[WARNING][WARNING][/WARNING][/WARNING]1. Istina
John Blanchard
Od sada ću redovno citirati iz Biblije, i oslanjaću se na nju za osnovne istine za sve što kažem u ovoj knjizi. Možda sada ne veruješ u Bibliju ili sumnjaš u nju. To me ne iznenađuje; mnogo ljudi je imalo iste takve poteškoće ali iskreni tragači će biti spremni da vide šta Biblija kaže.
Posle svega, ako želiš da pronađeš neki grad, moraš potražiti na mapi taj određeni region; ako želiš da znaš broj telefona neke osobe, onda pogledaš u telefonski imenik. Onda sigurno ako želiš da saznaš nešto o Bogu i o tvom odnosu sa Njim, normalna i iskrena stvar bi bila da to potražiš u jedinoj knjizi na svetu koja tvrdi stotinama puta da je Bog njen autor.
Ta knjiga je Biblija.
Možda nisi do sada znao da Biblija govori tako jasno - ali govori. Približno 4 000 puta u prvom delu Biblije - Starom Zavetu - ćeš naći reči kao što su: "Gospod kaže", "reči Gospoda", "Gospod zapovedi", "Gospod reče", "Bog reče ove reči", i tako dalje. Kada pogledaš drugi deo Biblije - Novi Zavet - naći ćeš mnogo sličnih izjava kao što je ova:
"Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi." (2. Timoteju 3:16)
Ali da li moramo da prihvatimo ovo? Da li je Biblija mogla biti napisana od strane nekih dobrih ljudi koji su želeli da rašire svoje učenje po celom svetu, ili od strane nekih loših ljudi koji su je pisali sa lošim namerama? Na ovu temu nije bilo nedostatka ideja: neko je jednom izračunao da između 1850. i 1910. godine kritičari Biblije su imali 747 objašnjenja o njenom nastanku. Jedva da su se dva složila, a većina njih su bile protivrečne! Međutim, svi argumenti protiv Božanskog autorstva Biblije nisu uspeli da odgovore na jednostavni deo logike. Džon Vesli, osnivač Engleske Metodističke crkve u 18. veku, je rekao:
"Biblija mora biti izum ili dobrih ljudi ili anđela, loših ljudi ili đavola, ili Boga. Ne može biti izum dobrih ljudi ili anđela, zato što oni ne bi niti bi mogli da naprave knjigu i lažu sve vreme dok su je pisali, govoreći: "Reče Gospod"ako je to bio njihov izum. Niti bi mogla biti izum loših ljudi ili đavola, jer oni ne bi napravili knjigu sa zapovestima o dužnostima, koja zabranjuje svaki greh, i osuđuje njihove duše u pakao za večnost. Zbog toga Biblija mora biti napisana Božanskom inspiracijom."
Postoji mnogo drugih načina da se pokaže da je Biblija Reč Božija, ali bi za to trebalo da se napiše puno knjiga. Zato te molim, kao iskrenog tragača, da prihvatiš samu tvrdnju Biblije da je ona Reč Božija, i da ispitaš tu tvrdnju sledeći njena učenja sa otvorenim umom.
Prihvatanje Biblije kao Reči Božije slede dve stvari:
Prvo, Biblija je u potpunosti istinita
Mnogi ljudi pogrešno shvataju Bibliju zato što ne razumeju šta je ona u stvari. Ona je skup 66 knjiga, pisalo ju je preko 40 autora u razdoblju od više od 1600 godina. Ima jednu glavnu temu, izraženu na različite načine. Uključuje istoriju, proročanstva, poeziju, biografije, etiku, filozofiju i nauku, i svaki deo je nepogrešivo istinit. Evo dva primera.
Biblija sadrži puno istorije. Da li je ta istorija tačna? Sir Isak Njutn, otac moderne nauke, nije sumnjao u to. On je jednom rekao: "Ima više sigurnih činjenica o autentičnosti Biblije nego u bilo kojoj svetskoj istoriji!" I opet slušaj šta kaže Profesor Robert Dik Vilson iz Princetona, Amerika, koji je proveo 15 godina proučavajući Orijentalne jezike i dijalekte, 15 godina proučavajući drevne zapise, i 15 godina proučavajući drevne spise i verzije Biblije. On kaže: "Istorija data u Bibliji je pouzdana, a u svetskim dokumentima postoji skoro jedinstvena nepouzdanost i netačnost."
Biblija nije prvenstveno naučna knjiga, iako uključuje izjave koje se mogu posmatrati sa naučne tačke gledišta. Da li je ta nauka tačna? Poslušajte Dr Irvina Mura, Direktora Mudi Instituta za nauku, Los Anđeles - "Prešao sam preko svake reči od početka do kraja mnogo puta, i koliko ja znam, u ovoj knjizi (Bibliji) ne postoji ni jedna naučna netačnost, protivrečnost, apsurdnost ili nejasnoća."
Ni jedan naučnik do sada nije nikada pobio ni jednu izjavu u Bibliji. Šta Biblija kaže na bilo koju temu je istina! - i Biblija je prvenstveno knjiga o Bogu i našem odnosu sa Njim - predmet koji se tiče tebe u ovom trenutku. Evo kako je to opisano u Psalmu 19:7-9:
"Zakon je Gospodnji savršen, krepi dušu; svedočanstvo je Gospodnje verno, daje mudrost neveštome. Naredbe su Gospodnje pravedne, vesele srce. Zapovest je Gospodnja svetla, prosvetljuje oči. Strah je Gospodnji čist, ostaje doveka. Sudovi su njegovi istiniti, pravedni svakoliki."
Drugo, Biblija je uvek istinita
Mnogi ljudi jedva veruju da je "Biblija Božija knjiga", ali sumnjaju da je sada zastarela. "Posle svega", kažu, "mi živimo u dobu nauke, i čak su i najraniji delovi Biblije napisani pre oko 2000 godina". Ali zašto bi je to činilo prestarelom? Istina se nikada ne menja. Moj najmlađi sin je jednog dana došao iz škole i rekao: "Tata, da li znaš, da su dva i dva tri!". To je sigurno bilo nešto novo za mene! - i ja sam morao da ga ispravim i kažem mu da su dva i dva u stvari četiri, kako kada sam ja išao u školu, i kada je moj otac išao, i deda, i isto kada su škole bile osnovane. Istina se nikada ne menja, već je uvek istinita:
"Odavna znam za otkrivenja tvoja, da si ih postavio za vavek." (Psalam 119:152)
"Suši se trava, cvet opada; ali reč Boga našega ostaje doveka." (Isaija 40:8)
Ovi odgovori opovrgavaju čudnu izjavu da je "nauka pobila Bibliju". Kako istina može pobiti istinu? Nijedna od istina otkrivenih kroz naučna istraživanja ne može pobiti prethodno otkrivenu istinu, bilo na svom polju ili na nekom drugom. Ljudske teorije i mišljenja se stalno menjaju, često u svetlu novih otkrića, ali je istina uvek jedinstvena i krajnja. Da je Biblija zbirka ljudskih ideja o religiji - čak i da su to ideje dobrih i svetih ljudi - onda bi mogli reći da su njihove ideje sada zastarele ili pogrešne. Ali ljudski autori ovih 66 knjiga su pisali po Božjim uputstvima na tako jedinstveni način da celu zbirku knjiga možemo nazvati Reč Božja.
Da li vidiš važnost ovoga u tvojoj potrazi za Bogom? To znači da se Bog otkriva danas, kroz stranice Biblije, na takav način da se može naći i upoznati. Po rečima Biblije:
"Tako dakle vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božjom." (Rimljanima 10:17)
"...sveta pisma... koja te mogu umudriti na spasenje..." (2. Timoteju 3:15)
Da li si ti iskreni tragač? Onda stavi na stranu tvoje predrasude i tvoje preuranjene zaključke, dođi do Biblije i upitaj Boga da ti razjasni istinu. Možda će ti ova molitva pomoći da izraziš svoje misli:
Svemogući i večni Bože, ja sam toliko daleko od Tebe, i moram Te pronaći da bi moj život počeo da ima smisla. Postoji mnogo stvari u Bibliji koje ja ne razumem. Omogući mi da im priđem sa otvorenim umom. Govori mi dok čitam, pokaži ko si Ti, i kako Te mogu upoznati. Pomozi mi sada da počnem da Te tražim svim svojim srcem, i da Te nađem.
Da li je ovo ono što želiš? Onda stani i razmisli pažljivo o tome. Sada ponovo pročitaj molitvu, izgovori je kao svoju, iz dubine srca. Ali, pre nego to učiniš, pogledaj ovo divno obećanje koje je Bog dao svima koji su iskreni u svojim traganjem za Njim:
"Tražićete me i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim." (Jeremija 29:13)
2. Problem
John Blanchard
Na šta te asocira reč "religija"? Možda na crkvenu zgradu? Ili oslikane prozore? Ili na sveštenika obučenog u mantiju? Ili na nekoga ko se moli, i pokušava da vodi pobožan život? Na čudne rituale ili ceremonije u crkvi, hramu ili manastiru?
Religija je univerzalna i svako ima neko mišljenje o njoj. Enciklopedija Religije i etike ima 13 delova, ali ipak pokriva samo deo ljudskih religioznih izraza.Vilijem Blejk je jednom rekao: "Čovek mora imati i imaće religiju."
Ali zašto? Šta se krije iza nečijeg zapažanja da je čovek "religiozna životinja"?
Ključ je u reči "religija". Ona potiče od dve latinske reči "re" i "legere", koje znače "ponovo povezati". Religija se bavi čovekovom najvećom potrebom, a to je "ponovo se povezati sa Bogom". Nauka, obrazovanje, materijalno bogatstvo ili fizičko zadovoljstvo ne mogu nikada doneti krajnje zadovoljenje bilo kom čoveku. Samo kada je čovek "ponovo povezan" sa Bogom onda tek može spoznati pravo ispunjenje. Avgustin je rekao: "Ti si nas načinio za Tebe i naša srca ne mogu počivati dok ne počivaju u tebi."
Pogledaj način na koji su pisci Biblije izrazili tu čežnju:
"Žedna je duša moja Boga, Boga živoga." (Psalam 42:2)
"Srce moje i telo moje otima se k Bogu živome." (Psalam 84:2)
"Pokaži nam Oca (Boga), i biće nam dosta." (Jovan 14:8)
Prepoznavanje čovekove najveće potrebe nas navodi da pažljivo razmislimo o problemu susreta sa tim. Američki psiholog je napisao: "Mi i Bog imamo posla jedan sa drugim". Ali, ako je ovo pronalaženje Boga najvažnija stvar u životu, zašto onda toliko mnogo ljudi ne uspe i idu kroz život bez stalne veze sa Bogom?
Šta je tu problem?
Videli smo malo pre da "religija" znači "ponovo povezati", i ta čovekova najveća potreba se mora dovesti u kontakt sa Bogom. Ali, da li je čovek zaista van dometa? Zar mi svi nismo "deca Božja"? Da li je problem toliko ozbiljan? Prave odgovore na ova pitanja nalazimo dok čitamo Bibliju i vidimo deo osobe, prirode i karaktera Boga i čoveka.
Prvo, šta je Bog?
U jednoj modernoj knjizi, moderni pisac pokazuje da mnogo ljudi ima kompletno neadekvatnu sliku o Bogu. Oni Ga vide kao "Dežurnog policajca", "Dosadnog roditelja" ili "starog dedicu". Za istinu, mi se okrećemo Bibliji, i saznajemo mnoge stvari o Njemu, tako da su sledeće stvari najvažnije u ovom trenutku.
Bog je osoba.
Bog nije "stvar", "to", "moć" ili "uticaj". On je živi Bog koji razmišlja, radi i oseća. U prvih devet stihova u Jeremiji 10, čitamo kako se bezumni ljudi klanjaju idolima od drveta i metala: onda se tekst nastavlja:
"A Gospod je pravi Bog, Bog živi i car večni." (Jeremija 10:10)
Bog je u množini.
Iako postoji samo jedan Bog, On se otkrio u tri različite osobe, zajedno poznate kao Sveto Trojstvo - Otac, Sin i Sveti Duh. Ovo je nemoguće za bilo kog čoveka da objasni ili razume, ali Biblija kaže da je svaka od ove tri osobe istinita i podjednako Božanska. Otac je Bog - Efescima 4:6 kaže da je: "Jedan Bog i Otac svih", Sin je Bog - Jovan 1:1 kaže da "Reč (Isus) beše Bog"; Sveti Duh je Bog - On je opisan kao: "Gospodov Duh" u 2. Korinćanima 3:18. Ponekad se oni pominju zajedno, pokazajući svoju jednakost i Božanstvo, kao što kaže u 2. Korinćanima 13:14: "Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i zajednica Svetoga Duha sa svima vama. Amin."
Bog je večan.
Da bi ovo pojednostavili, On nikada nije imao početak. On nije stvoren niti rođen, niti je evoluirao. Prve reči u Bibliji su: "U početku Bog..." (1. Mojsijeva 1:1), i ova istina je naglašena na mnogim mestima, kao što su ova:
"Pre nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiona, i od veka i do veka ti si Bog." (Psalam 90:2)
"Carstvo je tvoje svih vekova i vlada tvoja na sva koljena." (Psalam 145:13)
"Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, govori Gospod, koji jeste, i koji beše, i koji će doći, svedržitelj." (Otkrivenje 1:8)
Bog je nezavisan.
Bog je jedino istinito nezavisno biće. Njegov život mu nije dat. Njegova moć nije steknuta. Njegova mudrost nije naučena. Njegovo znanje nije postignuto. Apostol Pavle je rekao o Božjoj nezavisnosti ovako:
"Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, on budući gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenim crkvama, niti prima ugađanja od ruku čovečijih, kao da bi onome trebalo što koji sam daje svima život i disanje i sve." (Dela 17:24-25)
Pogledaj ponovo na Pavlovo pisanje na istu temu:
"O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega. Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistraživi njegovi putovi! Ili ko mu bi savetnik? Ili ko mu napred dade što, da mu se vrati? Jer od njega i kroz njega i u njemu sve. Njemu slava u vek. Amin." (Rimljanima 11:33-36)
Ovde se govori o Bogu kao velikom, slavnom i nezavisnom izvoru života, moći i znanja.
