Miloš Crnjanski
- Začetnik teme Bubica
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 28.06.2010
- Poruka
- 1.095
Jadranu
Zaboravio si bijesne i grozne gusare?
I galije od Neretve, crne i krvave?
I pesme i mačeve naše duge i tmure?
I jedra i veselja, urličuća kroz bure?
Zaboravio si njine teške, mračne glave?
Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare
i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa.
Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa,
neklekla nikad, nesretna, al bijesna vesela,
sa krvave obale jednoga naroda cijela.
Da nije najlepše ljubav,
već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.
Zaboravio si bijesne i grozne gusare?
I galije od Neretve, crne i krvave?
I pesme i mačeve naše duge i tmure?
I jedra i veselja, urličuća kroz bure?
Zaboravio si njine teške, mračne glave?
Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare
i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa.
Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa,
neklekla nikad, nesretna, al bijesna vesela,
sa krvave obale jednoga naroda cijela.
Da nije najlepše ljubav,
već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.
Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
MILOŠ C R NJ A N S K I
PISAC I KNJIGA IMAJU SVOJU SUDBINU
Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane — rekao je Miloš Crnjanski. Dela je ostavio: "Bogu, ljudima, a zatim vetru"
Pošto sudbina nije ono što mi hoćemo, već ono što ona namisli, život se pretvara, čini nam se, u niz slučajeva. To da bi trebalo verovati u sve te slučajeve koji nisu slučajnost, rekao je Miloš Crnjanski. Nad nama lebdi jedna sudbina, reći će on, i svaki pisac, i svaka knjiga, imaju tu, svoju, sudbinu. I još, sve je u vezi.
Sudbina nekih dela Miloša Crnjanskog bila je da nikada ne budu štampana ili da nikada ne budu napisana. Iako od onoga što jeste ne može biti drugačije, zamislimo, šta bi nama ili piscu značilo da ipak može? Čemu to? Možda zbog gađenja nad činjenicama, u inat njima, zbog igranja pretpostavkama preko granica smisla.
Da je zbirka, koju je u leto 1912. godine Crnjanski sačinio od pesama pisanih u Temišvaru, objavljena u časopisu "Bosanska vila" što je bila piščeva "intensija", ko zna šta bi bilo? Možda bi onda, u Mostaru, Crnjanski razgovarao sa ostavljenim, melanholičnim Dučićem dok bi Šantić bio u diplomatiji. Umesto toga tadašnji urednik "Vile", Kašiković, hvaleći pesme istovremeno se ljutio zbog njihove preterane sentimentalnosti.
Objavljeno je samo "U početku beše sjaj", ono: "Tužno je ići čak do poljana/što tamo leže čak pod nebom (...) i videti da od dana do dana/uzalud smo išli.". "Ekstravagancija. Meni sad neprijatna." — napisao je pisac nekoliko decenija kasnije. Ostatak pesama je izgubljen. Da nije, možda bi ih se Crnjanski, kao pomenuti diplomata Dučić svoje prve zbirke, pod stare dane odrekao.
Da je sledeće godine Narodno pozorište postavilo Crnjanskovu dramu "Prokleti knjaz" ili da je u "Brankovom kolu" zaista bio objavljen roman "Sin Don Kihotov", kao što je mladom piscu obećano, možda bi Princip, onog dana u Sarajevu, jednostavno pucao u sebe. Ali "Prokletog knjaza", toga mu, kaže Crnjanski, nimalo nije bilo žao. Bilo je onako kako je sudbina htela. Oba rukopisa su izgubljena.
Šta je izostavljeno u prvom izdanju "Sveslovenske njižare" (1921) iz "Dnevnika o Čarnojeviću", tog "lirskog romana" pisanog, svedoči pisac, poslednje godine pred Prvi svetski rat i za vreme rata, "u tih pet godina, u bolnicama i logorima"? Koliko je bilo tabaka rukopisa, dvanaest, sedamnaest, koliko je izostavljeno, sedam, pet? Ko je izvršio skraćenja, gde je ono što u štampu nije ušlo? Oko toga se danas stvorila jedna drama. Crnjanski kaže da je roman sam skratio, štaviše, da je, u besu, pred cimerom, Petrom Dobrovićem koji se "tome grohotom smejao", u hotelu "Pariz" na Terazijama, spalio izostavljene delove. A da "Dnevnik" nije snašla baš ova sudbina? Ko zna, možda bi današnja omladina bila sasvim bestidna. Jer koliko je ova knjiga stvarno bila "pornografska" i "pesimistična", to zna samo prof. V. Ćorović, ondašnji "arbitar o moralu", onaj koji je predložio da se roman skrati. "Jesen, i život bez smisla."
A tek da je izašlo svih šest knjiga "Seoba"! Crnjanski je imao tu nameru, veli, "oluja jednog vremena nije mogla da me ne uzbudi". Možda bi mu, u Londonu, Moša Pijade mnogo ranije, nego što jeste, prijateljski rekao: "Budalo matora, što se ne vratiš?" A možda mu baš onda to nikada ne bi rekao. Slučaj je to, komedijant. Prva i druga knjiga ostale su, tako, kao "ruina od šest neostvarenih romana". Sve je u vezi.
Nema ni rukopisa: "The Shoemakers of London", "Juhahaha", "Gundulić" i "Espana". Vidosava Crnjanski kaže da ih je neki lopov odneo iz stana posle piščeve sahrane. Ipak, smatra se, da ih je Crnjanski sam uništio.
Ima ovakvih primera sudbine još.
Dovoljno je tome dodati ono što je Crnjanski rekao o tuđini. On je, kao prethodnu školu, preporučuje svakom književniku. Ali kaže i to da bi napisao mnogo više knjiga da nije bio u emigraciji.
I dodaje: "Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane." Da je bilo drugačije od onoga što jeste, ne bi imao razloga to da kaže, pa ne bi ni rekao. A lepo je rekao. To što je napisano i štampano ostavio je, kako reče njegov omiljeni pesnik Kamoenjš: "Bogu, ljudima, a zatim vetru".
SUDBA
Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mogu samo znati:
Kuda je sudba vodi?
Vetar talasa more,
Valovi liče gori.
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njima lađa bori.
Prošla je bura;
More pokoja nađe.
A pena talasa grli
Poslednji deo lađe.
Prva objavljena pesma Miloša Crnjanskog,
u listu "Golub", kada je pisac imao petnaest godina.
Kasnije u Komentarima uz "Liriku Itake" reći će:
"Danas mi se čini da bi to bilo dosta."
izvor:riznicasrpska
CRNJANSKI PIŠE ANDRIĆU
Iz Beograda 20. maja 1919. godine: "Ja očekujem od Vas na zimu knjigu koja će reći više nego što mogu reći ja — otrovan gordošću i preziranjem za navek"
Dragi Prijatelju.
Ja sam isuviše ponosit u flirtovima mojim, a da bih pokazao da me boli što mi tako dugo niste pisali — da niste bolni i da se ne bojim za Vaše zdravlje. Ne zaboravite da ja volim Ivu Andrića iz knjiga — a ne iz života, pošto se u životu ja uvek pretvaram, na papiru nikada.(...)
Radim koliko mogu. Ovde je sve učmalo, i što je gore separirano. Prikupio sam nešto malo saradnika, itd. Ćorović je prilično ladan prema meni — no možebiti da je razočaran. Živim — i činim ono što držim da mi je dužnost, ne više, ne manje. Razočarao sam se samo u srbijancima.(...)
Osim toga pokušavam da na Universi podignem ženske (koje osobito obožavaju nekog pisca "Edž Ponta", ima jedan čovek koji je "Edž Ponto" pročitao 50 puti — lud? Ištu od mene Andrićevu sliku koju ni ja nemam.) i trudim se da zaustavim kulturni bolševizam i separatizam koji ovde na Universi prodire.
Kako živim? — ni radosno, ni tužno nego neveselo. Pošto imam silne dragane u Beču i Pešti, dakle daleko — to mogu da sam sam. Najviše sam sa knjižarom Cvijanovićem a sad hoću da se upoznam sa gosp. Stokić glumicom narodnog Pozorišta, ona je veliki talenat, a na jesen mislim da pokušam sa pozorištem. Slušam istoriju i druge famozne stvari i čekam g. B. Popovića da mi prizna da i ja štogod znam o književnosti i da mi dopusti da postanem suplent negde u Maćedoniji gde ću učiti volove Omiru. Vidite afektiram. Inače mi je vrlo dobro, jedem ćevapčiće i zavađam mlade, možebiti nevine devojke koje uče tehniku.
Glavno je da vreme prolazi.
Teško mi je samo uveče, kad radim, više puti odmanem rukom i legnem da spavam — onda je najbolje. No sve će to proći šta sve nije prošlo malo važnije nego sve ovo — uostalom Vi znate pesnici su ćaknuti.
Zovete me u Split. Boli me to jer ga se sećam kad sam ga posetio u jednoj barci u doba kada sam bio zdrav i mlad, u doba kad sam bio od najboljih igrača footballa i radostan jer mi je Kočić štampao pesme.
Ne mogu da dođem, nemam para, a nemam ni vremena. Naš je raspust samo od 1 Avgusta do 15 sept — a to vreme provešću kod majke u mom selu, dosta je sedila godinama za vreme rata sama, može da omutavi pa bi rekli da nisam nježan sin. A ja volim svoju majku, zamislite tu ludost, bila je celog veka poštena i uvek stradala za druge. Ićiću njoj. — Ali sada pošto znam gde ste često ću Vam pisati. To je još više nego da sam kraj Vas, u istini ja nisam tako iskren. Ja očekujem od Vas na zimu knjigu koja će reći više nego što mogu reći ja — otrovan gordošću i preziranjem za navek.
ETERIZAM
Drugu Ivi Andriću
Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.
Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.
O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.
Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.
M. C.
Ostarićemo, što od godina što burna života,
i smirićemo se i proti volje;
to ne znači da ćemo biti "razočarani"
— Bože sačuvaj! — i nositi
demonstrativno "časne sedine".
Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;
doživljaje će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojim drugi neće moći bogzna šta da vide.
Ostarićemo, dabome, al to je daleko.
Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.
I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.
T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.
Ivo Andrić
Vaš Crnjanski
izvor:riznicasrpska
Sudbina pesnika
Pesnik Crnjanski se preko lirskog subjekta iz poeme Stražilovo potpuno identifikovao sa pesnikom Brankom Radičevićem. Njih dvojicu vezuje zajednički zavičaj, istovetan hedonistički odnos prema životu, slutnja nestajanja i smrti, elegičan ton, istovetne slike prirode, slična leksika. Istovremeno čitanje Stražilova Miloša Crnjanskog i Radičevićevih pesama Tuga i opomena i Kad mlidijah umreti
Lik Branka Radičevića prisutan je u svim poetskim slikama ove poeme kao najfrekventniji motiv. Ovaj motiv je u neposrednoj vezi sa drugim motivima čija je učestalost takođe velika: FRUŠKO BRDO; GROŽĐE, NOĆ I TEREVENKE; BOLNA JEZA; SREMSKI VINOGRADI, LIŠĆE SVELO, LIŠĆE ŽUTO. Motiv žutog (ili svelog) lišća toliko je čest da se ima utisak o neprekidnom padanju suvog lišća i da ono preplavljuje celu poemu - "posut lišćem žutim i rasutim".
Osećanje bolesti i slutnja smrti dominantni su motivi u poemi: BOLEST, BRANKO, SMRT I SLUTNJA javljaju se neposredno ili posredno, pedesetak puta. Čini se da su sadržina, atmosfera i ton poeme proistekli iz prvih stihova Radičevićeve pesme Kad mlidijah umreti:
Lisje žuti veće po drveću,
lisje žuto dole veće pada:
zelenoga više ja nikada
videt neću!
Sudbina pesnika umrlog u dvadeset osmoj godini snažno je uzbudila drugog pesnika koji je živeo svoju dvadeset osmu godinu pod tuđim nebom u Toskani. Jedan je umro u tuđini, drugi u tuđini oživljava sećanje na umrlog pesnika i u sebi, svome telu, u duši i mislima, oseća onog drugog:
Znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni.
------------------------------------------------
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.
Lirski subjekt je smrt Radičevićevu doživeo kao sudbu koja prati stvaraoce i kojoj se ne može izmaći. Sebe vidi kao jednog u nizu tragičnih pesnika:
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenom došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.
jer
Vidim da je, u ranom umiranju,
moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.
Iz takvog saznanja izvire ona snažna slutnja nestajanja, umiranja i smrti; iz takvog saznanja izvire ono neprekidno padanje svelog lišća, ono je izvor rezignacije i melanholije, elegičnog tona.
Crnjanskog je sudbina pesnika Radičevića inspirisala da napiše svoju poemu. Sumorna pesnikova sudbina nametnula je tamne slike bolesti, nestajanja i smrti, ali nije nametnula sumoran ili pesimistički stav prema životu. Ova poema nije izraz pesimističkog doživljaja života i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog prerane smrti voljenog pesnika. otkriće ove sličnosti i istovetnosti.
Versifikacija
Poema Stražilovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenom strukturiranju sproveden je princip sveopšte povezanosti i uslovljenosti, ali i princip sklada i opšte korespondencije između pojedinih strukturnih elemenata. Harmonija je ostvarena na globalnom planu — u oblikovanju poeme kao strukture. Međutim, harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivou svih manjih struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim strukturnim elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji.
