Mržnja

[Kalimerčica]

Mržnja

Mržnja može da se ispolji neuvijeno, ponekad prilično brutalno ali veoma često ume da bude duboko prikrivena, tako da je čovek ni sam nije svestan. Bilo u otvorenom, bilo u prerušenom obliku, mržnja je žilava i strasna koliko i ljubav. Zapravo, strasnija i žilavija jer mnoge sveobuhvatnije prožima, u mnogima duže bukti i teže zgasne. Ogromna je razorna snaga mržnje. U to se svakodnevno uveravamo. Ona truje, pustoši i uništava živote kako onih koji mrze tako i onih na kojima se iskaljuje. Ma koliko bila štetna, mržnja se, međutim, ne može prosto odstraniti voljnom odlukom, nekom vrstom moralne hirurške intervencije.

Mržnju nećemo ukloniti naređenjem i zabranom. Osoba koja sebi zabrani da mrzi će možda uspeti da svoju mržnju uvije u slatke oblande ali ne i da je se reši. Ona će nastaviti da u njoj besni bez obzira što osoba odbija da prizna njeno postojanje.

Mržnja ima svoje uzroke i možemo je prevazići tek kada se ovim uzrocima ozbiljno pozabavimo.

Koga i zašto mrzimo?

Iz mržnje progovara strah. Mrzimo one kojih se bojimo jer nas ugrožavaju ili bar verujemo da nas ugrožavaju, što nikako nije isto. Naše su procene veoma često nepouzdane i varljive. Veoma retko procenjujemo ljude na osnovu onog što stvarno jesu i stvarno čine, daleko češće na osnovu naših predubeđenja, očekivanja i zahteva. Lako možemo poverovati da su nam neprijatelji oni koji nam niti nanose niti smeraju ikakvo zlo.

Kada se osetimo napadnutim, ugroženim, povređenim, veoma je važno da se zapitamo šta je zaista napadnuto, ugroženo, povređeno - mi sami ili nestvarna, preuveličana predstava koju gajimo o sebi, svojoj vrednosti i svom značaju. Najljuće mržnje po pravilu izazivaju povrede ove druge vrste. To znači da se osećamo ugroženim, napadnutim, teško povređenim jer drugi odbijaju da podele i priznaju našu umišljenu predstavu o sebi samima. Na ugroženost zuatim odgovaramo žestokom mržnjom.

Tako možemo proglasti neprijateljem i zamrzeti nekoga ko je zapravo prema nama potpuno ravnodušan ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši naše uverenje o vlastitom značaju.

Ili možemo, što je veoma čest slučaj, zamrzeti nekoga zato što nam je u bilo kom pogledu isprednjačio jer, u svojoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude ispred nas.

Ali okrutno možemo zamrzeti i one koji previše liče na ono što ne bismo želeli da budemo a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti "lenštine" onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, "nesposobnjakoviće" onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, "glupake" onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, "lopove" onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorištavanju i krađi a "prevarante" onaj koji i sam voli da podvali.

Ovde je reč o klasičnom premeštanju gde se mržnja prema sebi ispoljava prerušena kao mržnja prema drugima.

Što čovek nemilosrdnije mrzi sebe, surovije će mrzeti druge.

Što je prema sebi nerealniji, osećaće se to ugroženijim i to će žešće zamrzeti one za koje je umislio da ga napadaju.


Izvor: iza-ogledala.com

 

[kamenicvet]

mrznja je jedna od emocija.oseca se prema drugoj osobi ili vise njih pa sve do citavih grupa kao sto su etnicke i dr.mala je razlika izmedju prezira i mrznje.kod mrznje se doticna osoba smatra ne samo bicem bez ikakvih vrednosti nego se smatra i zlim te ga iz tog razloga treba unistiti,povrediti,poniziti i sl.

 

[Ратибор]

Ima itekakve razlike između mržnje i prezira; Jedan čovek može drugog da mrzi iz zavisti ili čiste pakosti, a prezire ga zbog njegovog lošeg karaktera ili nekog njegovog neljudskog dela. Čovek može da mrzi drugog čoveka i da se pravi da mu je prijatelj, a koga prezire ne gleda ga uopšte, precrtao ga je sa spiska.

 

[yukic]

Mislim da je mržnja veoma intenzivan osećaj, za koji mislim da ga nisam iskusio. Kod mene se obično javlja prezir ili nešto što ljudi nazivaju "ne mogu organski da ga (je) smislim". Jednostavno, neku osobu ne podnosim i ne zelim ni da cujem za nju, a kamoli da je vidim, jer osecam nervozu u stomaku u tom slucaju.

 

[Rekontra]

Po meni mržnja proizilazi iz straha i ne znanja, nestabilnog karaktera i slabosti... :dntknw:

 

[sendi]

Mislim da cesto mesamo,svesno ili ne,znacenje reci "ne voleti" i "mrzeti" a velika je razlika.Nekoga ne moramo voleti,sa ili bez nekog posebnog razloga...Ne pada mi na pamet zasto bih nekoga mrzela i nadam se da necu ni "okusiti" taj osecaj.Evo jednog zanimljivog teksta:

Када једну реч означавају четири ружна сугласника, један до другог, и још на крају тамни вокал „а”, поглед на тако написану а поготово изговорену реч најбоље илуструје шта народни геније мисли о том појму. Странци једва да могу изговорити „м”, ,,р”, ,,ж”, ,,њ”. А мимика лица при изговору као да одражава бес, љутњу и агресију. Тако се на сликовит начин види где је народ сместио мржњу. Припада најцрњим људским осећањима, етички и морално. То не значи да је треба заборавити, па и подсетити да постоје људи чија нам мржња може нанети зло. Није утеха ако знамо да се мржња враћа ономе ко мрзи, баш као бумеранг спретном аустралијском Абориџину. Механизам те освете природе лежи у психолошком закону повратне спреге, где се психичка енергија емоција враћа у облику телесних симптома. Постоји једна од метода лечења у психијатрији, терапија променом понашања (бихејвиор терапија), која користи тај поступак да би лечила поремећај или болест.
Људи који мрзе тако појачано надражују свој вегетативни апарат, добијају чиреве на желуцу, инфаркте, астматичне нападе, колитисе (нервозна црева). Психичка енергија која се троши на мржњу доста је велика, понекад апсорбује укупни душевни живот. Одражава се на напетом изразу лица, усне се скупљају док не постану равна линија. И други мишићи лица одражавају истоветно стање тензије као код беса, срџбе (ето још једне антипатичне речи са четири сугласника). Народ каже „не може сакрити мржњу”. У дуготрајној мржњи израз лица невољно поприма сличну форму као код пса који режи.
Није мржња нешто ново, али нажалост, сигурно је у порасту. Ибиблијска прича о Каиновом убиству брата Авеља једна од познатијих библијских сага, говори о мржњи. Изгледа да су одувек црне вести биле продорније него лепе. Подлога за мржњу је злоба, љубомора, завист, комплекси мање вредности, а понекад је потпуно ирационална, нема видљивог разлога. Он је скривен негде дубоко у искуству човека. То је феномен који негира туђи живот и његове квалитете, па и само постојање. При том заборавља се да негација туђих особина или самог живота не значи живот мрзитељу. Његова трагедија је што престанком постојања објекта мржње, на неки начин, престаје и разлог његовог постојања. Тај начин самоостварења је као санта леда која улази у Голфску струју: потонуће кад оствари свој идеал – нестанак мрзитеља. То је она космичка правда, она финална хармонија у животу, оно задовољство које жртва мрзитеља има, да је, не чинивши ништа, доживела казну онога који јој је због своје структуре личности нанео бол. Сама жртва није увек свесна да је неко мрзи. Ничим није изазвала толики излив негативних емоција против себе. Мржња је само у мислима мрзитеља. Постоје, додуше, виктимолози, стручњаци који се баве доприносом жртве својој судбини, који проналазе оно што је довело до тога да је баш та особа одабрана као објект мржње. То је више теоретско питање и не смањује мржњу. Она је на биолошком нивоу увек деструктивна за онога ко мрзи, а тек понекад, кад га потпуно преплави и изгуби разум, и за жртву мржње. Мрзи се увек нешто што нам је слично, што је блиско и што се у психологији назива проклетством малих разлика. Народ који свој идентитет остварује на мржњи према другом народу никад га неће остварити, јер је мржња негативна емоција, и из негативног никад не може настати нешто позитивно. На пример, Португалци не мрзе Грузине, много су им далеко, али се зато балканска племена мрзе до затирања. Мрзи се увек бољи од себе, неко ко нам белодано показује да смо „ружни, прљави, зли” а ми се неуспешно бранимо од те истине, говорећи симболички, мржњом, да се с тим не слажемо. Да смо енергију коју смо потрошили на мржњу употребили за њен антипод – љубав, где би нам био крај! Но, још није касно да се освестимо и да свако од нас понаособ чини сталне напоре да од себе отклања мржњу, макар јој у савременом животу тепали да је то „само параноја” и да ствара позитивне вредности. Не треба живети у илузији да ће постојати свет без мржње, али то не значи да треба да престанемо да градимо свет љубави, кад год смо у могућности.

Петар Бокун

Izvor: Politika

**********

Izvinjenje zbog teksta koji je jednim delom kucan latinicom a drugim cirilicom...

 

[Ратибор]

Da, političari obično imaju običaj da, zaplaše narod, pa zatim poseju mržnju i onda ljudi umesto da gledaju na njih kao krivce gledaju jedni na druge kao krivce.

 

[kalista]

Mrznja je osecanje sopstvene inferiornosti i nemoci koje je dovodi do toga da drugoj osobi pripisujemo namere koje mi imamo prema njoj, a kojih nismo svesni ili ne zelimo da budemo.
Mrze oni koji ne prihvataju licnu odgovornost za svoje postupke, vec druge smatraju odgovornim za njih.
Mrznja je nerealna slika o sebi i drugima.
Mrznja je otrov kojim se najpre truje mrzitelj i zato se i ispoljava u vidu psiho-somatskih bolesti, jer je neprirodno, nezdravo stanje koje nase telo i duh ne prihvataju kao svoju autenticnu prirodu.Zato je mrznja - laz.

 

[Lapidus]

мржња је самосталан појам само у лексиконима.

опет јаши кју клукс клан​

 

[kamenicvet]

mrznja kao osecanje se moze osecati i prema nekoj osobi sa kojom imamo svakodnevni kontakt.isto vazi i za prezir.mozemo komuniciratisa osobom koju preziremo tj smatramo da nema kvaliteta kao ljudsko bice.to sto nekoga preziremo ne znaci i da moramo da ga ignorisemo.to se vidi u socijalnim sredinama kao sto je vojska gde se neko moze prezirati ali se sa njime mora komunicirati po sluzbenoj duznosti.ili recimo sa sefom na poslu...