Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Teško je sa sigurnošću reći koje su godine u čovekovom životu naj, naj... Najbolje, najlepše, najplodnije?
Ljubivoje Ršumović
TEŠKO je sa sigurnošću reći koje su godine u čovekovom životu naj, naj... Najbolje, najlepše, najplodnije? Ako odbacimo onaj reklamni pesmuljak o đačkom dobu, u kome se, rime radi, a psihološki gledano grubo i neprimereno, pominje grob, onda nam ostaje samo da nagađamo.
Dok je čovek mlad, u nagonskoj potrazi za ljubavlju, razgolićene duše, više je izložen patnji nego radosti. U tom dobu želje se gomilaju a snaga još nije dostigla zrelost i razboritost. Kaže se “mladost - ludost”, ne bez razloga. Čoveku se čini da sve može, pa se upušta u razne poduhvate, i neminovno lomi neka emotivna koplja, bez pobede vredne truda i muke.
Ako mu se posreći da obezbedi sam sebi egzistenciju i udobnost građanskog života, on poveruje da su upravo te godine prave i najbolje. Ako stvaralačkim radom prevari svoje želje, a glad za pustolovinama zameni trudbeničkim uspesima, tada je blizu ideala. Ne očekuje, ali ga obraduje svaki put kada mu kažu da je u “najboljim godinama”.
Dogodi se, međutim, da čovek, navučen na duvan i alkohol, na oholost i samozadovoljstvo, počne da veruje da je to tačno. Žena, koja ga prati kroz život, podgreva tu vatricu u njemu, počinje da ga kljuka brigama o onoj “drugoj mladosti”, o miholjskom letu života, i natera ga da tak tada počne praviti planove. Čovek se okrene sebi i krene da kopa, tražeći novu nadu i veru u bolju budućnost. Priseća se da je negde pročitao kako je “nepoznavanje samoga sebe - stvar opasna po život!” Zaposlen potomcima i bolovima u krstima, i ne stiže da misli o izgledu.
Svoju sreću meri tuđim problemima, a svoju lepotu čuva u foto-albumima i pokazuje samo u prigodnim situacijama. Ulica i te-ve ekran ga bombarduju tuđom mladošću. Živote - skote, osvetiću ti se, gunđa nezadovoljni mužjak, obeshrabren poplavom lepote koja prolazi mimo njega, kao pored ispražnjenog akumulatora. Kupuje vitamine i afrodizijake, simulira uskrsnuće snage i vitalnosti. Plaća ženi plastične hirurge, pored nje zategnute i on će se osećati boljim i mlađim.
Šta je pedeset, šezdeset godina? Pola veka i kusur! Život je pred njim. A onda, slučajno, pročita da je Ajnštajn u dvadeset šestoj objavio teoriju relativiteta, da je u tim godinama Aleksandar Makedonski krenuo u osvajanje sveta, Šekspir napisao svoje prvo veliko dramsko delo, Leonardo da Vinči proglašen maestrom slikarstva, a Čerčil postao član Parlamenta... Teši se stihovima Duška Radovića “Dok drugi žive, ja živuckam” i raduje ga što je Duško na njegovoj strani. Penzija nije bogzna kolika, ali ako se dugo prima - vredi muke kojom je zarađena. Dok igra šah u parku na klupi, sluša kolegu, protivnika, koji mu citira dalaj lamu: “Čovek žrtvuje svoje zdravlje da bi zaradio novac. Tada žrtvuje novac da bi ozdravio, a onda je toliko zabrinut za budućnost da uopšte ne uživa u sadašnjosti. Živi kao da nikad neće umreti, a onda umre kao da nikad nije stvarno živeo!”
Izvor: Večernje novosti
Kad uštede od penzije petsto evra – štampaju knjigu u trista primeraka i odmah konkurišu za članstvo u Udruženju književnika
Književna opština Vršac, u biblioteci „Nesanica”, objavila je novu zbirku pesama Ljubivoja Ršumovića „Krušna mrva”, a izdavačka kuća „Laguna” knjigu kolumni „Planiranje prošlosti”. Ljubivoje Ršumović (1939) prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. Potom, oko 80 knjiga, najviše za decu, među kojima su najpoznatije: „Ma šta mi reče”, „Još nam samo ale fale”, „Pričanka”, „Pevanka”, „Domovina se brani lepotom”, „Bukvar dečjih prava”... Pisao je pozorišne drame. Autor je tri udžbenika za osnovnu školu.
