Jerusalimski oganj

[Laodikeja]

Zao mi je sto imas takav dojam.

U svakom slucaju, budimo spremni za Bozji glas, jer on ce uskoro objaviti istinu celom svetu, tako da ce i mnogi papisti postati Adventisti.

Amin, slava Bogu, i spasenje svim iskrenim Rimo - Katolicima.

 

[poelbuster]

Jerusalimski oganj se daje samo iz ruku Jerusalimskog Patrijarha iz razloga zato sto je Jerusalimska Pravoslavna crkva u Ekumenskom savezu, i to je poziv da se ceo Pravoslavni svet pridruzi zajedno sa njima u Ekumenizam sa zveri, odnosno papstvom, koje ima vodecu ulogu u Ekumenizmu.

Kada bi se oganj spustao recimo iz ruku Rimskog pape, ili nekog nadbiskupa, to ne bi nista znacilo, i ne bi imalo tu tezinu prevare koju sotona zeli da postigne na globalnom nivou, jer njegov cilj je da one koji nisu jos uvek u Ekumenizmu - a to su mnoge Pravoslavne crkve, kao i Protestantske, privuce upravo ovakvim cudom koje silazi iz ruku Pravoslavnog Jerusalimskog patrijarha koji je Ekumenista.

Oni koji su u ekumenizmu su sledbenici Antihrista, pa je ovaj oganj proizvod sotone, jer Bog ne bi cinio nikakvo cudo preko ljudi koji se klanjaju zveri ili antihristu, vec to cini sotona da bi pripremio svet za njegov dolazak.

Jel mogu da te pitam nešto, ali da se ne ljutiš?
Čisto logičko pitanje.
Ti si napisao da se oganj daje samo zato što je u ekumenskom savezu.
Šta je bilo pre toga?
Jeli ti poznato od kada postoji SSC?

tako da ce i mnogi papisti postati Adventisti.

Ja sam pak čuo da će mnogi papisti postati Jehovini svedoci.

Ni Jehovini svedoci nisu u ekumenizmu...ipak je spasenje kod njih!
A na kraju krajeva, nisu ni probali da se njima upali oganj. Možda bi kod njih funkalo.
Jel bi ti probao?

 

[Laodikeja]

Jel mogu da te pitam nešto, ali da se ne ljutiš?
Čisto logičko pitanje.
Ti si napisao da se oganj daje samo zato što je u ekumenskom savezu.
Šta je bilo pre toga?
Jeli ti poznato od kada postoji SSC?

Ovo se tice istorije crkve i velikog otpada o kome sam u vise navrata pisao, ciji glavni akter je bila lokalna crkva u Rimu i pojedine u Aleksandriji, koja je napravile kompromis sa mnogobozackim Rimom iz razloga svog opstanka zbog progonstva koju je mnogbozacki Rim pokrenuo protiv Jevreja zbog ustanka Simona Barkohbe 132 godine nove ere, a obuhvatilo je i Hriscansku crkvu.

Tim cinom kompromisa ta lokalna Rimska crkva se odrekla cistote ucenja Hristovog jevandjelja, i unela u crkvu mnogogobozacke filozofije, ucenja, i obelezja, cime je dozivela otpad od prve Hriscanske crkve.

Istocna ili Pravoslavna crkva je ucestovovala u tom otpadu kao deo Rima, koja je kasnije transformisana u Vizantiju.

Hristova prva crkva nije ucestvovala u ovom otpadu, vec je kroz celu istoriju sacuvala autenticno ucenje biblije, i zbog toga sto nije zelela da prihvati autoritet Rimske crkve i ucenja Rima - bila progonjena.

Iz ovih datih razloga i prikazane istorijske slike - zakljucak je sledeci, da je svako cudo koje se desava unutar tradicionalnih crkava ( pa i ovo cudo spustanja ognja ) pod znakom pitanja, odnosno - nije pokrenuto od Boga, vec od sotone koji polako ali sigurno vodi otpale crkve ka ujedinjenju u Ekumenski savez pod kapu antihrista.