Lepota ove poeme ne proističe samo iz navedenog sklada i korespondencije strukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema, ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada se očekuje isto, susreće se novo i različito.—
Jezik
Crnjanskov pesnički jezik je jednostavan, ali bogat, razbokoren, mnogoznačan. Lelujavost, prozračnost i eteričnost ostvarena je jezičkim sredstvima: epitetima, metaforama, personifikacijama i sinestezijskim spojevima.
EPITETI su bogati i slikoviti, neobični i višeznačni: umorne misli, rasuti smeh, mutni osmeh, tvrda zelenila, meki mrak, pognuta senka.
METAFORE su raskošne sa širokim smislovima koji proizilaze iz sinestezijskih spojeva reči: more jutra, bledi sumrak, meki mrak, gorko znao, zelenila tvrda.
HIPERBOLE su brojne, obično su to hiperbole vasionskih razmera. One su izraz snage pesnikovih osećanja i raspoloženja, čežnje za zavičajem i čvrste uverenosti u sveopštu povezanost u prirodi, svetu i životu:
"Smeh će moj padati sa nebeskog luka."
"Prekrstim ruke nad oblacima belim."
"Kad razgrnem doline, rukama obema."
"Sednem na oblak."
"Nebesne one boje, gorke i beskrajne."
PONAVLJANJE nekih reči, sintagmi i polustihova u anaforskom ili epiforskom položaju ostvaruje izvanredan eufonijski efekat, uslovljava ritam i ima značenjsku funkciju.
ANAFORA je vrlo česta, obično se javlja u istim strofama svake poetske celine i postaje obeležje modela strofe: I ovde , I mesto , Lutam, još, vitak , I tako .
EPIFORA je obeležje četvrte i šeste strofe svake poetske celine (upravo strofe u kojima se javljaju anafore I tako bez mira, bez tela, bez reči, bez traga, bez kretnje, bez imena. Ovo nije potpuna epifora jer se ne ponavlja drugi član padežne sintagme, nego samo prvi (predlog "bez"). Ovakva učestalost predloga i sintagme koju tvori (ukupno 22 puta se javlja u celoj pesmi) ima izuzetno značajnu funkciju na planu zvučanja ali i na značenjskom planu. Oštrina suglasnika 3 stalno održava tonalitet čime ističe sadržinu drugog člana sintagme, odnosno sve ono u čemu je lirski subjekt uskraćen: bez — doma, mira, bola, tuge, groba, reči, puta, imena, itd.
Staniša Veličković
izvor:riznicasrpska
PISAC I KNJIGA IMAJU SVOJU SUDBINU
Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane — rekao je Miloš Crnjanski. Dela je ostavio: "Bogu, ljudima, a zatim vetru"
Pošto sudbina nije ono što mi hoćemo, već ono što ona namisli, život se pretvara, čini nam se, u niz slučajeva. To da bi trebalo verovati u sve te slučajeve koji nisu slučajnost, rekao je Miloš Crnjanski. Nad nama lebdi jedna sudbina, reći će on, i svaki pisac, i svaka knjiga, imaju tu, svoju, sudbinu. I još, sve je u vezi.
Sudbina nekih dela Miloša Crnjanskog bila je da nikada ne budu štampana ili da nikada ne budu napisana. Iako od onoga što jeste ne može biti drugačije, zamislimo, šta bi nama ili piscu značilo da ipak može? Čemu to? Možda zbog gađenja nad činjenicama, u inat njima, zbog igranja pretpostavkama preko granica smisla.
Da je zbirka, koju je u leto 1912. godine Crnjanski sačinio od pesama pisanih u Temišvaru, objavljena u časopisu "Bosanska vila" što je bila piščeva "intensija", ko zna šta bi bilo? Možda bi onda, u Mostaru, Crnjanski razgovarao sa ostavljenim, melanholičnim Dučićem dok bi Šantić bio u diplomatiji. Umesto toga tadašnji urednik "Vile", Kašiković, hvaleći pesme istovremeno se ljutio zbog njihove preterane sentimentalnosti.
Objavljeno je samo "U početku beše sjaj", ono: "Tužno je ići čak do poljana/što tamo leže čak pod nebom (...) i videti da od dana do dana/uzalud smo išli.". "Ekstravagancija. Meni sad neprijatna." — napisao je pisac nekoliko decenija kasnije. Ostatak pesama je izgubljen. Da nije, možda bi ih se Crnjanski, kao pomenuti diplomata Dučić svoje prve zbirke, pod stare dane odrekao.
Da je sledeće godine Narodno pozorište postavilo Crnjanskovu dramu "Prokleti knjaz" ili da je u "Brankovom kolu" zaista bio objavljen roman "Sin Don Kihotov", kao što je mladom piscu obećano, možda bi Princip, onog dana u Sarajevu, jednostavno pucao u sebe. Ali "Prokletog knjaza", toga mu, kaže Crnjanski, nimalo nije bilo žao. Bilo je onako kako je sudbina htela. Oba rukopisa su izgubljena.
Šta je izostavljeno u prvom izdanju "Sveslovenske njižare" (1921) iz "Dnevnika o Čarnojeviću", tog "lirskog romana" pisanog, svedoči pisac, poslednje godine pred Prvi svetski rat i za vreme rata, "u tih pet godina, u bolnicama i logorima"? Koliko je bilo tabaka rukopisa, dvanaest, sedamnaest, koliko je izostavljeno, sedam, pet? Ko je izvršio skraćenja, gde je ono što u štampu nije ušlo? Oko toga se danas stvorila jedna drama. Crnjanski kaže da je roman sam skratio, štaviše, da je, u besu, pred cimerom, Petrom Dobrovićem koji se "tome grohotom smejao", u hotelu "Pariz" na Terazijama, spalio izostavljene delove. A da "Dnevnik" nije snašla baš ova sudbina? Ko zna, možda bi današnja omladina bila sasvim bestidna. Jer koliko je ova knjiga stvarno bila "pornografska" i "pesimistična", to zna samo prof. V. Ćorović, ondašnji "arbitar o moralu", onaj koji je predložio da se roman skrati. "Jesen, i život bez smisla."
A tek da je izašlo svih šest knjiga "Seoba"! Crnjanski je imao tu nameru, veli, "oluja jednog vremena nije mogla da me ne uzbudi". Možda bi mu, u Londonu, Moša Pijade mnogo ranije, nego što jeste, prijateljski rekao: "Budalo matora, što se ne vratiš?" A možda mu baš onda to nikada ne bi rekao. Slučaj je to, komedijant. Prva i druga knjiga ostale su, tako, kao "ruina od šest neostvarenih romana". Sve je u vezi.
Nema ni rukopisa: "The Shoemakers of London", "Juhahaha", "Gundulić" i "Espana". Vidosava Crnjanski kaže da ih je neki lopov odneo iz stana posle piščeve sahrane. Ipak, smatra se, da ih je Crnjanski sam uništio.
Ima ovakvih primera sudbine još.
Dovoljno je tome dodati ono što je Crnjanski rekao o tuđini. On je, kao prethodnu školu, preporučuje svakom književniku. Ali kaže i to da bi napisao mnogo više knjiga da nije bio u emigraciji.
I dodaje: "Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane." Da je bilo drugačije od onoga što jeste, ne bi imao razloga to da kaže, pa ne bi ni rekao. A lepo je rekao. To što je napisano i štampano ostavio je, kako reče njegov omiljeni pesnik Kamoenjš: "Bogu, ljudima, a zatim vetru".
SUDBA
Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mogu samo znati:
Kuda je sudba vodi?
Vetar talasa more,
Valovi liče gori.
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njima lađa bori.
Prošla je bura;
More pokoja nađe.
A pena talasa grli
Poslednji deo lađe.
Prva objavljena pesma Miloša Crnjanskog,
u listu "Golub", kada je pisac imao petnaest godina.
Kasnije u Komentarima uz "Liriku Itake" reći će:
"Danas mi se čini da bi to bilo dosta."
izvor:riznicasrpska
CRNJANSKI PIŠE ANDRIĆU
Iz Beograda 20. maja 1919. godine: "Ja očekujem od Vas na zimu knjigu koja će reći više nego što mogu reći ja — otrovan gordošću i preziranjem za navek"
Dragi Prijatelju.
Ja sam isuviše ponosit u flirtovima mojim, a da bih pokazao da me boli što mi tako dugo niste pisali — da niste bolni i da se ne bojim za Vaše zdravlje. Ne zaboravite da ja volim Ivu Andrića iz knjiga — a ne iz života, pošto se u životu ja uvek pretvaram, na papiru nikada.(...)
Radim koliko mogu. Ovde je sve učmalo, i što je gore separirano. Prikupio sam nešto malo saradnika, itd. Ćorović je prilično ladan prema meni — no možebiti da je razočaran. Živim — i činim ono što držim da mi je dužnost, ne više, ne manje. Razočarao sam se samo u srbijancima.(...)
Osim toga pokušavam da na Universi podignem ženske (koje osobito obožavaju nekog pisca "Edž Ponta", ima jedan čovek koji je "Edž Ponto" pročitao 50 puti — lud? Ištu od mene Andrićevu sliku koju ni ja nemam.) i trudim se da zaustavim kulturni bolševizam i separatizam koji ovde na Universi prodire.
Kako živim? — ni radosno, ni tužno nego neveselo. Pošto imam silne dragane u Beču i Pešti, dakle daleko — to mogu da sam sam. Najviše sam sa knjižarom Cvijanovićem a sad hoću da se upoznam sa gosp. Stokić glumicom narodnog Pozorišta, ona je veliki talenat, a na jesen mislim da pokušam sa pozorištem. Slušam istoriju i druge famozne stvari i čekam g. B. Popovića da mi prizna da i ja štogod znam o književnosti i da mi dopusti da postanem suplent negde u Maćedoniji gde ću učiti volove Omiru. Vidite afektiram. Inače mi je vrlo dobro, jedem ćevapčiće i zavađam mlade, možebiti nevine devojke koje uče tehniku.
Glavno je da vreme prolazi.
Teško mi je samo uveče, kad radim, više puti odmanem rukom i legnem da spavam — onda je najbolje. No sve će to proći šta sve nije prošlo malo važnije nego sve ovo — uostalom Vi znate pesnici su ćaknuti.
Zovete me u Split. Boli me to jer ga se sećam kad sam ga posetio u jednoj barci u doba kada sam bio zdrav i mlad, u doba kad sam bio od najboljih igrača footballa i radostan jer mi je Kočić štampao pesme.
Ne mogu da dođem, nemam para, a nemam ni vremena. Naš je raspust samo od 1 Avgusta do 15 sept — a to vreme provešću kod majke u mom selu, dosta je sedila godinama za vreme rata sama, može da omutavi pa bi rekli da nisam nježan sin. A ja volim svoju majku, zamislite tu ludost, bila je celog veka poštena i uvek stradala za druge. Ićiću njoj. — Ali sada pošto znam gde ste često ću Vam pisati. To je još više nego da sam kraj Vas, u istini ja nisam tako iskren. Ja očekujem od Vas na zimu knjigu koja će reći više nego što mogu reći ja — otrovan gordošću i preziranjem za navek.
ETERIZAM
Drugu Ivi Andriću
Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.
Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.
O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.
Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.
M. C.
Ostarićemo, što od godina što burna života,
i smirićemo se i proti volje;
to ne znači da ćemo biti "razočarani"
— Bože sačuvaj! — i nositi
demonstrativno "časne sedine".
Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;
doživljaje će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojim drugi neće moći bogzna šta da vide.
Ostarićemo, dabome, al to je daleko.
Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.
I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.
T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.
Ivo Andrić
Vaš Crnjanski
izvor:riznicasrpska
Sudbina pesnika
Pesnik Crnjanski se preko lirskog subjekta iz poeme Stražilovo potpuno identifikovao sa pesnikom Brankom Radičevićem. Njih dvojicu vezuje zajednički zavičaj, istovetan hedonistički odnos prema životu, slutnja nestajanja i smrti, elegičan ton, istovetne slike prirode, slična leksika. Istovremeno čitanje Stražilova Miloša Crnjanskog i Radičevićevih pesama Tuga i opomena i Kad mlidijah umreti
Lik Branka Radičevića prisutan je u svim poetskim slikama ove poeme kao najfrekventniji motiv. Ovaj motiv je u neposrednoj vezi sa drugim motivima čija je učestalost takođe velika: FRUŠKO BRDO; GROŽĐE, NOĆ I TEREVENKE; BOLNA JEZA; SREMSKI VINOGRADI, LIŠĆE SVELO, LIŠĆE ŽUTO. Motiv žutog (ili svelog) lišća toliko je čest da se ima utisak o neprekidnom padanju suvog lišća i da ono preplavljuje celu poemu - "posut lišćem žutim i rasutim".
Osećanje bolesti i slutnja smrti dominantni su motivi u poemi: BOLEST, BRANKO, SMRT I SLUTNJA javljaju se neposredno ili posredno, pedesetak puta. Čini se da su sadržina, atmosfera i ton poeme proistekli iz prvih stihova Radičevićeve pesme Kad mlidijah umreti:
Lisje žuti veće po drveću,
lisje žuto dole veće pada:
zelenoga više ja nikada
videt neću!
