Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Planiranje prošlosti: U starom Beogradu, ako bi se izgubila stoka, trebalo je podneti vlastima prijavu. Tako oglašena izgubljena stoka nazivana je mangup-stoka, i podlegala je pod Uredbu o mangupima
Trebalo bi istresti stvarnost iz svesti, razlistati kupusare uspomena, promućkati surutku u glavi, izbaciti dosadne detalje iz sećanja, pripitomiti prošlost i dresirati je da špijunira za nas, da se svakodnevno pretvara u nešto drugo, da nas laže, da nam krade ideje, da nas trpa u mitologiju i da nam dezinfikuje savest. Ono što ostane u nama posle toga možemo uslovno nazvati Vreme za nove teme! Čovek rođenjem dobije jednu količinu vremena koju tokom života troši. Taj trun čovekovog vremena nije deo univerzalnog, vaseljenskog vremena, to je nagrada čoveku što se rodio i što postoji. Kažemo „Prošlo je mnogo vremena“, ili „Vreme juri ko ludo“. Grešimo! Vreme stoji, mi prolazimo, mi jurimo, i mi se trošimo, naše vreme trošeći, pa Desanka sasvim ispravno peva „Nemam više vremena“. Ali, da ne dangubimo, hajde da malo odlutamo u prošlost našeg glavnog grada, recimo u 1840. godinu, kada je otvorena prva kafana u Beogradu, koja se zvala „Kod sedam Švaba“. Nušić, doduše, u svom tekstu „Beogradske kafane“ ovu smešta u kasniji period! Ali, Nušić se nije u životu bavio čobanskim poslom pa ne pominje da je, u vreme otvaranja te prve kafane, Upraviteljstvo varoši beogradske pokušavalo uredbama da uredi život u čaršiji, pa je izdalo Uredbu o mangupima. Pomislićete - i danas aktuelna tema! Da, ali drugi će reći: danas u Beogradu nema čobana i nema stoke. Ko se tu vara?
U starom Beogradu, ako bi se izgubila stoka, zbog čobanskog nemara, ili zbog obadanja, trebalo je podneti vlastima prijavu sa ličnim podacima izgubljenog konja, vola ili druge stoke. Tako oglašena izgubljena stoka nazivana je mangup-stoka, i podlegala je pod Uredbu o mangupima. Po toj uredbi, koja je dugo primenjivana, vlast je bila obavezna da traži izgubljenu stoku i da o tome obaveštava javnost. U jednom dokumentu iz jula 1861. godine, Srez vračarski, Okrug beogradski, izdao je objavu o izgubljenoj stoci-mangupima, u kojoj piše: „Od prošle jeseni nestao je jedan jarac barzast šaren, od dve do tri godine star, mator, kod Nauma Stefanovića na Banjici. Nestala je i jedna žuta krava od tri do pet godina matora kod Lazara Škrebića na Banjici kod Svete Trojice. Nestalo je i jedno prase od šest meseci staro kod Blagoja Srećkovića u Resniku na Đurđev dan. Predloženu mangup-stoku Upraviteljstvo varoši Beogradske objavljuje s tim da istu po istečeniju Zakonom određenog roka u polzu kase Praviteljstvene ima prodati ako im se za to vreme saibija ne prijavi“. Tako se nekad punio gradski budžet. Beograd danas nema takvu uredbu, ali ima, sa ekološke tačke gledišta, zabrinjavajuće zadovoljavajući biodiverzitet, ili, sa sholastičko-mudrijaške tačke gledišta, nepodnošljivo podnošljivu količinu i stoke i mangupa, pa jedna takva Uredba možda ne bi bila naodmet.
Planiranje prošlosti: Ne zna se pouzdano poreklo naše reči „knjiga“, ali verovatno je nastala od staronordijskog kenning, što znači beleška, znak
Ljubivoje Ršumović
PEDESETIH godina dvadesetog veka književni život u Beogradu i Srbiji obogatio je sukob „modernista“ okupljenih oko časopisa „Delo“, i „realista“ oko „Savremenika“. Zanimljivo je da se realistima priklonio i Borislav Mihajlović Mihiz, tvrdeći da su modernisti „ljudi bez veze sa stvarnošću, sterilni - ljudi od tri knjige!“, što je značilo - površno obrazovani ljudi. Mihiz je bio Vojvođanin, rođen u Irigu, gde su se obrazovanje i vrednost čoveka merili i time koliko je aktivan kao član biblioteke, koliko čita!
