U starome svetu koriscene su titule za Gospodare. Rangom najvise titule su se odnosile sa jedne strane na gospodare sila u prirodi (na najbitnije prirodne sile od kojih stvari u prirodi najvise zavise), i sa druge strane na gospodare sila u drustvu (na malobrojne drustvene elite koje su znanjem bile daleko ispred primitivnoga okruzenja, i upravljale drustvenim dogadjajima u meri koja je bila bitna za njihove interese, sto je razlog zbog koga arheologija nema tragove jer nisu koristili materijale za masovnu proizvodnju nego plemenite metale koji se posle pretope).
Dok danasnja nauka fokus paznje usmerava ka izdvajanju primitivnoga coveka iz animalne prirode, najstarija usmena i pismena secanja staroga sveta potcinju svoju pricu od vremena u kojima vec postoje Gospodari realnih znanja (ono sto mi nazivamo terminom bogovi). I ona sva lepo kazu da vremenom od cetiri ranga ljudskih bica (bogova, heroja, junaka i ljudi) stvari su se vremenom svodile na sve nize kategorije dok nisu preostali samo obicni ljudi. Zato Adam nije bio "go" u smislu primitivnoga coveka bez odece, nego je bio "go" u smislu coveka koji je bez zastitne odece samovoljno usao u prostor drveta zla, odnosno blizinu nuklearnoga reaktora (mi to danas simbolisemo potencijalnom "pecurkom").
Zadatak svih zvucnih ideologa staroga sveta bio je da vrate ova znanja, te su koristili metod "re-ligije" tj. "ponovnoga povezivanja" informacija koje su u raznim kulturama dobile razlicite deformitete smisla. Jer je znanje lakse revitalizovati kada se shvati da ono sto je u "hriscanstvu" otac, sin i sveti duh je u "slamu" milostiovi, samislosni i mocni a u "hinduizmu" brahma, visnu i siva. Inace i u Hinduizmu se to zove sveto trojstvo itd.
E sada posto su to prava konkretna znanja ona su sva bila "verifikativna"odnosno potvrdiva (kokretno upotrebljiva) i podrazumevala su demonstraciju funkcionisanja otuda smo mi dobili pojam "vera", sa time sto on nije trebao znaciti vecije 'uverenje' o ispravnosti shvatanja, nego moc potvrdivosti (verifikacije), tj. koriscenja toga shvatanja.
Primera radi, drustveno najbitnije znanje koje je Isus preneo na apostole je bio rad sa svetim duhom odnosno kiseonikom, koji se koristio za razne sfrhe od regulisanja klime do lecenja ljudi. Dakle oni nisu nikoga ubedjivali recima filozofskoga shvatanja nego delima korisnosti. U takvoj situaciji jasno je da vecina covecanstva i dalje nastavlja da odbaca ta dela bez obzira sto su i dobrobitna i dokaziva i korisna. Zasto? Zato sto visim slojevima taq dobrobit nije nuzna i opasna je zbog porasta renomea znanja koji moze potisnuti renome nasledne svojine, a nizim zbog toga sto opsta dobrobitnost cak i da se pod hitno podrzi od strane vlasti ce stvoriti bitnije rezultate u njihovom socijalnom polozaju tek kada oni umru. Te im je bolje bilo da umru u uverenju da ce posle smrti mozda dobiti sto sta nego da za zivota dobiju tek po nesto. Jer "zivot vecni" koji im je Isus nudio odnosio se na vitalnost dugovecnosti organskoga zivota na zemlji koji je u kosmosu izuzetno redak fenomen. Najvecu zaslugu u tome ima onaj Tripov starozavetni Bog Zivi (prevod egipatskoga naziva: Aton), "koji je spasitelj svim ljudima, a osobito vernima", tj. kiseonik kao ozon stiti sve ljude a narocito je bitan onima kioji mogu da ga regulisu. Zato kada Isus kaze apostolima da oni "imaju" jednog oca koji je na nebesima, to ne znaci da su oni monoteisti nego da im je taj jedan atmosferski faktor sada svojinski dostupan (doslovno: stvarno ga - imaju - jer im je na raspolaganju).
Sa druge strane u takvoj situaciji uvek ce neki deo covecanstva, ko zbog zelje za realnim znanjem i moci, ko zbog licne nevolje mozda zdravstvene prihvatiti ono sto mu se nudi. Ali su oni uvek manjina (sve dok se stvarni smisao ne izgubi i ne preokrene u utisak koji je prihvatljiv vecini), te su otuda prvi pravi hriscani u jednom momentu bili pokusali da stvore zajednicki novcani fond kojim bi kupili posebnu teritoriju, ali ni to nije pomoglo, jer je znanje tesko odrziva stvar i samo po sebi a kamo li jos kada brojcana nadmoc u ljudstvu vojne sile klasicnih drzava jos uvek ipak ima bitnu oruzanu prednost. Zato su hriscani delovali miroljubivo za razliku od vremena kada je na istorijskoj sceni postojalo ono sto biblija imenuje terminom "Jehova", gde je pemoc oruzane sile bila na strani gospodara znanja. Jer Jehova je gramaticka jednina (kao sto mi danas kazemo: "Vasington kaze...") koja podrazumeva elitni deo naroda koji je u Hetitskoj verziji Ahijava, a koji je imao dovoljno veliku vojnu premoc da iz jedne drzave kao sto je veliki Egipat silom izvuce robove i angazuje ih u obrazovanju zastitnoga koridora ka svojim teritorijama, pri tome branivsi im da imaju bilo kakve druge gospodare (skraceno Gospode) ili kakve bogove ciju bi volju bilo stvarno bilo fiktivno slusali. A kao sto znamo cak ni ovakav Gospod u tome nije uvek uspevao. A konacno, njega u novom zavetu nema jer je ovaj gospodar ipak vremenom izumro. Te je stvaran novi zavet sa novim vrstama aktera oko nove teme. Novi zavet odnosio se na uslove koriscenja autorskih prava na znanja koja je Isus bio prikupio i dao ih na besplatno koriscenje. Dakle naplacivala se samo izvrsena usluga a ne monopol na znanje, kao sto je to bila uobicajena praksa staroga sveta.
A sada posto su svi bitni termini iz vokabulara staroga sveta, ali se danas opsteprihvaceno tumace u smislu koji nije etimoloski ispravan,
ti ces meni reci kako glasi moja "veroispovest".