Sudbina pesnika umrlog u dvadeset osmoj godini snažno je uzbudila drugog pesnika koji je živeo svoju dvadeset osmu godinu pod tuđim nebom u Toskani. Jedan je umro u tuđini, drugi u tuđini oživljava sećanje na umrlog pesnika i u sebi, svome telu, u duši i mislima, oseća onog drugog:
Znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni.
------------------------------------------------
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.
Lirski subjekt je smrt Radičevićevu doživeo kao sudbu koja prati stvaraoce i kojoj se ne može izmaći. Sebe vidi kao jednog u nizu tragičnih pesnika:
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenom došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.
jer
Vidim da je, u ranom umiranju,
moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.
Iz takvog saznanja izvire ona snažna slutnja nestajanja, umiranja i smrti; iz takvog saznanja izvire ono neprekidno padanje svelog lišća, ono je izvor rezignacije i melanholije, elegičnog tona.
Crnjanskog je sudbina pesnika Radičevića inspirisala da napiše svoju poemu. Sumorna pesnikova sudbina nametnula je tamne slike bolesti, nestajanja i smrti, ali nije nametnula sumoran ili pesimistički stav prema životu. Ova poema nije izraz pesimističkog doživljaja života i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog prerane smrti voljenog pesnika. otkriće ove sličnosti i istovetnosti.
Versifikacija
Poema Stražilovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenom strukturiranju sproveden je princip sveopšte povezanosti i uslovljenosti, ali i princip sklada i opšte korespondencije između pojedinih strukturnih elemenata. Harmonija je ostvarena na globalnom planu — u oblikovanju poeme kao strukture. Međutim, harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivou svih manjih struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim strukturnim elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji.
Lepota ove poeme ne proističe samo iz navedenog sklada i korespondencije strukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema, ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada se očekuje isto, susreće se novo i različito.—
Jezik
Crnjanskov pesnički jezik je jednostavan, ali bogat, razbokoren, mnogoznačan. Lelujavost, prozračnost i eteričnost ostvarena je jezičkim sredstvima: epitetima, metaforama, personifikacijama i sinestezijskim spojevima.
EPITETI su bogati i slikoviti, neobični i višeznačni: umorne misli, rasuti smeh, mutni osmeh, tvrda zelenila, meki mrak, pognuta senka.
METAFORE su raskošne sa širokim smislovima koji proizilaze iz sinestezijskih spojeva reči: more jutra, bledi sumrak, meki mrak, gorko znao, zelenila tvrda.
HIPERBOLE su brojne, obično su to hiperbole vasionskih razmera. One su izraz snage pesnikovih osećanja i raspoloženja, čežnje za zavičajem i čvrste uverenosti u sveopštu povezanost u prirodi, svetu i životu:
"Smeh će moj padati sa nebeskog luka."
"Prekrstim ruke nad oblacima belim."
"Kad razgrnem doline, rukama obema."
"Sednem na oblak."
"Nebesne one boje, gorke i beskrajne."
PONAVLJANJE nekih reči, sintagmi i polustihova u anaforskom ili epiforskom položaju ostvaruje izvanredan eufonijski efekat, uslovljava ritam i ima značenjsku funkciju.
ANAFORA je vrlo česta, obično se javlja u istim strofama svake poetske celine i postaje obeležje modela strofe: I ovde , I mesto , Lutam, još, vitak , I tako .
EPIFORA je obeležje četvrte i šeste strofe svake poetske celine (upravo strofe u kojima se javljaju anafore I tako bez mira, bez tela, bez reči, bez traga, bez kretnje, bez imena. Ovo nije potpuna epifora jer se ne ponavlja drugi član padežne sintagme, nego samo prvi (predlog "bez"). Ovakva učestalost predloga i sintagme koju tvori (ukupno 22 puta se javlja u celoj pesmi) ima izuzetno značajnu funkciju na planu zvučanja ali i na značenjskom planu. Oštrina suglasnika 3 stalno održava tonalitet čime ističe sadržinu drugog člana sintagme, odnosno sve ono u čemu je lirski subjekt uskraćen: bez — doma, mira, bola, tuge, groba, reči, puta, imena, itd.
Staniša Veličković
izvor:riznicasrpska
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 29.05.2010
- Poruka
- 466
Volim Crnjanskog 
Ne volim poeziju,ali romani su mu super(Kap spanske krvi i Seobe 1 su remek-djela) <3
Ne volim poeziju,ali romani su mu super(Kap spanske krvi i Seobe 1 su remek-djela) <3
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Zivot
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidis, to utesi me.
Ne zavisi od mene.
Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.
Ne, ne od mene.
Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidis, to utesi me.
Ne zavisi od mene.
Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.
Ne, ne od mene.
Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Crnjanski, pisac, fudbaler, bokser, skijaš...
Crnjanski, pisac, fudbaler, bokser, skijaš...
Novosti
Pesnik prevratničkog duha bio je strasni i svestrani sportista. Igrao na mestu centarfora ili leve polutke profesionalno za Kinjiži. Najviše je cenio Milutinca, Mošu i Tirketa
Gledalac TV serije „Montevideo“ mogao bi postaviti pitanje: otkud u romantičnoj priči o fudbalu pisac Miloš Crnjanski? Sam Crnjanski bi odgovorio: „Sve je u vezi, na svetu“.
Tridesete godine prošlog veka sportski Beograd je bio u znaku priprema fudbalske reprezentacije za prvo svetsko prvenstvo u Urugvaju, Kup Žila Rimea (predsednika FIFA), bojkota državnog tima hrvatskih igrača, klupskog rivalstva Jugoslavije i BSK. Na književnoj sceni prve „Seobe“ M. Crnjanskog, u izdanju Gece Kona (obojica su rođeni u Čongradu, Mađarska) bile su izuzetan događaj. Roman je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije.
Arhitektonsko-urbanistički izgled prestonice te godine sačuvao nam je Jeremija Stanojević na svojim fotografijama.
Crnjanski je bio poznat ne samo po svom novom, prevratničkom duhu u književnosti, nego i kao veliki ljubitelj sporta. U grupi intelektualaca-sportista, koji su osnovali nedeljnik „Sportista“ (maj 1924), bio je jedini književnik. Među srpskim literatama minulog veka niko se kao pesnik „Sumatre“ nije tako strastveno i svestrano bavio sportom (igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks). Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. Privlačila ga je avijatika (reportaža „Nadzemaljska lepota Srbije“). Pisao je o zimskom sportu, u listu „Vreme“ objavio razgovar s tadašnjom prvakinjom države u smučanju Jelkom Šulgaj (autor ankete „Najsrećnije žene Jugoslavije“). Kao ataše za štampu našeg poslanstva u Rimu, u svojim četrdesetim, „silazio spustovima, kud nije trebalo, i kud inače ne bi smeo“ i učio tenis.
Fudbal je, međutim, bio i ostao njegova najveća sportska ljubav. Kao gimnazist u Temišvaru, gde je porodica Crnjanski živela od 1896. do 1912, igrao je centarfora ili levu polutku, najpre u klubu gimnastičara, a zatim u profesionalnom klubu železničara Kinjiži, u kome ih je, veli, trener Sidon (biši igrač UTE) učio „neverovatnim grifovima“. Igrao je pre Velikog rata kao student na Rijeci (tada se zvala Fijume), u sušačkoj Viktoriji i Novom Sadu (MTK) a posle rata u Beogradu i Pančevu.
Sa slavom vodećeg avangardnog pesnika i prozaiste („Lirika Itake“, „Dnevnik o Čarnojeviću“) bio je kapiten, registrovani fudbaler pančevačkog Banata (Beogradska župa). Kao veteran igrao je za old-boj tim Jugoslavije, za koju je navijao. U ovom klubu su igrali njegovi đaci iz Četvrte muške gimnazije (Milutinac, Đokić, Hrnjiček - putovali u Montevideo) a šurak Jovan Ružić, prvi srpski internacionalac, bio je funkcioner.
Kao fudbaler u Pančevu upamćen je po „elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima“, tehnički doteranoj igri, golovima, ali i po žustrom ponašanju prema sudijama.
O svom odnosu prema fudbalu ostavio je traga u pismima Ivi Andriću kada je ovaj službovao u našim poslanstvima u Vatikanu i Bukureštu, u „Itaki i komentarima“ (1959), intervjuima. U jedinom sportskom, za „Sportistu“, juna 1930, kaže da bi više voleo da igra u prvom timu Jugoslavije, no da opet dobije nagradu Akademije.
Crnjanski je, veli, „odrastao u fudbalu“ i fudbal nikada nije mogao da zaboravi. Sećao se svojih saigrača sa Sušaka (Prestinija, Grandića, levog beka Brane, Mađara Jao Pište, čuvenog centarhalfa, koji je, 1914, kada je počeo rat, činio sve da mu pomogne da pređe u Srbiju), utakmica protiv Hajduka u Splitu. Među igračima Jugoslavije najviše je cenio Luburića, Dragana Jovanovića Ženu („tip prvoklasnog engleskog fudbalera“) i Milutinca („tip naše rasne igre“). O vedetama BSK, Moši i Tirnaniću, govorio je: „Oni su neosporni majstori i lepših poteza ja nisam video ni pri velikim utakmicama u inostranstvu“. A gledao je tadašnje velikane: Rapid, Ferencvaroš, Seltik...
Kada se, posle decenija stranstvovanja, vratio na svoju Itaku, navijao je za Crvenu zvezdu. Vladimir Bunjac je taj podatak zabeležio u Razgovorima sa Crnjanskim. I ne sačekavši pitanje, piše Bunjac, odgovorio je: „Ja navijam za Zvezdu, ali nastavite“.
Prema kazivanju književnika Milosava Buce Mirkovića, ta ljubav je rođena na „Hajberiju“, starom Arsenalovom stadionu, u „majstorici“ KEŠ koju je beogradski tim igrao protiv Glazgov rendžersa: „To nije bilo navijačko opredeljenje u pukom smislu već osećanje jedne visoke kulture sporta koju je Zvezda na najbolji način tada demonstrirala“. O tome je JSL „Sport“, povodom premijere filma „Seobe“ Saše Petrovića, prvi pisao.
Kazao je tom prilikom da je gledao još neke jugoslovenske timove, ali da je Crvena zvezda, i pored poraza (1:3), najbolja. Bila mu je ispunjena želja da se odmah posle utakmice upozna sa Zvezdinim fudbalerima. Crnjanski je bio školovan igrač i znao je da gleda fudbal i procenjuje aktere na terenu.
- Po povratku u zemlju Crnjanski je, svedoči Mirković, retko išao na stadione, sem nekoliko puta (jednom je Miljanić poslao kola po njega) ali se uvek interesovao za svoju Zvezdu, posebno bi pitao koju je ocenu dobio njegov ljubimac Dušan Savić. U jednoj karti iz mestašca Fijezole kraj Firence, gde je uglavnom napisao poemu „Stražilovo“, pita me: Šta se to pobogu događa sa Crvenom zvezdom?
Kao da je danas napisana. „Život ima vrlo čudne veze. Ja te veze nazivam sumatraizmom“, pisao je autor „Kod Hiperborejaca“, najneobičnije (sumatraističke) romaneskne tvorevine i u svetskoj beletristici.
Beskrajni plavi krug, i u njemu Zvezda.
OD KAMENOLOMA – KANTRIDA
MALO je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion Rijeke.
Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački Građanski.
Crnjanski je, kako sam kaže, tada „malo mario za poeziju“, učio je italijanski, čitao Kardučija, provodio se. Tu 1913. smatrao je za „najlepšu godinu“ svog života.
Crnjanski, pisac, fudbaler, bokser, skijaš...
Novosti
Pesnik prevratničkog duha bio je strasni i svestrani sportista. Igrao na mestu centarfora ili leve polutke profesionalno za Kinjiži. Najviše je cenio Milutinca, Mošu i Tirketa
Gledalac TV serije „Montevideo“ mogao bi postaviti pitanje: otkud u romantičnoj priči o fudbalu pisac Miloš Crnjanski? Sam Crnjanski bi odgovorio: „Sve je u vezi, na svetu“.
Tridesete godine prošlog veka sportski Beograd je bio u znaku priprema fudbalske reprezentacije za prvo svetsko prvenstvo u Urugvaju, Kup Žila Rimea (predsednika FIFA), bojkota državnog tima hrvatskih igrača, klupskog rivalstva Jugoslavije i BSK. Na književnoj sceni prve „Seobe“ M. Crnjanskog, u izdanju Gece Kona (obojica su rođeni u Čongradu, Mađarska) bile su izuzetan događaj. Roman je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije.
Arhitektonsko-urbanistički izgled prestonice te godine sačuvao nam je Jeremija Stanojević na svojim fotografijama.