Doduše, i u drugim krajevima Srbije knjiga se često uzima za meru kvalitetnog rada, pa se može čuti poslovica „Pala knjiga na dva slova“, što znači da je ostao mali broj ljudi koji dobro rade neki posao! Na Zlatiboru je od sela do sela, iz ruke u ruku, išla knjiga „Stvarni narodni učitelj“, poznata kao „Pelagićeva knjiga“, koju je „napisao, sabrao i priredio Vasa Pelagić“. Narod je u toj knjizi tražio i nalazio savete za razne muke koje su ga mučile.
Kad se osamdesetih godina prošlog veka pojavila „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića, i doživela preko dvadeset izdanja, bilo je jasno da je toj popularnosti, pored nespornog kvaliteta teksta, doprinela i činjenica što se u naslovu nalazi reč „knjiga“. Ljudima se čini da je lako knjigu napisati, da i oni to mogu, samo da hoće. Ovih dana se u jednom razgovoru o fudbalu moglo čuti: - Ja bih, bre, mogo knjigu napisati o tom rukometnom nogometu, koji Barselona igra! Knjiga je i u profanim stvarima simbol trajanja. Uostalom, najčitanija i najtiražnija, a mnogi misle i najmudrija knjiga na svetu zove se Biblija, što na grčkom jeziku znači knjiga!
Ne zna se pouzdano poreklo naše reči „knjiga“, ali verovatno je nastala od staronordijskog kenning, što znači beleška, znak. I kad svake godine u aprilu obeležavamo Svetski dan knjige, nije naodmet da se prisetimo da „knjige obarahu i podizahu prijestole i oltare“ (A. G. Matoš), ali i one naše narodne „Ko se drži knjige - ne posrće u životu!“ Moć i značaj u prosvećivanju naroda, koje knjige imaju, znali su i prvi naši prosvetitelji.
Sveti Ćirilo u „Proglasu slovenskim narodima svim“ kaže: „Ko može priče sve reći, koje izobličavaju bez knjiga narode, govorom sa smislom koji ne kazuju? Ni ako jezike sve ume ne može iskazati nemoć ovih. Uostalom, svoju priču da iznesem, mnogo uma u malo reči kazujući: jer nagi su svi bez knjiga narodi...“ A engleski pesnik Vinston Hju Odn oglasio se 1962. godine sjajnom pohvalom knjizi: „Neke su knjige nezasluženo zaboravljene, nijedna nije nezasluženo upamćena!“
Mnoga naša imena imaju koren u grčkom jeziku. Po nekoj primitivnoj narodnoj etimologiji značenje imena se tumačilo po sličnosti, igri reči
KAD Hamlet kaže Horaciju: „Ima mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima vaša mudrost i ne sanja, moj Horacio!“, onda se iole radoznao, a usto mudar čovek žacne, zamisli i poželi da dozna koje bi to stvari mogle biti? Čak ni Tesla, čovek od nauke, ali i veliki vidovnjak, nije odoleo izazovu: „U Vasioni postoji neko jezgro otkuda dobijamo svu snagu, sva nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj Vasioni i time je održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu tog jedra, ali znam da postoji.“ Nauka je hrabrija, pa se svakodnevno hvata ukoštac sa tim tajnama, s vremena na vreme i otkrije ponešto od od tih „stvari“, ali obični ljudi, uplašeni stvarima koje ne razumeju, pribegavaju vračanju, gatanju i prorokovanju, sigurni da će tako odagnati zlu kob i spasti se od neobjašnjivih, nečastivih sila. To je onaj „slučaj“ za koji je vladika Nikolaj rekao: „Neznanje viče Znam, a Znanje - ne znam!“
Ovoga puta ćemo se pozabaviti samo imenima, koja naš narod daje novorođenima, a koja bi trebalo da ih štite i da im pokazuju put u životu. Kada u porodici umre dvoje - troje dece, onda se narednom daje ima Vuk, da se Smrt uplaši i ne uzme ga. U sličnim slučajevima ime su dobijali Stanko, Stanija i Stanojle, da pomor stane. Ako pak deda umre ili pogine relativno mlad, unuk će dobiti ime slično njegovom, ali za jedno ili više slova kraće. Tako će Ljubišin unuk dobiti ime Ljubomir, a Milanov - Milanko. Narod veruje da će tako Ljubomir i Milanko živeti duže od svojih dedova. Etimologija je nauka koja se bavi nastankom i značenjem pojedinih reči, pa i imena, u raznim jezicima. Mnoga naša imena imaju koren u grčkom jeziku. Tako ime Aleksandar znači „Branitelj ljudi“, Marko je „Ratnik“, Petar je „Tvrd kao kamen“, Đorđe je „Zemljoradnik, ratar“, Ivan je „Bogu mio“, Lazar „Bogu pomaže“, Matija je „Božji čovek“, Atanasije je „Besmrtan“, Stevan „Ovenčani“, Andrija „Hrabar, muževan“, a Antonije „Prvi u borbi“. Žensko ime Marija znači „Ona koju Bog voli“, Ana je „Ljupka, blaga, mila“, Katarina je „Čista“, Olga „Uzvišena“, Jasna je „Svetla“, Jelena „Sjajna“, Ivana „Milostiva“, dok je Emilija „Takmičarka“. a Ksenija „Gostoljubiva“. Po nekoj primitivnoj narodnoj etimologiji značenje imena se tumačilo po sličnosti, igri reči, pa je tako Marko bio „Marljiv čovek“, a Gradimir „Onaj koji gradi mir“. Ima, naravno, primera da Mirko bude najnemirnije dete, Veselin najveći mrgud, ali nijedna Leposava zasigurno nije ličila na onu Grdanu iz bajke!
