бројем порука које су ми стизале од моје браће из Србије са жељом да чистог срца и душе приступе бригади коју смо основали и пруже свој допринос у борби за слободу Новорусије и православног света.

Ја, Никола Перовић, командант српских добровољаца у Новорусији, иако имам само 25 година, успео сам да завредим поверење српског и руског народа.

Трудићу се да оправдам указано поверење и покажем да могу и умем да поведем наше Србе у заједничку борбу против америчког империјализма, који под паролама демократије окупира земље гејпарадама, развратом, неморалом, погрешним вредностима. Уверен сам да се српски народ неће одрећи своје традиције, историје и вере.

Живео сам у Француској и посматрао како пред стравичном америчком пропагандом, која је захватила Европу, људи губе душу и одричу се својих корена.

У овим тренуцима морамо бити опрезни пред новим подвалама, „обојеним револуцијама“ које се спремају у нашој Републици Српској, новим уценама и притисцима.

Због је тога је важно да српски народ схвати да се његови интреси и опстанак данас бране у Новорусији и да је важно да сви помогнемо наш братски руски народ и заједничким снагама покажемо Западу да не могу више да прекрајају границе, окупирају територије и поробљавају народ.

Дубоко верујем, да ћемо се сви који смо данас овде, у Новорусији, и сва наша браћа која ће нам се прикључивати у наредном периоду, вратити једном на наше Косово и Метохију и ослободити нашу колевку. Братски руски народ, који никада није напустио Србију, захвалан је за сву љубав, помоћ и подршку коју им пружамо у овом тренутку.

Сада је дошао тренутак да покажемо нашу снагу, јединство, вољу, слогу и веру! Да се одлучимо и определимо: лаж или истина, ропство или слобода, невера или вера, нестанак или вечност!

Живела Србија! Живела Русија! Живела Новорусија!

Извор: Правда

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Овако се у Русији решава проблем педера.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Парада по носу – шта смо сазнали


