Mudrost ćutanja

[Jokshir]

Ćutnje je dobro, čak fantastično...
Ćutanje omogućava reči da se ispolji. Služi za uvid veličine reči. Ako samo pričaš da bi se reči ispoljile onda si nalik vodenici i ničemu više. A ako ćeš koristiti besprekorno svoju reč, onda, što više ćutiš i ulaziš u istinitost svoje reči videćeš da to što je u tebi vrlo teško, gotovo bi bilo apsurdno, objašnjavati rečima i govorom. U jednom trenutku bežiš od onoga što treba da se iznese u pravom svetlu. Obmanjuješ sebe a i druge.

Ima ovakvih primera dosta. Kada je Bodhidharma pozivao svoje učenike da mu kažu koja je njegova suština svi su govorili o tome (samim govorom su izlazili iz suštine da bi je izneli ali onako kako oni percipiraju). Samo se jedan učenik naklonio ništa ne rekavši i to je bila Suština. Isto je Isus pozivao apostole sa gotovo identičnim pitanjem, i svu su pričali priče sopstvenih iluzija. Samo je jedan rekao ‚‚moje su usne nedostojne bilo kakvog odgovora" (delimično je rekao o Suštini, mada bi idealno da je Isusa zagrlio, ili da se samo naklonio...).

Kada koristiš svoju reč da tačno obrazložiš sebe, videćeš da je to u stvari ne moguće. Menjaš se konstantno i reči bi trajale u nedogled. U ovom trenutuku je zbunjenost u sledećem radost a opet to su sve fine, prefinjene emotivne-intuitivne-umne (kako god) nijanse kojih ima previše...

Najlakše je pričati. Pričanje je postala automatizovana radnja od (po meni, tako da možda grešim) onda kada dete prestaje da se pita o sebi i o stvarima koje ga okružuju. Neka sedma, osma godina. I onda počinju polako vlastite projekcije kada priča da bi se pokazao, bio u centru, doprineo nečemu... Kasnije dolazi do prekida te navike (automatizacije) ali počinje druga (to neko zove profesionalna deformacija). A kada se pojaviš ispred Majstora priča je totalno drugačija. Što više pričaš to on sve više ćuti. U jednom trenutku se pojavljuje totalni opozit. Pričanje pričanje pričanje-ćutanje ćutanje ćutanje. U jednom trenutku govornik će shvatiti šta radi... neko će pre neko kad dehidrira...

Zen jako lepo govori o negovoru... i o ćutanju. Pa da ne ponavljam priče sa početka ove teme.
Kada bi ljudi govorili tačno onako kako treba (šta je to u njima) i kada bi drugi koji slušaju prihvataju tu reč (u totalno mirnom umu) tačno onako kako je izneo govornik, podigli bi svest planete sa 2.7% na 3.1% i ratovi bi prestali. Još kada bi svi sa pričanja priča (sopstvenih koristi, požuda, želja i egomanijakalnih projekcija) prešli na rad (bez mlaćenja praznih slama) podigli bi svest čovečanstva sa 3.1% na 5% (neko bi to nazvao raj (malo r)) promena bi bila vidljiva iz druge galaksije čak .
Eto, mala utopija na delu...

 

[mars68]

Danas sam opasno ćutala, nisam sigurna da je bilo mudro ali sam ozbiljno shvaćena.:butgcher:

 

[Slavenaa]

Hmm.. a da li je bas uvek ispravno staviti sutnju u prvi plan , mislim, ispred dijaloga?

 

[Jokshir]

Danas sam opasno ćutala, nisam sigurna da je bilo mudro ali sam ozbiljno shvaćena.:butgcher:

Eto odogovora, ozbiljno si shvaćena... Dakle prostor koji si ostavila da nečija reč zazvoni i vrati mu se, odjeknula je odogovorom tišine.

Hmm.. a da li je bas uvek ispravno staviti sutnju u prvi plan , mislim, ispred dijaloga?

Odlično pitanje...

Evo primer koji vlada većinom...

Neka situacija gde se kose neka mišljenja. U trenutku se ispali monolog-odgovor (odbrana koncepta, napad sujete i tako dalje... šta sve ide u jednom impulsivnom tonu). Ako bi pogledali usporen snimak. Neko iznosi tezu, mišljenje, stav, koncept, ubeđenje-kako god. Sam proces (kod skoro 99.9%) ljudi je trenutna refleksija. Ego filter propušta-ne propušta. Za sve stvari koje se ne propuste ide gotovo automatska-nesvesna reakcija odgovora. Impulsivni tok. Predhodno utvrđena pravila, ponašenje, norme itd. koje se razlikuju od onog što je druga strana izrekla. Javlja se utisak ‚‚napada" i potreba za ‚‚odbranom".

