Legende ZOI

[Mihajlo]

Boni Bler, najbolja skijašica Amerike

Kao najmlađa od šestoro dece Boni Bler je počela da kliza sa samo dve godine, a četvoro od njenih petoro braće i sestara kasnije je osvojilo titule nacionalnih šampiona u brzom klizanju. Ipak, upravo ona je ostvarila najveći uspeh i ujedno postala jedna od najtrofejnijih sportiskinja u istoriji Zimskih Olimpijskih igara.

Mnogi za nju kažu da je ona najbolja skijašica koja je ikada predstavljala Sjedinjene Američke Države, ali do svih uspeha nije došla nimalo lako. Njena porodica nije imala dovoljno novca da bi je poslala u Evropu gde je trebalo da učestvuje na međunarodnim takmičenjima. Prijatelj njenog oca je čak organizovao prikupljanje sredstava i ona je uspela da otputuje i učestvuje u Svetskom kupu u sezoni 1982/83.

Naredne godine, tada 19-godišnja, Blerova je debitovala na Olimpijskim igrama koje su održane u Sarajevu i zauzela je osmo mesto. Ali, dobri rezultati su došli već posle četiri godine Na Igrama koje su potom održane u Kalgariju, Albertvilu i Lilehameru Blerova je osvojila ukupno pet zlatnih i jednu bronzanu medalju. U vreme kada se povukla, 1995. godine, bila je najtrofejnija američka Olimpijka u istoriji.


Prvo zlato Blerova je osvojila u Kalgariju 1988. godine u trci na 500 metara, u kojoj je pobedila prethodnu šampionku za dve storinke, a uz to je postavila novi svetski rekord. Iste godine odvojila je i bronzu na 1.000 metara.

Na narednim Igrama, u Albertvilu 1992. godine, osvojila je zlata i na 500 i na 1.000 metara, i postala je prva žena koja je uspela da dva puta uzastopno trijumfuje u trci na 500 metara. U Lilehameru, na svojim poslednjim Olimpijskim igrama, ponovila je isti uspeh ostvaren četiri godine ranije.

Pre Olimpijskih igara 2002. u Solt Lejk Sitiju Blejkova je bila jedan od nosilaca baklje, a dve godine kasnije ušla je u olimpijsku kuću slavnih Sjedinjenih Američkih Država.

 

[Mihajlo]

Legende ZOI-Franc Klamer, spustaš koji je rizikovao

Franc Klamer, spustaš koji je rizikovao

Beta/APAko se za nekoga može reći da je odgovoran za porast broja odličnih spustaša u Austriji to je sigurno Franc Klamer. Austrijanci su i pre njega imali dobre spustaše, ali njima nije pošlo za rukom ono što je njemu.

Kramer je dominirao u poretku Svetskog kupa u slalomu četiri godine za redom, od 1975. do 1978. godine, a na naredni, peti i poslednji, Kristalni globus čekao je do 1983. godine. U karijeri je 25 puta trijumfovao na trkama u spustu u okviru Svetskog kupa, a taj broj niko do danas nije nadmašio. Najbliži su mu bili Švajcarac Peter Miler, koji je u toj disciplini trijumfovao 19 puta, ali i dvojica Austrijanaca Štefan Eberharter sa 18 pobeda i Herman Majer sa 15.

Svoje jedino olimpijsko zlato Kramer je osvojio 1976. godine pred svojim navijačima u Insbruku. Pred početak Igara, sa već jednim osvojenim malim Kristalnim globusom, Klamer je bio veliki favorit, a uz to je imao i veliku podršku pored staze.

Sa startnim brojem 15 Klamer je bio poslednji među najboljim spustašima koji je izašao na stazu i znao je da mora da izvoza fantastičnu trku da bi nadmašio tada još uvek aktuelnog olimpijskog šampiona Švajcarca Bernarda Rusija. Uz veliki rizik Klamer je skijao na ivici i do zlata je došao s prednošću od 33 stotinke na zadovoljstvo 60.000 navijača.


Posle Igara u Insbruku Klamer je nastavio sa dominacijom u spustu do kraja 1979. godine, a tada je krenuo strmoglav pad, izazvan povredom njegovog brata na jednoj trci u toj disciplini. Zbog lošijih rezultata Klamer nije uspeo da se izbori za mesto u austrijskom timu pa nije ni mogao da brani zlato na narednim Igrama koje su održane u Lejk Plesidu.