Muze umetnosti postale su veoma popularne u narodu, između ostalog i zbog Krotosovog izuma tapšanja. Ako bismo tu nemačku reč novolatinskog porekla, „aplauz“, preveli na srpski jezik, dobili bismo još besmisleniju rečenicu „Jedno veliko tapšanje (ili pljeskanje!“)
Ovu nakaradnu rečenicu često možemo čuti iz usta nekih voditelja na javnim priredbama, koji traže od publike glasno odobravanje i pohvalu za izvođače na daskama koje život znače. Ako bismo tu nemačku reč novolatinskog porekla, „aplauz“, preveli na srpski jezik, dobili bismo još besmisleniju rečenicu „Jedno veliko tapšanje (ili pljeskanje!“). Tapšanje (ili pljeskanje) može biti slabije, jače i najjače, pa bi rečenica „Molim vas, jedno jako, (jače ili najjače), tapšanje!“ bila i dalje rogobatna, ali bar gramatički ispravnija. I već možemo zamisliti situaciju kad nepismeni voditelj zatraži od publike jedan veliki aplauz, a dobije od nekog jezičkog čistunca jedan veliki nemački varvarizam zvani paradajz! Dakle, veće ili manje tapšanje ne postoji. Veličina je jedan od osnovnih matematičko-fizičkih pojmova, i može biti vektorska, skolarna ili tenzorska, dok u astrofizici postoji i zvezdana, prividna veličina.
A zanimljivo je pomenuti i slučajnu veličinu, kojom se meri broj mogućnosti pada grba ili broja pri bacanju novčića uvis. Ali nećemo se sad baviti aksiologijom i filosofirati o opštoj teoriji vrednosti, a da uopšte ne znamo ko je prvi, i kome je taj prvi, aplaudirao? Da bismo to doznali moramo pročitati knjigu „Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke“, u kojoj piše da je devet Muza zaštitnica umetnosti rođeno u Arkadiji iz ljubavi boga Zevsa i boginje pamćenja Mnemosine. Njihova dojilja Eufema imala je sa pastirskim bogom Panom ljubavnu vezu iz koje se rodio nestašni šumski đavolak Krotos, Muzama brat po mleku. Kada su se Muze preselile u Beotiju, sa njima je pošao i Krotos. Nije se odvajao od njih. Kad god bi Muze izvodile neko umetničko delo, Krotos je pljeskao jako i oduševljeno. Muzama je to godilo, a nimfa Eho je to pljeskanje umnogostručavala i ponavljala. Ljudi, koji bi se tu zatekli kao publika, odmah su prihvatali Krotosovo pljeskanje, izražavajući tako oduševljenje onim što su videli i čuli. Muze umetnosti postale su veoma popularne u narodu, između ostalog i zbog Krotosovog izuma tapšanja. Da bi mu se odužile, predložile su Zevsu da ga odlikuje i stavi među zvezde. Tako danas na zvezdanom nebu imamo i Krotosa, sa znamenjem božanske milosti, lukom i strelom, u rukama. A njegov genijalni izum, tapšanje izvođačima umetničkih radova, ostao je do dana današnjeg, i trajaće i dalje ako ga nepismeni voditelji ne izbanalizuju i obezvrede. Kvarenje jezika nije samo specijalitet nedoučenih voditelja. „Veliki aplauz“, po rečima sportskih reportera, zaslužuje i naš teniser koji je „u velikom stilu završio poen“. To je, naravno, onaj teniser koji je toga dana „odigrao najbolji tenis ikad!“ Ovo „ikad“ je pozajmljeno iz engleske sintakse, ne da nam nešto učini jasnijim, nego da pokvari i srpski i engleski jezik. Kad ih čovek sluša, dođe mu da uzme sprej i na prvoj beloj fasadi ispiše: „Blagosloven neka je onaj koji nema šta da kaže, a ipak ćuti!“
Ovaj naslov je uzet iz knjige „Valden ili život u šumi“, koja se smatra Biblijom ekološke svesti