1. Са становишта пропагатора нато-весељачке параде, чаша је полу-пуна/празна:
Успели су да а) истерају своје и прошетају се центром Београда, али б) то практично нико осим њих није могао да види уживо, због огромне оружане силе која их је штитила, чак веће од оне која је изведена на улице 2010, за време gay-friendlyвласти Бориса Тадића.С обзиром да је основна сврха оваквих манифестација отупљивање чула, навикавање већинске популације на прихватљивост претходно неприхватљивог и релативизација духовних и моралних начела – ово се не може сматрати успехом.Нема довољно сведока. Стога не би изненадили будући притисци на евросрбију да се парадирања преносе уживо преко неког медија с националном фреквенцијом.
2. Са становишта противника, иста чаша:
а) парадирање није спречено, али је б) атмосфера отпора била довољно јака, упркос недостатку било какве озбиљне организованости, да натера власт да од центра Београда направи окупациону зону, невиђену од уласка Немаца 1941. Многи који су сматрали да је теза о „окупираној Србији“ претеривање – имали су прилику да се увере у супротно.
3. Организатори параде су на морално још нижој разини него што се дало претпоставити. Један од организатора, Боб(ан) Стојановић, који нам је 2010. поносно представио осумњиченог холандског геј-подвођача малолетника Франка ван Далена, изјавио је, дан после, да „можемо бити задовољни оним што се дешавало јуче“. У исто време су насловне стране неких новина освануле са цифром од милион евра као ценом за одржавање тог задовољства. Земља која је, пре само који месец, недостојно кукала за помоћ за поплавама угрожена подручја, чији је стандард на европском дну а народне кухиње претесне, галантно је бацила милионче да би задовољила геј-лоби, а и успутно вређање врха јерархије СПЦ. „Задовољство парадера“ делује као јефтина карикатура Марије Антоанете: „Народ је гладан? Нека онда парадира!“ Ево још једне медвеђе услуге коју су професионални „гејеви“ учинили осталима које наводно заступају. Сад ће бити не само изједначени са окупаторима, већ и са оном најгором врстом западне циничне безосећајности.
4. У евросрбији, важно је бити Кирби. „Задовољан сам јер је Прајд одржан“, рече (б)анални амерички прокуратор дан после, додатно задовољан што су и организатори задовољни, што је посебно задовољило представнике власти. А и „желео бих да похвалим полицију“, додао је, и одмах ту своју верну полицију обрадовао вешћу, у присуству свог асистента Небојше Стефановића, „да ће агенти ФБИ у наредних неколико месеци боравити у Србији, како би се и на тај начин помогла изградња институција“. Другим речима – тек сад ћете видети окупацију на делу. А резултати америчке „изградње институција“ већ су надалеко познати. Најновија огледна добра могу се видети на простору бивше СФРЈ, Ирака, Авганистана, Либије. А и америчка помоћ у „контроли наркотика“ – што је такође део најављеног пакета – је на изузетном гласу. У Авганистану је, за америчког вакта, производња опијумског мака увећана за чак 40 пута. Или можда довитљива евросрпска власт у овоме види нову шансу за српску пољопривреду?
5. Устав важи првенствено за нато-гејеве. И страним амбасадорима и њиховој домаћој медијско-политичкој послузи су ових дана уста била препуна речи о „поштовању Устава“, „права на слободно окупљање“, итд. С друге стране, ко је пратио дешавања на северу КиМ прошлог новембра-децембра, могао је да види искључиво гажење Устава и права на слободно окупљање. Али нико тада није ронио чак ни сузе-крокодилке. Ако је и било суза у том кампу, биле су радоснице. То је стање уставности и законитости у евросрбији, односно Кирбиленду (byБорис Алексић). Они су суспендовани.Да су нато-геј лобисти бар принципијелни, и да инсистирају на поштовању уставности и законитости увек и свуда, отпор према њима би био много мањи, а можда би било шансе и за зачетак неког истинског дијалога. Овако, отпор ће само расти, у разним облицима.