Ne želevši da se tako lako preda naporno je radio na povratku u svetski vrh i to je i učinio u decembru 1981. godine, kada je trijumfovao u francuskom Val d’Izeru. Naredne sezone je osvojio petu titulu u spustu, dok je svoje poslednje Olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine završio na, za njega razočaravajućem, desetom mestu.

Tokom karijere Klamer je bio veliki heroj austrijskih ljubitelja alpskog skijanja Takođe je bio i uzor velikog broja austrijskih skijaša koji su baš zbog njega kao svoju glavnu disciplinu izabrali spust. Zbog fantastičnih rezultata prozvali su ga ‘Kajzer’. ‘Austrijski astronaut’ i ‘Klamer ekspres’, a on se svima odužio odličnom promocijom alpskog skijanja.

 

[Mihajlo]

Legende ZOI-Katarina Vit, špijunka koju su voleli

Katarina Vit, špijunka koju su voleli

Dvostruka olimpijska pobednica i, prema mišljenju većine poznavalaca umetničkog klizanja, najbolja u tom sportu svih vremena, Katarina Vit, rođena je 1965. godine.

Medalje je osvojila za Istočnu Nemačku, prvu u Sarajevu, drugu u Kalgariju, četiri puta bila je šampionka sveta, šest puta je osvajala titulu prvakinje Evrope.

U Sarajevo 1984. godine Amerikanka Rozalin Samners stigla je kao favoritkinja, klizala sjajno ali je izgubila od devetnaestogodišnjakinje koja je imala 0,1 poen više.

U Kalgariju je pobedila u čuvenoj ‘borbi dve Karmen’, jedina žena koja je uspela da joj oduzme svetsko zlato Debi Tomas i Katarina Vit odlučile su za Bizeovu operu Karmen. Istočna Nemica postal je druga žena posle Sonje Heni koja je uspela da odbrani olimpijsku zlatnu medalju u umetničkom klizanju.



Slavljena u istočnom delu još uvek podeljene Nemačke i poštovana u zapadnim krajevima izgubila je dobar deo slave posle pada Berlinskog zida.

Tajna policija Istoka, Štazi, više nije čuvala tajne dosijee, u onom koji opisuje Katarinu Vit pisalo je da je “uvek i u potpunosti sarađivala sa Službom”.

Stigla je i do trećih zimskih Igara, slaveći ujedinjenje Nemačke Olimpijski komitet te zemlje omogućio joj je poslednji značajan nastup na velikom takmičenju. Završila je na sedmom mestu.

Uspela je da uđe u klizačku Kuću slavnih, da glumi u filmu ‘Džeri Megvajer’ i slika se za Plejboj.

To je, moglo bi se reći, bio sasvim logičan korak u karijeri sjajne klizačice koja je izborom posebno krojenih kostima sve vreme nastupala naglašavajući još jedan veliki adut.

Pored toga što su za nju tvrdili da je klizačica sa najboljom tehnikom, što su je smatrali fizički najpripremljenijom mnogi su u Katarini Vit videli i najzgodniju i najpoželjniju sportistkinju kraja osamdesetih godina prošlog veka.

Poslednji put je pred publikom klizala u martu 2008. godine.

 

[Mihajlo]

Legende ZOI-Edi Edvards, sasvim posebna vrsta orla

Edi Edvards, sasvim posebna vrsta orla

Majkl Edvards rođen je 5. decembra 1963. godine i predstavljao je Veliku Britaniju na Olimpijskim igrama u Kalgariju 1988. godine. Završio je kao poslednji u skokovima sa velike i male skakonice.

Nikada više nije uspeo da se plasira na Igre, a u karijeri nema nijedan značajniji rezultat u skokovima. Svojevremeno je imao deveti rezultat u brzom skijanju a zahvaljujući skromnoj konkurenciji u svojoj zemlji i rekorder Ujedinjenog Kraljevstva u dužini ski skoka.

Orao Edi jedna je od istinskih legendi zimskih igara i jedini sportista kojem se u govoru na svečanom zatvaranju Igara govornik obratio.

„Neki su ovde osvojili zlato, neki oborili rekorde a neki leteli kao orlovi,“ rekao je predsednik organizacionog komiteta u Kalgariju Frenk King.

Majkl Edvards ili Edi Orao bio je u vreme kada je naumio da postane učesnik Igara težak 82 kilograma, devet teži od sledećeg na listi učesnika. Nije imao sponzore, pripremao se koliko je mogao od svog novca. Izuzetno kratkovid nastupao je sa naočarima, prvo na Svetskom prvenstvu 1987, zauzeo 55. mesto i, kao jedini predstavnik svoje zemlje, obezbedio nastup godinu dana kasnije u Kalgariju.