Crnjanski je bio poznat ne samo po svom novom, prevratničkom duhu u književnosti, nego i kao veliki ljubitelj sporta. U grupi intelektualaca-sportista, koji su osnovali nedeljnik „Sportista“ (maj 1924), bio je jedini književnik. Među srpskim literatama minulog veka niko se kao pesnik „Sumatre“ nije tako strastveno i svestrano bavio sportom (igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks). Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. Privlačila ga je avijatika (reportaža „Nadzemaljska lepota Srbije“). Pisao je o zimskom sportu, u listu „Vreme“ objavio razgovar s tadašnjom prvakinjom države u smučanju Jelkom Šulgaj (autor ankete „Najsrećnije žene Jugoslavije“). Kao ataše za štampu našeg poslanstva u Rimu, u svojim četrdesetim, „silazio spustovima, kud nije trebalo, i kud inače ne bi smeo“ i učio tenis.
Fudbal je, međutim, bio i ostao njegova najveća sportska ljubav. Kao gimnazist u Temišvaru, gde je porodica Crnjanski živela od 1896. do 1912, igrao je centarfora ili levu polutku, najpre u klubu gimnastičara, a zatim u profesionalnom klubu železničara Kinjiži, u kome ih je, veli, trener Sidon (biši igrač UTE) učio „neverovatnim grifovima“. Igrao je pre Velikog rata kao student na Rijeci (tada se zvala Fijume), u sušačkoj Viktoriji i Novom Sadu (MTK) a posle rata u Beogradu i Pančevu.
Sa slavom vodećeg avangardnog pesnika i prozaiste („Lirika Itake“, „Dnevnik o Čarnojeviću“) bio je kapiten, registrovani fudbaler pančevačkog Banata (Beogradska župa). Kao veteran igrao je za old-boj tim Jugoslavije, za koju je navijao. U ovom klubu su igrali njegovi đaci iz Četvrte muške gimnazije (Milutinac, Đokić, Hrnjiček - putovali u Montevideo) a šurak Jovan Ružić, prvi srpski internacionalac, bio je funkcioner.
Kao fudbaler u Pančevu upamćen je po „elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima“, tehnički doteranoj igri, golovima, ali i po žustrom ponašanju prema sudijama.
O svom odnosu prema fudbalu ostavio je traga u pismima Ivi Andriću kada je ovaj službovao u našim poslanstvima u Vatikanu i Bukureštu, u „Itaki i komentarima“ (1959), intervjuima. U jedinom sportskom, za „Sportistu“, juna 1930, kaže da bi više voleo da igra u prvom timu Jugoslavije, no da opet dobije nagradu Akademije.
Crnjanski je, veli, „odrastao u fudbalu“ i fudbal nikada nije mogao da zaboravi. Sećao se svojih saigrača sa Sušaka (Prestinija, Grandića, levog beka Brane, Mađara Jao Pište, čuvenog centarhalfa, koji je, 1914, kada je počeo rat, činio sve da mu pomogne da pređe u Srbiju), utakmica protiv Hajduka u Splitu. Među igračima Jugoslavije najviše je cenio Luburića, Dragana Jovanovića Ženu („tip prvoklasnog engleskog fudbalera“) i Milutinca („tip naše rasne igre“). O vedetama BSK, Moši i Tirnaniću, govorio je: „Oni su neosporni majstori i lepših poteza ja nisam video ni pri velikim utakmicama u inostranstvu“. A gledao je tadašnje velikane: Rapid, Ferencvaroš, Seltik...
Kada se, posle decenija stranstvovanja, vratio na svoju Itaku, navijao je za Crvenu zvezdu. Vladimir Bunjac je taj podatak zabeležio u Razgovorima sa Crnjanskim. I ne sačekavši pitanje, piše Bunjac, odgovorio je: „Ja navijam za Zvezdu, ali nastavite“.
Prema kazivanju književnika Milosava Buce Mirkovića, ta ljubav je rođena na „Hajberiju“, starom Arsenalovom stadionu, u „majstorici“ KEŠ koju je beogradski tim igrao protiv Glazgov rendžersa: „To nije bilo navijačko opredeljenje u pukom smislu već osećanje jedne visoke kulture sporta koju je Zvezda na najbolji način tada demonstrirala“. O tome je JSL „Sport“, povodom premijere filma „Seobe“ Saše Petrovića, prvi pisao.
Kazao je tom prilikom da je gledao još neke jugoslovenske timove, ali da je Crvena zvezda, i pored poraza (1:3), najbolja. Bila mu je ispunjena želja da se odmah posle utakmice upozna sa Zvezdinim fudbalerima. Crnjanski je bio školovan igrač i znao je da gleda fudbal i procenjuje aktere na terenu.
- Po povratku u zemlju Crnjanski je, svedoči Mirković, retko išao na stadione, sem nekoliko puta (jednom je Miljanić poslao kola po njega) ali se uvek interesovao za svoju Zvezdu, posebno bi pitao koju je ocenu dobio njegov ljubimac Dušan Savić. U jednoj karti iz mestašca Fijezole kraj Firence, gde je uglavnom napisao poemu „Stražilovo“, pita me: Šta se to pobogu događa sa Crvenom zvezdom?
Kao da je danas napisana. „Život ima vrlo čudne veze. Ja te veze nazivam sumatraizmom“, pisao je autor „Kod Hiperborejaca“, najneobičnije (sumatraističke) romaneskne tvorevine i u svetskoj beletristici.
Beskrajni plavi krug, i u njemu Zvezda.
OD KAMENOLOMA – KANTRIDA
MALO je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion Rijeke.
Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački Građanski.
Crnjanski je, kako sam kaže, tada „malo mario za poeziju“, učio je italijanski, čitao Kardučija, provodio se. Tu 1913. smatrao je za „najlepšu godinu“ svog života.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Милош Црњански – сведок
Милош Црњански – сведок
САСТАНАК У
Како је наш велики писац, у то време у улози представника за штампу југословенског посланства у Риму, доживео разговоре између председника владе Милана Стојадиновића и грофа Галеаца Ћана
-----------------------
…Младост, љубави, гондоле и на небу, Мљеци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети и стећци,
што остају за нама на земљи и у трави.
Па кажу: Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!
А вичу и француско „tout passe”
И наше „прошло”...
(из „Ламента над Београдом” Милоша Црњанског)
Осамнаестог јуна 1938. године око подне званични састанци италијанске и југословенске стране у Венецији беху завршени. Распршила се гужва која обично прати важне државне сусрете. Нестали су дипломате, гомила новинара, полицајци, представници за штампу, шефови кабинета, секретари... Подневши телефонски извештај за Пресбиро у Београду, у коме је посебно нагласио јак утисак који је председник краљевске владе Милан Стојадиновић оставио на италијанску јавност, представник за штампу југословенског посланства у Риму Милош Црњански решио је да на миру руча.
Потражио је, како је писао много година касније у „Ембахадама”, неку „локанду” (ресторан) из доба Голдонија, „да видим како у Венецији голубови на кровове слећу и да чујем како мандолине свирају, кроз цвеће леандра”. Волео је Црњански Венецију у којој је већ толико пута био и у коју се стално враћао. Помињао ју је често и у песмама, попут оне о „Његошу у Венецији” у којој описује сетног владику који над млетачким каналом размишља о смрти и о неутешним женским сузама:
„Насмешио се последњи пут. У прозору се сјаше као запети лук, као Месец у води, млад и жут, Риалто...”
Хитан позив
Међутим, Црњански није стигао дуго да размишља о песмама, да посматра куполе цркви и да ужива у укусној италијанској пасти. Тек је почео да једе када су се око његовог стола створили италијански полицајци у цивилу („жбири”) а након њих и њихов задихан шеф у пратњи једног југословенског агента. Полицајци, који су очигледно знали сваки корак чланова југословенске делегације, пренели су Црњанском хитну поруку: председник Владе жели пре одласка још једном да га види. Шта ли је сад, упита се брижно.
Доктор Милан Стојадиновић, председник и министар иностраних послова Владе Краљевине Југославије, био је човек педесетих година, крупног тела, широког врата и врло густих обрва. По моди тога времена носио је уске брчиће у стилу Чаплина. „Имао је непрекидни осмех на лицу.” (Црњански) Гроф Ћано је о њему оставио следећу оцену:
„Снажан, срчан, с громким осмехом и чврстим стиском руке, то је човек који улива поверење. Пун је самопоуздања и има право. Од политичара које сам досад срео на својим европским путовањима он ме највише интересује.”
Стојадиновић је без сумње био један од најобразованијих и најдаровитијих српских и југословенских политичара своје генерације. Син једног од оснивача Радикалне странке, након успешно завршених правних студија докторирао је у Немачкој и специјализирао у Француској и Енглеској. Признат као финансијски стручњак и спретан предузетник, он је након 1924. године постао министар финансија и у низу влада показао завидну економску умешност. Стабилизовао је националну монету а током економске кризе предузео одлучне мере за подршку сељаштву. Његова политичка звезда засијала је у пуној мери у тешко време након погибије краља Александра (1934) и општих избора одржаних након тога. Почетком 1935. године кнез Павле пружио му је прилику да образује владу. Успео је да поправи унутрашње политичке прилике а затим да предузме одлучне мере за преусмерење спољне политике Краљевине Југославије.
Значај за земљу
Црњански се добро познавао с југословенским председником владе чију је спољну политику ценио. Сећајући се свог првог утиска из времена када га је упознао, написао је: „Стојадин је био, очигледно уображен, али срдачан... док сам га посматрао на првом његовом пријему... видим да је тај човек... необуздан, као рвач.” Уз Стојадиновићеву подршку Црњански је крајем 1935. године био постављен за „дописника пресбироа” (аташеа за штампу) при југословенском посланству у Берлину, одакле је прешао (фебруара 1938) у посланство у Риму. Осим уобичајеног посла са страним новинарима, Црњански је током дипломатских послова на молбу Стојадиновића писао и политичке репортаже за његов лист „Време”.
Аташе југословенског посланства тог осамнаестог јуна 1938. године брзо је сазнао зашто је председник владе желео још једном да га види.
„Стојадин ме дочекује, опет у својој соби, љубазно. Заборавио је да ме пита докле остајем у Венецији... Он би желео да се одмах вратим за Рим и већ сутра известим о писању италијанске штампе... Овај састанак, каже, има ВЕЛИКИ значај за нашу земљу.”
Црњански у „Ембахадама” додаје да је југословенски пресбиро имао задатак да нашу штампу засипа вестима из иностранства о томе како Стојадиновић ужива велики углед у свету. При томе је део чланака садржао пропагандне текстове које је у страну штампу преко својих представника пласирао исти тај пресбиро. Као одговоран чиновник, Црњански је прекинуо намеравани боравак у Венецији и одмах се спаковао за Рим.
Разговори Стојадиновића и Ћана у Венецији одржани 16. и 17. јуна 1938. године одвијали су се усред догађаја који су потресали Европу. Тамни облаци који су најављивали велики рат опасно су се гомилали. Версајски поредак се под притиском насртљивих режима из Берлина и Рима распадао. Марта 1936. немачка војска, супротно обавезама из Версајског уговора, умарширала је у Рајнску област; јула 1936. године почео је шпански грађански рат; октобра 1936. склопљен је уговор о „осовини” између Немачке и Италије; јула 1937. године Јапан је напао Кину; марта 1938. Немачка је присајединила Аустрију...
Политика здравог разума
Југославија била је под сталним притиском фашистичких сила и налазила се пред непосредном опасношћу. Стојадиновић је схватио да је „било јасно да су мале земље биле препуштене на милост и немилост ’гладним силама’. Колективна безбедност се претворила у колективну несигурност. Дошло је време за нас мале народе да се спасава како ко може”. Југословенска влада почела је да одустаје од дугорочне повезаности уз француску спољну политику и да се приближава Немачкој и Италији. „Многи необјективни критичари моје политике”, писао је касније у мемоарима „Ни рат ни пакт” Стојадиновић, „нису схватили колико се изменио геополитички положај у Европи после доласка Хитлера на власт. Између нас и наших западних савезника подигао се снажан блок сила Осовине који је ишао од Северног мора па све до дубоко у Средоземно. Ми смо остали с ове стране те баријере, без непосредног додира са савезницима...”
Марта 1937. године Југославија и Италија склопиле су споразум о пријатељству. У исто време Југославија се приближила Бугарској склапањем „споразума о искреном и вечном пријатељству”.
Стојадиновић је нову спољну политику назвао „политиком здравог разума”. Југославија се прилагођавала новом поретку у Европи, а њен председник владе није крио амбицију да прати и подражава диктаторске режиме не само у спољној него и у унутрашњој политици.
Марта 1938. године Хитлерове трупе умарширале су у Аустрију која је једноставно припојена немачком Рајху. Нацистичка Немачка тако се нашла непосредно на границама Југославије. На ред је долазила Чехословачка. Већ у лето такозвана судетска криза приближила се врхунцу. Пут за споразум у Минхену где ће западне силе жртвовати Чехословачку био је отворен... Свестан чињенице да Енглеска и Француска стално попуштају Хитлеру, Стојадиновић је настојао да нађе заједнички језик са Италијом.
Разговор китова
Стојадиновић се већ више пута сретао са италијанским домаћином с којим се лепо слагао. О видљивом пријатељству италијанског фашистичког вође и југословенског премијера сведочио је и Црњански: „Ма колико да су пријатељства у том свету, у свету дипломата лажна, о томе да су се Стојадин и Ћано волели, не може бити сумње, То је било очигледно за сваког посматрача. Стојадин је имао дара за стварање оног што се звало добра атмосфера.”