Bog je suveren.
Izraelski kralj David je opisan kao jedan od najveličanstvenijih ljudi koji je ikada postojao, i on je rekao sledeće:
"Blagosloven si Gospode Bože Izraela oca našega od veka do veka. Tvoje je, Gospode, veličanstvo i sila i slava i večnost i čast, i sve što je na nebu i na zemlji; tvoje je Gospode carstvo, i ti si uzvišen svrh svega poglavar; bogatstvo i slava od tebe je, i ti vladaš svime, i u tvojoj je ruci moć i sila, i u tvojoj je ruci uzvisiti i utešiti sve. Sada je dakle, Bože naš, hvalimo te i slavimo ime tvoje slavno." (1. Dnevnika 29:10-13)
Ovde smo naučili da je Bog suveren nad celim univerzumom On kontroliše sve elemente u vremenu i prostoru. Pavle kaže da Bog: "sve čini po savetu volje svoje" (Efescima 1:11) - a to je,da Bog čini šta god želi, i ništa ga ne može sprečiti da to učini. Sa Bogom ne postoje slučajnosti ili iznenađenja. Istorija je samo proizvod Božje nepromenljive volje. Biblija uči da Bog sve kontroliše, čak i zlo sa kojim se suočavamo svakodnevno: "Bog je naš na nebesima, čini sve što hoće." (Psalam 115:3).
On je suveren.
Bog je svet.
On je potpuno bez greške ili nedostatka, mrlje ili mane. Reč "svet" je jedini opis Boga koji je dat tri puta u isto vreme u Bibliji. Prorok Isaija je imao divnu viziju Božje slave, i opisao je kako je video anđele kako slave Boga i pevaju: "Svet, svet, svet je Gospod Bog nad vojskama; puna je sva zemlja slave njegove." (Isaija 6:3). I drugi stihovi podvlače istu istinu:
"Ko je kao ti među silnima, Gospode? Ko je kao ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da čini čudesa." (2. Mojsijeva 15:11)
"Uzvišujte Gospoda Boga našega, i klanjajte se na svetoj gori njegovoj; jer je svet Gospod Bog naš." (Psalam 99:9)
"Bog je videlo, i tame u njemu nema nikakve." (1. Jovanova 1:5)
"Ko se neće bojati tebe, Gospode, i proslaviti ime tvoje? Jer si ti jedini svet." (Otkrivenje 15:4)
Kako divne rečenice o Bogu! - Biblija nam govori mnogo više da mi ne možemo to sve pomenuti ovde. Bog je premudar; On ima savršeno znanje o svim stvarima, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; On je nepromenljiv; On je savršeno pravedan u svemu što čini.
To je Bog o kome mi pričamo!
Danas, mnogi ljudi koriste Božje ime ili kao psovku ili za šalu. Drugi govore o Njemu bezbrižno, ili onako usputno, ili kao da je On jedan od njih. Oni sumnjaju u Njegovu osudu, kritikuju Njegova dela, krive ga kada im stvari idu loše. Zasigurno, ovo je opasno ignorisanje?
Drugo, šta je čovek?
Ako čovek ima prenisko shvatanje o Bogu, onda sigurno ima visoko mišljenje o sebi! Nedavno su studenti univerziteta iz Danske i Jugoslavije diskutovali na temu: "Civilizacija duguje više religiji nego nauci."Jedan govornik, protiveći se temi, je rekao: "Čovek, sa naukom kao svojim sredstvom, je postao stvoritelj, gospodar i najbitnija stvar u univerzumu." Jedan običan pogled na svet oko nas sa ratovima, krvoprolićem, mržnjom, nasiljem, patnjom i mnoštvom nerešenih problema bi trebao biti dovoljan da vidimo da ovo teško može biti mudar komentar! Biblijska slika je beskrajno drugačija, četiri reči će nam pomoći da shvatimo šta ona kaže - dostojanstvo, neposlušnost, smrt i izopačenost. Prva od ovih reči nas vodi na početak ljudske istorije.
Dostojanstvo.
Biblijski zapis početka ljudstva nije mogao biti jednostavniji:
"I stvori Bog čoveka po obličju svojemu stvori ga; muško i žensko stvori ih." (1. Mojsijeva 1:27)
Ovo znači da čovek nije usavršena gorila, niti slučajno mešanje atoma, već je on stvoren od Boga kroz poseban čin specijalnog stvaranja. Ova reč "stvaranje"je korišćena samo tri puta u 1. Mojsijevoj, i svaki put za stvaranje nečeg potpunog novog. Prvo, u stihu 1, odnosi se na svo postajanje uopšte; drugo, u stihu 21, odnosi se na svo životinjsko carstvo; i u trećem slučaju, u 27. stihu, odnosi se na celo ljudstvo. Čovek je drugačiji od biljaka; ili biljke od minerala. Druge životinje nemaju razum, svest, koordiniranu inteligenciju, ili bilo koji drugi viši ljudski dar. Čovek je vrhunac i kruna Božjeg stvaranja, sa posebnom moći i autoritetom:
"I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog:rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji." (1. Mojsijeva 1:28)
Čovekovo gospodarenje nad svim živim stvorenjima nije nešto što je on postepeno postigao zakonom džungle tokom miliona godina. To je nešto što je Bog dao čoveku.
Ali ne samo da je prvi čovek bio jasno odvojen od ostatka stvorenja već je bio i u vezi sa svojim Stvoriteljem. Biblija kaže: "I stvori Bog čoveka po obličju svojemu." (1. Mojsijeva 1:27). Ovo ne znači da je čovek stvoren baš u istom obličju ili veličini kao Bog, jer "Bog je duh" (Jovan 4:24), i nema ni oblik ni veličinu. Niti to znači da je čovek minijaturna kopija Boga, jer je Bog večan, dok je čovek imao tačan početak u vremenu. To u stvari, znači da je čovek stvoren po moralnoj sličnosti sa Bogom. On je bio svet, kao što je i Bog svet. Čovek je stvoren savršen i imao je slobodnu volju, i sposobnost da čini pogrešne stvari, da bude svet, da hoda sa Bogom. Možda je način da se ovo razume ako se zapazi šta Biblija kaže u 1. Mojsijevoj 1:31: "Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma." Ovde je bila završna reč, svetog, savršenog Boga za svoje stvaralaštvo, uključujući čoveka - bilo je "veoma dobro". Bog je bio zadovoljan čovekom! Oni su bili u vezi jedan sa drugim! Ovakvo je bilo prvobitno dostojanstveno stanje čoveka.
Međutim, kada stignemo do 1. Mojsijeve 6, čitamo: "Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle." (1. Mojsijeva 6:5).
Šta se dogodilo? To nas dovodi do druge reči:
Neposlušnost.
G. K. Čerstenton je napisao: " Bilo šta drugo da nije ili jeste istina, ova jedna stvar je sigurna - čovek nije ono šta je trebalo da bude." Zašto? Od različitih objašnjenja tokom dugo godina, samo je Biblija dala jasne činjenice.
Biblija nas uči da Bog ne samo da je stvorio čoveka za živu zajednicu sa svojim Stvoriteljem; već mu je i dao slobodu delovanja:
"I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu." (1. Mojsijeva 2:16)
Iako tačan opis nije moguć, ovaj vrt je očigledno bio predivno mesto zadivljujuće lepote. Sve što je čoveku bilo potrebno za zdravlje i sreću je bilo tamo u izobilju, i Bog mu je dao autoritet i dozvolu da uzme sve što mu je bilo potrebno za uživanje i upotpunjenje. Međutim, Bog je takođe dao čoveku posebno upozorenje, Njegovu prvu negativnu zapovest:
"Ali sa drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji da budeš okusio sa njega, umrećeš." (1. Mojsijeva 2:17)
To je ono što je ovo drvo bilo, i zašto je Bog dao ovu zapovest su pitanja koja nisu važna za našu temu ovde. Ono šta je zaista važno je to što je predzadnji stih rekao i objasnio u potpunosti dozvolu, o ovde u zadnjem stihu je bila jasna i stroga zabrana - "s njega ne jedi."
Mojsijeva 3 nam govori šta se desilo sledeće. Žena (kasnije nazvana Eva) je bila kušana od đavola, koji se pojavio u obliku zmije. Ovde nemamo mesta sada da razgovaramo o obliku bilo kušača bilo iskušenja. Važna stvar je:
"I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade mužu svojemu, te i on okusi." (1. Mojsijeva 3:6)
Čovek po prvi put nije poslušao Boga. Prethodno je živeo totalno poslušnim životom za sve - mudra volja njegovog Spasitelja, hodanje u savršenoj zajednici sa Njim. Sada, on nije poslušao. Greh je ušao u ljudsku istoriju. Koji je bio rezultat? Naša treća reč je:
Smrt.
Da li se sećaš Božije zapovesti?
"Ali sa drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi, jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš."
Čovek je jeo: da li je umro? Tog dana?
Pošto su Adam i Eva bili još uvek živi sledećeg dana, i svakako još mnogo godina posle toga, odgovor bi trebao biti "ne". Međutim, to bi napravilo Boga lažovom a ostatak Biblije nepotrebnim. Pravi odgovor na pitanje "Da li je čovek umro posle prvog greha?" dolazi samo kad shvatimo da smrt ne znači kraj života već odvojenje od života. Frederik Vud je napisao: "Smrt znači odvojenje, ne prekid."
Kada je Bog stvorio čoveka, On mu je "dunuo u nos duh životni; i posta čovek duša živa." (1. Mojsijeva 2:7).
Čovekov Bogom dan život bio je i fizički i duhovan i njegov odnos sa Bogom je bio održavan potpunom poslušnošću. Kada je čovek zgrešio, taj odnos je bio prekinut. Čovek je umro tog dana - postao je odvojen od Boga - u trenutku kad je zgrešio. Biblija nam govori o toj smrti na dva načina:
Prvi je duhovna smrt - odvojenje duše od Boga. Ovo je objašnjeno veoma jasno u Bibliji:
"I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu." (1. Mojsijeva 3:8)
Ovako nešto se nikada pre nije dogodilo. Do tada, Adam i Eva su bili otvoreni i srećni u prisustvu svog Stvoritelja; a sada su preplašeni i posramljeni. Prekršena zapovest značila je i prekinuto zajedništvo. Njegovom namernom neposlušnošću čovek je prekinuo vezu između sebe i Boga. Čovek je umro duhovno u trenutku kada je zgrešio, i čitamo: "I Gospod Bog izagna ga iz vrta Edemskog." (1. Mojsijeva 3:23) Ali duhovna smrt nije jedina posledica čovekovog greha.
Druga je fizička smrt - odvojenje duše od tela. Pre nego je prvi put zgrešio, Adam je bio besmrtan. Njegov odnos sa Bogom je uključivao njegovo celo biće, dušu i telo. Sada, on postaje žrtva bolesti, truleža i dotrajalosti. Bio je živa duša i živo telo, u dodiru i kontaktu sa Bogom, nevin i besmrtan; a sada je mrtva duša i umiruće telo, i njegova priča se završava sa tri neizbežne reči; podvlačeći onaj rezultat neposlušnosti - "i umre" (1. Mojsijeva 5:5)
I sada da dovedemo priču do sadašnjosti. Kao što smo malopre videli, smrt nije kraj, znači da je smrt rezultat neposlušnosti; tako da ima nešto što rezultira smrt. To nas dovodi do naše poslednje četvrte reči.
Izopačenost.
Sada možda misliš da možeš da čitaš tekst o Adamovoj i Evinoj neposlušnosti i njihovoj duhovnoj i fizičkoj smrti, onda zatvoriš svoju Bibliju i kažeš: "To nema nikakve veze sa mnom!" Ali, ti u stvari ne možeš da uradiš to, zbog dva stiha iz Biblije u 1. Mojsijevoj 5, koji stavljaju greh i odvojenje u Adamovo i naše vreme i u naše živote:
"I požive Adam sto i trideset godina, i rodi sina po obličju svojemu ...rađajući sinove i kćeri." (1. Mojsijeva 5:3-4)
Ovi stihovi nam govore jednostavno da tokom ostatka njihovih života, Adam i Eva su imali nekoliko dece. U istom poglavlju se govori o tri Adamova potomka do Nojevog vremena. Kasnije, porodično stablo se nastavlja do Avrama, Isaka i Jakova. Dvanaest generacija kasnije dolazimo do velikog kralja Davida, koji je živeo oko 1000 p.n.e. Odatle, dolazimo do generacije koja je živela do kraja Starozavetnog vremena, i eventualno do rođenja Jovana Krstitelja na početku Novog Zaveta. Za manje od 30 generacija posle toga, ti si bio rođen! To znači da ste ti i Adam povezani. Ti si njegov direktni potomak. Tvoje porodično stablo se proteže nazad do nesalomive linije prvog čoveka koji je ikada živeo na zemlji. Ali to nije sve. Zapazi veoma pažljivo reči koje sam naglasio iz stihova iz 1. Mojsijeve 5:
"I Adam... rodi sina po obličju svojemu, kao što je on."
Da li se sećaš gde smo se sreli sa ovakvim tipom jezika? To je bilo u 1. Mojsijevoj 1:27, gde piše: "I stvori Bog čoveka po obličju svojemu". Videli smo da je čovek stvoren prema moralnoj sličnosti sa Bogom, ljudski odraz Božanske prirode i karaktera. On je bio svet, kao što je i Bog bio svet. Ova ista rečenica: "po obličju svojemu", je kasnije upotrebljena za Adamovog prvog sina, i zatim za sve ostale sinove i kćeri. Adamova deca - prva koja su rođena posle Adamovog pada u greh - podelila su Adamovu prirodu i karakter; njihov status je bio isti u Božjim očima. Adamova pokvarena priroda je bila prenesena na sledeću generaciju. I kao što je on bio odvojen od Boga, zbog greha, tako, kao rezultat, sva njegova deca i potomci od toga dana su počeli da žive svoje živote u istom stanju. Biblija to stalno jasno ponavlja:
"Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja sa mnom." (Psalam 51:5)
"Zato kao što kroz jednoga čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt, i tako , smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše." (Rimljanima 5:12)
"Među kojima i mi svi željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bijasmo po prirodi deca gneva kao i ostali." (Efescima 2:3)
Ovde su očigledni razlozi za umor, nered i pogrešno delovanje današnjeg sveta. Razlog je taj što su svi ljudi potomci Adama, rođeni sa grešnom prirodom. Blez Paskal, matematički genije 17 veka i religiozni filozof, je rekao: "Rođeni smo nepravedni, jer svako teži sebi, i svako naginjanje sebi je početak nereda."
