Spise svetih, hvala Bogu imamo, ali donekle....Ogroman korpus svetootačkih spisa nije preveden kod nas na srpski, dok i ono što je prevedeno, ukoliko ne odgovara sadašnjem kursu oficijelnog Pravoslavlja koje želi unijaćenje po svaku cenu, biva cenzurisano, skraćivano, osakaćivano, pa čak se stavljaju i reči "u usta" svetih koje oni nikada ne bi izrekli! Jedan od takvih primera manipulacije rečima svetih je i primer sv. Lavrentija Černigovskog od strane Ruskih komunista unutar Crkve, da bi se iza autoriteta ovog prozorljivog strarca koga je narod slušao i voleo, skinula sumnja sa Moskovske sergijanske Patrijaršije, a bacila ljaga na istinitu Crkvu Ruskog zagraničja.
Tako se i kod nas, u Srbiji, dugo godina odbijalo sa štampanjem svetootačkih knjiga koje su nasušna potreba za prosvećenje naroda...I ono što je jednom bilo štampano, pogotovo ako je u pitanju dogmatika ili Sveti kanoni, bilo je štampano u malom tiražu i nije bilo ponavljano. (Kao što su knjige Pravila Svetih Vaseljenskih Sabora od Nikodima Milaša). Čak i kada se prevode sa crkvenoslovenskog, grčkog ili ruskog, knjige su cenzurisane, a prevodioci imaju veliku moralnu dilemu šta činiti: slušati savest i rizikovati da se ostane bez posla ili ostati u poslu ali napraviti kompromis sa Bogom? Naš prijatelj i prevodilac jedne ugledne crkvene izdavačke kuće, pričao nam je o strašnim prekrajanjima koje SPC radi u izdavaštvu svetootačkih knjiga i požalio se koliko ima ogroman teret pri svakom prevođenju, jer ono što traže od njega je ravno ludilu. On još i uspeva da nađe kompromis i da zbog visikocenjenog stručnog znanja koje ima bude u mogućnosti da i on napravi uslove za prevođenje, koji eventulano uključuju izbacivanje "škakljivih" izjava svetih, dok kod drugih prevodilaca, postoji bukvalno izvrtanje i prekrajanje tih izjava u skladu sa trenutnim stanjem u Crkvi.
Zato je najbolje, ukoliko neko zna Grčki ili engleski da svete oce čita na ovim jezicima, jer je manja mogućnost iskrivljavanja i cenzure nego ovde u Srbiji ili u Rusiji.
Ilustrovaću vam ove gore navedene redove još jednim frapantnim primerom. Do sada su svi čuli za Zakonopravilo Svetoga Save, koje je u višedecenijskom radu preveo na srpski prof. Miodrag Petrović. Kada je gosp. Pertović, zatažio od pok. Patrijarha Pavla blagoslov da se ovo kapitalno delo srpske duhovnosti, ostavljeno nam od prosvetitelja srpskog naroda, sv. Save, da na štampanje na korist i prosvećenje srpskog naroda, Patrijarh je rekao:- Nemože! To je antisemitska knjiga koja raspiruje verske mržnje i ne može biti štampana! I tako je cenzurisao. Međutim, prof. Pertović se dosetio i knjigu odneo na štampanje u Grčku u poznati novokalendarski manastir Ormilije. Sam je finansirao tiraž od 500 primeraka i ostavio materijal u manastiru da se odštampa. Kada je po meterijal došao, došlo je do "zabune". Monahinje su sve štampane knjige dale dvojici srpskih vladika koji su po knjigu došli sa blagoslovom Patrijarha Pavla. Bili su to vl. Atanasije Jeftić i vl. Amfilohije.
Prof. Petrović se tada obratio ponovo Patrijarhu da bi mu se knjige vratile ili dale u opticaj, ali Patrijarh je knjige zaplenio i zabranio njihovo prodavanje opet ostajući pri svome da je knjiga antisemitska i da raspiruje verske mržnje.
Upornost prof. M. Petrovića zaista je za pohvalu, jer ni kod ove prepreke on nije odustao da bi srpski narod dobio na uvid bogonosne reči svoga svetoga oca, pa je ponovo pronašao sredstva i materijal odneo u isti manastir Ormilije, gde je strogo zabranio da se knjiga daje bilo kome sem njemu lično. Tako su knjige konačno ugledale svetlost dana, a sada ih prodaje sam prof. Petrović lično onima koji mu se obrate. Da podsetim samo da je Zakonopravilo ili tzv. Krmčija svetoga Save bila nekada najcenjenije i najčitanije štivo naših predaka i vodilja u poznavanju crkvenih pravila, i izuzetno cenjena ne samo kod Srba, već i ostalih pravoslavnih naroda i naših komšija. U prvom tomu Zakonopravila, sv. Sava daje pregled svih kanona Vaseljenskih sabora i on ih lično po uzoru na svete oce tumači, a u drugom delu su njegove besede i uputstva za pravilno i vrlinsko življenje u Hristu. Prof. Petrović radi sada na prevođenju i ovog drugog toma.