Srpska književna zadruga, u „Kolu”, u prepoznatljivim plavim koricama, objavila je njegovu knjigu „Kuća sa okućnicom”, koje je, po svojoj formi, potpuna novina u srpskoj književnosti. Ova knjiga nastavak je „Sjaja na pragu”, koji je, takođe, objavila SKZ, godine 1982. Radio je u Radio-televiziji Beograd, zatim kao urednik u izdavačkom preduzeću „Književne novine”, bio je direktor pozorišta „Boško Buha”, sada je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
Za moto knjige „Krušna mrva” uzeli ste stihove Branka Miljkovića, iz „Ariljskog anđela”: „Sve je nestvarno/ dok traje i diše”. Da li je život, zapravo, najveće čudo na šaru zemaljskom? Učinilo mi se da je Branko hteo da kaže da je stvarna samo Smrt i da je on to svojim životom ubedljivo dokazao. Kao da se natpevavao sa Šekspirovim: „Mi smo građa od koje se prave snovi,/ i naš mali život nam je snom zaokružen”. Možemo reći da je Život, to božansko stanje svih živih bića, zapravo dosanjani san, poklon koji smo dobili i mi, ljudi, kao što su ga dobile i životinje i biljke. Ko nas je darovao Životom i čime smo taj čudovišni dar zaslužili, to su pitanja na koja naučnici i pesnici traže odgovor.
Koristite, starinski, vezani stih. Ima li poezije bez rime, bez ritma, bez muzike? Ima poezije bez rime, ali bez ritma i muzike – nema! Vučete me za jezik, pa moram da kažem da danas ima i nazovipoezije bez ičega. Ili da se izrazim kafanski leskovački „sas ničim”. Praznoslovlje caruje. Skribomanija. Nekad su penzioneri igrali domine i šah, a domaćice heklale i vezle goblene, a sad svi pišu. Pa kad uštede od penzije petsto evra – štampaju knjigu u trista primeraka i odmah konkurišu za članstvo u Udruženju književnika. Starinski, vezani stih imao je otmenost koju obezbeđuje zanat i lepotu jezika koju poklanja nadahnuće. To su, naravno, i danas odlike prave poezije, i rimovane i nerimovane. S druge strane, banalno rimovanje, traljav ritam i muzika, puste pesničke slike, siromašan jezik, odmah odaju te stihoklepce koji ne poseduju veštinu stihovanja i smisao za pravu meru, a pišu bez iskrenog nadahnuća.
Neke od pesama posvetili ste Desanki Maksimović, Liberu Markoniju, Branislavu Petroviću, Stevanu Raičkoviću... Da li je to samo vaša pesnička lektira ili nešto mnogo važnije? Postoje ljudi kojima ja mnogo dugujem, i pokušavam skromno da im se odužim tako što im posvetim poneku pesmu. Dušku Radoviću sam posvetio jednu knjigu, zajedno s Duškom Petričićem. To je knjiga „Ko je ovo”, koju smo Petričić i ja priredili za Radovićev šezdeseti rođendan. Njemu ću ja pokloniti i jedan sonetni venac i jedan opširniji zapis o poreklu njegove poetike. Taj „priznati genije nepriznate književnosti”, kako ga lucidno naziva Matija Bećković, ostavio nam je toliko mudrosti u svemu što je radio da bismo mogli da napravimo jedan jedinstven „Dušanov zakonik” o tome kako treba pošteno misliti, kako pisati za decu, kako se ponašati, čega se plašiti i kloniti, čemu se diviti i šta voleti.
Vaša poezija za odrasle ostala je u senci pesama za decu. Da li vam je žao zbog toga? Žao mi je što je tanani liričar Slavko Vukosavljević ostao u senci „Kadinjače”, što je fantasta Mika Antić ostao u senci „Plavog čuperka”, što je mnogostruki Pero Zubac ostao u senci „Mostarskih kiša”... Žao mi je što se niko više ne seća Nebojše Nikolića, čija je drama „Msje Žozef” dobila, šezdesetih godina prošlog veka, „Pri Italija” kao najbolje radiofonsko ostvarenje u Evropi. Čak ga se ni Radio Beograd više ne seća! Žao mi je što se više ne sećamo da je Aleksandar Žak Popović, na poziv i uz saradnju Duška Radovića, napisao koncepciju i prvu epizodu serije „Na slovo na slovo”. Zašto bi meni, posle toliko žalosnih slučajeva, bilo žao što me narod zna uglavnom kao pesnika za decu? Pogotovo posle Duškove precizne presude da „za decu treba pisati kao za odrasle, samo mnogo bolje”.
Jednu pesmu posvetili ste Milici Rakić, devojčici koja je stradala u NATO bombardovanju, 1999. godine. Može li se to zaboraviti? Nikad, naravno. Ali, to bombardovanje me neodoljivo podseća na engleskog kralja Edvarda VI, koji je bio nesnosan kao dete, kao princ, i neprestano zasluživao batine. Ali, kao budući kralj, a bio je krunisan u devetoj godini, nije mogao da dobija batine, pa je Edvardove batine dobijao njegov najbolji drug Barnebi Ficpatrik. Godine 1999. srpski narod je dobio Miloševićeve batine! Ne treba ni to zaboraviti. A zanavek trogodišnja Milica Rakić iz Batajnice je prineta na žrtvenik jedne bolesne nacionalističke ideje i jedne bahate kaubojske osionosti! Mitološka sudbina Milice Rakić zaslužuje epove, ali ja nisam Homer, pa sam joj posvetio samo tih skromnih dvadeset stihova.