Nije bitno kada je oganj poceo da se spusta ovoj ili onoj tradicionalnoj crkvi, vec je bitan cilj i svrha ovog ognja, a biblija kaze da je njegov cilj i svrha da se svet ujedini u ekumenski savez, i da sve druge crkve i Pravoslavne i protestantske - postanu identicne zveri - odnosno papstvu, da budu njena slika, i da rade u njenu korist, i u korist antihrista, i na kraju kako biblija kaze - da ucini da se pobiju oni koji se ne pridruze ekumenizmu zajedno sa Pravoslavljem i Protestantizmom, i ne poklone se zveri.

Ja sam pak čuo da će mnogi papisti postati Jehovini svedoci.
Ni Jehovini svedoci nisu u ekumenizmu...ipak je spasenje kod njih!

Istina se meri biblijom cije ucenje jedna crkva poseduje, ali i po Duhu koji kroz tu istinu i crkvu ljude vodi ka Hristu, a Hrist u tim ljudima ostvaruje spasenje danas.

A na kraju krajeva, nisu ni probali da se njima upali oganj. Možda bi kod njih funkalo.
Jel bi ti probao?

Bog se ne iskusava na taj nacin.
To cini sotona, koji je kusao Hrista i od njega trazio znak da je sin Bozji.
Isus mu je na to odgovorio "Nemoj kusati Gospoda Boga svojega"

Fariseji su takodje trazili znak sa neba, ali im je Isus odgovorio "da im se nece dati znak, osim znaka njegovog vaskrsenja posle tri dana provedenih u grobu"

Kada ljudi iskusavaju Boga trazenjem znaka, tada je opasnost da sam sotona ucini ono sto ljudi traze, i tako ih prevari da je taj znak od Boga, i da po tome zakljuce da su u istini, i da je Bog sa njima, sto je ponavljam - vrlo opasno, jer covek moze biti izmanipulisan da cudo stavlja kao merilo istine, bez da spozna sustinu vere, i istinu trazi u njegovoj reci i zajednici sa Hristom.

 

[antonijadz]

U svakom slucaju, budimo spremni za Bozji glas, jer on ce uskoro objaviti istinu celom svetu, tako da ce i mnogi papisti postati Adventisti.

Upravo sam mislila dati odgovor , ali meje neko pretekao , odgovor je

Ja sam pak čuo da će mnogi papisti postati Jehovini svedoci.

 

[antonijadz]

Ni Jehovini svedoci nisu u ekumenizmu...ipak je spasenje kod njih!

Kako možeš biti siguran , zar to nebi mogla biti laž

 

[zoxy888]

СВЕТИ ОГАЊ

ЧУДО НА ХРИСТОВОМ ГРОБУ НА ДАН ВЕЛИКЕ СУБОТЕ​

Долазак Светог Огња на Христов Гроб сваке Велике Суботе је једини чудесан догађај у људској историји, који се дешава сваке године на исти дан, већ више од једног миленијума. У овој књизи су записана историјска сведочанства о овом чудесном догађају, која покривају период од осам векова, од IX до XVI века.


Четрдесет пет писаца из средњег века, међу којима су десет Француза, пет Арапа исламске вере, пет византијских Грка, пет Немаца, четири Енглеза, три Руса, три Персијанца исламске вере, три Исланђанина, два Јерменина, један Сиријац, један Молдавац, један Швајцарац и један Италијан, описују велико чудо хришћанског света: Свети Огањ, који, као муња, силази с неба на Христов Гроб сваке Велике Суботе, неколико сати пре прославе Његовог Васкрсења.


Поврх тога, научна мерења која је на Христовом гробу извршио руски физичар др. Андреј Волков, на Велику Суботу 2008. г., потврђују силазак Светог Огња и откривају три чињенице које он сам описује као „невероватне и потпуно необјашњиве“.