Edi ‘Orao’ Edvards jedan je od najdrastičnijih primera principa suprotnog poreklu popularnosti sportista. Što je gore skakao i postizao slabije rezultate postajao je poznatiji I traženiji. Mediji su se otimali o ‘običnog čoveka’ koji je nastupio kao olimpijac a pominjanje njegovog imena na svečanosti zatvaranja Igara u Kalgariju sto hiljada ljudi ispratilo je skandiranjem ‘Edi, Edi’.

Bio je najgori takmičar ali je uspeo, snimio je veliki broj reklama, promovisao automobilie, u jednom trenutku stigao do zarade od 10.000 funti za sat obavljenog posla.

Možda bi se moglo reći sasvim logično, bankrotirao je 1992. godine.

Međunarodni olimpijski komitet uveo je pravilo koje je nazvano ‘Pravilo orla’ prema kojem kandidat za nastup na Olimpijskim igrama može da bude samo sportista koji ima “najmanje 30% plasmana u najboljih 50” i Orao više nikada nije uspeo da se pojavi sa najboljim sportistima.

Borio se da stigne do Albervila i Lilehamera, na kraju ih je posetio, kao turista. Danas živi od socijalne pomoći.

 

[Mihajlo]

Legende ZOI-Jure Franko, jedna trka menja sve

Jure Franko, jedna trka menja sve

Većina onih koji su se našli među legendama zimskih olimpijskih igara su na listama najvećih u svim zemljama.

Jedno mesto rezervisano je za čoveka koji je osvojio jednu medalju, srebrnu u Sarajevu 1984. godine.

Jure Franko rođen je 28. marta 1962. godine u Novoj Gorici.

Na granici tadašnje Jugoslavije sa sadašnjom Italijom izrastao je u dobrog takmičara, u Svetskom kupu stigao do tri treća mesta, 23 plasmana u deset najboljih i nikada nije bio ni blizu Kristalnog globusa.

Povukao se sa 23 godine, kasnije skijao po Sjedinjenim Državama, mučio sa povredama leđa, bio trener i bavio se humanitarnim radom.

Sve što je radio pre i posle tog dana pozlatio je srebrnom medaljom u Sarajevu.

Dobio je opkladu sa direktorom reprezentacije Jugoslavije Tonetom Vogrincom, ovaj se ošišao do glave, a navijači u Sarajevu Franku spevali “Volimo Jureka više od bureka!”

 

[Mihajlo]

Legende ZOI-Ivar Balangrud, petnaest godina vladavine

Ivar Balangrud, petnaest godina vladavine

Norveški brzi klizač Ivar Balangrud bio je vladar ledenih staza punih 15 godina, od 1924. do 1939. godine.

Prvu zlatnu olimpijsku medalju, od ukupno pet sa koliko je završio karijeru, osvojio je u sa pune 24 godine u Šamoniju, poslednje ‘zlato’ doneo je iz Garmiš Partenkirhena, a u Sent Moricu je bio ‘samo’ drugi. Petostruki prvak Norveške i četiri puta najbolji brzi klizač Evrope i sveta propustio je zbog toga što se kasno prijavio prve zimske Igre je propustio jer se kasno prijavio.

Na kraju karijere sačekao ga je II svetski rat i otkazane Igre 1940. godine pa je ukupan zbir Balangrudovih medalja – sedam, ima dve srebrne i jednu bronzanu medalju a u periodu u kojem je vladao jedne Igre je propustio, drugih nije ni bilo.

Pored toga, 1932. godine takmičilo se po ‘američkim pravilima’ pa je cela evropska elita, osetno hendikepirana, osvojila manje medalja nego što se očekivalo.

Najveći konkurenti bili su mu drugovi iz detinjstva Mihael Staksrud i Hans Engnestangen, trojka iz varoši Luner na planini Hadeland bila je apsolutno najjača sila brzog klizanja između dva rata.



Luner, mesto u kojem je Balagrund umro 1969. godine, danas ima 8.500 stanovnika.

 

[Mihajlo]

Legende ZOI-Mati Nikanen, jedinstven na skakaonici i van nje

Mati Nikanen, jedinstven na skakaonici i van nje

Beta/APFinac Mati Nikanen sigurno je jedan od najboljih skakača u istoriji, a u poslednjih skoro 30 godina pažnju javnosti je privlačio koliko sportskim uspesima, tako i ponašanjem van skakaonice.

