Према резултатима истраге Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, на списку оних који треба да одговарају за ужасна недела извршена у Јасеновцу, налазе се и Јевреји: усташки поручник
Анте Алтарац, који се издвајао по бестијалности приликом ликвидација логораша, затим
Бруно Дијамантштајн,
Херман Шпилер,
Владимир Борнемиса, те извесни
Винер, који су били усташки повереници, односно чланови интерне управе у концентрационом логору Јасеновац. Истинитост навода из документа 4547-1945 Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, од 15. децембра 1945, потврђују подаци које је касније обелоданио Анте Цилига, тадашњи члан Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, у својој књизи Сам кроз Еуропу у рату 1939–1945 (поглавље „Јасеновац: људи пред лицем смрти“). Он је као логораш провео у Јасеновцу више од годину дана, тачније од 14. децембра 1941. до 31. децембра 1941. година, одакле га усташе пуштају на интервенцију из Рима, јер је поред југословенског имао и италијански пасош.
Недавно је о овоме проговорио и Вице Вукојевић, бивши судија Уставног суда Републике Хрватске, који је изјавио да су „логором Јасеновац управљали Жидови, држава је само дала стражу, а постоји и уговор између владе НДХ и Жидовске опћине Загреб о финанцирању управе тога логора“. Председник јеврејске верске заједнице у Загребу, Иво Голдштајн, одговорио је да су Вукојевићеве тврдње лаж и да је „жидовска опћина у Загребу настојала помоћи својим члановима који су били заточени у Јасеновцу, али у коначници то готово никоме није помогло“. Вукојевић је заузврат оптужио Голдштајна да „документе о финанцирању управе Јасеновца, од Жидова, скрива као змија ноге“.3
Какав је заиста био однос усташког режима према јеврејској популацији на територијама које је обухватила НДХ? А какав је могао бити ако су, као што видимо, Јевреји заузимали неке од најважнијих положаја у усташкој власти. Један од највећих србских интелектуалаца у емиграцији, др Лаза М. Костић, у својој чувеној Видовданској беседи, одржаној 22. јуна 1958. у Онтарију (Канада), казао је: „Не треба заборавити да је највећи део водећих усташа или био јеврејског порекла, по танкој крви, или је био жењен Јеврејкама, и они су сви нерадо предузимали мере истребљења Јевреја, само да се додворе Немцима или на захтев Немаца. Мере истребљења Срба предузимали су сами, противно вољи и Немаца и Италијана. За њих је далеко одговорнији и непосредно одговоран, цео грађански хрватски народ.“
Ово потврђује усташки доглавник Славко Кватерник: „Прогони Жидова отпочели су у Осијеку. За мене нема двојбе да су иницијатори били Нијемци, агресивна њемачка осјечка Волксгрупа... Ти су прогони били настављани у разним мјестима у Сријему и Славонији у којима су били настањени, односно у којима су обитавали Жидови и Нијемци. Ти прогони изненадили су свих, па и Павелића. Они су и пожурили у донашању жидовских закона. У влади нитко није помишљао на прогоне Жидова, јер је било изграђено мишљење о рјешењу жидовског проблема... Сигурно знам да Нијемци нису били задовољни, што ми је саопћио капетан Којентински из њемачког посланства рекавши како у посланству постоји мишљење да су Хрвати премеки и judehcrig. Мене су чак прозвали judenprotektor, јер скривам Жидове у министарству оружаних снага, у болницама и јединицама, те издајем увјерења да их се не смије дирати.“ 4
Еуген-Дидо Кватерник допуњује тврђење свога оца овако: „Што се тиче Жидова, и суд је у Јерузалему на расправи против Ајхмана установио, да су прогони Жидова у Хрватској били вођени од Нијемаца, и да су започели већ 11.4.1941. Ја сам тада био још у Италији. Један је пак загребачки рабин за вријеме истог процеса након описа прогона и страдања Жидова с подручја НДХ отворено признао, да, ако је с подручја Хрватске ипак спашен доста велик број Жидова, онда се то имаде приписати корупцији високих усташких функционера и везама обитељи Кватерник са Жидовима. Само аполитички мозак може из особно-секташких мотива кривити Хрвате за прогон Жидова, намјесто да истиче све што је са хрватске стране учињено, да се Жидови спасе. А учињено је врло много.“ 5
Хана Арент, немачка теоретичарка политике и филозоф јеврејског порекла, у својој књизи о суђењу Адолфу Ајхману наводи да је влада Анте Павелића три недеље након свог успостављања донела антијеврејске законе. Међутим, Немци су тек у јесен 1943. године у тим законима запазили „занимљив параграф којим су у ‘почасне аријевце’ претворени сви Јевреји који су дали допринос ‘хрватској ствари’. Наравно, број тих Јевреја је у међувремену увелико нарастао“. Арентова даље наводи: „Још занимљивија је била чињеница коју је открила обавештајна служба СС-а (...), да су скоро сви припадници владајуће клике, од председника владе до усташког вође, били ожењени Јеврејкама“.6
