Miloš Crnjanski

Član
Učlanjen(a)
07.11.2009
Poruka
335
Vetri


Ne grli cvetne poljane moj glas.
Nikad me nisi čula još da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima pljusnuo nije
begunac talas.

Daleko je ono što, daleko,
što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je majko drago da si poštena.

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
ne žudim za sinom,
ne odanem za roblja.

Vetri će mesto mene kličići da jezde.
u vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde... gde nisam bio... i gde nisi bila.

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.
 
Član
Učlanjen(a)
07.11.2009
Poruka
335
Na ulici

Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja
Na svemu što dođe
moj osmeh zasija.

Nestanu boli okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.

I dok tio zamagli noć
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa meseca
rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
i svakog koga pogledam
stiže moja sudba sreća i an.

Kad mahnem rukom neotice
nove zvezde sinu.
Tad sjajan tužan ceo grad
liči na moje lice.

Svi idu u nebo da me vide
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.
 
Član
Učlanjen(a)
07.11.2009
Poruka
335
Rastanak kod Kalemegdana

Rastali smo se
i sišli iz grada.
Kao dve suze, kad naporedo kanu,
sa naboranog lica.

Na vodi su nas čekale lađe.
Tvoja oda prva.
Moja je obilazila ostrva.

Sedeo sam poguren i crn,
pust,
kao Mesečeva senka.

Nove senke
Moje su ruke nove senke,
pobledele su mirne,
ko umorna svirala posle terevenke
kad ih mesečina dirne.

One sve senče drago i nežno,
i ljube sve što se gubi,
u nebo mutno, beskrajno snežno,
u sneg što sahranjiva, kad ljubi.

Senka je njina kao paučina tanka,
što drhti nemoćno, meko.
Ja sam na svetu svemu uspavanka,
a mir je moj daleko.

Moje su rane bolne i nove,
a misli suzne, neoprezne.
Blaženi koji po moru plove,
i ne ostaju da čezne.

Misli se moje ničeg ne klone.
Bez sumorne nade i spasa
puste radosno u vidik tonu
u zrak što ih talasa.

U bol i greh i krvoprolića.
Sa tugom novom i bezdanom
u slast vitlaju željom neobuzdanom,
kao svelo lišće, sva bića.
 
Učlanjen(a)
19.09.2009
Poruka
27.630
Ples

Ples

O, pustili smo svuda duše
i, eto, vraća se samo strast nevesela.
Odosmo po ćilimovima dragih tela
u nebesa, što nas izmeniše.
U blage žalosti pređe zanos ludi,
u tišine jutarnjih oblaka,
razočarano telo, vitko od žudi.

I užas lica, strasnih, davno
pokrila je magla,
kao mesečev lik,
što se javlja u nadzemaljskoj seti,
žut, kao obrazina zlatna, tavno,
u grobu, nad kojim se bela sen aveti,
bela sen neveste,
u beskraj za navek nagla.

Sve posta nestvarno,
što u ljubavi čine i činim;
i život, ko pusto polje kud vetar ječi,
pokrismo snegom praštanja svemu,
poljupcima zbunjenim i novim.

Pa, eto, ipak, tragom se njinim
kupi čemer i u zorama ovim,
kad više okovan, nag niko ne kleči.

I duša zagledana, nevesela,
pokriva dim, pruge radosti i plesa,
što u beskraju igraju nebesa,
opet samo teškim, grimiznim plaštom
strasnoga tela.
 
Učlanjen(a)
19.09.2009
Poruka
27.630
Blagovesti

Blagovesti

LJubav što beše nije više.
Sudba mi bludi po nebu ovih dana,
blaga i mirna, kišom oprana,
kao ruka nekad po telu dragana.

Nad zemljom više ne miriše krin,
u proleću, oštar, bludan, ženski.
Rascvetane voćke stiskam na rebra,
kroz vazduh blagoveštenski.

Nestaje noć,
puna žalosti i bolnog razvrata,
a ja ostajem u vedrom vidiku,
modrim vodama, i rujnim šumama,
kao sen trske, lišća, rosnog vlata.
 
Član
Učlanjen(a)
28.06.2010
Poruka
1.095
Prolog

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.

U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud-
izuzev optimiste!
Ja nisam pevač prodanih prava,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobađa.

Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika.
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.

Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano, miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
đavo nosi.

1919.



Epilog

Da li da pevam profesorima
što su kritici vični,
što ištu, ištu optimizam,
pod papučom, reumatični?

Ili našim gospođama,
što vole božićne priče,
što se plaše roda nad nama,
i ne trpe da prosjak viče.

Ili ću velikim patriotima,
što govore samo o seljaku,
što ne sme mirisat na balegu,
nego na mesečinu mlaku?

Ili ću tamo, gde grde
samoubice, i tvrde:
da je to pariski uticaj?

Ne, tom je kraj!
Na Itaki će da se udari
u sasvim druge žice.
Svejedno da li ja
ili ko drugi.

1920.
 