Teolozi nazivaju ovo "totalnom izopačenošću". Ovo ne znači da je svako loš koliko god može biti, niti da čovek ne može razlikovati dobro od lošeg, niti da nije sposoban da čini stvari koje su od pomoći i koje zadovoljavaju druge. Reč "izopačenost" znači neispravno ili pokvareno; "totalno" znači da ta neispravnost i pokvarenost utiču na svaki delić ljudske prirode, uključujući njegov um, volju, privrženost, savest, dispozicije i maštu. Najednostavnijim jezikom, centar čoveka nije više Bog; njegova priroda je u potpunosti neispravna i pokvarena. Biblija to ovako pokazuje:
"Srce je pokvareno više od svega i opako; ko će ga poznati?" (Jeremija 17:9)
"Jer iz srca izlaze sve pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule. I ovo je što pogani čoveka..." (Matej 15:19-20)
"...otuđeni od života Božijega zbog neznanja koje je u njima, zbog okamenjenosti srca njihovoga." (Efescima 4:18)
"... nego je nečist i njihov um i savest." (Titu 1:15)
Otpočeli smo ovo poglavlje otkrivajući da je čovekova najveća potreba da bude pravedan pred Bogom, Stvoriteljem i Suverenim vladarom univerzuma, onim koji je svet i pravedan, i nikada ne može gledati greh. Otkrivajući nešto više o prirodi i karakteru čoveka, da li vidiš dubinu tvog problema?
Rođen si daleko od Boga: nasledio si pokvarenu, palu prirodu, koja utiče na svaki delić tvog bića. Ti si mrtav duhovno i umrećeš fizički. Pred svetim i pravednim Bogom ti si odgovoran za svaki greh koji si ikada počinio, kriv si za namernu neposlušnost.
Biblija kaže: "Jer su svi sagrešili i izgubili su slavu Božju." (Rimljanima 3:23)
Ti si sagrešio.
Šta se može učiniti?
3. Neuspeh
John Blanchard
Šta se može učiniti?
Ako si primio ono što si do sada pročitao, onda je ovo pitanje koje si sigurno postavio. Rođen kao grešnik, pokvarene prirode, neuspeo da dostigneš Božje standarde, ti si duhovno odvojen od tvog Stvoritelja.
Prema rečima iz Biblije, ti si jedan od onih koji "nade nemajući, i bez Boga na svetu." (Efescima 2:12).
Zar ne postoji ništa što bi mogao učiniti?
Jedan od najvećih ljudi koji je ikada postojao je Apostol Pavle. Pre nego se izmirio sa Bogom on je živeo neobičnim i raznovrsnim životom. Rimski građanin, rođen je od Jevrejskih roditelja i odgajan je tamo gde je sada južna Turska. Kasnije se upisao na Univerzitet u Jerusalimu, gde je njegov učitelj, Gamaliel, bio jedan od vodećih učitelja u to vreme. Dok je još uvek bio mladić, Pavle (njegovo ime je tada bilo Savle) je postao privatni istraživač-detektiv za Jevrejsku Crkvu, i putovao je po celoj zemlji iskorenjujući "jeretike", bacajući ih u zatvor i ponekad ih osuđivao na smrt. Međutim, jedna stvar je dominirala Savlovim životom od početka njegovog života - briga da se izmiri sa Bogom. Kada je na kraju to učinio, Bog ga je upotrebio kao svog najvećeg od svih glasnika, kao i za pisanje bar 13 od 27 knjiga u Novom Zavetu. U jednoj od njih - Poslanica Filipljanima - Pavle se osvrće na svoj život, opisuje svoju potragu za verom, i govori o stvarima na koje se oslanjao da bi se izmirio sa Bogom. Sada,ne samo zato što Pavle piše svoju iskrenu biografiju, već je i vođen Duhom Svetim, moramo biti sigurni da primimo ono što on govori.
Evo odeljka sa pitanjem:
"... mi... ne uzdamo se u telo. Premda bih se i ja mogao uzdati u telo. Ako neko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još više: obrezan sam u osmi dan, od roda sam Izrailjeva, plemena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej, po revnosti gonitelj Crkve Božije, po pravdi zakona besprekoran. Ali sve što mi beše dobitak, smatrah za štetu Hrista radi..." (Filipljanima 3:3-7)
Ovo možda zvuči čudno i daleko od tebe i tvojih potreba, ali su ovo veoma važni stihovi i hteo bih da ih pročitaš ponovo, ovaj put u modernoj verziji Biblije, tako da ti možda ovi stihovi mogu pomoći da bolje razumeš šta oni znače:
"... i ne mećemo svoje pouzdanje u put. Ali ja bih ipak imao razloga da metnem svoje pouzdanje i u put. Ako ko misli da se može pouzdati u put, ja to mogu još više, koji sam obrezan u osmi dan, od roda sam Izrailjeva, po zakonu farizej, po revnosti progonitelj Crkve, po pravdi zakonskoj besprekoran...
Ono o čemu u ovom trenutku raspravljemo je ovo - da li postoji nešto što možeš učiniti da se izmiriš sa Bogom? U osnovi, svi ljudski napori tokom svih ovih godina se mogu svrstati u 4 grupe - rasni, ritualni, religijski i poštovanje. Sledeći svoje lično iskustvo, i sa Bogom danim uvidom u istinu, Pavle pominje sve četiri stvari u ovom tekstu. Hajde da zajedno pogledamo pažljivo svaku od njih po redu. I dok to radimo, zapamti da je njega vodio Duh Sveti da napiše ovo. Ovo je Božja Reč - za tebe!
1. Rod - neuspeh.
Pavle kaže da je on "od roda Izrailjeva, kolena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja." Šta ovo znači? Zašto je to važno za nas? Jevrejska nacija je bila izabrana od Boga da primi Njegovu reč i da je širi i deli sa ostatkom sveta. Kao što je Pavle rekao u Rimljanima 3:2: "što su im (Jevrejima) poverene reči Božije." U ovom smislu Jevreji (ili Hebreji) su bili Božiji izabrani narod, i gotovo neizbežno pošto su godine prolazile, oni su postali veoma ponosni na svoje poreklo. Počeli su da se osvrću na svoje velike pretke - patrijarhe i proroke i sveštenike i kraljeve - to je važna tačka ovde - oni su bili ponosni što imaju tako divno nasledstvo i oslanjali su se na svoje poreklo da se izmire sa Bogom.
Pavle je činio ovo. Posle svega, on se raspravljao, ne samo da je on od roda Izrailjeva, potomak Avrama (koji je takođe bio: "prijatelj Božji", Jakov 2:23) već je takođe i potomak Isaka i Jakova. I još više, on se vraća čak do kolena Venijamina, koji je dao Izraelu prvog kralja. Znači, on je tvrdio da je "pravi Jevrejin nego bilo koji drugi Jevrejin"!
Ali je na kraju shvatio da ga nijedna od ovih prednosti nije učinila pravednim pred Bogom. Naravno, to jesu bile prednosti. Kao dete, učen je da veruje u jednog istinitog Boga, vođen je redovno na mesto slavljenja, čitano mu je Pismo. Međutim, ovo ništa nije moglo promeniti činjenicu da je on potomak Adamov, rođen po Adamovoj prirodi, nasledio je Adamovu grešnu prirodu, i zbog toga nije pravedan pred Bogom od početka svog života. Pavlovim rečima:
"... kroz jednoga čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše." (Rimljanima 5:12)
Ali rasa nije bila jedini Pavlov nedostatak. Kao što je neko rekao: "Adamova krv teče u venama svakoga čoveka. Ta krv nosi sa sobom smrtnu presudu. Adam se pobunio protiv Boga; njegov krvotok je postao zatrovan, i svako od nas, kao sinovi i kćeri Adama, ima trovanje krvi. To je jedan načina da se opiše problem u svetu danas - trovanje krvi".
Da li vidiš kako se ovo veoma jasno odnosi na tebe? Bez obzira na tvoju versku pozadinu, bez obzira na tvoje predane roditelje, bez obzira na tvoje pobožne pretke, stvar je u tome da su oni, i ti, rođeni u grehu, moralnoj korupciji, daleko od Boga.
Tvoja prošlost, vaspitanje i preci su ti mogli biti od pomoći na mnogo načina, ali te oni nikada ne mogu opravdati pred Bogom. U tom smislu, rod je neuspeh.
2. Ritual - neuspeh.
Pavle kaže da je bio "obrezan osmog dana". Ovo je bila drevna Jevrejska ceremonija, postavljena po Božjim uputstvima u 1. Mojsijevoj 17:9-14, i prvo je trebala biti primenjena na Avrama i njegovu mušku decu, osam dana po njihovom rođenju, kao izvršenje posebnog zaveta sačinjenog između Boga i Avrama u to vreme. Iako nam ovo deluje pomalo čudno za sve nas danas, drevnim Jevrejima je to bio značajan znak Božjeg blagoslova za Avrama i Njegove volje da blagoslovi sve one koji su sledili Avramov duhovni put. Takođe je bio i znak da je Avram proglašen pravednim pred Bogom, njegovi gresi su oprošteni i otklonjeni. Međutim, za sve to Biblija jasno govori da sam čin obrezanja nije mogao osobu učiniti pravednom pred Bogom. To je spoljašnji i vidljivi znak, i nije automatski garantovao unutrašnje i duhovno stanje. Pavlov slučaj dokazuje ovu stavku.On je bio obrezan kada je bio osam dana star, i mnogo godina je gledao na to kao nešto što mu je pomoglo da bude pravedan pred Bogom. Međutim, kasnije u životu, kad mu je Gospod otvorio oči za istinu, video je vrlo jednostavno da je bilo moguće biti obrezani Jevrejin a da ne budeš uopšte dete Božje, i da je jedini pravi dokaz prave veze sa Bogom, u stvari, promenjen život. Evo kako je on to objasnio u pismu Hrišćanima u Rimu:
"Obrezanje pomaže ako zakon držiš, ako li si prestupnik zakona, obrezanje je tvoje neobrezanje postalo. Ako dakle neobrezanje zakona drži, zašto se ne bi njegovo neobrezanje za obrezanje uzelo? I onaj koji je od roda neobrezan i izvršuje zakon, osudiće tebe koji si slovima i obrezanjem prestupnik zakona. Jer ovo nije Jevrejin koji je spolja Jevrejin, niti je ono obrezanje koje je spolja ne telu. Nego je ono Jevrejin koji je iznutra, i obrezanje; kome je hvala ne od ljudi nego od Boga." (Rimljanima 2:25-29)
Lekcija koju ovde učimo iz ovog teksta je da nijedan čovek ne može biti pravedan pred Bogom ako učestvuje u ritualima, ceremoniji ili zavetima. Protestantske crkve uopšte, praktikuju dva obreda - krštenje i sveto pričešće. Rimokatolička crkva ima sedam - krštenje, konfirmaciju, misu, pokor, ekstremnu pobožnost, brak i pravila i uči da je ovo neophodno ili od pomoći kako bi osoba dobila spasenje.
Skoro je sigurno da si ti učestvovao u nekom od ovih događaja. Možda si bio kršten kao beba, ili si bio na konfirmaciji kao mladić. Možda si uzeo Svetu Pričest ili išao na misu, možda mnogo puta. Možda si išao na ispovedanje greha ili si položio neku žrtvu za greh, ili si pak učestvovao u nekom drugom religioznom ritualu ili ceremoniji u nadi da će ti to pomoći da budeš pravedan pred Bogom, ili da će te to dovesti bliže Njemu. Onda je ovo veoma važno da ovog trenutka treba da shvatiš ovu jednostavnu, jasnu Biblijsku istinu - da shvatiš da je sve ovo tj. bilo koji od ovih obreda ili ceremonija nema nikakvu Biblijsku osnovu ili duhovnu vrednost, i nijedna od njih nikada nije bila Božanski inspirisana da može da učini čoveka pravednim pred Bogom, i sve one zajedno nisu uspele u tome ni za jednog čoveka u istoriji. U tom smislu, ritual je neuspeh.
3. Religija - neuspeh.
Sledeća stvar koju nam Pavle govori u svojoj prvoj potrazi je da je on bio: "po zakonu farizej, po revnosti gonitelj Crkve Božije..."
Mi obično imamo veoma kritičarske misli o Farizejima, možda zbog toga što Biblija govori za neke od njih da su licemeri, o drugima da su grubi, ponosni, zavidni ili neiskreni. Međutim, nisu svi Fariseji bili moralno loši, neki su ih zaista hvalili. Fariseji su se pojavili 400 godina između Starog i Novog zaveta. Tokom tog vremena mnogo predanih Jevreja je spalo sa svojih visokih standarda vere i ponašanja. Liberalno društvo se postepeno razvijalo, i Farizeji su se protivili ovoj moralnoj i religijskoj slobodi. Ime "Fariseji" znači "odvojeni", jer su oni bili odlučni u tome da ne budu odvučeni trendovima njihovog vremena. Oni su verovali da odnos sa Bogom i poslušnost Božjim zakonima nisu samo pitanja naroda, već lične stvari svake osobe. U Novozavetno vreme, Fariseji su kontrolisali sinagoge, lokalne Jevrejske crkve, i za cele njihove živote može se reći da su umotani u religiju. Oni su striktno poštovali forme i obrede napisane u Starom Zavetu. Neki od njih su čak bili bez hrane dva dana nedeljno, iako je Stari Zavet zahtevao od njih da poste samo jedan dan. Oni su bili veoma striktni i redovni u njihovom davanju crkvi, tako da su odvajali najmanje jednu desetinu njihove zarade.