Лепушкасти бонвиван, љубитељ монденског живота и згодних жена, гроф Галеацо Ћано био је син једног од оснивача фашистичке партије Италије. Кратко учешће у италијанском походу у Етиопији донело му је признање „хероја” а дипломатско искуство и женидба Мусолинијевом кћерком отворили су му пут ка месту министра иностраних послова (од 1936). О својим политичким сусретима Ћано је оставио личне белешке (објављене након његове смрти у Другом светском рату) које су остале важан извор података о италијанској спољној политици тога доба. Са Стојадиновићем је делио и сличне идеолошке погледе:
„Стојадиновић је фашист. Иако он то није с формалне партијске стране, али је сигурно по својој о ауторитету, држави и животу... Његова личност је оставила на мене заиста дубок дојам. То је човек несаломљиве воље, бистрог и отвореног менталитета...”
Разговори у Венецији између Стојадиновића и Ћана водили су се пред очима јавности и многобројних новинара, али ипак у блиској и необавезној атмосфери. Црњански описује да су два државника разговарала у четири ока – на венецијанској плажи: „на Лиду, на песку, у морским таласима. Као кад разговарају два кита...” За то време југословенски посланик у Риму Христић „уопште није учествовао у тим разговорима. Седео је, усамљен, у холу и по ходницима хотела...” И док је југословенски посланик у Италији очајавао што није присутан на важном разговору свог шефа, његов службеник и велики српски писац у паузама између сурета с новинарима, седео је „на тераси Гранд-хотела и посматрао долазак ноћи, која се спушта на цркве, а међу њима и на ону која се зове Санта Мариа делла Салуте...”
Стихови Лазе Костића из чувене љубавне песме пролазили су му „кроз калеидоскоп мозга, као гондоле кроз ноћ, са фењерима и звездама:
Опрости Мајко Света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се устук свакој злости, блаженој теби подиже двор... кајан ти љубим пречисте скуте, Санта Мариа делла Салуте...” „Ето због таквих тренутака”, записао је Црњански, „отишао сам у иностранство и у једну службу за коју се мисли да је само помпа и парада, а која је и тешка и тужна и глупа – и слабо плаћена.”
Невеста плава мора зеленог...
Главна тема поверљивих разговора Стојадиновића и Ћана била је судетска криза и однос две државе према очекиваном нападу Немачке на Чехословачку. Југославија је са Чехословачком као и с Румунијом имала закључен одбрамбени уговор (Мала Антанта) али он се тицао само одбране од могућег напада Мађарске на неку од тих земаља. Стојадиновић је тражио да се у случају очекиваног напада Немачке на Чехословачку, Италија умеша и задржи Мађарску да се не придружи нападу, јер би у супротном Југославија била у обавези да се умеша на страни нападнуте земље. Ни Стојадиновић ни Ћано у суштини нису много марили за судбину Чехословачке. Сматрали су да је најважније да задрже пријатељство с Немачком од чије све веће моћи су истовремено и зазирали.
Проширење Немачке на Аустрију имало је директне и узнемиравајуће последице по две суседне земље. Стојадиновић је рекао Ћану да мисли да је коначни Хитлеров циљ излазак на Јадран. Додуше, за то нема неких видљивих доказа а Немци такве намере оштро оповргавају. Југословенски државник је сматрао да Југославија и Италија треба да буду у пријатељству с Немачком, али ипак да истовремено „будним оком” прате њено понашање. У погледу будуће Хитлерове политике Стојадиновић је дао следеће процене: судбина Аустрије већ је решена, судетско питање (Чехословачка) – у току је решење проблема, колоније – засад одложено, пољски коридор (Гдањск) – одложено сине дие (на неодређено време). Црњански у свом коментару додаје да је „Стојадин био у праву у погледу Судета, а варао се у погледу Пољске”.
Предах на Бледу. Црњански 1939. године
Уз редовне обавезе, Црњански је једним делом свога духа истовремено био заокупљен и оним лепшим и трајнијим призорима који су га окруживали и у којима је редовно тражио надахнуће за своју поезију: дворцима, црквама, мостовима над каналима, лепотом и сјајем хиљадугодишњег града на лагунама. Присећао се српских песника који су певали о Венецији. „У Венецији сам”, каже Црњански, „служио Стојадиновића, али сам истовремено седео и са сенком Јакшића. Пре него што ћу отићи да видим како председник Владе и Ћано играју, јавља ми се у мислима и онај мој земљак – Јакшић – који је животарио по србијанским паланкама, био учитељ цртања, пун дугова, а кога је сеоски кмет тукао...”
Присетио се и првих стихова Јакшићевих из његове драме „Јелисавета, кнегиња Црногорска”: „Не није то моја Венеција, невеста плава мора зеленог...” Откуд, питао се Црњански, у „том сиротом, намученом, пониженом песнику мог завичаја та дивна визија Венеције? Откуд је знао да се Јадран нигде не зелени тако, као пред Венецијом, а да је најлепша црта која се овде може рећи за невесту да је плава?” Много година касније у велику поему „Ламент над Београдом” Црњански ће, као и Ђура Јакшић, унети слику „Венеције што се плави”...
Спокојство на прагу ужаса
Председник југословенске владе поручио је преко свог домаћина Мусолинију да он жели да своју политику доведе у „потпуну хармонију” са Италијом. Стога „може сматрати Југославију као државу која је везана за Италију јачим везама него што су писани савези”. У том смислу разговарано је и о италијанским амбицијама према Албанији, при чему је Стојадиновић признао „посебну позицију Италије” у тој земљи. У духу тадашњег времена у коме су многи тражили начин да побољшају положај своје државе и прошире границе у будућој „новој Европи” коју је најављивао Хитлер, Стојадиновић је поменуо и интерес за излазак Југославије на Егејско море (то јест питање Солуна).
И док се сусрет Стојадиновића и Ћана одвијао „у доброј атмосфери” југословенски аташе за штампу Црњански имао је задатак да буде веза с бројним дописницима који су само из даљине могли да прате сусрет на високом нивоу. Када је најзад умолио свог председника владе да се обрати страним новинарима, резултат није био велики. Стојадиновић је за штампу испричао једно велико „НИШТА, казано многим речима. Међу новинарима била је паника. Та тајанственост је имала у свету великог одјека.” (Црњански)
На крају дводневних разговора председник југословенске владе позвао је италијанског министра да му следеће зиме узврати посету и да дође у лов у Југославији. „Није ни сањао како ће се њихов лов свршити”, додаје Црњански имајући у виду да ће након разговора на ловишту у Бељу југословенски намесник (кнез Павле) сменити свог исувише амбициозног и диктаторски настројеног председника владе. Убрзо затим, априла 1939. године, Мусолинијеве трупе окупираће Албанију. Истог тог месеца 1939. године Црњански ће поново бити у Венецији како би присуствовао састанку италијанског и југословенског министра иностраних послова. Овог пута сабеседник грофа Ћана био је нови министар Александар Цинцар-Марковић.
Црњански ће са супругом Видом последњи пут приватно посетити Венецију 1941. године. Било је то неколико недеља пре њиховог коначног изгнанства из Италије након Шестоаприлског рата.
„Одседам у старинском раскошном хотелу, не зато што желим да обрадујем жену коју су у детињству тетке из Тријеста доводиле овамо прво као малу девојчицу, затим и као одраслу девојку. Желим да се сећа тих два-три дана које ће провести са мном, сад у Венецији. Да се осећа, на прагу ужаса који нас чека, спокојно”, забележио је Црњански.
Аутор: Д. Л.
Илустровао: Драган Максимовић
Извор: Политикин забавник
Милош Црњански – сведок
САСТАНАК У
Како је наш велики писац, у то време у улози представника за штампу југословенског посланства у Риму, доживео разговоре између председника владе Милана Стојадиновића и грофа Галеаца Ћана
-----------------------
…Младост, љубави, гондоле и на небу, Мљеци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети и стећци,
што остају за нама на земљи и у трави.
Па кажу: Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!
А вичу и француско „tout passe”
И наше „прошло”...
(из „Ламента над Београдом” Милоша Црњанског)
Осамнаестог јуна 1938. године око подне званични састанци италијанске и југословенске стране у Венецији беху завршени. Распршила се гужва која обично прати важне државне сусрете. Нестали су дипломате, гомила новинара, полицајци, представници за штампу, шефови кабинета, секретари... Подневши телефонски извештај за Пресбиро у Београду, у коме је посебно нагласио јак утисак који је председник краљевске владе Милан Стојадиновић оставио на италијанску јавност, представник за штампу југословенског посланства у Риму Милош Црњански решио је да на миру руча.
Потражио је, како је писао много година касније у „Ембахадама”, неку „локанду” (ресторан) из доба Голдонија, „да видим како у Венецији голубови на кровове слећу и да чујем како мандолине свирају, кроз цвеће леандра”. Волео је Црњански Венецију у којој је већ толико пута био и у коју се стално враћао. Помињао ју је често и у песмама, попут оне о „Његошу у Венецији” у којој описује сетног владику који над млетачким каналом размишља о смрти и о неутешним женским сузама:
„Насмешио се последњи пут. У прозору се сјаше као запети лук, као Месец у води, млад и жут, Риалто...”
Хитан позив
Међутим, Црњански није стигао дуго да размишља о песмама, да посматра куполе цркви и да ужива у укусној италијанској пасти. Тек је почео да једе када су се око његовог стола створили италијански полицајци у цивилу („жбири”) а након њих и њихов задихан шеф у пратњи једног југословенског агента. Полицајци, који су очигледно знали сваки корак чланова југословенске делегације, пренели су Црњанском хитну поруку: председник Владе жели пре одласка још једном да га види. Шта ли је сад, упита се брижно.
Доктор Милан Стојадиновић, председник и министар иностраних послова Владе Краљевине Југославије, био је човек педесетих година, крупног тела, широког врата и врло густих обрва. По моди тога времена носио је уске брчиће у стилу Чаплина. „Имао је непрекидни осмех на лицу.” (Црњански) Гроф Ћано је о њему оставио следећу оцену:
„Снажан, срчан, с громким осмехом и чврстим стиском руке, то је човек који улива поверење. Пун је самопоуздања и има право. Од политичара које сам досад срео на својим европским путовањима он ме највише интересује.”
Стојадиновић је без сумње био један од најобразованијих и најдаровитијих српских и југословенских политичара своје генерације. Син једног од оснивача Радикалне странке, након успешно завршених правних студија докторирао је у Немачкој и специјализирао у Француској и Енглеској. Признат као финансијски стручњак и спретан предузетник, он је након 1924. године постао министар финансија и у низу влада показао завидну економску умешност. Стабилизовао је националну монету а током економске кризе предузео одлучне мере за подршку сељаштву. Његова политичка звезда засијала је у пуној мери у тешко време након погибије краља Александра (1934) и општих избора одржаних након тога. Почетком 1935. године кнез Павле пружио му је прилику да образује владу. Успео је да поправи унутрашње политичке прилике а затим да предузме одлучне мере за преусмерење спољне политике Краљевине Југославије.
Значај за земљу
Црњански се добро познавао с југословенским председником владе чију је спољну политику ценио. Сећајући се свог првог утиска из времена када га је упознао, написао је: „Стојадин је био, очигледно уображен, али срдачан... док сам га посматрао на првом његовом пријему... видим да је тај човек... необуздан, као рвач.” Уз Стојадиновићеву подршку Црњански је крајем 1935. године био постављен за „дописника пресбироа” (аташеа за штампу) при југословенском посланству у Берлину, одакле је прешао (фебруара 1938) у посланство у Риму. Осим уобичајеног посла са страним новинарима, Црњански је током дипломатских послова на молбу Стојадиновића писао и политичке репортаже за његов лист „Време”.
Аташе југословенског посланства тог осамнаестог јуна 1938. године брзо је сазнао зашто је председник владе желео још једном да га види.
„Стојадин ме дочекује, опет у својој соби, љубазно. Заборавио је да ме пита докле остајем у Венецији... Он би желео да се одмах вратим за Рим и већ сутра известим о писању италијанске штампе... Овај састанак, каже, има ВЕЛИКИ значај за нашу земљу.”
Црњански у „Ембахадама” додаје да је југословенски пресбиро имао задатак да нашу штампу засипа вестима из иностранства о томе како Стојадиновић ужива велики углед у свету. При томе је део чланака садржао пропагандне текстове које је у страну штампу преко својих представника пласирао исти тај пресбиро. Као одговоран чиновник, Црњански је прекинуо намеравани боравак у Венецији и одмах се спаковао за Рим.
Разговори Стојадиновића и Ћана у Венецији одржани 16. и 17. јуна 1938. године одвијали су се усред догађаја који су потресали Европу. Тамни облаци који су најављивали велики рат опасно су се гомилали. Версајски поредак се под притиском насртљивих режима из Берлина и Рима распадао. Марта 1936. немачка војска, супротно обавезама из Версајског уговора, умарширала је у Рајнску област; јула 1936. године почео је шпански грађански рат; октобра 1936. склопљен је уговор о „осовини” између Немачке и Италије; јула 1937. године Јапан је напао Кину; марта 1938. Немачка је присајединила Аустрију...