6. За оне које занима – немојте сада ви „независни“ медији сви углас да се јављате – чувена евровредност „слободе окупљања“ је била ускраћена и дан пре парадирања. Крсни ход који је требало да почне испред Саборне цркве у 17 часова, спречен је, живом оружаном силом неколико стотина полицијских оклопника, иако уредно пријављен. Монах-немонах (како сам себе потписује) Антоније, који је скуп и пријавио, киднапован је од стране полиције и задржан до поноћи, после чега је пуштен, без казне, дакле без кривице. Људска права? Згражавање медијских моралних громада? Шалите се…
7. Отпор нато-геј лобију у Србији и те како постоји, и знатно је бројнији од супротне стране. Али није организован. Има их који су, још пре параде, себе самоименовали за његове предводнике („Претходних година је снажан друштвени притисак на челу са Дверима онемогућио одржавање (параде)“, могло се чути у пред-парадним данима). Лично тога нисам био свестан свих ових година, а ни други око мене, нпр. код цркве Св. Марка на паради 2010 – али се човек учи док је жив. У сваком случају, делотворни друштвени отпор се не може организовати од стране политичких организација, или самопрокламованих лидера. То се већ више пута показало. Право, неинструментализовано организовање треба да се одвија управо око специфичног друштвеног циља, без политичких или политикантских конотација које већ одавно одбијају људе. Кад се тако поставе ствари, онда до изражаја долазе они прави посвећеници или борци за ту ствар. И онда има изгледа за истински успех.
8. Питање за јерархију Српске Православне Цркве: „беспризорна геј-парада“ је ипак одржана, и то не о њиховом већ о трошку „бомбардоване, разорене, морално и економски осакаћене, осиромашене, поплављене, на стуб срама приковане“ Србије. Шта даље? Хоћемо ли, без обзира на ове сјајне, надахнуте и преко потребне речи Патријарха српског, ускоро поново гледати неку од режимских личности одговорних за „беспризорну“ процесију како се од ува до ува осмехује поред неког од црквених великодостојника? Хоће ли бити црквених последица за било кога? Или ће све остати само на речима, и вратити се на businessasusualсад кад је све прошло?
9. Да је, уместо м-н Антонија, испред Саборне цркве протестни ход са крстом предводило свештено лице СПЦ, а поготово један од архијереја, одзив би био још много већи, као и ефекат. Али до тога није дошло. Нека се онда нико не исчуђава када верни народ почне да узима ствари у своје руке, без чекања на јерархију. Јер, нема теорије да ће верници, и то не само православни, ово у Србији икада прихватити као нормално.
10. Вучић је покушао да одглуми невољног учесника у свему овоме. Потрудио се да не буде у Београду на дан парадирања, иако би као премијер морао да буде у ратној зони коју је сам отворио, унутар које је мобилисао преко 7000 припадника оружаних снага, с којима је требало да дели добро и зло. Чак је поручио тог дана из Текије, којој би оно милионче одвојено за парадирање решило многе проблеме, да није „нарочито заинтересован за садржај Параде, мене то не интересује“. Но, по сведочењу холандског премијера Тимерманса, Вучић је приликом посете Холандији 22.10.2013. „ничим изазван“ сам обећао „параду поноса“ у Србији, на пријатно запрепашћење Тимерманса, који то од Вучића није ни стигао да тражи. Како рече Линколн, кога Вучић, вероватно због бројних обавеза, још није стигао да цитира, не можете обмањивати све људе све време…
11. На ванредној конференцији за медије после геј параде, Вучић је, опет ничим изазван, подједнак простор посветио најављивању навале обожаваних „страних инвеститора“. Ваљда је неко израчунао да је цифра од 46 најављених страних компанија које треба да дођу и покажу Србима како да раде, производе, облаче се, перу зубе и, уопште, дишу – управо тај број који ће најбоље да амортизује непријатне народне утиске после непопуларног, окупационог „прајда“.
12. Коначно, на истој конференцији смо од Вучића сазнали и да се на хиљаде немачких свиња спрема да дође у Србију и научи српске свиње како да буду још веће, боље и успешније свиње. Србија је некако немачке свиње одувек привлачила…
Александар Павић / Фонд стратешке културе