Ova istorija nam pomaže da vidimo tačno šta je Pavle rekao ovde, zato što je to bila tradicija po kojoj je uzgajan. Kada je davao svedočanstvo pred lokalnim sudom u Jerusalimu, on je rekao: "Ja sam Farisej i sin Fariseja" (Dela 23:6). Kada ga je kralj Agripa ispitivao, on je rekao: "Ja sam kao Farisej živeo po najstrožem zakonu naše vere..." (Dela 26:5). Na drugim mestima, on je govorio: "I napredovah u Jevrejstvu većma od mnogih vrsnika svojih u rodu svome, i previše revnovah za običaje svojih otaca." (Galatima 1:14).
U ljusci, Pavle je bio duboko religiozan čovek ceo svoj život, i praktikovao je svoju religiju sa velikom iskrenošću i entuzijazmom - toliko mnogo da kada je grupa ljudi nazvana Hrišćani počela ono što je on nazivao lažnom sektom, on ih je gonio svim raspoloživim snagama. Pavlova religija, bazirana (kao što je on mislio) na Reči Božjoj, je bilo nešto u šta je verovao svim svojim srcem.
Sada, on je morao da vidi da ga je to izdalo - to ga nije dovelo u pravu i živu vezu sa Bogom.
Slavni psiholog je rekao: "Čovekova religija je hrabra ponuda koju on daje kako bi povezao sebe sa stvaralaštvom i svojim Stvoriteljem. To je njegov krajnji pokušaj da proširi i kompletira svoju ličnost nalazeći pri tome uzvišeni dodatak gde on sa pravom spada". Jednostavno rečeno, religija je ljudski pokušaj da sebe učine pravednima pred Bogom. Ali ono što Biblija uči, od korice do korice, je da je taj pokušaj uvek osuđen na propast. Pavle kaže: "Čovek se neće opravdati delima zakona." (Galatima 2:16); drugim rečima, čovek se ne može opravdati pred Bogom svojim delima.
Sa svojim ogromnim naučnim i tehničkim dostignućima, čovek može savladati zemljinu težu i da ode do meseca, međutim, svim svojim snagama on ne može da savlada duhovnu gravitaciju svoje grešne prirode, i da nađe zajednički jezik sa Bogom. On nema moć nad uporištem iskušenja, greha, smrti, sigurnosti osude. Dr Vilijem E. Hoking, profesor filozofije na Harvardu, je rekao: "Čovek dovede sebe do određenog mesta i onda vidi da nema sredstva da se upotpuni. On mora biti upotpunjen nečim što je izvan njega."
Sada razmisli šta ovo znači za tebe. Sakupi u svojoj glavi sve religiozne radnje koje si ikada radio - svaku službu kojoj si prisustvovao, svaku molitvu koju si izgovorio, svaku reč iz Pisma koju si ikada pročitao, svaki trenutak vremena koji si ikada dao u religiozne svrhe. Biblija govori da ako želiš da budeš pravedan pred Bogom, sve ovo su samo beznadežni neuspesi. Oni nisu, neće i ne mogu te učiniti prihvatljivim kod Boga. Čak iako bi želeo da nastaviš sa njima redovno i iskreno do kraja svog života, otkrićeš da si još uvek u izgubljenom, duhovno mrtvom stanju u kome si rođen. Ovo te možda boli - ali u Bibliji je to jednostavno: "Jer se delima zakona ni jedno telo neće opravdati pred Njim." (Rimljanima 3:20). Pre nego razmatramo o čovekovom četvrtom neuspehu, dužan sam da ti dam dva poslednja komentara o ovome.
Prvo, govoreći da te religiozne aktivnosti ne mogu učiniti pravednim pred Bogom, ja ne govorim da su one same loše! U redu je ići u crkvu, čitati Bibliju redovno, moliti se i davati. Jasno su date kao zapovesti u Reči Božjoj. Opasnost je u tome što se mi oslanjamo na njih da nas spase, kada je spasenje Bogom dano iskustvo, a ne nešto šta je čovek stvorio!
Drugo, možda sada govoriš: "Ali, ja sam pronašao veliku pomoć u odlasku u crkvu; ili sam stvarno osećao Božje prisustvo dok sam se molio; ili, Bog mi je toliko bio stvaran u jednom trenutku". Ali, da li je to dovoljno? Da li je dovoljno da ti Bog samo deluje stvaran, ili da si samo mislio da dopireš do Njega? Biblija kaže: "Neki se put čini čoveku prav, a kraj mu je put k smrti." (Priče 14:12). Ne usuđuj se da rizikuješ i da se oslanjaš osećanja umesto na činjenice! Čista istina je da te religiozne aktivnosti ne mogu spasiti. Sveće i ispovedanja, sklonosti i ljutnje, vino i hleb, službe i pričesti, škropljenje i žrtvovanje - nijedna od ovih ne može ukloniti greh ili pomiriti te sa Bogom. U tom smislu, religija je neuspeh.
4. Dostojanstvo - neuspeh.
Poslednja stvar kojom Pavle opisuje samog sebe je u ovim stihovima u Filipljanima je da: "... po pravdi zakonskoj bih bez mane."
Šta tačno on ovde izjavljuje? Kao što smo videli, Fariseji su verovali da su Starozavetni spisi Božja reč čoveku. Ali brinulo ih je mnogo da ljudi možda nisu dobro protumačili neke zapovesti jer su želeli da ugode sebi. Pokušavajući da to spreče, uveli su njihova sopstvena striktna tumačenja, tako da umesto deset osnovnih zapovesti, oni su imali 248 pozitivnih i 365 negativnih pravila, ukupno 613! Onda su učili druge po tome da bi udovoljili Bogu, a neko je čak morao da poštuje svako pravilo u detalje.
U ovakvom stanju je Pavle bio odgajan. Čak je i mogao da pogleda nazad u prošlost i da iskreno kaže: "... po pravdi zakonskoj bih bez mane".
Ovi zakoni i tradicije su obuhvatali sve vrste religioznog, društvenog i moralnog ponašanja. Dosegnuli su u svaki delić čovekovog života, ukazujući na potrebu da bude pravedan, iskren, čist, ispravan i povezan sa Bogom. Ovo znači da, okružen već proširenim licemerstvom, nemoralnošću, pohlepom, nasiljem i sebičnošću, Pavle je uspeo u dostizanju standarda poštovanja, i dobrote više od svih drugih ljudi. On je bio iznad svih ljudi. Ali je i ovo bio neuspeh! Zbog toga što ga njegov rod, rituali i religija nisu doveli bliže Bogu, godine provedene u dobrom, čistom i pravednom životu su se pokazale neuspelim.
Bez obzira na sve tvoje pretke, pozadinu ili vaspitanje, bez obzira na ceremonije i rituale koje si izvodio, bez obzira na tvoju religiju, ma koliko si iskreno pokušavao da živiš dobrim životom, ostaje ista činjenica. Ti si duhovno mrtav. Ti si moralno pokvaren. Ti si kriv pred Bogom. Nemoćan si da spasiš samoga sebe. I na sve to moraš dodati ovo: svaki dan te dovodi 24 časa bliže trenutku smrti i danu osude kada će Bog konačno prognati svakog nespašenog grešnika iz svog prisustva zauvek, po rečima Biblije: "Vratiće se u pakao bezbožnici." (Psalam 9:17).
U ovom trenutku, to uključuje i tebe.
Ako ostaneš takav kakav si onda si beznadežan.
"Bog je ljubav."
Neko je rekao ovo u ove tri reči, koje se nalaze u 1. Jovanovoj 4:8, i 16 koje su "najrazumljivija i najuzvišenije potvrde od svih Biblijskih izjava o Božjem biću".
To nije samo da Bog poseduje ljubav kao jednu od Njegovih vrlina, ili da je ljubav jedna od stvari koje Bog vežba, već je On sam ljubav. Bog je ljubav i ljubav vodi svaku Njegovu aktivnost.
Mnogo puta je zapisano u Bibliji gde je Bog davao određenim ljudima ličnu sigurnost Njegove ljubavi prema njima, npr:
"Ja te ljubih." (Isaija 43:4)
"Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost." (Jeremija 31:3)
"Ljubim vas, veli Gospod." (Malahija 1:2)
Međutim, najbolji dokaz ljubavi Božije dolazi iz predivnog zapisa ljubavi na delu, pravo kroz stranice Biblije.
Vrati se na sami početak. Stvaranje je bilo delo ljubavi. Poslednja knjiga u Bibliji nam daje izjavu o svrsi stvaranja: "Dostojan si Gospode, da primiš slavu i čast i silu; jer si ti sazdao sve, i po volji tvojoj jest i stvoreno je." (Otkrivenje 4:11) Zato što je Bog ljubav, i stvaranje je bilo zbog Njegove slave, možemo znati da je to bio čin ljubavi. To je takođe istina za upotpunjavanje svih ljudskih potreba u Edemskom vrtu. Svi atmosferski elementi koji su činili život mogućim i prijatnim; svi biološki elementi koji su im obezbeđivali hranu; ova i sva druga upotpunjavanja koja su bila rezultat Božje ljubavi. I ponovo, Bog je iz ljubavi upozorio čoveka na jednu stvar koja bi ga povredila, jer je On želeo da da čoveku ništa manje do puninu Njegovog blagoslova.
Onda je došla čovekova neposlušnost. Šta onda? Da li ga je Bog odbacio ili uništio? Ne! Biblija kaže da: "Spasitelj Bog naš... koji hoće da se svi ljudi spasu, i da dođu u poznanje istine." (1. Timoteju 2:3-4) i u harmoniji sa Njegovom prirodom, Bog je činio sve da spasi čoveka od posledica njegovih nemarnih greha i pobune. Pišući o tome vekovima kasnije, Apostol Pavle je rekao: "Jer se pokaza blagodat Božija koja spasava sve ljude." (Titu 2:11). Reč "blagodat" znači nezaslužena milost. To nije samo lepa misao, već ljubav na delu. To nije nešto kupljeno ili zasluženo, već slobodno dato. Ovo se savršeno uklapa sa svim što smo videli do sada. Kada je čovek pao u greh postao je kriv, izgubljen i bez nade. Samo Bog može da vrati čoveka u vezu sa Njim, i od tog trenutka u Bibliji postoji zapis najveće operacije za spasenje ikada - Bog spašava krive, izgubljene i pobunjene grešnike koji ne mogu da spase sami sebe. Ovo je centralna poruka Biblije.
Dopusti mi da ti je ukratko predstavim u sledećih nekoliko stranica, ali bi prvo trebao da te upozorim. Možda misliš da je ovo samo neka drevna istorija, koja nema direktnu važnost za tebe. Ništa ne može biti dalje od istine od ovoga. Ove stranice bi mogle da te vrate Bogu i da budu sredstva koja će otvoriti tvoje razumevanje Božjih puteva spasenja po prvi put. Pročitaj ih veoma pažljivo!
Stari zavet
Posle pada čoveka u greh, pokvarenost se širila na celu ljudsku rasu: "I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle." 1. Mojsijeva 6:5. U Bibliji je onda zapisana ne samo Božja pravedna osuda greha, već i veoma značajne reči u 1. Mojsijevoj 6:8: "Ali Noje nađe milost pred Gospodom."
Bog je delovao po svojoj savršenoj pravednosti kažnjavajući greh, a sada je delovao u velikoj ljubavi kada je zaštitio čoveka od posledica njegovog greha, iako nije zaslužio to kao i ostali ljudi, i jer je bio nesposoban da spasi samoga sebe.
Nojeva priča je jednostavna ali dramatična. Bog ga je upozorio o svom pravednom planu da poplavi svu zemlju i dao mu je instrukcije da izgradi barku u koju će staviti članove svoje porodice i veliki broj životinja. Tada nailazimo na jednu od najvažnijih reči u Bibliji. U obećanju da će sačuvati one u barci, Bog je rekao Noji: "Ali ću sa tobom učiniti zavet svoj." (1. Mojsijeva 6:18). Zavet je obično neka vrsta dogovora ili nagodbe u kojoj se obe strane slažu da urade nešto za drugu stranu, tako da obe strane imaju koristi. Međutim, ovaj zavet je drugačiji. To je bio Božanski dogovor, a ne ljudska nagodba. Bog je izjavio da će blagosiljati Noja i njegovu porodicu ne zbog toga što su oni to zaslužili, ili doprineli tome, već jednostavno zbog Njegove ogromne ljubavi koja želi da to učini.
Bog je ispunio svoj zavet, i dok su ostali ljudi bili izgubljeni, Noje i oni u barci su bili spašeni, i to ne samo da nam je dalo važno poglavlje u ljudskoj istoriji, već i živu sliku Božjeg delovanja sa ljudima.
U 1. Mojsijevoj 12 susrećemo se sa sledećim važnim čovekom u istoriji Starog zaveta, Avramom (kasnije nazvan Abraham), i veoma je važno da pomenem da je Bog takođe učinio zavet sa njim. Međutim, ovaj zavet je otišao mnogo dalje nego onaj načinjen sa Nojem. Prvo, obećanja su bila veća, uključujući i obećanje zemlje za njega i njegove naslednike koja je poznatija kao "obećana zemlja" Kananska, i dostizanje vrhunca u 1. Mojsijevoj 17:8, gde Bog kaže Avramu i njegovim naslednicima: "I biću im Bog". Ovde, Bog daje obećanje da će dovesti ljude u živu vezu sa Njim. Drugo, zavet je išao dalje u tom smislu da je zahtevao posebne stvari u ličnoj veri i poslušnost Avrama i njegovih naslednika. Da bi dobili taj ogromni duhovni blagoslov obećan u zavetu, oni su morali da veruju u ono što je Bog obećao i da rade ono što Bog kaže. Ne činiti ovo bi značilo prekršiti zavet.
Mlađi od Avramova dva sina je bio Isak, i Biblija veoma pažljivo opisuje Boga kao onog koji obećava: "postaviću zavet sa njim da bude zavet večan" (1. Mojsijeva 17:19).