Политика здравог разума
Југославија била је под сталним притиском фашистичких сила и налазила се пред непосредном опасношћу. Стојадиновић је схватио да је „било јасно да су мале земље биле препуштене на милост и немилост ’гладним силама’. Колективна безбедност се претворила у колективну несигурност. Дошло је време за нас мале народе да се спасава како ко може”. Југословенска влада почела је да одустаје од дугорочне повезаности уз француску спољну политику и да се приближава Немачкој и Италији. „Многи необјективни критичари моје политике”, писао је касније у мемоарима „Ни рат ни пакт” Стојадиновић, „нису схватили колико се изменио геополитички положај у Европи после доласка Хитлера на власт. Између нас и наших западних савезника подигао се снажан блок сила Осовине који је ишао од Северног мора па све до дубоко у Средоземно. Ми смо остали с ове стране те баријере, без непосредног додира са савезницима...”
Марта 1937. године Југославија и Италија склопиле су споразум о пријатељству. У исто време Југославија се приближила Бугарској склапањем „споразума о искреном и вечном пријатељству”.
Стојадиновић је нову спољну политику назвао „политиком здравог разума”. Југославија се прилагођавала новом поретку у Европи, а њен председник владе није крио амбицију да прати и подражава диктаторске режиме не само у спољној него и у унутрашњој политици.
Марта 1938. године Хитлерове трупе умарширале су у Аустрију која је једноставно припојена немачком Рајху. Нацистичка Немачка тако се нашла непосредно на границама Југославије. На ред је долазила Чехословачка. Већ у лето такозвана судетска криза приближила се врхунцу. Пут за споразум у Минхену где ће западне силе жртвовати Чехословачку био је отворен... Свестан чињенице да Енглеска и Француска стално попуштају Хитлеру, Стојадиновић је настојао да нађе заједнички језик са Италијом.
Разговор китова
Стојадиновић се већ више пута сретао са италијанским домаћином с којим се лепо слагао. О видљивом пријатељству италијанског фашистичког вође и југословенског премијера сведочио је и Црњански: „Ма колико да су пријатељства у том свету, у свету дипломата лажна, о томе да су се Стојадин и Ћано волели, не може бити сумње, То је било очигледно за сваког посматрача. Стојадин је имао дара за стварање оног што се звало добра атмосфера.”
Лепушкасти бонвиван, љубитељ монденског живота и згодних жена, гроф Галеацо Ћано био је син једног од оснивача фашистичке партије Италије. Кратко учешће у италијанском походу у Етиопији донело му је признање „хероја” а дипломатско искуство и женидба Мусолинијевом кћерком отворили су му пут ка месту министра иностраних послова (од 1936). О својим политичким сусретима Ћано је оставио личне белешке (објављене након његове смрти у Другом светском рату) које су остале важан извор података о италијанској спољној политици тога доба. Са Стојадиновићем је делио и сличне идеолошке погледе:
„Стојадиновић је фашист. Иако он то није с формалне партијске стране, али је сигурно по својој о ауторитету, држави и животу... Његова личност је оставила на мене заиста дубок дојам. То је човек несаломљиве воље, бистрог и отвореног менталитета...”
Разговори у Венецији између Стојадиновића и Ћана водили су се пред очима јавности и многобројних новинара, али ипак у блиској и необавезној атмосфери. Црњански описује да су два државника разговарала у четири ока – на венецијанској плажи: „на Лиду, на песку, у морским таласима. Као кад разговарају два кита...” За то време југословенски посланик у Риму Христић „уопште није учествовао у тим разговорима. Седео је, усамљен, у холу и по ходницима хотела...” И док је југословенски посланик у Италији очајавао што није присутан на важном разговору свог шефа, његов службеник и велики српски писац у паузама између сурета с новинарима, седео је „на тераси Гранд-хотела и посматрао долазак ноћи, која се спушта на цркве, а међу њима и на ону која се зове Санта Мариа делла Салуте...”
Стихови Лазе Костића из чувене љубавне песме пролазили су му „кроз калеидоскоп мозга, као гондоле кроз ноћ, са фењерима и звездама:
Опрости Мајко Света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се устук свакој злости, блаженој теби подиже двор... кајан ти љубим пречисте скуте, Санта Мариа делла Салуте...” „Ето због таквих тренутака”, записао је Црњански, „отишао сам у иностранство и у једну службу за коју се мисли да је само помпа и парада, а која је и тешка и тужна и глупа – и слабо плаћена.”
Невеста плава мора зеленог...
Главна тема поверљивих разговора Стојадиновића и Ћана била је судетска криза и однос две државе према очекиваном нападу Немачке на Чехословачку. Југославија је са Чехословачком као и с Румунијом имала закључен одбрамбени уговор (Мала Антанта) али он се тицао само одбране од могућег напада Мађарске на неку од тих земаља. Стојадиновић је тражио да се у случају очекиваног напада Немачке на Чехословачку, Италија умеша и задржи Мађарску да се не придружи нападу, јер би у супротном Југославија била у обавези да се умеша на страни нападнуте земље. Ни Стојадиновић ни Ћано у суштини нису много марили за судбину Чехословачке. Сматрали су да је најважније да задрже пријатељство с Немачком од чије све веће моћи су истовремено и зазирали.
Проширење Немачке на Аустрију имало је директне и узнемиравајуће последице по две суседне земље. Стојадиновић је рекао Ћану да мисли да је коначни Хитлеров циљ излазак на Јадран. Додуше, за то нема неких видљивих доказа а Немци такве намере оштро оповргавају. Југословенски државник је сматрао да Југославија и Италија треба да буду у пријатељству с Немачком, али ипак да истовремено „будним оком” прате њено понашање. У погледу будуће Хитлерове политике Стојадиновић је дао следеће процене: судбина Аустрије већ је решена, судетско питање (Чехословачка) – у току је решење проблема, колоније – засад одложено, пољски коридор (Гдањск) – одложено сине дие (на неодређено време). Црњански у свом коментару додаје да је „Стојадин био у праву у погледу Судета, а варао се у погледу Пољске”.
Предах на Бледу. Црњански 1939. године
Уз редовне обавезе, Црњански је једним делом свога духа истовремено био заокупљен и оним лепшим и трајнијим призорима који су га окруживали и у којима је редовно тражио надахнуће за своју поезију: дворцима, црквама, мостовима над каналима, лепотом и сјајем хиљадугодишњег града на лагунама. Присећао се српских песника који су певали о Венецији. „У Венецији сам”, каже Црњански, „служио Стојадиновића, али сам истовремено седео и са сенком Јакшића. Пре него што ћу отићи да видим како председник Владе и Ћано играју, јавља ми се у мислима и онај мој земљак – Јакшић – који је животарио по србијанским паланкама, био учитељ цртања, пун дугова, а кога је сеоски кмет тукао...”
Присетио се и првих стихова Јакшићевих из његове драме „Јелисавета, кнегиња Црногорска”: „Не није то моја Венеција, невеста плава мора зеленог...” Откуд, питао се Црњански, у „том сиротом, намученом, пониженом песнику мог завичаја та дивна визија Венеције? Откуд је знао да се Јадран нигде не зелени тако, као пред Венецијом, а да је најлепша црта која се овде може рећи за невесту да је плава?” Много година касније у велику поему „Ламент над Београдом” Црњански ће, као и Ђура Јакшић, унети слику „Венеције што се плави”...
Спокојство на прагу ужаса
Председник југословенске владе поручио је преко свог домаћина Мусолинију да он жели да своју политику доведе у „потпуну хармонију” са Италијом. Стога „може сматрати Југославију као државу која је везана за Италију јачим везама него што су писани савези”. У том смислу разговарано је и о италијанским амбицијама према Албанији, при чему је Стојадиновић признао „посебну позицију Италије” у тој земљи. У духу тадашњег времена у коме су многи тражили начин да побољшају положај своје државе и прошире границе у будућој „новој Европи” коју је најављивао Хитлер, Стојадиновић је поменуо и интерес за излазак Југославије на Егејско море (то јест питање Солуна).
И док се сусрет Стојадиновића и Ћана одвијао „у доброј атмосфери” југословенски аташе за штампу Црњански имао је задатак да буде веза с бројним дописницима који су само из даљине могли да прате сусрет на високом нивоу. Када је најзад умолио свог председника владе да се обрати страним новинарима, резултат није био велики. Стојадиновић је за штампу испричао једно велико „НИШТА, казано многим речима. Међу новинарима била је паника. Та тајанственост је имала у свету великог одјека.” (Црњански)
На крају дводневних разговора председник југословенске владе позвао је италијанског министра да му следеће зиме узврати посету и да дође у лов у Југославији. „Није ни сањао како ће се њихов лов свршити”, додаје Црњански имајући у виду да ће након разговора на ловишту у Бељу југословенски намесник (кнез Павле) сменити свог исувише амбициозног и диктаторски настројеног председника владе. Убрзо затим, априла 1939. године, Мусолинијеве трупе окупираће Албанију. Истог тог месеца 1939. године Црњански ће поново бити у Венецији како би присуствовао састанку италијанског и југословенског министра иностраних послова. Овог пута сабеседник грофа Ћана био је нови министар Александар Цинцар-Марковић.
Црњански ће са супругом Видом последњи пут приватно посетити Венецију 1941. године. Било је то неколико недеља пре њиховог коначног изгнанства из Италије након Шестоаприлског рата.
„Одседам у старинском раскошном хотелу, не зато што желим да обрадујем жену коју су у детињству тетке из Тријеста доводиле овамо прво као малу девојчицу, затим и као одраслу девојку. Желим да се сећа тих два-три дана које ће провести са мном, сад у Венецији. Да се осећа, на прагу ужаса који нас чека, спокојно”, забележио је Црњански.
Аутор: Д. Л.
Илустровао: Драган Максимовић
Извор: Политикин забавник
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Olimpijada u Londonu podsetila na Crnjanskog
Olimpijada u Londonu podsetila na Crnjanskog
Novo čitanje izabranih dela Miloša Crnjanskog u izdanju „Bukinga“. Na koricama knjiga fotografije koje je snimio sam pisac
Miloš Crnjanski
I DOK svakodnevno pratimo dešavanja u olimpijskom Londonu, u knjižarama je opet veliki „Roman o Londonu“ Miloša Crnjanskog (1893-1977), koji je napisao tokom mukotrpnih emigrantskih godina. Objavio ga je 1971, i za njega dobio NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine.
Zasnovana na ličnom iskustvu, ova knjiga prati život bračnog para ruskih emigranata u Londonu u godinama posle Drugog svetskog rata, koji jedva sastavlja kraj sa krajem u toj ogromnoj varoši čiji zagrljaj guši...
Da bi najveća dela srpske književnosti približila mlađoj čitalačkoj publici, izdavačka kuća „Buking“ pokrenula je ediciju „Buking klasiks“ u kojoj će predstaviti klasična dela domaćih autora, a ediciju su otvorila tri naslova Crnjanskog: „Roman o Londonu“, „Seobe“ i „Kod Hiperborejaca“. U izdavačkom planu su i izabrane knjige Ive Andrića, Meše Selimovića, Vaska Pope...
Nova izdanja knjiga Crnjanskog, kako su nam rekli u ovoj kući, pisca s namerom predstavljaju direktno, bez posrednika, tumača, autora predgovora i biografa, raznih teoretičara, lektora... Posebnu draž daju korice knjiga opremljene fotografijama koje je pisac sam snimio. - Kod nas se malo zna o tome da je Crnjanski bio fotograf-amater. I to odličan! Uz saglasnost i pomoć Zadužbine Miloša Crnjanskog, došli smo do njegovih autorskih fotografija. Zato slobodno možemo reći da su ove knjige od početka do kraja delo samog Crnjanskog i nadamo se da nose pečat buntovništva, koje ga je toliko karakterisalo - rekla je za „Novosti“ Emina Peruničić, direktor prodaje i marketinga kuće „Buking“.
Celoga života, on nije mogao da se skrasi, uvek ga je neka sila - unutrašnja ili spoljna - gonila na pokret. Tražio se u Rimu, Londonu, u Beču i Hiperboreji i uvek je nalazio neke tajne i neraskidive veze između svih tih mesta... Pisac takvog iskustva napisao je „Seobe“ kao sveopštu metaforu naroda i podneblja kome je pripadao. Crnjanski je rođen da deli sudbinu svoga naroda - još od dečačkih dana, znao je šta znači biti prognan, iseljen, izmešten, šta znači ne biti svoj na svome.
Crnjanski je bio osobeni genije specifičnog jezičkog izraza. Svagda je bio u previranju i traganju: pesnik, pripovedač, romansijer, dramatičar, putopisac, esejista, memoarista, novinar, likovni kritičar, razbarušeni buntovnik i uglađeni diplomata, radikalni konzervativac svetskih shvatanja i renesansne učenosti...
Kažu da je još kao čongradski deran bio umoran pod teretom straha, nemanja, nadanja, sumnje, razočaranja... Pričaju da je bio nesrećni mladi ratnik, uzburkane krvi, Srbin koji u austrougarskoj uniformi bezglavo juriša na Ruse, istovremeno i gladan i sit života... Da je iz rata, uz miris baruta, poneo i dah poljske bolnice i da je otud njegova reč teška kao cokula u rovovskom blatu, pa opet zvonka poput devojačkog smeha na kakvom potoku, u kasno proleće... Kažu da bi, da je bio reka, prolazio kroz Čongrad, Temerin, Beč, Segedin, Komoran, Ostrogon, Zagreb, Beograd, Pariz, Berlin, Rim, Madrid, Lisabon, London... i da ih je, da je samo hteo, sve mogao preplaviti svojom snagom, širinom, tamom i dubinom...
