Који писци библијских текстова, зар Библија није Реч Божја, а ти „писци“ су само исписали шта им је диктирано???
Овим признајете да су текстове писали људи својим речима, и ако су по свом нахођењу прилагођавали једнину или множину у зависности од тадашњих обичаја, да ли су још нешто прилагођавали тадашњим приликама?
А небо... или Небо? Небо је тада било „горе“, а где је данас имајући у виду астрономска открића? Шта је у овом Свемиру горе, а шта је доле? Где је ту небо, јер кад прођемо ово наше физичко небо, можемо тако ићи милионима и милијардама година.
Једноставно, Библија има своју ПОРУКУ за ондашње људе, и та порука је валидна и данас ако се приче из ње схватају као метафоричне, али узимати те текстове у буквалном значењу од речи до речи је бесмислено, посебно у Старом завету који у ствари представља историју јеврејског народа, а не целог човечанства.
Прво неки тврде како је то изворна реч Божја, а кад им се покажу контрадикторности или нелогичности, онда кажу да су писци у то време тако писали јер је било уобичајно да тадашњи владари..... и тиме признају да су писање тих текстова или надгледали или одобравали тадашњи владари, или су писци тих текстова вршили практично аутоцензуру.
Тиме се искључује да је то изворна реч Божја. Визије тих писаца и догађаји можда јесу били стварни, али су их писци описали својим речима и према својим схватањима.
Неки са блажим ставом ће рећи да су писци били „надахнути“ Светим Духом, али бити надахнут и писати текст по диктату није исто, јер човек који је надахнут може у текст да унесе своја виђења и своје доживљаје, који не морају имати везе са Истином или могу представљати само делимично Истину што је веома опасно, јер је најгора лаж она која у себи има и мало истине.
Два човека који посматрају исту планину са различитих страна описаће ту планину потпуно различито, што не значи да су промашили Истину - само нису имали потпуни увид у њу, што и није проблем. Проблем настаје кад се свађају око тога чије виђење планине је тачно, а чије погрешно - а у ствари сви у праву, само делимично.
А све данашње религије проповедају делове Истине, док ниједна не сагледава у потпуности целу Истину јер њихови припадници немају увид у целу Истину (иначе бисмо знали порекло и смисао Свемира мало детаљније од описа да је само тек тако „створен“, јер тада је људима то било довољно да верују, а данас хоће мало више од тога), и зато и постоје сукоби (мислим на сукобе у схватањима). То је отприлике као да о неком призору расправљају три особе, једна не види црвену, друга зелену, а трећа плаву боју. Или да будемо реалнији, да дугине боје описују две особе, једна која види све боје и друга која је далтониста.
Наравно да ће онда свако имати своју причу о бојама, и могу се свађати цели дан до подне, али ако не прихвате да можда НЕ МОГУ да ВИДЕ нешто онако како заиста ЈЕСТЕ, онда ту нема лека.
Од једног јапанца сам давно чуо мисао: Када неко каже да „мисли да зна...“, треба да имамо у виду да он то само МИСЛИ!
Исто важи и за религију. Много је оних који мисле да ЗНАЈУ, али они тако само мисле.
Једноставније је признати себи да се не што не зна, јер једино је меродавно лично искуство и оно што човек лично спозна и дозна.
Не може вам нико дочарати шта је са друге стране планине док се сами не успењете до врха и погледате шта је на другој страни.
А религије нам не дају да се ми сами пењемо уз планину, него верске вође желе да идемо уз њих и верујемо у оно што су они наводно видели са врха планине на другој страни - а питање је да ли су они уопште и били на врху, или нам само причају приче које је и њима неко причао, а у ствари појма немају ни како се попети на врх.