Zatim, idemo dalje do priče o Isakovim sinovima, Jakov, koga je Bog izabrao da nasledi velike blagoslove zaveta. Jedan događaj u Jakovljevom životu je posebno važan ovde. U 1. Mojsijevoj 35:10 piše: "I reče mu Bog: ime ti je Jakov, ali se odsada nećeš zvati Jakov, nego će ti ime biti Izrael. I nadede mu ime Izrael." Ovo je važno, zato što je Jakovljeva brojna familija ubrzo nazvana "deca Izrailja" i osnovala je prvobitno jezgro Jevrejske nacije. Ovde je ključ razumevanja Jevreja kao Božji izabrani narod, nesledstvo obećanja zaveta načinjenog sa Avramom, Isakom i Jakovom. Oni su bili izabrani od Boga da iznesu Njegovu reč ostatku sveta.
Jedan od Jakovljevih sinova, Josif, je bio prodat u Egiptu kao rob, ali mu je to išlo u prilog jer je bio postavljen za vodećeg namesnika, i kasnije su mu su priključili otac i braća. Oni su napredovali i rasli na jedinstveni način koji je posle Josifove smrti zabeležen: "I sinovi Izrailjevi narodiše se i umnožaše se, i napredovaše i osliliše se veoma, da ih se zemlja napuni." (2. Mojsijeva 1:7).
Tada, novi vladar je postavljen u Egiptu, Ramzes II. počeo je da ugnjetava decu Izrailja terajući ih da rade kao robovi. Ovo se nastavljalo u sledećih 400 godina. Ali Bog nije zaboravio svoj narod. Pod neobičnim okolnostima, Jevrejski dečak Mojsije je vaspitavan na Egipatskom dvoru u vreme kada je progon Jevreja bio toliko žestok da je naređeno da se svaka muška novorođena beba udavi. Nekoliko godina kasnije Bog je pozvao Mojsija da vodi Izrael iz Egipta u obećanu zemlju Kanan. Faraon Egipta je stalno odbijao Mojsijev zahtev da pusti Izraelce, čak i posle serije od devet katastrofa koje je Bog poslao kao osudu na Egipćane. Na kraju, u 2. Mojsijevoj 12, Bog je dao Mojsiju uputstva od večnog značaja.
Izraelcima je bilo rečeno da se pripreme za putovanje iz Egipta u pustinju. Glava svake porodice je trebalo da uzme uskršnje jagnje, da ga zakolje, i poprska krvlju dovratke i pragove svojih kuća. Te večeri, cela porodica je trebalo da jede pečeno jagnjeće meso sa beskvasnim hlebom ili gorkim zeljem, i da ostanu u kućama do jutra. Te noći Bog je obećao da će proći kroz zemlju sa osudom i ubiće provorođeno dete u svakom domaćinstvu koje nije obeleženo i poprskano krvlju: "A krv ona će vam biti znak na kućama, u kojima ćete biti, i kada vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora, kad stanem ubijati po zemlji Misirskoj." (2. Mojsijeva 12:13). Ove tri reči - "proći ću vas" - znače oslobođenje za Izraelski narod, i one su bile izrečene kako bi označile "Pashu" svake godine od tada.
Bog je učinio tačno onako kako je obećao. Smrt je prošla kroz zemlju. Svako Egipatsko domaćinstvo je bilo dodirnuto, ali je svaka kuća poprskana krvlju bila pošteđena. Faraon je odmah pozvao Mojsija i rekao mu:"Ustajte, idite iz naroda mojega i vi i sinovi Izrailjevi, i otidite, poslužiti Gospodu, kao što govoriste." (2. Mojsijeva 12:31-32). Izraelski narod je bio slobodan, oslobođen Božjom rukom u ispunjenju Njegovog zaveta sa njihovim precima.
To je bio ogroman skup ljudi - oko 600 000 čoveka pored žena i dece - i tada su počeli putovanje kroz pustinju, i posle tri meseca došli su do planine Sinaj. Tu je Bog, kroz Mojsija, podsetio narod na svoj zavet, i ljudi su načinili jedinstveni zavet na poslušnost - "A sav narod odgovori složno i reče: što je god kazao Gospod činićemo." (2. Mojsijeva 19:8). Tada je Bog dao ljudima Deset zapovesti, na osnovu činjenice da je On njihov Suvereni Gospod.
Ovo su bila osnovna pravila življenja koja su se očekivala od Njegovih zavetovanih ljudi. Pročitaj ih sada, i podseti se jedinstvenosti i visokih zahteva:
"Tada reče Bog sve ove reči govoreći:
Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga.
Nemoj imati drugih Bogova uza me.
Ne gradi sebi lika rezanoga niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje.
Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onih koji mrze na mene.
A činim milost na hiljadama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.
Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime njegovo uzalud.
Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.
Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje.
A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim.
Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.
Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj.
Ne ubij.
Ne čini preljube.
Ne kradi.
Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
Ne poželi kuće bližnjega svoga, ne poželi žene bližnjega svoga, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega." (2. Mojsijeva 20:1-17)
Novi Zavet se otvara isto onako kako se Stari Zavet završava - glasom proroka. Ovaj put njegovo ime je Jovan, poznatiji kao Jovan Krstitelj, zato što je on krštavao one koji su pokazivali iskreni dokaz da žele da se okrenu Bogu. Jovanova poruka je bila potpuno ista kao i ona u Starom Zavetu - on je pozivao ljude da promene svoje živote, da se pokaju: ali je takođe dodao novu, hitnu poruku: "Jer se približi carstvo nebesko." (Matej 3:2). Uticaj njegovog propovedanja je bio takav da su ljudi počeli da ga pitaju da li je on taj obećani oslobodilac. On je odgovorio: "Ja nisam Hristos." (Jovan 1:20). (Reč Hristos je grčka reč za Jevrejsku reč "Mesija", koja znači "pomazanik", ime koje su Jevreji dali očekivanom oslobodiocu). Jovan je tvrdio da je on samo Mesijin prethodnik kog je Isaija obećao: "Ja sam glas onoga što viče u pustinji: poravnite put Gospodnji." (Jovan 1:23). Ali i u to vreme on je objasnio da je obećani Spasitelj već rođen i da živi među njima. "On je onaj što će doći za mnom, koji bejaše preda mnom; kome ja nisam dostojan odrešiti pertle na obući njegovoj." (Jovan 1:26-27).
Sledećeg dana, čovek zvani Isus, koji je živeo u gradu Nazaretu, pridružio se gužvi da čuje Jovanovo propovedanje. U trenutku velikog uzbuđenja, Jovan je iznenada pokazao na Isusa i rekao: "Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta." (Jovan 1:29). Jevrejskom narodu, sa njihovim poznavanjem istorije Starog Zaveta, zavetu načinjenom sa njihovim očevima, princip zamene za životinju kao žrtvu za greh, i poruke proroka, značilo je samo jednu stvar - tvrdnju da je Isus Mesija, Hrist, obećani Spasitelj sveta, Božji potpuni odgovor na čovekovu najveću potrebu.
Ako si do sada čitao ovo knjigu veoma pažljivo, shvatićeš da u ovom trenutku tvoja potraga za Bogom zavisi od jednog veoma važnog pitanja: da li je Jovanova izjava istina ili laž? Ako je bila lažna, onda moraš tražiti negde drugde odgovor na tvoju potrebu; ako je bila istinita, onda je Isus odgovor! Sada moramo pogledati pažljivo na dokaz koji nalazimo o Isusu u Novom Zavetu.
1. Njegov silazak.
Ovo je očigledno važno, jer su proročanstva o Mesiji bila jasna i izrazita. Da li ih je Isusu ispunio? To možemo proveriti kroz onih šest stvari koje smo malopre naveli:
(1) Ljudsko biće rođeno od žene.
U zapisu rođenja Isusa, Biblija kaže o Njegovoj majci Mariji: "Dođe vreme da ona rodi. I rodi sina svojega prvenca." (Luka 2:6-7). Isus je rođen na normalan ljudski način.
(2) Avramov potomak.
Isusovo porodično stablo u Mateju 1 beleži Njegove pretke od Avrama.
(3) Iz Judinog plemena.
U tom istom prodičnom stablu, imenovan je samo jedan od Jakovljevih sinova - Juda (Matej 1:2).
(4) Iz Davidove kuće.
Ponovo, isto porodično stablo pažljivo i precizno uključuje "Kralja Davida" (Matej 1:6).
(5) Rođen od device.
Dok je bila verena za Josifa, čoveka koji će postati njen muž, Marija je imala neobičnu posetu Anđela, koji joj je rekao da će roditi sina. Poruka se nastavlja: "I nadeni mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se sin najvišega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca njegova; I carovaće u domu Jakovljevu vavijek, i carstvu njegovom neće biti kraja." (Luka 1:31-33). Kada je Josif otkrio da je Marija trudna, i znao je da on nije odgovoran za trudnoću, želeo je da raskine veridbu, ali mu se Gospod javio u snu i rekao: "Josife, sine Davidov! Ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga. Pa će roditi sina, i nadenuće mu ime Isus; jer će on izbaviti svoj narod od greha njihovih." (Matej 1:20-21). Da bi naglasio važnost ovoga, Matej dodaje: "A ovo je sve bilo da se izvrši što je Gospod kazao preko proroka koji govori: Eto, devojka će zatrudneti, i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuel, koje će reći: s nama Bog." (Matej 1:22-23).
(6) Rođen u Vitlejemu.
U vreme kada se Isus rodio, Marija i Josif su živeli u gradu Nazaretu, ali su okupatori Rimljani naredili da se registruje svako u kući u gradu svojih predaka. Onda čitamo: "I pođoše svi da se popišu svaki u svoj grad. Tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zvaše Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova; da se popiše s Marijom, isprošenom za njega ženom, koja beše trudna. I kad onamo bijahu, dođe vreme da ona rodi. I rodi sina svojega prvenca..." (Luka 2:3-7).
U njegovoj liniji predaka, i u detaljima Njegovog začeća i rođenja, Isus je ispunio sva proročanstva koja su bila izrečena o obećanom Mesiji.
2. Njegova dela.
Biblija sadrži malo podataka o zemaljskom životu Isusa sve dok Jovan ne pokaže na Njega kao Mesiju na početku Njegovog javnog života. Tokom sledeće tri godine On je načinio ogroman uticaj kao ni jedan drugi čovek u istoriji.
Jedan od Njegovih biografičara je otišao toliko daleko da kaže: "A ima i drugo mnogo što učini Isus, koje kad bi se redom popisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige." (Jovan 21:25).
Navešćemo neka od njih. On je lečio "isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima." (Matej 4:23). Slepilo, gluvoću, paralizovanost, bolesti povezane sa krvlju, bolesti nervnog sistema, organske poremećaje svih vrsta, sve je to lečio. Uglavnom sva izlečenja su bila momentalna, i ne postoji zapis da se bilo koja bolest povratila. Neki koji su dolazili k Njemu su bili opsednuti demonima, i demoni su bili isterivani sa istim autoritetom i moći kao i u Njegovim drugim čudesima. Bar u tri slučaja On je podigao mrtve u život: dvanaestogodišnju devojčicu (Marko 5:21-43); čoveka u gradu Nain (Luka 7:11-17); i ličnog prijatelja Lazara, koji je bio sahranjen četiri dana kada je Isus došao (Jovan 11:1-46).
Isus je otkrio istu moć i sa prirodom. Na venčanju, On je čudnovato pretvorio vodu u vino (Jovan 2:1-11). Jednom je nahranio 5 000 gladnih ljudi sa samo malo ribe i hleba (Matej 14:13-21); drugom prilikom je učinio isto za 4 000 ljudi (Matej 15:32-39). Rekao je iskusnim ribarima gde tačno može da se uhvati riba, čak iako su oni mislili da je to nemoguće (Luka 5:1-11). Dok su prelazili preko Galilejskog mora brodom, jedna Njegova reč je smirila toliko jaku buru da su se čak i najiskusiji mornari uplašili davljenja (Marko 4:35-41).
Bez sumnje, On je privlačio ogromnu javnost, i vrlo brzo su se pojavila kritičarska pitanja. Posle izlečenjja paraliptičara, kada mu je On rekao da su mu gresi oprošteni, Farisej je upitao: "Ko je ovaj što huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga?" (Luka 5:21). Kasnije, kada je oprostio grehe izuzetno nemoralnoj ženi, isto pitanje je bilo postavljeno: "Ko je ovaj što i grehe oprašta?" (Luka 7:49). Kada je Irod Antipa, vladar Galileje, čuo priče o Isusu, on je upitao :"Ko je taj o kome ja takva čudesa slušam?" (Luka 9:9). Tokom Njegove poslednje posete Jerusalimu, rečeno nam je: "Uzbuni se sav grad govoreći: Ko je to?" (Matej 21:10).
Ovo je veoma važno pitanje. Malopre, videli smo proročanstvo koje se odnosi na dolazećeg Mesiju kao "Emanuel", koje znači "sa nama Bog", označavajući da će sam Bog doći da bude Spasitelj ljudi. Isaija je rekao istu stvar ovako: "Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni. Bez kraja će pasti vlast i mir na prestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada doveka. To će učiniti revnost Gospoda nad Vojskama." (Isaija 9:6-7).
Ali, da li u stvari, Novi Zavet kaže da je Isus bio ne samo čovek, već Bog? Videli smo da Njegovi preci i dela ukazuju na to. Ali evo i trećeg dokaza:
3. Njegove izjave.
Nemoguće je čitati Novi Zavet bez da primetite koliko je Isus govorio o sebi. Džon R.V. Stot je rekao u svojoj knjizi "Osnovi Hrišćanstva": "Ovo ga odmah odvaja od svih drugih velikih učitelja u svetu. Oni se sami unazađuju, a Isus sam napreduje. Oni ukazuju na nešto dalje od njih i kažu: To je istina, koliko ja vidim; sledite to. Isus kaže: "Ja sam istina, sledite me." Nijedan drugi osnivač etničkih religija se nije usudio da kaže ovako nešto". Hajde da pogledamo neke od izjava koje je Isus rekao o Sebi:
(1) O Njegovom poreklu.