Nikanen je jedinstven jer je jedini skakač koji je uspeo da osvoji medalje i na normalnoj i na velikoj skakaonici na Olimpijskim igrama, Svetskom prvenstvu u ski skokovima, Svetskom prvenstvu u ski letovima, kao i da trijumfuje u Svetskom kupu i na turneji “Četiri skakaonice”.

Jedinstven je i po tome što je posle povlačenja status zvezde zadržao svojim ponašanjem i velikim brojem incidenata izazvanih alkoholom ili samo nasilničkim ponašanjem. Njegovo ime se našlo na naslovnim stranama tabloida u Finskoj više puta nego imena drugih poznatih Finaca, poslednji put u decembru prošle godine, kada je nožem napao svoju suprugu.

Ipak, naša tema su njegovi uspesi na Zimskim Olimpijskim igrama i sada se okrećemo njima. Svoje prvo olimpijsko zlato Nikanen je osvojio 1984. godine u Sarajevu na velikoj skakaonici, kada je trijumfovao sa 17,5 bodova prednosti, što je i danas najveća razlika između pobednika i drugoplasiranog na Igrama. Na normalnoj skakaonici osvojio je srebro, iza Nemca Jensa Valsfloga, sa kojim je zamenio stepenike na pobedničkom postolju u odnosu na veliku skakaonicu.


Četiri godine kasnije u Kalgariju Finac je trijumfovao i na normalnoj i na velikoj skakaonici, što pre njega nijednom skakaču nije pošlo za rukom. Uz to, na Igrama u kanadskom ski centru zajedno sa timskim kolegama iz finske reprezentacije je osvojio zlato u timskim skokovima, koji su te godine prvi put održani u okviru Olimpijskih igara.

Nikanen je u karijeri 46 puta trijumfovao na skokovima održanim u okviru Svetskog kupa, koji je četiri puta završio kao najbolji u generalnom plasmanu. Uz to je dva puta pobedio na turneji “Četiri skakaonice”, po jednom je bio svetski šampion u individualnim ski skokovima i ski letovima, a četiri puta je kao član finskog tima trijumfovao u timskim skokovima na Svetskim šampionatima.

 

[Mihajlo]

Legende ZOI-Bjorn Dele, najtrofejniji zimski Olimpijac

Bjorn Dele, najtrofejniji zimski Olimpijac

Beta/APPošto skijaško trčanje nije mnogo poznato u svetu mnogo ljudi nije ni čulo za Norvežanina Bjorna Delea. Ipak, njegovi rezultati govore sami za sebe, tokom devedesetih godina prošlog veka potpuno je dominirao na Zimskim Olimpijskim igrama i sigurno je jedan od najboljih sportista u istoriji Igara.

Dele je učestvovao na Igrama 1992. godine u Albertvilu, dve godine kasnije u Lilehameru i 1998. godine i osvojio je ukupno 12 medalja, osam zlatnih i sedam srebrnim, što ga čini najtrofejnijim sportistom na Zimskim Olimpijskim igrama ikada. Do svog prvog olimpijskog zlata Dele je došao sa 24 godine, a poslednje sa 30, a zbog povrede leđa karijeru je morao da završi sa 32.

Četiri godine pre nego što je Dele debitovao u Albertvilu Norveška, koja je otkrila skijaško trčanje, je u Kalgariju osvojila samo dve srebrne medalje u toj disciplini. Na Igrama 1992. godine Dele i njegov sunarodnik Vegard Ulvang su osvojili po tri zlatne medalje, dok je on uz to imao i jedno srebro, i tako su na najbolji način vratili Norvešku u sam vrh.


Dve godine kasnije pred svojim navijačima u Lilehameru Dele je osvojio po dva zlata i dva srebra, od kojih je jedno došlo posle razočaravajućeg poraza u štafeti. Na tim Igrama norveški tim u skijaškom trčanju je osvojio pet od deset zlata te zemlje i domačin je tako završio svoje učešće na prvom mestu u poretku učesnika prvi put posle 1968. godine.

Na svojim poslednjim Igrama, 1988. godine u Naganu, Dele je osvojio još tri zlatne medalje i srebra, i po treći put je bio najbolji među muškim takmičarima sa ukupno četiri medalje.