OVAJ naslov je uzet iz knjige „Valden ili život u šumi“, koja se smatra Biblijom ekološke svesti. Jedan od najboljih američkih esejista, Henri Toro, u njoj piše o svojim iskustvima za vreme dvogodišnjeg usamljeničkog života u prirodi (1845-47 g.) Ta rečenica ne poništava naše uobičajeno mišljenje da je zdravlje jedino bogatstvo, naprotiv afirmiše ga, dajući mu oreol oboženja. Samim tim stavlja nas ponovo pred tešku moralnu dilemu: ima li čovek pravo da oduzme sebi, ali ne samo sebi, ono što mu je Bog podario? Nameće nam, takođe, logično pitanje: šta je to što čoveka natera da oduzme sebi život? I najzad, može li se ta teška odluka nekim dobrim preventivnim naporom sprečiti? Nedavno objavljeni članak u našim novinama „Suicid kao epidemija“ ističe u prvi plan slučaj Subotice, u kojoj „nedeljno najmanje deset ljudi pokuša da se ubije“, i da je trećina mlađa od trideset godina. Navodi se i stručno mišljenje psihologa da je razlog „malo samopouzdanja i samopoštovanja“, „problem identiteta, merila vrednosti su poremećena, a svakodnevica prepuna neprijatnih situacija“, a zaključak: „Samoubistvo ili pokušaj samoubistva mladih je njihov vapaj za ljubavlju...“ Znači, ipak se znaju, ili bar naslućuju, razni razlozi, pa nije baš jasno zašto je to „enigma za lekare, psihologe, sociologe, antropologe“, i zašto nema delotvornijih predloga za lečenje ove „epidemije“. Pesnici bi se rado i korisno uključili u lečenje „melanholije ravnice, ruže vetrova... koji utiču na psihu ljudi“, vođeni Njegoševom idejom „Ko na brdu ak imalo stoji, više vidi no onaj pod brdom“. Predlog bi izgledao bizarno da vladika ne stoji iza njega: u dvorištima svakog obdaništa, i svake škole u ravnoj Vojvodini napraviti jednu, ili više, „planina i brda“. Dati im imena Himalaja, Kopaonika, Triglava, Zlatibora, da ih deca svakodnevno mogu „osvajati“, savlađujući neke, psihološko-pedagoški smišljene, prepreke. To svakodnevno pentranje iz horizontale u vertikalu, taj napor da se dosegne visina, gde je nebo, gde su ptice i zvezde, generacijama mladih će učvrstiti samopoštovanje i samopouzdanje za ceo život. Poetska Akademija „Saradnici Sunca“ i Udruženje „Škola za opstanak“ usvojili su projekat „Planine i brda u dvorištima i parkovima“, kao očigledno zdravstveno i vaspitno sredstvo. Ipak ima nekakve koristi od novinarskog podsećanja da problem postoji, da li kao „istorijsko nasleđe“ ili akutna, aktuelna „epidemija“, ali je svakako potrebno čuti i neke ideje, da lekosežnije od neophodne vatrogasne terapije. „Teško je lečiti rane koje čovek sam sebi zadaje“, kaže Šekspir u „Troilu i Kresidi“, ali psiho-lekari znaju da te rane ne moraju biti smrtonosne, bez obzira što Borhes u „Besmrtniku“ objašnjava: „Osim čoveka, sva stvorenja su besmrtna, jer ne znaju za smrt.“
U američkim knjižarama je teško naći Dostojevskog i Šekspira, ali su zatrpane raznim knjigama sa primamljivim naslovom „Kako se obogatiti preko noći“
Često se od dece u školama traži da odgovore na pitanje „Šta bih želeo da budem u životu?“ Kao po pravilu, dve trećine odgovora glasi „Slavna ličnost“. Jasno je da te odgovore daju televizijom i estradom ošamućeni, a ne knjigom i marljivošću zaludijani klinci. Holivud i Američki san na delu! U američkim knjižarama je teško naći Dostojevskog i Šekspira, ali su zatrpane raznim knjigama sa primamljivim naslovom „Kako se obogatiti preko noći“! Zaraditi novac, a novcem se može kupiti sve, što znači i slava. Primer iz takvog udžbenika: recimo, vlasnik stana u Beogradu daje oglas da ga menja za stan iste kvadrature u Nišu, telefon taj i taj. Javi se prvog dana dvanaest zainteresovanih Nišlija.