BEZ TVRDIH POVEZA
- IDEJA nam je da čitalačku publiku ponovo upoznamo sa Crnjanskim. Smatramo da je došao trenutak da ga oslobodimo „tvrdih poveza“ u koje su njegove knjige do sada bile „vezane“. Zato smo odlučili da se najpre obratimo mlađoj čitalačkoj publici, za koju smo spremili moderno izdanje Crnjanskog na čiji smo dizajn naročito ponosni - objašnjava Emina Peruničić.
VELIKA POZORNICA
SVI se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada - nikagda. Niti zna zašto je u tom teatru igrao, niti zašto je baš tu ulogu imao, niti ko mu je tu ulogu dodelio, a ni gledaoci ne znaju, posle, kuda je iz tog teatra otišao - napisao je Crnjanski na početku „Romana o Londonu“.
Izvor: Večernje novosti
Olimpijada u Londonu podsetila na Crnjanskog
Novo čitanje izabranih dela Miloša Crnjanskog u izdanju „Bukinga“. Na koricama knjiga fotografije koje je snimio sam pisac
Miloš Crnjanski
I DOK svakodnevno pratimo dešavanja u olimpijskom Londonu, u knjižarama je opet veliki „Roman o Londonu“ Miloša Crnjanskog (1893-1977), koji je napisao tokom mukotrpnih emigrantskih godina. Objavio ga je 1971, i za njega dobio NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine.
Zasnovana na ličnom iskustvu, ova knjiga prati život bračnog para ruskih emigranata u Londonu u godinama posle Drugog svetskog rata, koji jedva sastavlja kraj sa krajem u toj ogromnoj varoši čiji zagrljaj guši...
Da bi najveća dela srpske književnosti približila mlađoj čitalačkoj publici, izdavačka kuća „Buking“ pokrenula je ediciju „Buking klasiks“ u kojoj će predstaviti klasična dela domaćih autora, a ediciju su otvorila tri naslova Crnjanskog: „Roman o Londonu“, „Seobe“ i „Kod Hiperborejaca“. U izdavačkom planu su i izabrane knjige Ive Andrića, Meše Selimovića, Vaska Pope...
Nova izdanja knjiga Crnjanskog, kako su nam rekli u ovoj kući, pisca s namerom predstavljaju direktno, bez posrednika, tumača, autora predgovora i biografa, raznih teoretičara, lektora... Posebnu draž daju korice knjiga opremljene fotografijama koje je pisac sam snimio. - Kod nas se malo zna o tome da je Crnjanski bio fotograf-amater. I to odličan! Uz saglasnost i pomoć Zadužbine Miloša Crnjanskog, došli smo do njegovih autorskih fotografija. Zato slobodno možemo reći da su ove knjige od početka do kraja delo samog Crnjanskog i nadamo se da nose pečat buntovništva, koje ga je toliko karakterisalo - rekla je za „Novosti“ Emina Peruničić, direktor prodaje i marketinga kuće „Buking“.
Celoga života, on nije mogao da se skrasi, uvek ga je neka sila - unutrašnja ili spoljna - gonila na pokret. Tražio se u Rimu, Londonu, u Beču i Hiperboreji i uvek je nalazio neke tajne i neraskidive veze između svih tih mesta... Pisac takvog iskustva napisao je „Seobe“ kao sveopštu metaforu naroda i podneblja kome je pripadao. Crnjanski je rođen da deli sudbinu svoga naroda - još od dečačkih dana, znao je šta znači biti prognan, iseljen, izmešten, šta znači ne biti svoj na svome.
Crnjanski je bio osobeni genije specifičnog jezičkog izraza. Svagda je bio u previranju i traganju: pesnik, pripovedač, romansijer, dramatičar, putopisac, esejista, memoarista, novinar, likovni kritičar, razbarušeni buntovnik i uglađeni diplomata, radikalni konzervativac svetskih shvatanja i renesansne učenosti...
Kažu da je još kao čongradski deran bio umoran pod teretom straha, nemanja, nadanja, sumnje, razočaranja... Pričaju da je bio nesrećni mladi ratnik, uzburkane krvi, Srbin koji u austrougarskoj uniformi bezglavo juriša na Ruse, istovremeno i gladan i sit života... Da je iz rata, uz miris baruta, poneo i dah poljske bolnice i da je otud njegova reč teška kao cokula u rovovskom blatu, pa opet zvonka poput devojačkog smeha na kakvom potoku, u kasno proleće... Kažu da bi, da je bio reka, prolazio kroz Čongrad, Temerin, Beč, Segedin, Komoran, Ostrogon, Zagreb, Beograd, Pariz, Berlin, Rim, Madrid, Lisabon, London... i da ih je, da je samo hteo, sve mogao preplaviti svojom snagom, širinom, tamom i dubinom...
BEZ TVRDIH POVEZA
- IDEJA nam je da čitalačku publiku ponovo upoznamo sa Crnjanskim. Smatramo da je došao trenutak da ga oslobodimo „tvrdih poveza“ u koje su njegove knjige do sada bile „vezane“. Zato smo odlučili da se najpre obratimo mlađoj čitalačkoj publici, za koju smo spremili moderno izdanje Crnjanskog na čiji smo dizajn naročito ponosni - objašnjava Emina Peruničić.
VELIKA POZORNICA
SVI se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada - nikagda. Niti zna zašto je u tom teatru igrao, niti zašto je baš tu ulogu imao, niti ko mu je tu ulogu dodelio, a ni gledaoci ne znaju, posle, kuda je iz tog teatra otišao - napisao je Crnjanski na početku „Romana o Londonu“.
Izvor: Večernje novosti
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Ekskluzivno – Nepoznato pismo Crnjanskog
Ekskluzivno – Nepoznato pismo Crnjanskog
Pismo Miloša Crnjanskog svojoj Vidi, po povratku iz emigracije. Pismo nikada nije stiglo na londonsku adresu, a sačuvala ga je Vukica Prica
Supruga Vida
KADA se posle dugog premišljanja i, ispostavilo se, nepotrebnog strahovanja, odlučio da prekine život u emigraciji, gde je proveo 24 godine i vrati u Beograd, Miloš Crnjanski se u svojoj 72. godini najpre zadržao u Opatiji, kod prijatelja ambasadora Srđana Price i njegove supruge Vukice. Čim se smestio početkom avgusta 1965. poslao je pismo svojoj Vidi, koja je ostala u Londonu. Sticajem okolnosti, to pismo puno ljubavi i odanosti nikada nije ugledalo svetlost dana. „Novosti“ ga sada prvi put objavljuju zahvaljujući ljubaznosti doajena naše književne kritike Milosava Buce Mirkovića, kome na ovom gestu najiskrenije zahvaljujemo.
Dragi moj Šošo,
Primio sam tvoje pismo sa isečcima iz novina, a primio sam i ono od 23. 8. koje me je obradovalo. Posle panike, nada. Ni ti, ni ja, ni iko drugi ne možemo izbeći sudbinu i zakone prirode, ali su mi vesti o tvojoj bolesti pokvarile radost ovog puta. Sad se nadam da će ipak sve dobro da se svrši, a u svakom slučaju čovek ne treba da očekuje nikad najgore. Ne treba više da mi pišeš ovamo na Rijeku, jer 1. 9. odlazim u Beograd. Iz Beograda javiću ti telegramom, novu adresu. Nije potrebno da šalješ pisma „edžpress“, a možeš preporučeno. Sve sam dobio, a nadam se da si i ti sva moja dobila, kao i karte iz Florenze i Venezije, kad sam išao na izlet iz Padove. To će biti završetak moje knjige o Nomadima.
Juče je ovamo došao Tasa i rešeno je sledeće: idem u hotel, kao u pansion, kao gost nadležnih, i, tamo možeš i ti doći. To je za sada mislim najbolje rešenje. Bez briga. To jest prvo ćemo misliti o tvom zdravlju. Prema onom što si pisala o mišljenju engleskog lekara, svi misle da je to nešto što mnoge žene imaju. U svakom slučaju ne uzbuđuj se. Budi hrabra kao što si bila.
Iz hotela ćemo izabrati stan. Pripremi tvoj polazak tako da bude po mogućstvu između 10. i 15. 9. a pođi kad ti javim.
U ovoj zemlji ima svega i aparati ovdašnji nisu gori od nemačkih. Pošto ćemo u stanu dobiti sve što želimo, mislim da treba baš ako hoćeš naručiti iz Nemačke samo šivaću mašinu. (Ako želiš i frižider). Ostalo sve mislim da treba naručiti u Beogradu, već i zato da voltaža bude kao što je u Beogradu. Pricini su ovde imali mnogo brige oko aparata koje su doneli. Uostalom sve su to sitnice.
Što se tiče pakovanja pobacaj sve nepotrebno, čak i duplikate mojih rukopisa oko Raseljenih Lica, ako ima prepisa. Glavno je da stignu originali rukopisa. To je glavno. Pisma više ne šalji. Isečke isto tako ovde dobijam. Došli su novinari, fotografi, fuss. Sutra izlazi u „Politici“ o mom dolasku veliki fuss od Vase Popovića koji je došao i to poslat sa fotografijom od „Politike“. Koješta.
Zadrži mesto u aeroplanu za gornje datume, a uvek možeš izabrati dan kad je lep. Datum gornji savetujem, a ti možeš izabrati i drugače. Ne pre mog telegrama. Dočekaćemo te na aerodromu.
Ja imam mnogo prijatelja, ovde, više nego što sam mislio. Međutim, kao filmskim glumcima, familija se javlja i nameće i ako familija nije. A treba da te pripremim i na to, da i tebe očekuje malo iznenađenja, ne samo sasvim lepih, od familije, kako o njima čujem. Sve je to la comedie humaine. Sačuvaj svoj normalni pritisak i smej se.
Primiću dosta honorara za početak, pa kao gostu, novac mi je malo potreban. Na tvom mestu ako imaš ušteđevine ostavio bih tamo u banci, a lako je prebaciti kad budeš došla.
Pročitaj ovo pismo i moje savete pažljivo još jednom. Stvari naše kod Price su već stigle, a kažu da nam ni to nije bilo potrebno, jer ćemo dobiti sve. U svakom slučaju shvati da se naš život menja, pa i ako je svaka budućnost ljudi, uvek, neizvesna, veruj u svoju zvezdu. Glavno je da se volimo i da hladno upravljamo naš mali čun.
Seti se našeg čamca u Versalju.
Obožava te Tvoj Crnjanski
POLEMIKE O POVRATKU
U zagrebačkom časopisu „Razlog“ polemiku, povodom povratka Crnjanskog, otvorio je Milan Mirić, inače Srbin iz Hrvatske, koji je napisao: „Ako netko danas namerno prešućuje političku i novinarsku aktivnost Miloša Crnjanskog, i to čine u ime njegovih najboljih dela, onda on nije shvatio ta dela, zapravo radi protiv tih dela, i protiv pesnika Miloša Crnjanskog.“ Oštrim člankom „Neznanje udruženo s mržnjom“ odgovorio mu je Pavle Zorić u „Književnim novinama“, a zatim se u polemiku uključio i Vasilije Kalezić.
ODBIO ČLANSTVO U SANU
CRNJANSKI je bio izuzetno povređen odnosom SANU prema njemu, čije ga je Odeljenje za jezik i književnost predložilo za dopisnog člana. On je to sa indignacijom odbio, smatrajući da je taj predlog uvredljiv, jer dolazi posle 60 godina književnog rada i skoro 80 godina života. U izjavi „Večernjim novostima“ objasnio je:
- Negde sam čuo da me je Dobrica Ćosić predložio za dopisnog člana Akademije. Razgovarao sam s njim i rekao mu da to nikako ne dolazi u obzir. Pa, u Odeljenju za književnost u Akademiji ima i mojih đaka.
BIVŠE LEPOTICE
UOČI polaska u domovinu Crnjanski je u jednom trenutku, u svom stilu, Prici rekao:
- Strašno mi je da se vratim u Beograd posle toliko godina. Najtužnije mi je što ću videti sve one nekada lepe žene - sada babe.
* * * * *
KOFER PUN RUKOPISA NESTAO U SEOBI
AMBASADOR Jugoslavije u Velikoj Britaniji Srđan Prica, a posebno njegova supruga Vukica, sa kojim se Crnjanski intenzivno družio, najzaslužniji su za povratak velikog pisca u domovinu. Na to se Crnjanski odlučio kada je Prici istekao status ambasadora, koji ga je svojim „bjuikom“ dovezao iz Trsta u Opatiju, jer veliki gordi pesnik nije imao poverenja u bilo koga drugog, kaže Buca Mirković za „Novosti“. Povratničko pismo Vidi zadobilo je svoju neobičnu istoriju...