Kako ocenjujete šestomesečni učinak nove vlade i predsednika države? Nadam se da znaju šta rade! A o učinku ćemo kad urade. Kao da smo svi zaboravili da su Srbi čerečili svoje kraljeve i bacali ih s balkona, da su pokušavali da ih udave u septičkim jamama, da su upucavali svoje predsednike, pod parolom „Šta smo mi gori od Amera”. Ruku na srce, razumem i one koji pričaju da su estetska i etička merila u Srbiji urušena do dna bezdana. Ali, koji to govore samo vrše direktan prenos trenutne situacije u Stradiji i njenom glavnom gradu Kradiji, a nemaju hrabrosti da ponude neko rešenje koje bi preraslo u konačno razrešenje muka i problema u tim Domanovićevim (izmišljenim) mestima.
Sve što je generacijama građeno, uništeno je za samo nekoliko godina i kupljeno za dinar, dolar, marku, evro... Može li Srbija, kao feniks, da vaskrsne iz pepela? Kada sam pre nekoliko godina, prilikom Dositejevih dana, predlagao da otpočnemo jednu široku intelektualnu akciju pod nazivom „Vostani, Serbie”, neki oprezni članovi Dositejeve zadužbine su mi prišapnuli da se ne igram i ne pozivam narod na ustanak, uhapsiće me! Vostanak je sasečen u korenu, Dositej omalovažen, ja spasen. Još je Aristotel, čini mi se, rekao da je najbolji onaj narod koji se bavi zemljom. Mogu li Srbi da odluče da budu najbolji narod? Mogli bi, ako bi im ostalo imalo zemlje za bavljenje. Može li Serbia da voskresne? Može, ako njen narod donese odluku da se bavi zemljom, da proizvodi hranu, da ne razmišlja o tricama i kučinama koje se zovu „fijat punto” ili tako nekako. Može, ako Železaru Smederevo iseče na staro gvožđe i proda Japancima, a pare uloži u još jedan vinograd. Može, ako zatvori sve fabrike zagađivačice... Ali, o čemu ja to buncam? Šta ste mi dali da progutam s tim otrovanim pitanjem?
I dalje su nam sport i kultura – najbolje što imamo, a za kulturu je ove godine iz budžeta izdvojeno 0,62 odsto. Kako to promeniti? Kad bismo mogli nekako da obezbedimo da nam se ne mešaju u posao, pa da im priznamo: što je manje para, to je bolje. Plaćena kultura se brzo pretvori u nekulturu. Pravo stvaralaštvo, ono žestoko, ono koje rešava sudbinske probleme života i smrti, nastaje iz oskudice i muke. Da je Dostojevski imao, svakodnevno, pune džepove para, đavola bismo danas imali i „Braću Karamazove” i „Zločin i kaznu”. Pisanje je privatna stvar, kao što je tenis – Novakova privatna stvar. Država koja budžet arči po raznim budžacima, da je pametna bar koliko strane kaišarske banke, mogla bi pomoći talentovane sportiste i stvaraoce tako što će platiti da se njihova dela plasiraju u svet. To bi joj se vratilo ubrzo većim ugledom i boljim „imidžom”. Ali, naša Srbija je vatrogasno društvo, a ne ozbiljna država.
Ivica Tačić i Hašim Dači Otvoreni su pregovori oko Kosova i Metohije, na najvišem političkom nivou. Šta očekujete?
Očekujem da se Ivica Tačić i Hašim Dači najzad dogovore da oteraju Amerikance i ostale strane trupe s Kosova i Metohije, da obnove onaj spomenik Ramizu i Bori, i da odigraju jednu šotu i jedan bećarac na Gazimestanu u slavu novog bratstva i jedinstva. Malo li je očekivanja s moje strane?
Radni Radovan U „hramu velikana” je i Radovan Popović, novinar „Politike”, koji, kao i vi „rđi odoleva”?
Radovan je jedan od moje literarne braće. Znamo se iz Užica, kad sam kao gimnazijalac objavljivao prve pesme i karikature u lokalnim „Vestima”. Tada je i Raško počinjao svoju, najpre literarnu, a posle i novinarsku avanturu. Radni Radovan je uradio književno-istorijskog posla za trojicu. Ma kakvi! Za petoricu! Oni o kojima je pisao, koje nam je onako zanimljivo predstavljao u svojim knjigama, ne mogu više da mu zahvale, ali mi koji uživamo u tim knjigama možemo i moramo. A „odolevanje rđi” nam je zajednička značka na mentalitetu! On sa Tare, ja sa Zlatibora! Zoran Radisavljević Objavljeno: 03/02/2013 Izvor: Politika