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Мало музике...

Србска омладина!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд…

Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.

Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.

Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.

Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.

Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.

Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу
Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.

Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?

Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће…

Момчило Гаврић 1914. године
Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.

Рањеник на Солунском фронту

Гаврић на школовању у Британији

У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф…
„Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке… После ми је било жао што сам се пробудио…“

На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.

Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.

На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.

Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.

Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: „Где је каплар Гаврић?“

Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.

Момчило Гаврић са супругом и синовима
Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.

Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.

Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: „Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић.“

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Срби помажите Србе!

http://www.srbizasrbe.org/

РЕЧ-ДВЕ О НАМА

Мада постоје бројне хуманитарне организације и удружења, помоћ често не долази најугроженијим. Оптерећене непотребном администрацијом, недостатком информација, мноштвом посредника и спорим одлучивањем, њихова испорука стиже до крајњих корисника прекасно, или никако. Тужна је, срамотна, али истинита чињеница да широм света дневно умре од глади и неухрањености 18.000 деце. Ту, поред нас, слепих и глувих.

Глад је, на срећу, заобишла нашу отаџбину. Али, није неимаштина. Сведоци смо лоше демографске слике нашег народа, опадања наталитета, пораста броја нежења, абортуса, старења становништва, и генерално слабог економског статуса домаћинства широм Балкана.
Бела куга је озбиљно запретила, просечан брачни пар је "пао" на једно дете. Због негативне стопе наталитета годишње у Србији нестане град од 30.000 становника! Аналитичари упозоравају да ће већ половином овог века Срби постати мањина у матичној држави уколико се народ, појединци и власт ОДМАХ не пробуде из безнађа у коме се налазе! Сутра ће већ бити касно!
На другој страни, оно о чему се недовољно говори, породице са више деце муку муче, живећи у оскудици. Окупиране тек пуким преживљавањем, стидљиве су у својим захтевима за остваривање права која им припадају. Њихове животне приче, страхови и проблеми су идентични, али скоро невидљиви и нечујни да би скренули пажњу шире јавности, медија, па и државе.
Зато је крајем 2005. године рођена идеја о хуманитарној организацији СРБИ ЗА СРБЕ. Окосницу ове организације чине млади и енергични људи, окупљени заједничком визијом помоћи онима који су благословени бројним потомством, свесних да сваком ко не живи у материјалном изобиљу и мала помоћ значи пуно. Налазимо се већином у дијаспори, далеко од домовине физички, али не и срцем. Окупила нас је хумана идеја да богоугодним делом помогнемо најугроженијем делу српске нације. Искрене намере, жеља и вера у оно што смо наумили урадити превазишла је сумње међу нама, а географска раздаљина не представља тешкоћу да будемо у свакодневном контакту и договору.
Ово је уводна прича о групи младих ентузијаста расутих по свету, који су поред властитих обавеза успели крајем 2005. године покренути Хуманитарну организацију СРБИ ЗА СРБЕ, неполитичку, непрофитну, невладину и потпуно јавну. Спремну да се суочи са тенденцијом тихог изумирања Срба у отаџбини, и да помогне сваку српску породицу са ПЕТОРО и више деце на просторима бивше Југославије. Речју и делом.
Ми поклањамо време, труд, наду и новац многочаним домаћинствима којима су људска реч, братска солидарност, и помоћ преко потребни. Боримо се да наша младост не расте неухрањена, усамљена, голотрба и босонога, док туристи са Запада путују на месец!
СРБИ ЗА СРБЕ настоје покренути успавану енергију српске дијаспоре која би минималним, али редовним месечним уплатама ојачала наш народ, а изнад свега помогла српској деци да будућност не траже ван својих вековних огњишта. Потенцијал Срба у расејању је огроман и са малим, али редовним појединачним донацијама били би у стању да брзо решимо виталне проблеме оних који немају довољно материјалних средстава за живот!
Прикупљеним новцем до сада смо донирали преко 370 вишечланих породица, а у току је разматрање нових које би обухватили програмом помоћи. То није наизглед много, али тих 370 породица броји преко 1.500 деце!
Поуздана, транспарентна добротворна организација
Транспарентност и добровољност рада у организацији СРБИ ЗА СРБЕ је оно на чему инсистирамо и за шта се залажемо! Чињеница да сваки прикупљени евро (долар) презентујемо јавно на сајту је веома битна ради стицања поверења у наш рад. Поред тога, уплатнице сваке уручене помоћи скенирамо и постављамо на сајт и у архиву, коју можете у сваком тренутку прелистати. Месечни извештаји, листа донатора, увид у стање новца на рачуну, као и проток новца су свакодневно доступни свим нашим члановима, донаторима, пријатељима и виртуелним посетиоцима.
Надамо се и верујемо, да и у вама постоји зрно доброчинства и да ћете нам се придружити у борби против сиромаштва. Свака донација је добродошла, без обзира на износ.

Боже благослови и сачувај све вишечлане српске породице и наше донаторе који учествују у племенитој борби да вратимо осмех на дечија лица.
ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ!
ХУМАНИТАРНА ОРГАНИЗАЦИЈА СРБИ ЗА СРБЕ

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Од пруског водника до српског генерала


Лужички Србин Паул Штурм, водник па потпоручник из француско-пруског рата (1870–1871), дошао је, са братом Еугеном, у Кнежевину Србију, почетком осамдедесетих година 19. века, да војна знања пренесе питомцима Артиљеријске школе (претеча српске Војне академије).

Србија је младог пруског официра (рођен је у Герлицу 1848. године) дочекла отвореног срца, а он је у њој нашао нову домовину. Године 1881. примио је православну веру и променио име у Павле Јуришић, а презиме Штурм задржао као надимак. За крсну славу изабрао је Светог Саву.

У првом српско-турском рату (1876–1877) учествовао је као добровољац, а у другом (1877–1878) већ је командовао пуком, да би у потоњим годинама добијао све значајнија командна задужења као један од најспособнијих српских официра.

Учествовао је и у бици на Сливници у српско-бугарском рату (1885). После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

Са некадашњим саборцима из Пруске, али и ратним противницима, срешће се поново у првим годинама двадесетог века – у новим улогама.

Јуришић ће постати пријатељ и ађутант краља Петра I Карађорђевића, против кога се борио у француско-пруском рату, у коме је будући српски краљ, под именом Петар Мркоњић, као добровољац носио француску униформу.