Tišina Razgrađuje iznešeno. Ostavlja prostor da se ispita svaka mogućnost ili svaki mogući koncept iznešenog. Daje vreme da se procesuira i razgraniči sa: moje mišljenje, tvoje mišljenje i objektivno. Služi da se ne ulazi emotivno-impulsivno (sa bilo kojom vrstom emocije dokle god se ne utvrdi istinitost izrečenog). Šta god neko pričao drugi neće imati šanse (ili vrlo male) da prekine navalu inercije govornika dok ne iznese i poslednje slovo. I šta god drugi bude rekao nailazi na odbojnost od lavine govornika. Dokle god se nezavrši započeto izlaganje tvoje je samo da ćutiš. U suprotnom ideš u napred izgubljenu borbu (x puta u mom životu...). Čak je i veliko pitanje da kada govornik zaćuti, da li će biti u stanju da te čuje drugu stranu. Posle verbalne komunikacije u tišini ide opet priča uma koji analizira predhodno izrečeno, onda analizira mogućnosti tačnosti-pogrešnosti sa pričom drugog govornika, onda opet dijalog...
Onaj ko zna da sluša znaće-prepoznaće da tišina koja trenutno vlada je maskirana unutrašnja komunikacija prethodnog govornika. I opet prednost koja služi samo njemu.

Govor Trenutno omogućava da se stvari iznesu brzinom većom od razlučivanja uma. Ako pogledamo na par koji ne poštuju jedno drugo. Vide se jedna mučna slika. I jedno i drugo imaju utisak ‚‚napada" i potrebe za ‚‚odbranom". U društvu se jasno vidi kao rečenice tipa: Nisi u pravu, grešiš, to je pogrešno itd. Iz prostog razloga što se ne dozvoljava da se stvar iznese, razluči i prihvati (prihvatiti je jako bitno, ono u stvari omugućava da jedan dijalog bude prihvaćen bez obzira na istinitost ili ne). U impulsivnom govoru nastaju opravdanja tipa: nisam mislio tako, nisam hteo to da kažem... Ako ima neko ko nikada to nije rekao voleo bih da ga upoznam...

Uvek sam za to da u dijalogu strana koja sluša bude izvrstan slušalac (onaj koji prihvata izrečeno. To ne znači da se mora prihvatiti kao apsolutno tačno ili netačno. Samo da se prihvati da postoji kao takvo izrečeno). Tako da uvek stavljam ćutanje ispred govora. Evo setio sam se scene iz filma 13. ratnik, kako je arapin naučio nordijski jezik, samo zato što je čutao i slušao... al to je film jel da . Isto kao i deca, u početku samo slušaju a javljaju se samo ako imaju isključivu potrebu. To što su mala pa nemaju razvijeni aparat za govor je ‚‚odbrana" onih koji će se osetiti ‚‚napadnutim". I proces ćutanja polako prerasta u proces pričanja.

Sećam se jednog lika sa jednog kursa. Na tom kursu profesori su rekli slobodno pitajte sve šta vam nije jasno. I jedan je to ozbiljno shvatio. Posle svake rečenice profesora on je pitao pitanje čiji bi odgovor bio isti kao predhodna rečenica. Prostije ne može biti, ako bi bilo onda bi trebalo posetiti stručnu pomoć pošto su to stvari elementarne pismenosti (šta su to alati, procesi, opcije...). I to je bila jasna slika da je taj lik sve vreme pričao (u umu) dok se vodila nastava...

Da li treba stavljati tišinu i ćutnju pre dijaloga/monologa. Svakako da da. Da li treba nešto prećutati i ne odgovoriti to je nešto po sve drugo. Za to je potrebna mudrost odgovora, jer i ćutanje je odgovor koji ima svoju teženu, vreme i mesto...

Gledao sam par ljudi koji su prosvetljeni i oslobođeni koncepta dobro-loše, mora-ne mora, ispravno-lažno... Na svako pitanje koje im je upućeno, bilo je odgovoreno sa ćutnjom pre upuštanja u obrazloženje. I tačno se vidi kako je to pitanje zaživelo i kako je odgovor oplemenio. A najbolje se vidi na televiziji kako teče neki dijalog. Pogotovu od strane voditelja koji ne da seče nego masakrira gosta u toku obrazlaganja nekog pojma. Tu se jasno vidi koliko voditelj ne može da ćuti, ne može da sačeka da gost završi svoj odgovor. Pa sve da i ide i u pogrešnom smeru dužan si da dopustiš da se završi izrečeno...Al najbolje mi je kada voditelj kaže gostu dozvolite da završim...epik... I onda scena kako u kokošinjcu i voditelj i gost pričaju u isti mah...kva kva kva... I to nije samo na televiziji nego je tako ustrojeno čitavo društvo. Borba za reč...

Da li treba pričati? Treba. Tek onda kada utvrdiš da će tvoje iskazivanje biti u skladu sa situacijom. Da li će ti biti potrebno 1 sekunda ili 1 minut ili jedan sat za odgovor, neka bude... A da li ćeš izgledati ludački, smešno ili glupavo to je onda tvoja predstava koja ne sme da opravdava da pričaš po svaku cenu... I dalje zastupam da dubina tišine omogućava reči da se ispolji u najboljem svetlu i u istinitosti kazivanja...

 

[Jurivaka]

Dobro si ti ovo izanalizirao, Jokshir. Pola mudrosti je saslušati drugoga. Ne čuti, nego saslušati. S druge strane, ne kaže narod badava: "Ispeci pa reci!", ili "Brži jezik od pameti!" Izgovorena riječ je kao ptica puštena iz kaveza. Kada jednom izleti, više je nije moguće vratiti nazad. A ako se ne vagaju, riječi mogu ubiti!

 

[krofnica1]

Mislim da treba znati kad ćutati..kad prećutati ,a ne drugi da nagadjaju šta vam je.