​

Хараламбос К. Скарлакидис је рођен 1971. године у грчком граду Драма, где је провео своје школске дане. Дипломирао је на Архитектонском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну и данас у Атини ради као архитекта и професор примене програма за дизајнирање на рачунарима. Ова књига је плод дугогодишњег историјског истраживања и друго је пишчево дело.


На њеним страницама се налази 45 историјских сведочанстава о чуду Светог Огња, као и мноштво рукописа из највећих библиотека света.

Арапин Ибн ал-Кас (940. г.)
Арапски правник Ибн ал-Кас (Ibn al-Qass)1 родио се крајем IX века, а преминуо 946. године. Био је изузетан познавалац исламског права и писац доста теолошких дела. У њих спада Kitab dala’il al-qibla, у коме је по први пут забележен један врло важан опис службе силаска Светог Огња.


Ово дело, сачувано у пет рукописа,2 први пут је издао 1913. г. арапски истраживач и колекционар рукописа Qirqis Safa,3 на основу једног рукописа у његовом личном поседу, који датира из 1389. г. После Сафине смрти овај рукопис је нестао, али се након неколико деценија поново појавио у Египту, у збирци Ахмеда Тајмура (Ahmad Taymur)4 у Националној библиотеци у Каиру, где се налази и данас под шифром Ahmad Taymur 103. Овај арапски рукопис је 1987. у Франкфурту издао и турски професор др Фуат Сезгин (Fuat Sezgin).5


Следе слике рукописа, препис оригиналног текста и превод који потиче од француског превода Луја Шикоа (Luis Cheikho), додатно преконтролисаног од стране професора арапског језика др Гамал ал-Тахира,6 како би био што приближнији оригиналу.

Ибн ал-Касов навод о Светом Огњу на драгоценом рукопису Ahmad Taymur 103 (1389. г.) у Националној библиотеци Египта. Опис почиње на крају листа 47 и наставља се на листу 48.

„Око хришћанске Пасхе, на Велику Суботу, верници излазе из места где је Гроб како би стали око стене која је окружена оградом. Одатле посматрају Гроб и сви заједно се моле и клањају пред Свевишњим Богом, од јутарње молитве па до заласка сунца. Емир и имам џамије су присутни. Султан закључава врата Гроба. Сви остају потпуно непокретни све док не угледају светлост сличну белој ватри која излази из унутрашњости Гроба. Тада султан отвара врата, улази унутра држећи једну свећу, пали је том светлошћу и након тога излази. Пламен на упаљеној свећи не пече. Предаје је имаму који је односи и њом пали кандила у џамији. Када ова свећа прође кроз три руке, њен пламен се претвара у обичну ватру која пече. Потом састављају и предају султану извештај којим му потврђују да се пламен појавио тог и тог дана и часа. Ако се појавио оног дана за време молитве, то је за њих знак да година неће бити плодна, али не и да ће бити потпуно сушна. Ако се пламен појавио око поднева, то наговештава годину у којој ће владати несташица хране“.7

​

Ибн ал-Касов навод је од изузетног значаја зато што потиче од једног веома угледног и ученог муслимана.

Као што је забележено, муслимански управитељи Јерусалима имају потпуну контролу над службом. Присутни су имам џамије, емир и султан (السلطان) који једини има кључеве Гроба.

За време обреда верници се моле, а православни патријарх, ван Гроба, пред очима мноштва присутних људи, упућује уобичајени призив за долазак Светог Огња.

Све се догађа јавно.

Гроб је закључан и празан. Изненада, почиње из њега да излази бела Светлост. У питању је натприродна Светлост која извире из самог Гроба.

Тада султан откључава Гроб и улази унутра да би упалио свећу коју по свом изласку предаје имаму. Муслимани учествују толико посвећено и свечано да изгледа као да се ради о њиховој служби.