- Pismo se posle izvesnog vremena vratilo u Opatiju, odnosno Pricinima, pošto u Londonu nije pronađen adresant. Crnjanski se već bio vratio u Beograd, gde je srdačno dočekan u hotelu „Ekscelzior“. Mesec dana kasnije Pricini se vraćaju u Beograd, sa sobom su poneli sva dokumenta, poštu, pa i ovo pismo. Vida Crnjanski nikada nije pročitala pismo! Gospođa Vukica Prica je sačuvala ovo hiperborejsko pismo Miloša Crnjanskog i pre nekoliko dana mi je uručila kao svom odanom prijatelju i doživotnom prijatelju pesnika „Seoba“ i njegove supruge Vide, rođene Ružić - kaže Milosav Buca Mirković.
Povratku Crnjanskog prethodila je depeša Jovana Veselinova, prvog čoveka Komunističke partije, upućena Prici, a u kojoj se piscu garantuje trosoban stan, a do useljenja o državnom trošku obezbeđuje apartman u hotelu „Ekscelzior“.
Veselinov je u svom domu priredio večeru za Crnjanskog, na kojoj su bili i Pricini, kao i Olga i Tanasije Mladenović. Ostalo je zabeleženo da je velikan bio oduševljen dolaskom u svoj grad, govoreći „ovo je Amerika!“. Po prirodi obazriv i nepoverljiv prema nepoznatima, polako se privikavao na Beograđane i sve manje zazirao od ljudi koji su ga sve češće prepoznavali na ulici, u njegovim svakodnevnim šetnjama Pionirskim parkom, Kalemegdanom, Knez Mihailovom. Ubrzo su usledile i reakcije na povratak književnog velikana. Najpre se krajem iste, 1965, na njega okomila emigrantska štampa. Londonska „Naša reč“ je tako napisala: „Nije samo nostalgija koja je gonila Crnjanskog u Socijalističku Federativnu Republiku. Njegov unutrašnji moralni nemir bila je veća snaga koja ga je lomila i koja ga je slomila, posle toliko godina uspešnog ali mučnog vrdakanja...“. Inače, u Beograd je posle dvadesetak dana iz Londona stigla i supruga Vida. Na putu se, međutim, izgubio kofer sa rukopisima i ličnom prepiskom Crnjanskog. Tako bi se najverovatnije, zauvek izgubilo i dragoceno pismo koje objavljujemo. Samo jedna od niza slučajnosti u nesvakidašnje burnom životu jednog od najvećih pisaca našeg jezika.
TRAGIČNA EMIGRACIJA
VRLO brzo po dolasku u Beograd Crnjanski je posetio redakciju „Književnih novina“ i tom prilikom najavio svoju novu knjigu: - „Roman o Londonu“, to će biti moja labudova pesma! Na pitanje zašto je izabrao da govori o ruskoj emigraciji, a ne našoj, odgovorio je: - Naša emigracija ne bi bila zahvalna tema za pisca. Podeljena je, jadna, sažaljenja dostojna. Ona je vrlo tragična, ali nije za roman. Sa ruskom emigracijom je drugačije. Ona je na drugi način prisutna u životu. I, zato, vredna piščeve pažnje.
Izvor: Večernje novosti
Ekskluzivno – Nepoznato pismo Crnjanskog
Pismo Miloša Crnjanskog svojoj Vidi, po povratku iz emigracije. Pismo nikada nije stiglo na londonsku adresu, a sačuvala ga je Vukica Prica
Supruga Vida
KADA se posle dugog premišljanja i, ispostavilo se, nepotrebnog strahovanja, odlučio da prekine život u emigraciji, gde je proveo 24 godine i vrati u Beograd, Miloš Crnjanski se u svojoj 72. godini najpre zadržao u Opatiji, kod prijatelja ambasadora Srđana Price i njegove supruge Vukice. Čim se smestio početkom avgusta 1965. poslao je pismo svojoj Vidi, koja je ostala u Londonu. Sticajem okolnosti, to pismo puno ljubavi i odanosti nikada nije ugledalo svetlost dana. „Novosti“ ga sada prvi put objavljuju zahvaljujući ljubaznosti doajena naše književne kritike Milosava Buce Mirkovića, kome na ovom gestu najiskrenije zahvaljujemo.
Dragi moj Šošo,
Primio sam tvoje pismo sa isečcima iz novina, a primio sam i ono od 23. 8. koje me je obradovalo. Posle panike, nada. Ni ti, ni ja, ni iko drugi ne možemo izbeći sudbinu i zakone prirode, ali su mi vesti o tvojoj bolesti pokvarile radost ovog puta. Sad se nadam da će ipak sve dobro da se svrši, a u svakom slučaju čovek ne treba da očekuje nikad najgore. Ne treba više da mi pišeš ovamo na Rijeku, jer 1. 9. odlazim u Beograd. Iz Beograda javiću ti telegramom, novu adresu. Nije potrebno da šalješ pisma „edžpress“, a možeš preporučeno. Sve sam dobio, a nadam se da si i ti sva moja dobila, kao i karte iz Florenze i Venezije, kad sam išao na izlet iz Padove. To će biti završetak moje knjige o Nomadima.
Juče je ovamo došao Tasa i rešeno je sledeće: idem u hotel, kao u pansion, kao gost nadležnih, i, tamo možeš i ti doći. To je za sada mislim najbolje rešenje. Bez briga. To jest prvo ćemo misliti o tvom zdravlju. Prema onom što si pisala o mišljenju engleskog lekara, svi misle da je to nešto što mnoge žene imaju. U svakom slučaju ne uzbuđuj se. Budi hrabra kao što si bila.
Iz hotela ćemo izabrati stan. Pripremi tvoj polazak tako da bude po mogućstvu između 10. i 15. 9. a pođi kad ti javim.
U ovoj zemlji ima svega i aparati ovdašnji nisu gori od nemačkih. Pošto ćemo u stanu dobiti sve što želimo, mislim da treba baš ako hoćeš naručiti iz Nemačke samo šivaću mašinu. (Ako želiš i frižider). Ostalo sve mislim da treba naručiti u Beogradu, već i zato da voltaža bude kao što je u Beogradu. Pricini su ovde imali mnogo brige oko aparata koje su doneli. Uostalom sve su to sitnice.
Što se tiče pakovanja pobacaj sve nepotrebno, čak i duplikate mojih rukopisa oko Raseljenih Lica, ako ima prepisa. Glavno je da stignu originali rukopisa. To je glavno. Pisma više ne šalji. Isečke isto tako ovde dobijam. Došli su novinari, fotografi, fuss. Sutra izlazi u „Politici“ o mom dolasku veliki fuss od Vase Popovića koji je došao i to poslat sa fotografijom od „Politike“. Koješta.
Zadrži mesto u aeroplanu za gornje datume, a uvek možeš izabrati dan kad je lep. Datum gornji savetujem, a ti možeš izabrati i drugače. Ne pre mog telegrama. Dočekaćemo te na aerodromu.
Ja imam mnogo prijatelja, ovde, više nego što sam mislio. Međutim, kao filmskim glumcima, familija se javlja i nameće i ako familija nije. A treba da te pripremim i na to, da i tebe očekuje malo iznenađenja, ne samo sasvim lepih, od familije, kako o njima čujem. Sve je to la comedie humaine. Sačuvaj svoj normalni pritisak i smej se.
Primiću dosta honorara za početak, pa kao gostu, novac mi je malo potreban. Na tvom mestu ako imaš ušteđevine ostavio bih tamo u banci, a lako je prebaciti kad budeš došla.
Pročitaj ovo pismo i moje savete pažljivo još jednom. Stvari naše kod Price su već stigle, a kažu da nam ni to nije bilo potrebno, jer ćemo dobiti sve. U svakom slučaju shvati da se naš život menja, pa i ako je svaka budućnost ljudi, uvek, neizvesna, veruj u svoju zvezdu. Glavno je da se volimo i da hladno upravljamo naš mali čun.
Seti se našeg čamca u Versalju.
Obožava te Tvoj Crnjanski
POLEMIKE O POVRATKU
U zagrebačkom časopisu „Razlog“ polemiku, povodom povratka Crnjanskog, otvorio je Milan Mirić, inače Srbin iz Hrvatske, koji je napisao: „Ako netko danas namerno prešućuje političku i novinarsku aktivnost Miloša Crnjanskog, i to čine u ime njegovih najboljih dela, onda on nije shvatio ta dela, zapravo radi protiv tih dela, i protiv pesnika Miloša Crnjanskog.“ Oštrim člankom „Neznanje udruženo s mržnjom“ odgovorio mu je Pavle Zorić u „Književnim novinama“, a zatim se u polemiku uključio i Vasilije Kalezić.
ODBIO ČLANSTVO U SANU
CRNJANSKI je bio izuzetno povređen odnosom SANU prema njemu, čije ga je Odeljenje za jezik i književnost predložilo za dopisnog člana. On je to sa indignacijom odbio, smatrajući da je taj predlog uvredljiv, jer dolazi posle 60 godina književnog rada i skoro 80 godina života. U izjavi „Večernjim novostima“ objasnio je:
- Negde sam čuo da me je Dobrica Ćosić predložio za dopisnog člana Akademije. Razgovarao sam s njim i rekao mu da to nikako ne dolazi u obzir. Pa, u Odeljenju za književnost u Akademiji ima i mojih đaka.
BIVŠE LEPOTICE
UOČI polaska u domovinu Crnjanski je u jednom trenutku, u svom stilu, Prici rekao:
- Strašno mi je da se vratim u Beograd posle toliko godina. Najtužnije mi je što ću videti sve one nekada lepe žene - sada babe.
* * * * *
KOFER PUN RUKOPISA NESTAO U SEOBI
AMBASADOR Jugoslavije u Velikoj Britaniji Srđan Prica, a posebno njegova supruga Vukica, sa kojim se Crnjanski intenzivno družio, najzaslužniji su za povratak velikog pisca u domovinu. Na to se Crnjanski odlučio kada je Prici istekao status ambasadora, koji ga je svojim „bjuikom“ dovezao iz Trsta u Opatiju, jer veliki gordi pesnik nije imao poverenja u bilo koga drugog, kaže Buca Mirković za „Novosti“. Povratničko pismo Vidi zadobilo je svoju neobičnu istoriju...
- Pismo se posle izvesnog vremena vratilo u Opatiju, odnosno Pricinima, pošto u Londonu nije pronađen adresant. Crnjanski se već bio vratio u Beograd, gde je srdačno dočekan u hotelu „Ekscelzior“. Mesec dana kasnije Pricini se vraćaju u Beograd, sa sobom su poneli sva dokumenta, poštu, pa i ovo pismo. Vida Crnjanski nikada nije pročitala pismo! Gospođa Vukica Prica je sačuvala ovo hiperborejsko pismo Miloša Crnjanskog i pre nekoliko dana mi je uručila kao svom odanom prijatelju i doživotnom prijatelju pesnika „Seoba“ i njegove supruge Vide, rođene Ružić - kaže Milosav Buca Mirković.
Povratku Crnjanskog prethodila je depeša Jovana Veselinova, prvog čoveka Komunističke partije, upućena Prici, a u kojoj se piscu garantuje trosoban stan, a do useljenja o državnom trošku obezbeđuje apartman u hotelu „Ekscelzior“.
Veselinov je u svom domu priredio večeru za Crnjanskog, na kojoj su bili i Pricini, kao i Olga i Tanasije Mladenović. Ostalo je zabeleženo da je velikan bio oduševljen dolaskom u svoj grad, govoreći „ovo je Amerika!“. Po prirodi obazriv i nepoverljiv prema nepoznatima, polako se privikavao na Beograđane i sve manje zazirao od ljudi koji su ga sve češće prepoznavali na ulici, u njegovim svakodnevnim šetnjama Pionirskim parkom, Kalemegdanom, Knez Mihailovom. Ubrzo su usledile i reakcije na povratak književnog velikana. Najpre se krajem iste, 1965, na njega okomila emigrantska štampa. Londonska „Naša reč“ je tako napisala: „Nije samo nostalgija koja je gonila Crnjanskog u Socijalističku Federativnu Republiku. Njegov unutrašnji moralni nemir bila je veća snaga koja ga je lomila i koja ga je slomila, posle toliko godina uspešnog ali mučnog vrdakanja...“. Inače, u Beograd je posle dvadesetak dana iz Londona stigla i supruga Vida. Na putu se, međutim, izgubio kofer sa rukopisima i ličnom prepiskom Crnjanskog. Tako bi se najverovatnije, zauvek izgubilo i dragoceno pismo koje objavljujemo. Samo jedna od niza slučajnosti u nesvakidašnje burnom životu jednog od najvećih pisaca našeg jezika.
TRAGIČNA EMIGRACIJA
VRLO brzo po dolasku u Beograd Crnjanski je posetio redakciju „Književnih novina“ i tom prilikom najavio svoju novu knjigu: - „Roman o Londonu“, to će biti moja labudova pesma! Na pitanje zašto je izabrao da govori o ruskoj emigraciji, a ne našoj, odgovorio je: - Naša emigracija ne bi bila zahvalna tema za pisca. Podeljena je, jadna, sažaljenja dostojna. Ona je vrlo tragična, ali nije za roman. Sa ruskom emigracijom je drugačije. Ona je na drugi način prisutna u životu. I, zato, vredna piščeve pažnje.
Izvor: Večernje novosti