Хрватски проусташки аутор Младен Ивезић на својој интернет страници тврди да је он „први на свијету који је пронашао и објавио два писма (што су их антифашисти скривали у архиву) која је 1943. године био послао загребачки надрабин Фрајбергер Каптолу и хрватским властима, молећи да се негдје оснује табор за оне Жидове који нису поданици НДХ а немају камо отићи! Хрватски би их Жидови сами хранили, кажу писма.“ Ивезић томе додаје: „Будући да су Жидови били под строгим притиском њемачкога режима у Њемачкој и на ратним подручјима, многи су, очито доведени добрим вијестима о НДХ, долазили овамо, немајући ни држављанства ни припадништва НДХ. Позор, долажаху из Мађарске и Италије, у које првих мјесеци бијаху бјежали, уздајући се у попустљивост њихових режима.“
Споменимо и то да се усташки режим заштитнички односио и према припадницима масонерије. Наиме, један СС подофицир, у свом извештају од 2. децембра 1942, написао је о врху Павелићевог режима „да су они - скоро сви - слободни зидари“. У овом извештају се наводи да је антимасонска пропаганда усташког режима врло скромна и да он само привидно заузима непријатељски став према слободном зидарству. Овај припадник СС-а посебно оптужује Славка Кватерника да је „у интересу ‘виших циљева’ Слободног зидарства проводио саботажу на штету њемачког Рајха“, да је пре рата у Загребу основао масонску ложу „Либертас“, коју је повезао са јеврејском ложом НОББ (Независни орден Бнаи Брит), и да су ложи „Либертас“ припадали и други прваци усташког покрета: Еуген Кватерник, др Будак, др Пук, Бенак, генерал Балеи, пуковник Сабљак, потпуковник Душан Краљ, др Кошак и др Тот. Извештај се завршава закључком да би било потребно „да се ова опасност благовремено отклони на начин да се Усташки режим ликвидира и у Хрватској успостави њемачка војна управа“. Иако аутентичност овог документа није потврђена, у светлу свих познатих чињеница његов текст делује прилично веродостојно.7
Да веза Јевреја и усташтва није само ствар прошлости, већ да је жива и данас, сведочи пример
Младена Шварца, Јеврејина који предводи организацију „Нова хрватска десница“ и једног од најгласнијих усташа у данашњој Хрватској. У једном интервјуу, објављеном на његовом сајту, Шварц о Павелићевом режиму каже: „Ако Иво Голдштајн признаје ту чињеницу да је читава усташка врхушка била обитељски везана за жидовство, импрегнирана жидовством, тиме угледни повјесничар нехотице признаје да Независна Држава Хрватска није била антисемитска држава, јер да је то била, онда би Поглавник прво своју властиту жену Марију, рођену Ловренчевић (по мајци Жидовка), морао убити или стрпати у логор. Замислите ви државу у којој влада службени антисемитизам, расистичкога типа, а у којој је цијела врхушка повезана са Жидовима! Уосталом, у Хрватској је увијек било Жидова који су се осјећали хрватским патриотима. То је стара правашка традиција, која вуче конце од покрштенога осјечког Жидова Јосипа Франка. У тој старој Странци права било је много покрштених Жидова, али је било и мојсијеваца, који су били жидовски вјерници.“
Било како било, из свега наведеног није тешко извући закључак: Јевреји у НДХ нису били само жртве, већ и инспиратори и извршиоци злочина, јер је усташтво било идеологија и покрет не само Хрвата, већ и Јевреја у Хрватској. А главна мета и највећа жртва тог ђавоиманог и злочиначког покрета био је – србски народ, који то никада не сме да заборави.
1 General Drinjanin, „Legije i Legionari“, у Drina XVII, Madrid, 1967,
стр. 328–329
2
http://www.kastav-crkva.com/h_zrtve1.html
3 Povratak Vice Vukojevića: ‘Židovi su upravljali Jasenovcem’,
Nacional – dnevno online izdanje, 22.04.2009.
4 Nada Kisić Kolanović, Vojskovođa i politika: Sjećanja Slavka
Kvaternika, Zagreb, 1997, стр. 204
5 Eugen Dido Kvaternik, Sjećanja i zapažanja 1925–1945: prilozi za
hrvatsku povijest, Zagreb, 1995, стр. 255
6 Hannah Arendt, Eichmann u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla,
Beograd, 2000, стр. 166
7 Поједини аутори наводе да је овај документ пронађен у Архиву
Југославије, под ознаком Ф100, 29, 115, бр.2 979492-979500.
Текст преузет из часописа:
Војска смене бр. 2/2012