Веома је битно и сведочење да свети пламен не пече.

Ибн ал-Кас потпуно раздваја светлост која се појављује у унутрашњости Гроба од пламена који верници узимају после неколико минута својим свећама.

Његов опис је изузетно прецизан.

Он употребљава реч نور , која значи светлост, и реч نار , која значи ватра.

У тренутку када се појављује Свети Огањ, муслимани сматрају да се ради о божанској белој Светлости која нема никакве везе са земаљском ватром. Али када тај божански пламен почне да прелази са свеће на свећу, после проласка кроз „три руке“, како наводи Ибн ал-Кас, односно у року од неколико секунди, та небеска Светлост се претвара у земаљску. Претвара се из نور у نار , односно из божанске Светлости у земаљску ватру.

У тренутку када султан излази са упаљеном свећом из унутрашњости Светог Гроба, пламен на његовој свећи не пече.

Ибн ал-Кас користи фразу لا تحترق која значи „не гори“ или „не пече“. У преводу Л. Шикоа налазимо тумачење „не пропада, не троши се“, које пак не преноси смисао довољно јасно.

Према тврдњи професора арапског језика др Гамал ал-Тахира, не постоји никаква сумња да је значење ове фразе „пламен на свећи не пече“.

Ради се о познатој појави неизазивања опекотина од стране Светог Огња (ακαΐα) која се примећује и дан данас.

У тренутку када се пали неугасиво кандило унутар Гроба, пламен је плавичаст и уопште не пече. Неколико секунди касније претвара се у обичан пламен, који, како је установио писац ове књиге, а и хиљаде других верника, свакако пече, али не истом јачином као обичан пламен. Због тога многи ходочасници приносе свети пламен свом лицу.

​

Ходочасници приносе Свети Огањ свом лицу. Ибн ал-Кас је пре око хиљаду година први забележио чињеницу да Свети Огањ не пече.

Прихватање овог чуда од стране муслиманских становника Јерусалима постаје још очигледније из навода да имам (верски поглавар) Светим Огњем пали „кандила у џамији“, чиме се подразумева џамија Куполе на Стени која се сматра трећим најсветијим местом исламског света после Меке и Медине.

Имам преноси Свети Огањ у најсветије место муслимана у Јерусалиму.

Џамија златне Куполе на Стени чија је изградња завршена 691. године. Испод куполе се налази стена са које се, како муслимани верују, њихов пророк Мухамед уздигао на небо. Кандила ове џамије је средином X века муслимански имам сваке Велике Суботе палио Светим Огњем.

Све ово се дешава у првој половини X века, у периоду када се хришћански и муслимански свет налазе у оштром сукобу. Узимајући у обзир строгост исламске религије, изгледа невероватно да је најважније чудо Хришћанства, повезано са Васкрсењем Исуса Христа, бивало прихватано од самих муслимана у Јерусалиму и свечано прослављано од стране политичких и верских поглавара града.

Ибн ал-Касова приповест преноси једну светлу поруку која открива много тога о аутентичности чуда, као и о самом Васкрсењу Богочовека.

---------------------------------------------------------------------

Извори:

1. Abi Ahmad al-Tabari Ibn al-Qass.

2. Тих пет рукописа су: Ahmad Taymur 103 и Miqat 1201. Каиро, Национална библиотека. – Veliyuddin 2453. Цариград, библиотека Beyazit. – Кодекс XXXIV. Мадрид, збирка Gayangos. – Кодекс Oriental 13315, 1705. г.н.е. Лондон, British Library. Ово је једини рукопис који садржи целокупно дело (листови 2v – 57r). Три од ових пет рукописа су проучени у издању J.C. Ducène, «Le Kitab dala’il al-qibla d’Ibn al-Qass: analyse de trois manuscrits et des emprunts d’Abu Hamid al-Garnati», ZGAIW 14 (2001), с. 169–87.