Iako je rođen normalno, On tvrdi da Njegov život nije počeo u Vitlejemu. U Jovanu 6:38 On kaže Jevrejeima: "Vi ste od nižih, ja sam od viših; vi ste od ovoga sveta, ja nisam od ovoga sveta". U Jovanu 8:42, On dodaje: "Jer ja od Boga iziđoh i dođoh". On se namerno odvajao od ostatka sveta.
(2) O Njegovom ispunjenju Starozavetnih proročanstva.
Novozavetni pisci stalno pokazuju Isusa kao ispunjenje Starozavetnih proročanstava, i vrlo je očigledno da se On složio sa ovim. Jednom je rekao: "Pregledajte Pisma, jer vi mislite da imate u njima život večni; i ona svedoče za mene." (Jovan 5:39). Drugim rečima, on je tvrdio da je Stari Zavet ukazivao na Njega. Ponovo, tokom službe u sinagogi u Nazaretu, On je čitao na glas iz Starog Zaveta proročanstvo o Mesiji u Isaiji 61:1-2: "Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza da javim Evanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpustim sužnje; I da propovedam prijatnu godinu Gospodnju." (Luka 4:18-19). Pošto je pažnja svih ljudi bila prikovana za Njega, On je nastavio: "Danas se izvrši ovo pismo u ušima vašima." (Luka 4:21). Njihovo značenje nije moglo biti jasnije.
(3) O Njegovim čudima.
Čuda su bila izdvojena u Starom Zavetu, ali je Isus radio ono što se zove: "Veliki juriš na sile zla i bolesti." Druga važna razlika je bila da Stari Zavet nikada nije ukazao na osobu koja ih je činila, Isus je to učinio sa Njegovim čudima: "Dela koja tvorim ja u ime Oca svojega ona svedoče za mene." (Jovan 10:25).
(4) O Njegovom učenju.
Malo njih bi stavilo u razmatranje da su moralna učenja Isusa bila najbolja od svih. Čak su i Njegovi neprijatelji priznali: "Nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek." (Jovan 7:46). Ali nije samo šta je On rekao već kako je govorio da je uplašio ljude.Bili su imresionirani ne samo kvalitetom Njegovih reči, već njihovim autoritetom. Na kraju Njegove "Propovedi na gori", čitamo: "Divljaše se narod nauci njegovoj: jer ih učaše kao onaj koji vlast ima, a ne kao književnici." (Matej 7:28-29). U Kapernaumu: "I čuđahu se nauci Njegovoj, jer Njegova beseda beše silna." (Luka 4:32). Međutim, sam Isus, govoreći o događajima o svršetku sveta, nadvisio je sve ove izjave govoreći: "Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći." (Matej 24:35). On je tvrdio da su Njegove reči večno istinite, važeće za sva vremena i nemoguće ih je pobiti!
(5) O Njegovom karakteru.
Veliki religiozni ljudi ne vole da hvale sami sebe. I što više shvataju svetost i veličinu Boga, to više vide svoje grehe i slabosti. Apostol Pavle, na primer, piše: "jer sam ja najmlađi među Apostolima, koji nisam dostojan nazvati se Apostolom." (1. Korinćanima 15:9). Međutim, Isus, koji je neprestano učio o poniznosti, neprestano je govorio da je bezgrešan. Jednom je to ovako rekao: "Jer ja svagda činim što je Njemu (Bogu) ugodno." (Jovan 8:29). Kada je On izazvao religiozne i kritički raspoložene Jevreje: "Koji me od vas kori za greh?"(Jovan 8:46), oni su odgovorili da On mora da je lud - ali nisu odgovorili na ovo pitanje! Ponovo, govoreći o moći đavola nad običnim ljudima, On je rekao: "I u meni nema ništa." (Jovan 14:30). Što se tiče Božjeg zakona, životu drugih i kušnjama đavola, Isus je stalno tvrdio da je bez greha.
Ponovo, ovo su potvrdili svedoci. Apostol Jovan opisuje Isusa kao: "Reč" i kaže "U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč" dodajući "I reč postade telo i useli se u nas..." (Jovan 1:14). Apostol Pavle govori o Hristu kao: "Koji je nad svima Bog je Boga blagosloven vavijek." (Rimljanima 9:5), i "koji je obličje Boga što se ne vidi." (Kološanima 1:15); i "u njemu živi svaka punina Božanstva telesnog" (Kološanima 2:9), i da: "Bog se javi u telu." (1. Timoteju 3:16); on ga opisuje kao "Gospoda našega Isusa Hrista ...blaženi i jedini silni car nad carevima i gospodar nad gospodarima." (1. Timoteju 6:14-15).
Svi ovi dokazi ukazuju na samo jedan zaključak: "Da je onaj zaista spas sveta, Hristos." (Jovan 4:42).
Videli smo malopre da su zaveti u Starom Zavetu i žrtve bili samo privremeni, i da se težilo novom zavetu. Bog je obećao: "Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim novi zavet." (Jeremija 31:31), i On je rekao da će taj zavet biti toliko važeći da, bar koliko se tiče onih koji će tu biti uključeni: "Jer ću im oprostiti bezakonja njihova i greha njihovih neću više pominjati." (Jeremija 31:34).
Imajući ovo na umu, nalazimo izvanrednu izjavu u Jevrejima 12:24, koja kaže da je Isus "posrednik novog zaveta". Uloga posrednika je da pomiri dve strane i Biblija uči da je to razlog zašto je Isus došao, da vrati čoveka u vezu sa Bogom kroz ovaj novi zavet. Ovo je razlog zašto se drugi deo Biblije zove: "Novi zavet Gospoda našega i Spasitelja Isusa Hrista." - reč "Zavet" znači u stvari "sporazum". Isus je rekao: "Jer je sin čovečiji došao da nađe i spase što je izgubljeno." (Luka 19:10); "Jer Bog ne posla sina svojega na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroz nj." (Jovan 3:17); "Jer ja ne dođoh da sudim svetu, nego da spasem svet." (Jovan 12:47). Apostol Pavle je potvrdio "Istinita je reč i svakoga primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike." (1. Timoteju 1:15); i Apostol Jovan dodaje: "I znate da se on javi da grehe naše uzme." (1. Jovanova 3:5). Kako je ovo uradio?
Možemo ukratko sumirati Novi zavet rečima da su četiri Evanđelja Isusove biografije, Dela Apostolska nam govore o godinama posle Njegove smrti, Poslanice nam daju učenje koje prati sve ovo, i poslednja knjiga u Bibliji (Otkrivenje), ponekad simboličnim jezikom, sadrži događaje vezane za kraj sveta.
Ono što je važno o Novom zavetu je da se veoma mnogo bavi smrću Isusa. Izračunato je da 2/5 Evanđelja po Mateju, 3/5 Markovog evanđelja, 1/3 Lukinog evanđelja i skoro jedna polovina Jovanovog evanđelja sadrži događaje poslednje nedelje pre Isusovog raspeća. Apostoli su takođe to naglasili. Pavle na primer, kaže: "Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista." (Galatima 6:14); "jer nisam mislio da znam šta među vama osim Isusa Hrista, i toga raspeta." (1. Korinćanima 2:2); i "jer vam najpre predadoh što i primih da Hristos umre za grehe naše, po pismu." (1. Korinćanima 15:3). Novi zavet stalno naglašava smrt Isusa kao "najveću važnost", i poslednje reči dolaze od Isusa, koji je , govoreći o svojoj smrti, rekao:"Ali zato dođoh na čas ovaj" (Jovan 12:27). Isus je rekao da su Njegovo rođenje, život, učenje i čuda bili spremanje za jedan veliki cilj Njegovog dolaska na zemlju - Njegova smrt. Šta je toliko važno u tome?
Prvo, Isusova smrt je bila dragovoljna
Jasno je da On nije morao da umre, jer je bio nevin za lažne optužbe protiv Njega. Štaviše, On nije morao da umre. On je imao moć da pobedi sve one koji su težili da ga unište. U Jovanu 10:18, On je rekao za svoj život: "Niko ga ne otima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem. Vlasti imam položiti ga i vlast imam uzeti ga opet." Tokom Njegovog hapšenja, Petar je uzeo mač i napao jednog od onih koji su ga hapsili, ali ga je Isus zaustavio, dodajući: "Misliš li da ne mogu sad umoliti oca svojega da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela?" (Matej 26:53). Ovde je jasno - Isus je dragovoljno umro. Čak, u jednom smislu, On je trebao da umre, jer je to bila srž Božjeg plana spasenja. Proročanstva u Starom zavetu govore mnogo o Njegovoj smrti. Evo nekoliko, navedenih u isto vreme sa citatima iz Novog zaveta šta se zaista dogodilo.
"Daju mi žuč da jedem, i u žeđi mojoj poje me octom." (Psalam 69:21)
"Dadoše mu da pije ocat pomešan sa žuči." (Matej 27:34)
"I bi metnut među zločince" ( Isaija 53:12)
"Tada raspeše s njim dva hajduka, jednoga s desne strane a jednoga s leve strane" (Matej 27:38)
"Postadoh podsmeh njima; videći me mašu glavama svojim svojim." (Psalam 109:25)
"A koji položahu hiljadu na nj mašući glavama." (Matej 27:39)
"I za zločince se moli" (Isaija 53:12)
"A Isus govoraše: Oče! oprosti im; jer ne znaju šta čine." (Luka 23:34)
"Probodoše ruke moje i noge moje" ( Psalam 22:16)
"I raspeše ga..." (Matej 23:25)
"Dele haljine moje među sobom." (Psalam 22:18)
"I kad ga raspeše, razdeliše haljine njegove i za dolamu moju bacaju žreb" bacajući kocke za njih ko će šta uzeti" (Marko 15:24)
"Čuva Gospod sve kosti njegove." (Psalam 34:20)
"A onda dođoše vojnici, i prvome dakle prebiše nijedna se od njih neće slomiti" golijeni i drugome raspetom s njim. A došavši na Isusa, kad ga videše da je već umro, ne prebiše mu golijeni" (Jovan 19:32-33)
U ovom veličanstvenom ispunjenju proročanstva, napisanim stotinama godina pre događaja, Božji plan je izveden prema Njegovoj savršenoj volji. Kao što je Apostol Pavle rekao: "Ovoga određenim savetom i promislom Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste." (Dela 2:23).
Kako je Isusova smrt mogla biti neizbežna ali ipak dobrovoljna? Postoji samo jedno objašnjenje - Božja volja je bila Njegova volja. Iako se kao čovek uvijao zbog užasne agonije, On je bez obzira na to bio "postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove." (Filipljanima 2:8), po Njegovoj Božanskoj, večnoj volji.
Drugo, Isusova smrt je bila zamenička
To je bilo umesto drugih. Postoji i drugi razlog zašto On nije trebalo da umre: pošto je bio bez greha, smrt nije imala pravo na Njega. Smrt je rezultat greha, ali pošto Isus nije imao nijedan svoj greh, On je onda morao da umre zbog greha drugih, zauzimajući njihovo mesto, noseći kaznu i kažnjavanje zbog njihovih greha. Ovo je potvrđeno u Starom zavetu, rečima Isusa, i učenjima Apostola:
Stari Zavet
"Ruženja onih koji tebe ruže padaju na me." (Psalam 69:9)
"Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo." (Isaija 53:5)
Isusove reči
"Kao što ni sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da dušu svoju u otkup da za mnoge." (Matej 20:28)
"I hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ti dati za život sveta." (Jovan 6:51)
Učenja Apostola
"Hristos umre za gerhe naše." (1. Korinćanima 15:3)
"Tako se i Hristos jednom prinese, da uzme mnogih grehe." (Jevrejima 9:28)
"Jer i Hristos postrada za nas... koji grehe naše sam iznese na telu svom na drvo." (1. Petrova 2:21 i 24)
"Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike." (1. Petrova 3:18)
Kada je Hristos umro na krstu, On je zauzeo mesto krivih grešnika, voljno noseći njihovu kaznu. Ovo je bio vrhunac tog plana spasenja kog je Bog postepeno otvarao kroz Starozavetne rituale i ceremonije. Tu je bila Pasha, na primer, sa zaklanim jagnjetom i pragovima poprskanim njegovom krvlju. Noć pre Njegove smrti, Isus je proslavio Pashu sa svojim učenicima, i tokom te poslednje zajedničke večere - sada nazvane "Tajna večera" - On je uzeo hleb i vino i dao im govoreći: "Uzmite, jedite; ovo je telo moje... jer ovo je krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštanja greha." (Matej 26:26 i 28). Čineći ovo, On je koristio hleb i vino da pokaže da Stari zavet prolazi u korist Novog, sa Njim kao Jagnjetom čije je prolivanje krvi bilo da zaštiti mnoštvo ljudi od srdžbe Božje. Ovo je ono šta je Apostol Pavle mislio kada je napisao: "Jer i Pasha naša zakla se za nas, Hristos." (1. Korinćanima 5:7).
Onda, pod Starim zavetom, primetili smo veliki Dan Pomirenja, kada je sveštenik, priznavajući grehe ljudi, položio svoje ruke na glavu žrtvene životinje, čija se smrt onda prihvatala umesto kazne za ljudske pogreške. U Novom Zavetu, Isus je "Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta" (Jovan 1:29), i Pavle kaže da Njegovom smrću "Hrist ...predade sebe za nas u prilog i žrtvu Bogu" (Efescima 5:2).
Postoje i druga dva veoma važna načina gde smrt Isusa potvrđuje Starozavetno učenje o Božjoj prirodi.