Први светски рат Јуришић је дочекао на челу Треће армије српске војске, која је спречила продор аустроугарских трупа у Србију – чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у Церској бици. Као командант Треће армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици.

Наредне, 1915. године српски генерал ће се поново срести и са саборцем из француско-пруског рата и познаником из кадетских дана у војној академији у Вроцлаву – немачким фелдмаршалом Аугустом Макензеном. Овог пута као противником на бојном пољу.

Током здруженог напада на Краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, Немачка и Бугарска, трупе под Јуришићевом командом пружале су одлучан отпор Једанаестој немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини и опкољавање српске војске.

Јуришић се потом и сам повукао пред немачким трупама и прошао албанску голготу, али је и дочекао да на крају рата Макензена види као ратног заробљеника у Футогу.

После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у Русији да би се почетком 1917. преко Јапана вратио у Солун.

Пред краја рата, у марту 1917. године, Штурм је постављен на нову дужност, постао је канцелар Краљевских ордена. По завршетку рата остао је у активној служби још три године. Пензионисан је 1921. године у 74. години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова.

Павле Јуришић је преминуо у Београду 14. јануара 1922. године и сахрањен је на Новом гробљу.

Међу историчарима има и мишљења да је Јуришић незаслужено остао без унапређења у чин војводе.

Име српског генерала овековечено је и у песми „Развило се равно поље прилепско“ коју је у Првом балканском рату испевао Беган Цицварић посветивши је Шестом пуку Дринске дивизије и њеном команданту Павлу Јуришићу Штурму.

Извор: РТС

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Свака ти Његошева!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Победа над хашком тиранијом

Све родољубиве Србе, засигурно је обрадовала вест о повратку Војислава Шешеља у Србију, који је већ скоро дванаест година противправно лишен слободе и налази се у заточеништву Хашког квазисуда. Не улазећи овом приликом у историјат и ефекат Шешељевог политичког ангажмана и његових идеолошких назора, који са становишта нашег Покрета представљају сложену ствар са позитивним и негативним чиниоцима, оно што је несумњиво то је Шешељев тријумф над овом србождерском карикатуром права и правде. Јер Шешељев наступ у Хагу, његова истрајност (упркос тровању и мучењу) и супериорна аргументација по питању ратних дешавања деведесетих, значајан су ударац машинерији антисрбске пропаганде која србском народу настоји да припише геноцидне карактеристике.

Лицемерни Хашки квазисуд, који је одговоран за скандалозне пресуде Србима, али и за смрт и разбољевање читавог низа србских заточеника, изазвао је и тешку болест Војислава Шешеља. Сада је такво стање овог србског сужња искористио као повод за његово пуштање на слободу, иако је свима јасно да хашки џелати немају ни трунке људскости и саосећања за било чију тегобу, тако да тај званичан разлог за ову одлуку, који антисрбски суд у Хагу истиче, дефинитивно није пресудно утицао на њено доношење. Јер хашки зликовци такође немају ни било какву независност при доношењу одлука, већ су потпуно потчињени својим налогодавцима из Вашингтона и Брисела. Ови су, пак, највероватније схватили да ће пуштање Војислава Шешеља имати ефекат опомињуће поруке за издајнички Вучићев режим који повремено умишља да може понекад, из пропагандно-популистичких разлога, самостално донети неку одлуку, мимо својих западних ментора.

Ипак, таква евентуална чињеница не умањује значај Шешељевог хашког тријумфа. Јер ако и јесте по среди тактичка калкулација Вашингтона и Брисела, њихова рачуница је таква да Шешељевим повратком, иако ће у извесној мери порасти анти-ЕУ распложење у србском народу, опште прилике се неће тако драстично променити да би скренуле Србију са погубног евроатлантског колосека. Време ће показати како ће се ствари одвијати, али оно што знамо јесте да за препород Србства нису довољна периодична одушевљења, која бљесну и брзо спласну, већ континуирано стварање духовних и идеолошкох предпоставки за србску националну револуцију.

У сваком случају, уз молитвену жељу за његовим што бржим оздрављењем, поздрављамо повратак Војислава Шешеља у отаџбину и изражавамо поштовање спрам његове велике победе над хашком тиранијом.

Србска акција!