Dakle, ako je sveti Sava našem pok. Patrijarhu i Sinodu Srpske Crkve bio antisemita i razgoritelj verskih mržnja, onda šta reći za izraz "pravoslavni fundamentalista" ili progone svakoga onoga ko želi istinito i pravoverno da ispoveda veru u Hrista...A toliko i o tome kako se slavi i poštuje ime našeg svetog oca Save i kako se koristi krilatica "svetosavlje" kojom se kao maskom ogrće SPC želeći da sakrije svoje pravo lice od naroda...ali ne i od Boga i našeg velikog svetitelja, koji je svojim pravednim gnevom izmolio da Hilandar gori i postrada ne bi li se zapitali i pokajali mnogi...ali je i ovo umudrenje od Boga prošlo bez pravog rezultata i dostojnog pokajanja. Zato nam sledi još gora kazna.
Duhovnost i crkvena svest se u zemljama zarobljenim komunizmom svesno jako dugo i planski rušila, a od naroda pravili duhovni bogalji, koji će biti dobar medijum za proturanje šund-kulture i kvazi-duhovnosti u današnjim vremenima kada se samo čini da je Crkva vaskrsla, a narod ponovo počeo da se obraća Bogu. Ne kažem da u obraćanju naroda Bogu nema iskrenosti i pravoga pokajanja, ali pošto govorim sa aspekta vladajućih (kreirajućih) slojeva, onda se ta iskrena želja za pokajanjem i obraćanjem Bogu za pomoć, opet iskorišćava i usmerava na pogrešan način da bi se dobili opet poslušni robovi za ostvarenje nečijih podlih ciljeva. Upravo zato, potrebna je visoka svest i konačno "buđenje" koje bi podrazumevalo pre svega trezveni i osnovani način razmišljanja, otrežnjenje od maštarija i subjektivizacija kojima smo svi skloni, da bi se usvajanjem prave nauke Hristove i jevanđelskog života u vrlini, došlo do konačnih pozitivnih rezultata.
Ono od čega naš narod najviše boluje, su upravo osobine koje sam već i navela u jednom molitvenom obraćanju Gospodu. To su pre svega srah od bilo kakvih promena, strah od vlasti, od policije, od ljudi; zatim čovekougodništvo i licepokloništvo, jer je decenijski boravak pod komunistima od naroda stvorio ljude sklone pritvornosti i licemerju, kojima nije bitan pravilan sistem vrednosti, već podanički odnos, odnos prihvatanja po svaku cenu i dodvoravanje što ljudima koji su na viskoim činovima, što ljudima koji imaju neko više zvanje, misleći da na taj način podižu i nivo sopstvenog samopouzdanja i samopoštovanja; a pre svega je upravo duhovno slepilo i hristo-obezglavljenost, jer u nemanju Hrista i blagodati Duha Svetoga i leži svaka nastranost, svako propadanje i degradacija duha. Kada spominjem ovde narod, ne mislim samo na ljude koji su bili "zatrovani" ideologijom komunizma, već mislim na neki prosečan model ponašanja kod Srba (opet ne na svakog pojedinaca ponaosob, već globalno gledano), koji je sebi za vrednost postavio sistem naopak Hristu. Ove osobine, čak i u gorem obliku, sreću se kod vernika i poklonika SPC-a, samim tim što je njihov psihološki profil u neku ruku još osetljiviji, jer se kod njih mešaju kako nekadašnji uticaji lošeg vaspitnog sistema koji nam je plasiran, tako i novi momenti pokajanja koje dušu posebno čini ranjivom i u njoj probuđuje jedno osećanje ništavnosti i neporebnosti (u jevanđelskom smislu-"nepotrebnog sluge"),pa samim tim takva duša postaje dobar i lak medijum za manipulaciju i "prevaspitavanje" po modelu koji je već ponuđen u komunizmom i ekumenizmom zaraženim crkvama. Tako se zdrav razum i rasuđivanje guši, a na osnovima nekada poželjnog i zdravog pokajanja, nadograđuju autoriteti koji se nameću kao "Božiji" i tako dobijate začarani krug iz koga samo jako teško i uz velike stresove može bilo ko da izađe.