Prvo, krst otkriva Božju savršenu svetost i pravdu. Bog je rekao da "prašta bezakonje" (1. Mojsijeva 34:7) i jedan od proroka kaže o Bogu: "čiste su oči tvoje da ne možeš gledati zla, i bezakonja ne možeš gledati." (Avakum 1:13). Jedino mešanje Boga sa grehom je osuda greha; On ga ne može podneti nikako i oseća prema njemu samo pravedničku srdžbu. Sada kada je Isus umro na krstu, On je poneo na svom telu greh i krivicu mnogih. Pavle kaže da On: "nas radi učini grehom" (2. Korinćanima 5:21) - da je Isus, kroz Njegovu smrt postao istinski predstavnik grešnika. Ipak, ako je ovo istina, i Bog je svet i pravedan i ne može trpeti greh, Isus je morao patiti ne samo fizičku već i psihičku kaznu za greh - tj. odvojenje od Boga, koja je uzvišena kazna za greh. Približavajući se trenutku fizičke smrti, Isus je zaplakao: "Bože moj ! Bože moj! Zašto si me ostavio?" (Matej 27:46). Niko se nikada nije udubio u bit te predivne izjave, koja nam govori o jedinom putu kada su se prva i druga Osoba Svetog Trojstva razdvojile, i Sveti i pravedni Bog na nebu okrenuo Njegova leđa Sinu na zemlji. Isus Hrist, Bog u ljudskom obliku, umro je samo telesno, ali je takođe izdržao i ispustio Božanski gnev koji je počivao u Njemu umesto onih čije je grehe nosio. Kao što Isaija kaže: "Bio je ostavljen od Boga i ožalošćen." Zastani za trenutak i razmisli o tome! Bog ne može da pređe preko zla. Sav greh - svi tvoji gresi - moraju biti kažnjeni. Bog je Bog apsolutne svetosti i krajnje pravednosti.
Drugo, krst otkriva Božju predivnu ljubav. Starozavetno otkrivenje Božje ljubavi je postalo još jasnije u Novom Zavetu, i najjasnije od svega je krst. Isus je rekao: "Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao..." (Jovan 3:16). Pavle je napisao: "Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grešnici umre za nas." (Rimljanima 5:8); Jovan je dodao: "Potom poznasmo ljubav što on za nas dušu svoju položi" (1. Jovanova 3:16) i "u ovom je ljubav ne da mi pokazasmo ljubav k Bogu, nego da on pokaza ljubav k nama, i posla sina svojega da očisti grehe naše." (1. Jovanova 4:10).
Ovde je najveličanstveniji čin ljubavi u istoriji. Isus Hrist, bezgrešni Sin Božiji, došao je na svet koji je On stvorio, da spasi grešne, bespomoćne grešnike od kazne za njihov greh. Bio je odbačen od većine ljudi koji su ga videli i čuli. Bogohulili su na Njega, izdali su Ga i na kraju Ga natakli na rimska vešala na mučni čin ubistva. Ipak, On je dragovoljno sve to izdržao zbog Njegove prevelike ljubavi koja je težila oproštenju čak i Njegovim najgorim neprijateljima.
Hteo bih sada da te pitam jednostavno ali ipak ozbiljno pitanje. Koja je tvoja reakcija na Božju ljubav pokazanu u Isusovoj smrti? Pokušaj da se podsetiš iskreno kakva si ti osoba. Da li si sebičan? neiskren? nečist? ponosan? zavidan? pohlepan? neljubazan? kritičan? ljubomoran? Jedno je sigurno - nisi dao Bogu mesto koje mu sa pravom pripada u tvom životu. Nisi Ga voleo svim svojim srcem, dušom, umom i snagom. Sada pogledaj na Isusa koji umire na krstu. Razmisli o fizičkoj agoniji tokom tih sati: Njegova glava je bila probodena trnovom krunom; Njegova leđa su bila odrana od biča koji je ostavio krvave tragove; Njegove ruke i stopala su bila probodena i zakucana za drveni krst, tako da je On visio tamo potpuno go ispred ogromne mase ljudi,na upeklom suncu. Onda na to dodaj patnju koju mi nikada nećemo moći razumeti - duhovna agonija odvojenja od Njegovog večnog Oca, nošenje pune težine kazne za greh. Uporedi tvoj greh i Njegovu patnju - i onda se seti da je Isus patio i umro zbog Njegove prevelike ljubavi prema grešnicima.
Dozvoli mi da te pitam još jednom: koja je tvoja reakcija? Da li vidiš da si ti lično umešan u krst? Pavle je rekao: "Sin Božji, kojemu omiljeh, i predade sebe za mene." (Galatima 2:20). Da li možeš reći ovo? Da li reči Čarlsa H. Gabrijela imaju neko značenje za tebe?:
"Stojim zadivljen ljubavlju koju mi Isus nudi, zbunjen zbog milosti koju mi On tako slobodno predlaže; drhtim pri saznanju da je On zbog mene bio razapet - da je zbog mene, grešnika, On patio, krvario, umro. Oh, tako je divno što se On brine za mene, toliko da je umro za mene! Oh, to je divno, predivno za mene!
Treće, Isusova smrt je bila pobednička
Grčki filozof Aristotel je jednom rekao: "Smrt je užasna stvar, zbog toga što je to kraj." i Sir Artur Kejt je izjavio: "Ništa dalje. Život se završava kao sveća koja se topi". Milioni ljudi je izjavilo o svojim beznadežnim verovanjima, ali kada čitamo priču o Isusu mi otkrivamo da Njegova smrt nije bila kraj; nešto je usledilo posle toga. Isus je oživeo tri dana pošto je umro i bio sahranjen. Isusovo vaskrsnuće nije samo teorija, tajanstveno verovanje ili duhovna tema, već istorijska činjenica: "Hristos umre za naše grehe... bi ukopan... usta treći dan." (1. Korinćanima 15:3-4).
Dokaz je predivan.
Kada su Isusu ustanovili smrt, Njegovo telo je bilo stavljeno u grob koji je pripadao Josifu iz Arimateje. Pošto je čuo da je za Isusa bilo prorokovano da će ponovo ustati posle tri dana, Pilat je postavio naoružane stražare da spreče da iko ukrade telo i raširi glasine o uskrsnuću. Da bi se duplo osigurao, grobnica je bila zapečaćena velikim kamenom, i stavljen je na nju pečat. Izgledalo je kao da je to bilo poslednji put da je svet video Isusa, međutim, tri dana posle toga dokazi su se sakupljali i vodili su k samo jednom zaključku - Isus je ustao iz mrtvih. Evo nekoliko dokaza:
(1) Grob je bio prazan.
Čak su i Isusovi neprijatelji to priznali. Učenici nisu mogli da ukradu telo bez da savladaju stražare, a nije bila prijavljena nikakva borba niti uznemiravanje.
(2) Mrtvo telo više nikada nije bilo viđeno.
Da su vlasti sklonile telo onda bi oni time naveli ljude da pričaju o uskrsnuću.
(3) Isus je stalno bio viđen živ.
Pojavio se najmanje jedanaest puta - Mariji Magdaleni (Marko 16:9); nekolicini žena (Matej 28:9); dvojici učenika (Luka 24:15); desetorici učenika u gornjoj sobi (Jovan 20:19); jedanaestorici učenika na istom mestu nedelju dana kasnije (Jovan 20:26); jedanaestorici učenika u Galileji (Matej 28:17); učenicima na obali (Jovan 21:1); Petru (Luka 24:34); ispred 500 ljudi odjednom (1. Korinćanima 15:6); Jakovu (1. Korinćanima 15:7); i Pavlu (1. Korinćanima 15:8).
(4) Učenici su bili promenjeni.
Posle raspeća oni su bili tako zbunjeni da su se zatvorili "zbog straha Jevrejskoga" (Jovan 20:19). Ali, uskoro su propovedali uskrsnuće svuda, i bili su spremni pre da umru (više njih je i umrlo) nego da se odreknu istine koju su videli svojim rođenim očima.
(5) Nedelja je bila postavljena kao dan slavljenja.
Kao predani Jevreji, prvi učenici su slavili Sabat, poslednji dan u nedelji; sada promenjen u prvi dan, dan kada je Isus ustao iz mrtvih. Samo nešto od tolike važnosti je moglo da dovede u pitanje običaj koji je poštovan vekovima.
(6) Prva crkva je cvetala u Jerusalimu.
Biblija svedoči: "i množaše se vrlo broj učenika u Jerusalimu. I sveštenici mnogi pokoravahu se veri." (Dela 6:7). Nešto zaista predivno se moralo dogoditi da je preokrenulo protivljenje i mržnju u veru i ljubav.
(7) Mnogi eksperti nalaze da su Biblijski dokazi van svake rasprave.
Evo dva od mnogih primera koje možemo citirati. Sir Edvard Klark, autoritet Dokaza, jednom je proučavao uskrsnuće, i kao rezultat napisao: "Za mene, zaključak je ubedljiv. Svaki put sam Velikom Sudu obezbedio presudu na dokaz ni približno tako prisiljen. Iskreni svedok je uvek bezazlen i prezire posledice. Dokaz za Evanđelje uskrsnuća je takvo. Kao advokat, prihvatam ga bez rezervi kao svedočanstvo iskrenih ljudi za činjenice koje su se mogle potkrepiti dokazima", 9. Aprila 1939. rukovodilac za Pravdu Ben C. Hilard, sa Vrhovnog Suda Kolorada, je predsedavao kada su izneti dokazi o Isusovom uskrsnuću. On je pažljivo razmatrao svaki legalan dokaz i na kraju dao sledeći izveštaj: "Večeras su nam dati bezbrojni dokazi za činjenicu Isusovog uskrsnuća, i moramo odlučiti da je Hrist zaista ustao iz mrtvih, zaista i u istini." Isus Hrist je ustao iz mrtvih, "zaista i u istini"- slede dve stvari kao rezultat toga.
Prvo, Njegove reči su potvrđene.
U Mateju 16:21 piše: "Otada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i od glavara svešteničkih i književnika, i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati". Malo kasnije, u Mateju 20:18-19, On je rekao svojim učenicima: "Evo idemo u Jerusalim, i sin čovečiji biće predan glavarima svešteničkim i književnicima, i osudiće ga na smrt; i predaće ga neznabošcima da mu se rugaju i da ga biju i razapnu; i treći dan ustaće." Govoreći o svom telu u Jovanu 2:19, On je rekao Jevrejima: ''Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti", i na još nekoliko mesta je jasno predvideo Njegovo uskrsnuće. Ispunjenje ovih proročanstava Ga odvaja od običnih ljudi. Ali je Isus rekao da On "mora da ide u Jerusalim... i da ga razapnu... i da ustane treći dan". Zašto "mora"? Zato što je u Starom Zavetu prorokovano ne samo rođenje i smrt Mesije, već i Njegovo uskrsnuće: "Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi trulost." (Psalam 16:10). Pavle je takođe povezao smrt i uskrsnuće Isusovo sa Starozavetnim proročanstvima govoreći da:"Hristos umre za grehe naše po pismu... i da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu" (1. Korinćanima 15:3-4) i "A posvedočen silno za sina Božjega Duhom svetinje po vaskrsenju iz mrtvih, Isusu Hristu Gospodu našemu." (Rimljanima 1:3-4).
Drugo, Njegovo delo je završeno.
Nešto malo pre Njegove smrti, Isus se molio: "Oče... ja tebe proslavih na zemlji: posao svrših koji si mi dao da radim." (Jovan 17:1,4). Ovaj "posao" je uključivao otkrivanje čovečanstvu nešto više o Božjoj prirodi, davanje Njegovog učenja, i obuka i priprema učenika za njihov posao u prvoj crkvi, ali centralni "posao" je bio ljudsko spasenje. Ovo je jedino moglo biti zauzimanjem čovekovog mesta u odvojenju od Boga, i kada je Isus rekao: "svrših posao" On je govorio o trenutku kada će On biti prikovan na krstu umesto grešnika. Kada je, pre nego je umro, rekao: "Svrši se" (Jovan 19:30); to nije bio žalostan plač, već trijumf. Možda se On u tom trenutku prisećao prvog zaveta milosti koji je načinjen sa čovekom, godina zarobljeništva u Egiptu, zaveta sa Mojsijem, davanja Deset Zapovesti, mnoštva rituala i ceremonija, hiljada životinja ubijenih radi Starozavetnih žrtava, službe proroka, sveštenika i kraljeva, i propovedanja Jovana Krstitelja. Sve ovo je ukazivalo na Njega, i Njegov život na zemlji je ukazivao na ovaj uzvišeni događaj koji se dogodio i bio spreman u Božjim mislima "od postanja sveta" (Otkrivenje 13:8). Ovo je bio trenutak istine, kada je najuzvišeniji posao bio izvršen. I kako mi znamo da je zaista izvršen? Uskrsnućem!
Dozvoli mi da ti to ilustrujem. Pre mnogo godina, naša zemlja je imala jednu vrstu kazne "zatvorenik - dužnik", na koju su bili osuđeni ljudi koji su dugovali novac. Ako slučajno nisu mogli da pronađu dužnika, onda su zatvarali onoga ko je garantovao za njega. Sada, predpostavimo da sam se ja zadužio, a onaj ko je garantovao za mene je zatvoren umesto mene, i kasnije ja ga sretnem na ulici kao slobodnog čoveka. Tada bih bio siguran da je moj dug isplaćen, zato što je čovek koji je bio zatvoren umesto mene sada na slobodi. Na mnogo veličanstveniji način, činjenica da je Isus vaskrsao iz mrtvih dokazuje da je Božja pravda zadovoljena smrću Njegovog sina umesto grešnika. Zakon ne može više da osuđuje one za koje je Isus umro. Pavle govori da je Bog: "Izbrisavši pismo uredbe koja beše protiv nas, i to uzevši sa srijede prikova ga na krstu." (Kološanima 2:14). Uskrsnuće dokazuje da je Isus efikasno izvršio posao spasenja. Njegova smrt je bila pobednička! Odmah u sledećem stihu Pavle kaže da je Isus svojom smrću: "...i svukavši poglavarstva i vlasti izvede ih na ugled slobodno, i pobedi ih na njemu." (Kološanima 2:15). To je bio trijumf Božje ljubavi i pravde nad silama zla, obezbeđujući Njegovu savršenu pomoć za čovekovu krivicu i greh, i osnove po kojima čovek može postati prevedan pred Bogom.
Hajdemo da sada ukratko pogledamo nekoliko načina kojima Biblija opisuje rezultate Isusove smrti i uskrsnuća. Prepušten samom sebi, čovek je kriv, izgubljen, odvojen od Boga i krajnje bespomoćan. Šta se dešava kada se Hristova smrt i uskrsnuće primene na njega?