Svakome se uljudno kaže da će doći neko da vidi stan, uz naplatu putnih troškova i dnevnice. Javi se drugog dana još nekoliko njih. Vlasnik ode u Niš, uzme dvadesetak dnevnica i putnih troškova, vrati se u Beograd i svakome pošalje po razglednicu sa obrazloženjem da mu stan ne odgovara. I tako više puta u više gradova. Dok policija provali prevaranta, on već ima dovoljno novca da potkupi organe i otkupi slobodu. Postaje slavan. Novinari ga veličaju i preuveličavaju. A on, kao takav, slavan, razmetljiv i bahat, svakodnevno je na meti mafije i ucenjivača. Pravi glupost, ubija nekoga. Novinari se okreću protiv njega. Priseća se da je negde pročitao epigram: „Slavnim su me učinile siledžije sedme sile, sad mi malu decu prave, sve pod firmom - cena slave!“ U zatvoru piše roman u kome opisuje svoj slučaj, i prodaje ga za velike pare. A para na paru ide, što nije uvek slučaj i sa slavom. Često slava slavu skraćuje za glavu! Nije za poređenje, ali nameće se slučaj Puškinov. Pesnik ne sme biti ni po koju cenu slavniji i slavljeniji od cara, vlastodršca. Smisliće se već nešto i neko da ga kazni, makar u liku propalice Dantona, čak i smrću. Epilog: propalica i ubica postaje poznat, maltene kao i Puškin! Vojnička patetična komanda „Juriš u slavu!“, zapravo znači juriš u smrt. Dučić je znao da je „slava strašno Sunce mučenika“, verovatno i iz ličnog iskustva. Nema umetnika koji ne misli o slavi. Pomenimo da su u književnosti humanisti obnovili antičku pohlepu za popularnošću, i da je prvi iz te plejade, Petrarka, za života postao slavan. A iz njegovih pisama se vidi kako je on sam potpomogao svojoj slavi, žrtvujući ponekad i svoja duboka uverenja, kao što je bio njegov boravak na dvoru okrutnih i bezočnih Viskontija, što mu njegov obožavalac i podražavalac, Bokačo, nikad nije oprostio. Ali pape i carevi, kraljevi i knezovi otimali su se o njegovo društvo i molili ga za razgovor. A jedan oduševljeni zlatar, kod koga je Petrarka odsedao u Bergamu, pozlatio je celu sobu u kojoj je pesnik boravio.