Navešću vam samo jedan primer, koji sam skoro čula (pre možda nedelju dana), a takvih primera znam mnogo više, ali je ovaj recimo jako "svež"...
Radi se o jednom relativno mladom monahu, koji je od svoje 22 godine u manastiru, za sada 16 godina, i koji pati od strašnih nesanica, a od psihijatra je skoro dobio čak tri leka za smirenje koje redovno mora da uzima. NJegovo stanje proizvedeno je sadašnjom situacijom u Crkvi, a on je samo jedan od mnogih koji na ovaj način trenutno stradaju. Da bi se razumela tragedija ovakvih duša, potrebno je imati prethodno uvid kakvi se sve načini sprovode u manastrima na lomljenju ličnosti (ne govorim o svetootačkom "oslobađanju" od staroga čoveka i grehovnih navika, već o smišljenim mehanizmima kojima se u SPC manastirima komunističkim sistemima bukvalno lomi ličnost pojedinca). Na tako već potresenu i pod velikim opterećenjem raspetu dušu, nadovezuju se raznorazni dodatni stresovi, ne bi li se tako duša potpuno pomela, izgubila zdravorazumske orjentire i postala potpuno bezvoljna za bilo kakav otpor , postajući poslušni rob sistema. Ovaj i ovakav način, svetlosnim godinama je daleko od svetootačkog načina i lečenja duše od greha.
Znam da sam već "prekoračila" limite, ali moram da dodam još jednu opasku na vašu zebnju oko ovog bezakonog sabora koji možemo da očekujemo u skorijoj budućnosti (ako Bog dopusti da se zbude).
Ovo koliko će biti strašno (ukoliko zaista bude onako kako sveti rekoše) toliko će biti i trijumf Pravoslavlja, jer će svaka iskreno pobožna duša i svako ko iole zna i sagledava Hrista i NJegovo učenje o Crkvi, konačno videti pravo lice bez maske svetskog oficijelno Pravoslavlja. Iako će za tim razbojničkim Saborom doći i odmazda Hristova nad narodima ( jer kada bezakonje prevrši meru, Gospod dopušta i stradanje radi očišćenja, i tako je u svim oblastima duhovnog iskustvenog opita), mi , koji verujemo u pobedu Hrista, treba da joj se radujemo, jer ako pazimo i bdimo nad svojim dušama, a učinili smo sve što je bilo do nas da Hristu priđemo i NJega ispovedimo, nećemo brinuti za sopstveno spasenje, jer naše nije ovozemaljsko carstvo, već ono koje nas u večnosti približava i usinovljava Hrstu, Carstvo Svetih u svetlosti Trosunčanoj!
" Ko čini nepravdu neka još čini nepravdu, i nečisti neka se još prlja; a ko je pravedan neka još čini pravdu, i ko je svet neka se još osvećuje.
Evo dolazim uskoro i plata moja samnom, da dam svakome po djelima njegovim."
Maran ata!
"Da, doći ću uskoro. Amin, da dođi, Gospode Isuse!"yes3
). Red i mošti su nadgledali čuvari, kao u kakvom muzeju gde je postavljeno obezbeđenje nad eksponatima, koje je delovalo vrlo negostoljubivo. Vladala je potpuna tišina. Najednom je muk prekino neki utuljeni poluglasni žmor. U crkvu je ušla starija žena, potpuno prekrivena, obučena u krpe, očigledno prosjakinja ili žena siromašnog statusa. Izgledala je kao oni koji se ponašaju jurodivo. Išla je od jedne ikone do druge, glasno izgovarajući reči opomene i osude režima i crkve koja se poklonila mamonu namesto Bogu. Zatim je redom išla od čoveka do čoveka, nasumice birajući kome će prići i prolazeći pored, kao da je davala uputstva svakome ko je u nečemu sagrešio, upućujući ga u kratkim, simboličnim rečenicama na pokajanje povodom konkretnog greha. Našim monasima (iz SPC-a, kojih je bilo nekoliko), kada je prišla, naglo je okrenula glavu od njih i napravila grimasu kao da je pljunula, a onda je blago prišla našem ocu zilotu (koga u životu ranije nije videla!), prekrstila se i poljubila džep koji se nalazio na grudima sa unutrašnje strane njegove mantije, gde je ovaj otac prišiveno čuvao uz sebe česticu časnoga Krsta Gospodnjeg. NJega je potapšala zatim po ramenu, osmehnula se i rekla : "Hristov!", a zatim se udaljila, i kako je prilazila moštima, pošto je nastavila sa "kvarenjem" reda u Crkvi, bila je izbačena od čuvara napolje.