3. Q. Safa, «Ta‘rif ba’d mahtutat maktabati», Al-Masriq, т. 16 (Бејрут, 1913).

4. Збирка Ахмеда Тајмура (Ahmad Taymur, 1877–1930), која броји 15.415 књига и рукописа, друга је по величини међу приватним збиркама у Египту.

5. F. Sezgin, «Kitab dala’il al-qibla li-ibn al-Qass» (Das Buch über die Orientierung nach Mekka von Ibn al-Qass), ZGAIW 4 (1987–88), с. 7–92. Др Fuat Sezgin је директор Института за историју арапско-исламских наука при Универзитету Јохан В. Гете у Франкфурту.

6. Gamal al-Tahir је професор арапског језика и доктор при одсеку за историју и археологију на универзитету у Јањини у Грчкој.

7. Luis Cheikho, Al-Masriq, т. 16, Бејрут 1913, с. 578-9). За превод на руски в. I.J. Krachkovskij, «Blagodatnyj ogon», Christianskij Vostok 3 (1915), с. 232-33.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Персијанац Ал-Бируни (1000. г.)
Ал-Бируни (Аl-Biruni, 973-1048), иако скоро непознат у западном свету, важи за једног од највећих и најсвестранијих учених људи свих времена. Био је астроном, филозоф, математичар, физичар, историчар, географ, фармацеут, геодет, путописац, геолог, картограф, антрополог и др., а процењује се да његово укупно научно дело превазилази 150 списа у којима се бави скоро свим наукама.1 Био је одличан познавалац старогрчког језика и, како наводи D. Tsibukidis, проучио је на десетине списа старих Грка, и то из оригинала.2

Џорџ Сартон, такозвани отац историје наука и професор на универзитету Харвард, наводи да је Бируни био "један од највећих научника исламског света, а узевши све у обзир, и један од највећих свих времена,"3 док је Абделхамид Сабра (Abdelhamid I. Sabra), такође професор историје наука (на Харварду и на Универзитету у Александрији), назвао aл-Бирунија "једним од највећих научних умова читаве историје".4

​

Лево, модел сферног астролаба; десно, модел механичког сунчевог и месечевог
календара. Ова два модела, израђена на основу Ал-Бирунијевих нацрта и описа,
налазе се у Институту за историју исламско-арапских наука на Гете Универзитету
у Франкфурту. Слике су узете из дела под насловом "Наука и технологија у Исламу",
чији је аутор председник Института, др Fuat Sezgin.

Да би се проучило aл-Бирунијево разноврсно дело и његов допринос науци, био би потребан обиман том. Примера ради, вреди навести макар једно његово научно достигнуће: прорачун Земљиног полупречника на 6339,9 км, вредност која одступа од стварне вредности свега 16,8 км. Како назначавају професори математике Џон Оконор и Едмунд Робертсон, ова вредност пронађена је на Западу тек у XVI веку, односно пола миленијума касније!5

Персијски рукопис са Ал-Бирунијевим цртежом који
објашњава фазе помрачења Месеца. Ал-Бируни је посматрао
Месечево помрачење које се догодило 17. септембра 1019. г.,
и забележио истовремене географске ширине свих познатих звезда.

Од 150 aл-Бирунијевих дела сачувано је свега 22. У њих спада и "Хронологија Античких Народа" (Al-Athar albaqiyah), написана, како тврди немачки истраживач Едуард Захау,6 око 1000. г. У овом делу, у поглављу које се односи на хришћански празник Васкрса, персијски мудрац записује све што зна о служби силаска Светог Огња.

Ал-Бирунијев кип у парку Лалех, у Техерану.

Сачувано је пет рукописа7 овог дела, а први пут га је издао Захау 1878. г.8 Међутим, како је касније установљено, издање је било непотпуно, пошто употребљени рукопис није садржао поглавље о служби силаска Светог Огња, као ни друге фрагменте дела.