Izvor: Večernje novosti
Planiranje prošlosti: Od dvosmislenosti do besmislenosti
Planiranje prošlosti: Od dvosmislenosti do besmislenosti
Dvosmislenost je ugrađena u čovekov genetski sastav. Svaki muškarac ima u sebi ženskih hormona, a svaka žena muških
Svakodnevno smo u prilici da čujemo neku dvosmislenu rečenicu, kao recimo: „Radi u korist svoje štete“, ili: „Dobar je, samo još da valja“, ili: „Umrijeću, neću znati da lž ćeš za mnom zaplakati!“ Dvosmislenost je ugrađena u čovekov genetski sastav. Svaki muškarac ima u sebi ženskih hormona, a svaka žena muških. A hormoni daju smisao razmnožavanju, bremenitosti, odrastanju, prometu materija i radu unutrašnjih organa čovekovih, pa bi se moglo reći da je amfibolija prirodna pojava. Kažu da su prve amfibolije nastale u starohelenskom dobu, kada je Pitija, sveštenica Apolonovog hrama u Delfima, prorokovala budućnost onima koji su odlazili u rat. Čuvene su njene dvosmislene rečenice: „Ići ćeš, vratićeš se, nikada nećeš poginuti u ratu“, ili: „Ići ćeš, nikada se nećeš vratiti, poginućeš u ratu“. I kad već pominjemo rat, pomenimo i dvosmislenost naslova Hemingvejevog romana „Za kim zvona zvone“. Sam Hemingvej se odužio autoru te rečenice, engleskom pesniku Džonu Donu, navodeći njegov takst kao moto romana. „Nijedan čovek nije Ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu Zemlje odnese More, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni. Ono zvoni za tobom!“ Dolazimo do besmislenosti: jedna Donova rečenica postaje opštepoznata, ne po njemu, nego po Hemingveju. A Džon Don je, krajem šesnaestog i početkom sedamnaestog veka, snažno uticao na književnost engleskog jezika, naročito poezije. Između ostalog, poznato je da je on prvi, i verovatno jedini na svetu, upotrebio oko četrdeset oblika strofe u svojoj poeziji. Grčki filozof Pitagora sa Samosa poznat je po svom doprinosu geometriji i matematici, ali i po tome što je bio vegetarijanac. Govorio je: „O, braćo moja, prljate svoja tela grešnom hranom. Imamo žitarice, imamo jabuke i grožđe, to su sočni, slatki plodovi, a nisu nam uskraćeni ni mleko, ni med što miriše na majčinu dušicu. Zemlja nas obilato snabdeva svojim bogatstvom, svojom nedužnom hranom, i nudi nam gozbe koje ne uključuju krvoproliće i klanje!“ Posle ovih reči ne deluje nam besmisleno što je Pitagora plaćao ribarima da bacaju svoj ulov natrag u more, o čemu nas obaveštava Diogen. Naprotiv, ubeđuje nas da je to dobar primer ne samo traženja nego i nalaženja smisla u opštem besmislu.
Planiranje prošlosti: Ko se krije iza lažnih imena
Planiranje prošlosti: Ko se krije iza lažnih imena
Da li se ona prva, poznata imena, mogu nazvati lažnima, kad ceo svet zna ko ih je nosio, i ko se pod tim imenima proslavio?
Može izgledati nepristojno, čak bezobrazno, ovako javno reći da su imena: Merilin Monro, Prežihov Voranc, Maksim Gorki, Pavle Ugrinov, Ciceron, lažna imena. Ali ako uzmete bilo koju enciklopediju, uverićete se da se radi o Normi Džin Dogerti, Lovru Kuharu, Alekseju Pješkovu, Vasiliju Popoviću i Markusu Tulijusu, za koje su samo retki čuli. Odmah se nameće pitanje: da li se ona prva, poznata imena, mogu nazvati lažnima, kad ceo svet zna ko ih je nosio, i ko se pod tim imenima proslavio?
Uglavnom su to umetnici, a oni imaju nepisano pravo da izaberu sebi lažna imena, koja su umetnička, i zovu se pseudonimi, što je malo otmeniji izraz jer je starogrčki. Od čuvenih helenista T. A. Sinklera i Miloša Đurića saznajemo da je prvi pseudonim upotrebio Sokratov učenik Ksenofont, u četvrtom veku pre nove ere. Odvažni, otmeni i obrazovani Ksenofont, potomak viteškog staleža iz atičkog sela Erhije, bio je filosof, istoričar i ratnik, pisac dragocene knjige „Uspomene o Sokratu“. Svoje manje poznato delo „Anabasa“ potpisao je pseudonimom Temistogen Sirakužanin (Sin Pravde iz Sirakuze) „da bi imalo više verodostojnosti“ (M. Đurić). Nećemo polemisati sa profesorom Đurićem, ali moguće je da se Ksenofont plašio nečega ili nekoga ko bi se prepoznao u „Anabasi“.