 

[Mihajlo]

Legende ZOI-Janica Kostelić, jedna od najboljih ikada

Janica Kostelić, jedna od najboljih ikada

Beta/APKod muškaraca na Olimpijskim igrama u Vankuveru osetiće se odsustvo Hermana Majera, a kod žena takav slučaj će biti sa Janicom Kostelić. Kao što Majera mnogi smatraju jednim od najbolji u istoriji, i Kostelićeva je ostavila neizbrisiv trag u alpskom skijanju.

Kostelićeva je na Olimpijskim igrama debitovala sa 16 godina u Naganu 1998. godine i tada je najbolji rezultat ostvarila plasmanom na osmo mesto u kombinaciji, a takmičila se u svih pet disciplina. Do prve pobede u Svetskom kupu došla je u decembru 1999. godine, ali je zbog povrede ligamenata kolena bila odsutna sa staze godinu dana, ali je po povratku trijumfovala na osam trka.

Naredna sezona bila je nagoveštaj još većih uspeha kada je Kostelićeva trijumfovala u slalomu i u generalnom plasmanu Svetskog kupa. Ipak, to nije bilo dovoljno da odmah postane velika planetarna zvezda već se to desilo naredne godine kada je na Igrama u Solt Lejk Sitiju Hrvatskoj donela tri zlatne i jednu srebrnu medalju, a to nijednoj skijašici ni pre ni posle nje nije pošlo za rukom. Kostelićeva je odlučila da u Solt Lejk Sitiju propusti spust i koncentriše se na kombinaciju, što se isplatilo prvim zlatom. Potom je osvojila srebro u superveleslalomu, ali je do još dve titule olimpijske šampionke došla u slalomu i veleslalomu.


Do narednih Igara u Torinu hrvatska skijašica je imala i dobre i turbulentne godine. Godinu dana posle Solt Lejk Sitija osvojila je svoj drugi veliki Kristalni globus, ali je veliki deo naredne sezone propustila zbog nove povrede kolena. Ponovo je usledio povratak, i te sezone je osvojila drugo mesto u Svetskom kupu, sa samo tri boda manje od Šveđanke Anje Peršon.

Na Igrama u Torinu Kostelićeva je osvojila zlato u kombinaciji i srebro u superveleslalomu, a posle toga i treću titulu osvajačice Svetskog kupa. Po završetku sezone 2005/06 Kostelićeva nije učestvovala ni na jednoj trci, a povlačenje je objavila tek u aprilu 2007. godine, iako je tada imala samo 25 godina.

Mnoge je njena odluka zatekla i iznenadila, a mnogi i danas žale što i dalje nije na stazi jer su sigurni da nije pokazala sve. Primetno je da se nje nije pojavila nijedna skijašica koja je mogla ravnopravno da se takmiči u svih pet disciplina, a verovatno će proći još mnogo vremena do naredne kojoj će to poći za rukom.

 

[Mihajlo]

Legende ZOI-Erik Hejden, neverovatnih devet dana u Lejk Plesidu

Erik Hejden, neverovatnih devet dana u Lejk Plesidu

Beta/APZa samo devet dana tog februara 1980. godine u Lejk Plesidu Erik Hejden je uspeo da osvoji pet zlatnih medalja u brzom klizanju. Tada je trijumfovao na trkama koje mogu da se porede sa sprintom, maratonom, i onim između. Uz to je postavio pet olimpijskih rekorda i jedan svetski, i iza sebe je ostavio 144 takmičara koji su se protiv njega borili u tih pet disciplina.

Niz medalja Hejden je započeo trijumfom na 500 metara s prednošću od 34 stotinke u odnosu na Jevgenija Kulikova, tada aktuelnog olimpijskog šampiona i vlasnika svetskog rekorda. Narednog dana pobedio je svetskog rekordera Kai Arnea Stensjemeta u trci na 5.000 metara za nešto više od sekunde.

Tri dana kasnije pobedio je i na 1.000 metara, s prednošću od jedne i po sekunde, a 48 sati potom je došao i do četvrtog zlata, u trci na 1.500 metara. U oba slučaja bio je ponovo bolji od Stensjemeta. Pretposlednjeg dana takmičenja u Lejk Plesidu Hejden je trijumfovao i na 10.000 metara i za nešto više od šest sekundi nadmašio svetski rekord. Do pobede je tada došao za neverovatnih 14 minuta, 28 sekundi i 13 stotinki i tako je zaslužio da se 20 godina kasnije nađe među 50 najboljih sportista 20. veka.