Namera je ono što čini reč jakom. Koliko vi stojite iza te reči toliku energiju ona nosi. U zenu (kojeg smatram kao filozofiju življenja) veliki vokabular predstavlja smetnju. Naime, reči su limit jer su limitirane slovima (u tehničkom smislu) pa su limitirane konceptom o značenju te reči, jer kako da objasnimo nekom ko nikada nije video sneg šta je to. Mi imamo iskustvo, koncepte u objašnjenju, broj reči ali kako da objasnimo jednom pripadinku plemena N`Tmbe šta je to sneg.
Ako se neko odluči da funkcioniše u životu sa rezervisanim rečima jeste izabrao težak put, ali je ujedno pravedan za onog koji to izgovara. Govoriti tačno ono što misliš je danas posve teško. Ako počneš pričati ono što zaista osećaš sa konstruktom reči koje (približno) odgovaraju stanju čoveka, duha, bića, videćeš da se nešto što je uzvišeno ne može definisati rečima. Stoga počinje ‚‚ona" neverbalna komunikacija, kada počinješ da tumačiš nameru, osećaj ili ono ‚‚ispod reči".
Meni je totalno nelogično da neko pita šta je to beskonačnost. Čim neko progovori ona više nije beskonačna, ustvari, ona se tad već limitirala. Jer tako funkcioniše mikrokosmos-Čovek. Samo što se na pojave makrokosmosa uvek postavljamo iz ugla mikrokosmosa, jer ipak, krećemo se u toj ravni i to možemo iskustveno, empirijski ili putem reči da spoznamo (steknemo neki uvid o nečemu).
U knjizi ‚‚Četiri sporazuma" od Don Miguel Ruis-a, prvi koncept je (činimi se)
besprekorno koristi svoju reč. Miguel je reč opisao kao emocionalni otrov ako se loše intrepetira (kako od strane onog ko izgovara tako i od onog ko tu reč prima). Dakle namera, ili ono kada se vi uneste u pojam koji objašnjavate (kada prezentujete sopstvenu realnost) to čini reč moćnijom od nuklearke
.
Sva živa bića komuniciraju, prosto je po prirodi tako. I biljke komuniciraju samo što mi taj mikrokosmos ne možemo da opazimo (ne još uvek :- ), ali samo je čovek došao do takvog stanja da jednom jedinom rečju može uticati na pojavno i nepojavno.