Takvih slučajeva ima mnogo u književnoj istoriji: Fransoa Rable je prvo izdanje „Gargantue i Pantagruela“, u kome katoličke samostane naziva „brlogom lenjosti i pohote“, potpisao kao Alkofribas Nasijer, a Matija Bećković je svoje zapise „U međuvremenu“ potpisivao kao Dr Paćuka, jer mu je bilo zabranjeno da piše pod svojim imenom. Iz sličnih razloga se i Nušić potpisivao kao Ben Akiba. Ipak, i Rable i Matija i Nušić ostali su poznati po svojim pravim, krštenim imenima. Veliki je spisak onih koji su postali poznati pod pseudonimima. Jedan od najvećih, Luis Kerol, autor „Alise u Zemlji čuda“, u stvari je Latvidž Dodžson, profesor matematike. Mlađani antinacista, dvadesetogodišnji Herbert Karl From, beži u Norvešku 1933. godine, i odatle, pod imenom Vili Brant, vodi borbu protiv Hitlerovog režima. Retki znaju da je pesnik Ksaver Šandor Đalski u stvari Ljubomir Babić. Volter je Fransoa Mari Arue, Stendal
- Anri Bel, Molijer - Žan Batist Poklen, Žorž Sand - Oror Dipen, Anatol Frans - Žak Anatol Fransoa Tibo, Džordž Eliot - Meri En Evans, Mark Tven - Semjuel Linghorn Klemens, Džek London - Džon Grifit... I na kraju jedna zanimljivost: Duško Radović je prvu svoju pesmu, koju je poslao „Pionirskim novinama“, potpisao pseudonimom Rajka Tokić. Zašto li baš ženskim imenom? Zato što je bio pametan, pronicljiv, i nadasve samouveren. Naime, urednica je bila žena, Jelena Bilbija. Ne znamo naslov pesme, ali ona mu je bila ulaznica za posao: Bilbija ga je zaposlila u „Pionirskim novinama“.
Izvor: Večernje novosti
Šetajući ulicama bilo kog grada u Srbiji, čovek se izlaže opasnosti da ga vrlo brzo zaboli glava od toga koliko ima stranih banaka, luksuzno opremljenih, sa šljaštećim reklamama i bankomatima
ŠETAJUĆI ulicama bilo kog grada u Srbiji, čovek se izlaže opasnosti da ga vrlo brzo zaboli glava od toga koliko ima stranih banaka, luksuzno opremljenih, sa šljaštećim reklamama i bankomatima "na izvolžte, poslužite se"! Doduše, u poslednje vreme se primećuje da ima i dovoljno srpskih apoteka, sa zelenim trepćućim krstovima, tako da čovek može odmah da kupi "kafetin", "saridon" ili "brufen" i proba da otkloni glavobolju. Ali ne lezi vraže, glavobolja nije samo od toga što su banke strane i što su lepo uređene nego i od opravdane sumnje da su one tu samo zbog novčanih manipulacija, poznatih transakcija zvanih "kupim za dinar - prodam za dinar i po", a ne zbog obaveze i želje da investiraju u srpsku privredu. Glavobolja se pojačava kad kroz vijuge proleti opasno poređenje sa lešinarima koji kruže nad žrtvama u agoniji!
A onda čoveka još pritisne i tuga što to srpski vladari dozvoljavaju, ne zabranjuju, što ga opet vodi ka otrovnim pitanjima: Zašto oni to rade? Zašto ništa ne preduzimaju? Iz nekog ličnog, ili nekog bezličnog interesa? Teško je priznati da oni to rade iz neznanja, a još teže - iz gluposti! Tako, šetanje ulicama naših gradova postaje kontraproduktivno. Doktori nam ga dobronamerno preporučuju kao terapiju, a oni ga sami ne upražnjavaju. Da to čine videli bi da je to štetnije od sedenja u zamračenoj sobi, ispred televizora, što se do nedavno smatralo pogubnim i za kičmu i za psihu.
Gde, onda, mlad, ili star, čovek da se skloni od besmisla koji hara Srbijom? Da beži u inostranstvo, naravno. To je nama naša borba dala, da imamo bezbroj magistrala koje vode u Nemačku, Dubai, Kanadu, Švedsku, zemlje u kojima čovek ne mora da zna ko mu je predsednik, jer ne mora da ga psuje. Ako jedna od tih magistrala vodi preko Banjaluke, čovek može da kupi novine, koje se lepo zovu BUKA, ili pogleda na internetu sajt: buka.com, pa odluči da krene u Francusku, sa nadom da je tačno ono što oni pišu. Recimo, da je francuski predsednik Fransoa Oland, za prva dva meseca na vlasti, ukunuo službena vozila u državnim preduzećima ("Ako direktori već imaju po 600.000 evra godišnje plate, onda mogu da kupe sebi automobil!"), a sva protokolarna vozila svoje administracije prodao na aukciji! Svim državnim službenicima snizio je plate za 25, a poslanicima u parlamentu za 33 odsto, a crkvi ukinuo dotacije u iznosu od dve milijarde i trista miliona evra godišnje. Ne treba nagađati da li će predsednik Oland znati šta da uradi sa tih pet-šest milijardi evra viška u budžetu!