Године 1912., Азијатски музеј Краљевске академије за науку у Санкт Петербургу дошао је до једног другог рукописа тог истог дела, и то старијег од оног који је користио Захау. Овај рукопис, који је био потпунији и обухватао поглавље о Светом Огњу, први пут је представљен од стране директора Азијатског музеја, Карла Салемана.9

Одломак рукописа који се односи на службу силаска Светог Огња је 1915. г. на руски превео Крачковски.10

Године 1933., немачки истраживач Хелмут Ритер открио је у библиотеци Umumi (дан. Beyazit) у Цариграду још један арапски рукопис истог дела који такође садржи поглавље о Светом Огњу. Арапски текст дотичног поглавља издао је 1952. Немац Јохан Фик,11 а 1988. га је на немачки језик превео професор Готхард Штрохмајер12 у свом делу под насловом "aл-Бируни у врту науке".

Од овог превода, али и од самог арапског текста, потиче превод који следи. У немачком преводу је тачно пренет смисао текста, међутим на неким местима професор арапског др Гамал ал-Тахир уочио је неке ситне грешке које су затим и исправљене.13

Први лист ал-Бирунијевог дела
"Хронологија Античких Народа",
са рукописа Beyazit 4667, XVII в.
Цариград, Библиотека Beyazit.

Ал-Бирунијев навод о служби силаска Светог Огња. Приповест почиње на крају листа
347 и наставља се на листу 348. Кодекс Beyazit 4667, XVII в. Цариград, Библиотека Beyazit.14


Ал-Бируни у свом делу пише:


ويحكى لسبت القيامة حكاية يبهت لها صاحب العلم الطبيعي بل لا يوجد مقرا بها، ولولا اطباق الخصوم على الأخبار عنه ذاكرين مشاهدته وتخليد الفضلاء من العلماء وغيرهم اياه في كتبهم لما يسكن القلب إليه، وقد عرفته من الكتب وأخذته سماعا عن الفرج بن صالح البغدادي ان في وسط كنيسة القمامة ببيت المقدس قبر المسيح منقور في صخرة واحدة مطبقة وعليه قبة تشرف عليها أخرى عظيمة وحوالي الصخر دار برمات يشرف منه المسلمون والنصارى ومن حضر إلى موضع القبر في هذا اليوم متضرعين إلى الله تعالى وداعين اياه من نصف النهار إلى اخره . ويجئ مؤذن الجامع والإمام وأمير البلد فيقعدون عند القبر ويجيئون بقناديل يضعونها عليه وهو معلق، وقد أطفأت النصارى سرجهم وقناديلهم قبل ذلك ويمكثون إلى أن يروا نارا صافية بيضاء قد اشعلت قنديلا فمنها سرج القناديل في الجامع والبيع. ثم يكتب إلى حضرة الخلفاء بوقت نزول النار ويستدلون بسرعة نزولها وقربه من نصف النهار على خضب السنة وبتأخره إلى العشاء وبعده على جدبها. وحكى هذا المخبر أن بعض السلاطين وضع في موضع الفتيل نحاسا كيلا يتقد فيفسد ذلك فانها اذا نزلت اتقد النحاس. ونزول هذه النار في يوم .متردد ومدة ما .موضع .العجب