Član
Učlanjen(a)
28.06.2010
Poruka
1.095
Serenata

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća smelog, žutog.

Pevaće ti:da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

Potkamien, u Galiciji, 1915.
 
Član
Učlanjen(a)
28.06.2010
Poruka
1.095
Nova serenata

Draga, tenorista više nema.
Na mesecu ne drema
Don Huan više.
Na glavi mi nije perjanica crna,
ni ruka puna bisernih zrna,
a noć ne miriše.

Na mrtvima sam proveo mladost,
tvoj mladež na dojci nije radost,
koja je nekad bila.

Pa i na tebi nije više svila,
sa ljudima radiš ceo dan,
za ljubav ne čekaš da cveta jorgovan,
ne gledaš sa tornja za mnom.

Al nikad nisam zbog tebe plako,
niti sam našo u ljubavi pako,
ko otrov u cvetu tamnom.

Glava ti je bleda i čista,
niko ne zna kako tužno beše,
kad si mi došla, bleda a strasna,
vita kao dete, i prečista.

U mraku samo kad mi ideš,
a oči ti se bolno smeše,
čini mi se ide mi krasna
prosta sirota mati božja.
 
Član
Učlanjen(a)
28.06.2010
Poruka
1.095
Himna

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.

Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
STRAZILOVO

Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane tresnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavicaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje vece
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav tece.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most sto vodi, nad vidikom,
u tesku tamu Fruskog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
sto u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da cu, ovog proleca, zakasljati ruzno
i vidim vitak stas, preda mnom, sto se roni,
verno i tuzno,
senkom i korakom, kroz vodu sto zvoni,
u nebesa cista.

I, tako, vec slutim
da cu, skoro, dusu sasvim da pomutim.
I, tako, vec zivim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grozdje, noc, i terevenku,
i potok, sto sad, mesto nas, zubori.

I, tako bez tuge,
oci su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane tresnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavicaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Vec davno primetih da se, sve, razliva,
sto na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku zalost, tek mladoscu doslom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tudja, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, ciloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po tresnjama,
sto mi ostadose u zavicaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku sto se sliva,
da skacem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zazarene sume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smeseci se, mirnim
sve sto se zbiva.

I, tako, bez veza,
steze me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak ce mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rodjenja, znao ni jednu tugu,
tudjom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognucu glavu, kad lisce bude zuto.

I, tako, bez bola,
vraticu se, bolan, vockama nasih polja.
I, tako, bez mira,
patice gorko, mnogo sta, od mog dodira.

Vec davno primetih da se, sve, razliva,
sto na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku zalost, tek mladoscu doslom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, jos vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke prilezem, pa cutim,
ali, pod vodama, zavicaj vec vidim,
otkud podjoh, posut liscem zutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojackog rebra,
ja, zorom, umorno brisem, bez milina.
A kad utopim cun Mesecev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
ste se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog zivota, davno zivim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, vec i kod nas proslu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rodjenjem doslu,
sa rasutim liscem, sto, sa grobom Branka,
na moj zivot pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
dusa mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleca, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojackog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grozdju, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivsi se zavicajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, tresnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, jos, vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke prilezem, pa cutim,
ali, pod vodama, zavicaj vec vidim,
otkud podjoh, posut liscem zutim
i rasutim.

Drhtim, jos vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
sto, prvi put, zaljulja
visnje i tresnje, poljupcem, kod nas
i poskoci, vidikom, sa ritova mulja.
Za drustvo mu, sto po vinskom mehu
svelo lisce rasu, sa osmehom mutnim,
preskacuci, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog zivota, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se sapat sliva,
u izmozdene grudi,
jer se, u prolecu, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reci,
duh ce moj sve tudje smrti da zaleci.
I, tako, bez traga,
rasuce mi ruka ziva tela mojih draga.

Jer ljubav ce moja pomesati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na zivot, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruske gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh ce moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom ce zivot u tresnje da se menja.

Drhtim, jos vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, jos, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad vec jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teskim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe tresnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tudja, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa uzasom novim,
susrecem davni zivot, bolan i prozracan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
cim, uplaseno, spustim devojacko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lisce svelo
i zavicaj oblacan.

I, tako, bez kretnje,
tudjinu, poljupcem, dizem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevucem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te tresnje, sto se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.


I, tako, bez tame,
duh moj sa mracnim vockama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom zaloscu milujem brda nevidjena.

Lutam, jos, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad vec jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teskim, neveselim.

Lutam, jos,vitak, sa sapatom starasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tisina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne vocke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, zalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih vocaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrezja i reka,
susrecem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad tresnjama i mladim visnjama,
tamnu i dugu maglu, sto se svuda siri,
u zivot pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i cula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem sto je bilo
i priklonim glavu na ono sto me ceka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
prelicu zivot nas, zorama Fruskih gora,
I, tako, bez pica,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bica.

Lutam, jos, vitak, sa sapatom strasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tisina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.
 
Natrag
Top