Ali šta preporučiti nevinom srpskom šetaču? Da se, ni slučajno, ne ljuti zbog svega što mu bode oči na ulicama gradova, jer ako se ljuti - brže će ostariti, uči nas jedna srpska poslovica. I ako ne mora, da ne ugrožava svoje zdravlje šetnjama po gradovima obolelim od pljačkaške, zelenaške, kaišarske bankomanije. Ili, ako baš mora - da ne obraća pažnju! Da ne brine državnu brigu o svom trošku! Kažu da se čitava tajna kako da produžimo svoj život sadrži u odgovoru: da ga sami ne skraćujemo!
Izvor: Večernje novosti
Svako ima pravo na svoju tačku gledišta, čak i onaj ko već duže vreme leži u grobu, a na spomeniku mu piše: "Ovde ležim ja, a čitaš ti. Bilo bi bolje da ležiš ti, a da čitam ja."
Postoje: pravne, ekonomske, filosofske, neutralne, aktuelne, lične, društvene, naučne, laičke, jednom reči - razne tačke gledišta. Svako ima pravo na svoju tačku gledišta, čak i onaj ko već duže vreme leži u grobu, a na spomeniku mu piše: "Ovde ležim ja, a čitaš ti. Bilo bi bolje da ležiš ti, a da čitam ja." Ovakvi slučajevi javnog iznošenja svoje tačke gledišta zovu se epitafi, ili natpisi na nadgrobnim spomenicima. Ovi natpisi mogu biti duhoviti, poučni, mudri, zanimljivi, ali i bezobrazni.
Češće su mudri i zanimljivi oni pisani sa tačke gledišta pokojnika, što je pomalo paradoksalno, a bezobrazni oni koje su pisali živi. Ima, naravno, i onih za koje se ne može tačno reći sa čije tačke gledišta su pisani. Takav epitaf se nalazi na spomeniku nekom lovcu na jednom groblju u okolini Praga: "Ako zeca nisi uhvatio za uši, kasno je da ga hvataš za rep!" Ako ga je smislio pokojnik, pa ostavio u amanet, može da se shvati kao savet iskusnoga lovcima koji dolaze. Ali ako je tu poslovicu ispisao neko od živih, onda ona liči na podsmeh i šalu na račun kolegine lovačke veštine. Ako pogledamo naš karakteristični epitaf: "Ovde leži moja žena, leži i reži, putniče beži, ako skoči iskopaće ti oči", nećemo ni jednog trenutka biti u dilemi. Uklesan je sa bezobrazne tačke gledišta ogorčenog muža pokojnice. Ma koliko istinita, ova poruke je nepristojna, i ma koliko duhovita ona, sa moralne tačke gledišta, više govori o zlosti onoga koji ju je uklesao, nego one na koju se odnosi.
To se može reći i za epitaf na grobu nemačkog pisca Gotliba Merkela, koji, evidentno, odražava tačku gledišta njegove žene: "Ovde leži Gotlib Merkel koji je u mladosti bio prase, a u zrelim godinama svinja. Pitam se šta li bi sad mogao biti!" Mnogo je bezazleniji u poruci, mada crnohumorno duhovit, epitaf na grobu Džonatana Blejka u Juniontaunu, u Sjedinjenim Amerničkim Državama: "Ovde leži telo Džonatana Blejka koji je umesto kočnice pritisnuo papučicu za gas".
Neki duhoviti mislioci smatraju da je epitaf "sažeta neistina nečijeg života" pa navode kao primer epitaf na grobu Aleksandra Makedonskog: "Ovaj grob je dovoljan onom kome čitav svet nije bio dovoljan." Neko može pomisliti da je to omalovažavanje velike, slavne ličnosti, i biće u pravu (sa svoje tačke gledišta). Tome nekome za utehu, evo epitafa na grobu slikara Rafaela: "Priroda se plašila da ne bude pobeđena, ako budeš duže živeo". Slavni ljudi, umetnici, pisci pogotovo, ostavljaju često za života gotove tekstove epitafa koji se moraju ispisati na njihovim spomenicima. Fokner je razmišljao da bi na njegovom spomeniku trebalo da stoji samo: "Pisao je knjige i umro". A priča se da je legendarni guslar i pesnik Hadži Radovan Bećirović Trebješki za života dao da se na jedan običan kameni blok, koji je sada na njegovom grobu, ukleše samo stihovani urimovani epitaf: "Pod ovi je kamen lega jedan jado željan svega!" Sa narodske tačke gledišta - sasvim dovoljno!
Izvor: Večernje novosti