(1) On je opravdan.
Čovek zvani Vildad je jednom postavio najzbunjujuće pitanje od svih pitanja: "Kako će čovek biti pravedan pred Bogom?" (Jov 25:4). Kako ikada može biti moguće za čoveka da bude proglašen "nije kriv" od Boga kada je rođen kao grešnik i kada je kriv za greh? Gledano sa druge strane , kako Bog može kazniti greh i onda povratiti osudu grešnika, proglašavajući ga slobodnim od krivice? Samo Bog može dati odgovor, i On je to uradio životom i smrću Isusa Hrista koji je igrao ulogu čoveka. Kada Bog proglašava čoveka pravednim u Njegovim očima, On to čini na osnovu života i smrti Onoga ko je to uradio umesto njega. Neko je rekao:
Zato što je bezgrešni Spasitelj umro
moja kriva duša je oslobođena
jer Bog, pravedni, je zadovoljen
pogledom na Njega, i oprostio mi.
Ovo je van našeg razumevanja, ali je ipak jasno učenje Novozavetnih pisaca. Apostol Pavle kaže: "Isus Hrist Gospod... koji se predade za grehe naše, i ustade za opravdanje naše." (Rimljanima 4:24-25); on piše o onima koji se "opravdaste imenom Gospoda našega Isusa Hrista" (1. Korinćanima 6:11); i takođe "blagodat i čovekoljublje spasa našega Boga" kojom se "opravdasmo blagodaću njegovom" (Titu 3:4,7). Objašnjavajući značenje reči "opravdan", neko je rekao da to znači "kao da nikada nisam zgrešio": ali ipak znači i mnogo više od toga. Kada je čovek proglašen opravdanim od Boga, Bog ne samo da ga računa kao onog ko "nije kriv", već i kao pravednog u Njegovim očima. Bog tretira opravdanog čoveka kao jedno sa Hristom i zato svo Hristovo delo pripada njemu kao da je to njegovo. Dobiti Hristove smrti su njegove kao i one iz Njegovog života. Hristova smrt pokriva kaznu za svu njegovu neposlušnost, dok Hristova pravednost - Njegova usaglašenost sa Očevom savršenom voljom - je pravednost koju Bog poklanja svakom verniku. Što se kazne tiče, Bog gleda na smrt Hristovu i kaže: "Dovoljno je"; što se tiče našeg prihvatanja, Bog gleda na Hristovu poslušnost i kaže: "Zadovoljan sam". Kao rezultat, grešnik nije samo pošteđen kazne već je i doveden u zajednicu sa Bogom. On nije samo oslobođen iz zatvora, već je dobrodošao u srce porodice kao dete Božje. Apostol Pavle kaže: "Opravdavši se dakle verom, imamo mir sa Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista. Kroz njega i pristup nađosmo verom u ovu blagodat u kojoj stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božje." (Rimljanima 5:1-2).
Kako je ovo divno! - i sve to zbog predivne ljubavi Gospoda Isusa Hrista prema nezaslužnim grešnicima.
(2) On je otkupljen.
Isus je učio da je On došao da oslobodi ljude, i kada su ga pitali zašto je to bilo potrebno, On je odgovorio: "Zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini greh rob grehu." (Jovan 8:34). Apostol Petar je takođe rekao da su ljudi "robovi pogibli", dodajući "jer koga ko nadvlada onaj mu i robuje." (2. Petrova 2:19). Čovek ne samo da je rođen grešan, već je i zarobljen grehom da se ne može sam osloboditi. On je vezan svojom grešnom prirodom sebičnim, bezbožnim željama njegovog srca. Ovo je pozadina jedne od najvećih reči u Bibliji - "otkupljenje". Otkupiti znači osloboditi plaćanjem cene ( obično se to zove otkupnina), i ovo nas dovodi do jedne od najdivnijih istina u Novom Zavetu. Isus objašnjava svrhu Njegovog dolaska na svet govoreći: "Jer sin čovečiji nije došao da da mu služe, nego da služi, i da da dušu svoju u otkup za mnoge." (Marko 10:45), i Pavle to podvlači ponovo i ponovo. On kaže da: "posla Bog sina svojega jedinorodnoga, koji je rođen od žene i pokoren zakonu, da iskupi one koji su pod zakonom" (Galatima 4:4-5); i da "spas naš Isus Hrist koji je dao sebe za nas da nas izbavi od svakoga bezakonja." (Titu 2:13-14). On govori o onima koji "opravdaće se zabadava blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista." (Rimljanima 3:24); on kaže da "Hristos je nas iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva." (Galataima 3:13). On opisuje Gospoda Isusa Hrista kao Božjeg dragog sina: "U kome imamo izbavljenje krvlju njegovom" (Kološanima 1:13-14), i kao "ljubaznome,u kome imamo izbavljenje krvlju njegovom" (Efescima 1:6-7). Apostol Petar potvrđuje ovu istu istinu: "Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste... nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista jagnjeta." (1. Petrova 1:18-19).
"Obrati se, Gospode, izbavi dušu moju, pomozi mi radi milosti svoje." (Psalam 6:4)
"Čuj Gospode, glas moj, tebe prizivljem, smiluj se na me i usliši me." (Psalam 27:7)
"Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti bezakonje moje. Operi me dobro od bezakonja mojega, i od greha mojega očisti me." (Psalam 51:1-2)
"Isceli me Gospode, i biću isceljen; izbavi me, i biću izbavljen, jer si ti hvala moja." (Jeremija 17:14)
"Bože, milostiv budi meni grešnome." (Luka 18:13)
Ne dozvoli da te išta zadržava od okretanja ka Hristu ovde i sada, odmah, svim srcem, čak i dok čitaš ovu stranicu. Bog ne samo da ti zapoveda da to učiniš, i poziva te da to učiniš, već zapamti da te On takođe upozorava zbog odlaganja:
"Ne hvali se sutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan doneti." (Priče 27:1)
"Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte ga, dokle je blizu." (Isaija 55:6)
"Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!" (2. Korinćanima 6:2)
"Ne budite drvenastih srca, danas ako gla njegov čujete." (Jevrejima 3:8-15)
Na kraju, seti se divnih obećanja koje je Bog učinio svima koji se iskreno okrenu Njemu u pokajanju i veri:
"Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo." (Isaija 55:7)
"I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim." (Jeremija 29:13)
"Sve što meni daje otac k meni će doći; i koji dolazi k meni neću ga isterati napolje." (Jovan 6:37)
"Zaista, zaista vam kažem; koji veruje u mene ima život večni." (Jovan 6:47)
Ako dođeš Hristu u duhu ovih molitvi, u svetlu ovih upozorenja, i na osnovu ovih obećanja, tvojoj potrazi će biti kraj.
Bićeš pravedan pred Bogom.
6. Put unapred
John Blanchard
Biblija opisuje nanovorođenu osobu kao osobu u "Hristu", i kaže: "Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade" (2. Korinćanima 5:17). Ovo iskustvo je bilo toliko živopisno kralju Davidu da je rekao: "I metnu u usta moja pesmu novu, hvalu Bogu našemu" (Psalam 40:3). Vekovima kasnije Bili Brej, Korejski sveštenik je rekao sledeće o svom obraćenju: "Sećam se toga, da mi je sve izgledalo novo - polja, stoka, drveće. Bio sam kao novi čovek u novom svetu".
Iako intenzitet osećanja nije isti za svakoga, ostaje ista činjenica: Hrišćanin je nova osoba; on je otpočeo novi život, sa novim interesovanjima, novim ambicijama, novim standardima, novim osećajem sigurnosti, i novom snagom u suočavanju sa životnim problemima i zahtevima.
U molitvi možeš slaviti Boga; hvaliti Ga zbog Njegove moći, Njegove svetosti, Njegove veličine, Njegove slave. David kaže: "Veličajte Gospoda sa mnom, uzvišujmo ime njegovo zajedno." (Psalam 34:3).
Moći ćeš da mu zahvališ za svu Njegovu dobrotu i ljubav prema tebi, za sve svakodnevne darove hrane, za zdravlje, svež vazduh, sposobnosti tvog uma i tela, i za sve što život čini vrednim. Iznad svega, želećeš da mu zahvališ za Njegov "neiskazani dar" (2. Korinćanima 9:15), Gospoda Isusa Hrista, koji je dao Njegov život na krstu za tebe. Biblija kaže: "Lepo je hvaliti Gospoda, i pevati imenu tvojemu, višnji" (Psalam 92:1), i da kao Hrišćani mi trebamo "moliti se bogu bez prestanka. Na svačemu zahvaljujte; jer je ovo volja Božja u Hristu Isusu od vas." (1. Solunjanima 5:18).
Onda, u molitvi, moći ćeš da priznaš svoje grehe Bogu. Hrišćanin, iako večno osiguran u Božjem održanju, nije savršen; i dok ti Bog omogućuje da načiniš pravi napredak u prevazilaženju iskušenja, ti ćeš i dalje nastaviti da grešiš. Apostol Jovan je učio o ovome, i takođe je pokazao na rešenje: "Ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde." (1. Jovanova 1:8-9). Kada shvatiš da si zgrešio, priznaj to Bogu, i osloni se na Njegovo obećanje da ti oprosti.
Na kraju, u molitvi možeš tražiti od Boga da te blagoslovi, tebe i druge, tražiti da ti da snagu, vođstvo, mudrost, vernost, za njegovu svakodnevnu pomoć u svim životnim problemima. Hrišćanin se treba moliti "za sve ljude" (1. Timoteju 2:1), za vođe nacija, za Hrišćanske vođe, propovednike i misionare, za one koji pate u duhu i li telu, za one koji su u žalosti, za one koji nisu obraćeni, za članove porodice. Spisku nikada kraja! - ali je zapovest jasna: "Ne brinite se nizašto nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša." (Filipljanima 4:6). Dok rasteš u Hrišćanskom životu i učiš sve više i više da se moliš za prave stvari na pravi način, otkrićeš istinu obećanja koje je isus dao: "Ako ostanete u meni i reči moje u vama ostanu, šta god hoćete ištite, i biće vam" ( Jovan 15:7).
Tvoja molitva nije mehanička. Kada si bio nanovorođen postao si dete Božje - Biblija kaže: "Jer ste vi svi sinovi Božji verom Hrista Isusa." (Galatima 3:26) - i u molitvi ti razgovaraš sa tvojim Ocem! Ovo ne znači da ti trebaš doći Bogu nesigurno u molitvi, već možeš doći uveren, siguran da te Bog voli i da namerava da te blagoslovi. Nauči da dolaziš tako Bogu! Hrišćanski put je put otvorenosti.
To je put poslušnosti
Kada su Petar i drugi Apostoli bili ispitivani od strane Jevrejskih vođa o njihovim aktivnostima, oni su odgovorili: "Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima." (Dela 5:29). Reč "treba" znači "biti obavezan, dugovati", i objašnjava zašto Hrišćanin treba da teži životu u poslušnosti Bogu - on to duguje Bogu. On to duguje Bogu kao Stvoritelju, duguje mu zato što je On taj koji ispunjava svaku njegovu potrebu, i iznad svega on mu duguje kao Spasitelju i Otkupitelju. Pavle je povezao Hrišćansku poslušnost sa Hristovom smrću kao Spasitelju na sledeći način: "Jer zato Hristos umre i vaskrse i oživlje da ovlada i mrtvima i živima." (Rimljanima 14:9). Ponovo, pišući Hrišćanima u Korintu, on je rekao da oni za koje je Hrist umro "ne žive više sebi, nego onome koji za njih umre i vaskrse." (2. Korinćanima 5:15).
Bog te može ili te neće pozvati da budeš punovremeni misionar ili sluga, ali ono što je sigurno je da On ima poseban posao za tebe. Započni sa pitanjima koji je to posao, i "šta god vam reče, učinite!" (Jovan 2:5). U tvojoj crkvi očigledno možeš upotrebiti darove koje ti je Bog dao, i trebaš ih upotrebiti u Hrišćanskoj službi, možda među omladinom, decom, starijim ljudima, emigrantima, ili nekoj drugoj grupi za koju se posebno interesuješ. Onda, postoje i tvoje posebne okolnosti u kući, školi ili na poslu. Verovatno si okružen ljudima koji su bez Boga i koji možda nikada nisu jasno čuli Evanđelje. Uzmi tu Bogom danu priliku i podeli sa njima divnu istinu o tvom iskustvu. Učini to učtivo i promišljeno. Možda će ti biti lakše da im ponudiš neku Hrišćansku literaturu o tome, ili da ih pozoveš na Hrišćansku službu. Isus je rekao Njegovim učenicima: "i bićete mi svedoci" (Dela 1:8), i mi imamo istu privilegiju i priliku danas. Ali, zapamti da ono što ti jesi će se računati isto sa onim što kažeš, i tvoja trenutna prilika za Hrišćansku službu je ono za šta trebaš ovako živeti: "da se proslavi ime Gospoda našega Isusa Hrista u vama i vi u njemu" (2. Solunjanima 1:12). Hrišćanski život je put mogućnosti!
I dok zatvaraš ovu knjigu i krećeš u prve dane tvog života kao Hrišćanin, moja molitva za tebe je u ovim rečima pisca Poslanice Jevrejima, napisane pre 2000 godina. Neka Bog odgovori na nju u tvom životu!
"A bog mira, koji izvede iz mrtvih velikog pastira ovcama, krvlju zaveta večnoga, Gospoda našega Isusa Hrista, da vas svrši u svakome delu dobrom, da učinite volju njegovu, čineći u vama što je ugodno pred njim, kroz Isusa Hrista, kojemu slava va vijek vijeka. Amin." (Jevrejima 13:20-21)
Ja se izvinjavam na ovako dugom postu ali moracu rec da sam ovu temu citavu procitao, mislim sve su same gluposti, niko od nas nije birao gdje i ko ce ga rodit, niti u koju ce vjeru vjerovat... wacko2
[WARNING]Nije svrsishodno kopirati ovako velike stranice. Dovoljno je postaviti link za njih, pa ko želi neka čita. Molim da se tako radi![/WARNING]