"Постоји једна прича везана за Васкршњу Суботу која изненађује истраживача природних наука и чији узрок је немогуће открити. Када противници не би били истог мишљења по питању тог чуда и када они не би тврдили да су га и сами видели, и
када чак истакнути учењаци и други људи не би то наводили у својим списима, могао би човек да не верује у све то. Из књига сам сазнао, а и чуо сам од Ал-Фараџ ибн Салeха из Багдада, да је у средини Храма Васкрсења у Јерусалиму исклесан у једној стени Христов гроб, на начин да је покривен куполом. Изнад ње се уздиже још једна, већа купола. Око стене постоје галерије одакле муслимани прате службу. Хришћани, и когод још оног дана дође на место Гроба, моле се и призивају Свевишњег Бога од поднева до вечери. Долазе још и мујезин џамије, имам надлежан за молитву и емир града, који седе поред Гроба. Они са собом доносе светиљке које став љају горе, док је [Гроб] још увек закључан. У међувремену, хришћани држе своје неупаљене светиљке и бакље и чекају све док не угледају чисту белу ватру како пали једно кандило. Овом ватром се пале кандила у џамији и у црквама. Потом се халифима подноси писмени извештај о времену кад је ватра сишла. По брзини доласка [ватре] и из тога да ли се [долазак] догодио близу поднева, закључивали су да ли ће година бити благородна. Ако је долазак каснио до увече, или чак и више, закључивали су да ће година бити неблагородна. Онај који ми је рекао ово62 каже да су неки султани ставили бакарну жичицу уместо фитиља како се кандило не би упалило и чудо не би догодило. Али када је ватра сишла, бакар се запалио. Силажење ове ватре с неба на тај дан, које се понавља у одређено време и на одређеном месту, представља разлог због ког остајемо запањени.15

Ал-Бируни није лично присуствовао служби силаска Светог Огња, али изгледа да има поверења у арапске изворе који о томе говоре.

Он још на почетку разјашњава да не би уопште ни помињао причу о Суботи Васкрсења када не би постојала "истомишљеност противника" чуда, који су лично видели и доживели догађај!

(اطباق الخصوم = једногласност противника).

"Противници" су оспоритељи чуда који, због тога што су муслимани, не могу да га прихвате, али и поред тога описују догађај на исти начин.

Изгледа да баш та чињеница импресионира aл-Бирунија, који је шиитски муслиман. Тако његов извештај има посебну важност, пошто у суштини преноси, или боље речено обједињује приповести свих оних муслимана који су доживели чудо, а чија дела нису сачувана до данас.

Његове информације, штавише, потичу и од једног очевица службе силаска, Фараџ ибн Салеха из Багдада.

Бируни као савестан и студиозан научник детаљно наводи своје изворе, како не би постајала никакава сумња у његове речи, и то по једном питању специфичне верске природе, које ће свакако изазвати недоумицу код припадника његове религије.

Информације које нам преноси су заиста од непроцењиве вредности.

Чињеница да је aл-Бируни читао о служби силаска Светог Огња у књигама показује да је парадокс овог чуда био нашироко познат у арапском свету још од X века.

Његова приповест има доста заједничких детаља са описом Ибн ал-Каса који је изнет у једном од претходних поглавља.

Као што приповеда Ибн ал-Кас, исто тако и Бируни наводи да док верници чекају, изненада "уочавају чисту белу ватру како пали једно кандило". И наставља да се "овом ватром пале кандила у џамији и у црквама".

Џамија о којој Бируни говори није друга до Купола на Стени. Преношење Светог Огња у ову џамију показује у којој мери су муслимани прихватали чудо, као и углед који је оно имало у њиховим очима.

Двојица поглавара града, имам и емир, као и мујезин (онај који позива на молитву), налазили су се близу Гроба имајући са собом своје светиљке.

Како назначава Бенџамин Кедар, професор историје на Универзитету у Јерусалиму, у aл-Бирунијево доба су хришћани и муслимани у суштини делили међу собом службу силаска.16 Чудо је било општеприхваћено и подједнако су га славили сви становници града.

Изузетну вредност има и податак да се сваке године слао извештај халифима (у Багдаду) о тачном времену силаска Светог Огња. Кашњење Огња је сматрано лошим знаком за наредну годину, док је његово благовремено појављивање, око поднева, бивало тумачено као знак благородности. То значи да се глас о чуду ширио и ван Јерусалима и да се његов утицај односио чак и на предвиђања повезана са обрадом земље.

Пређимо сада на један изузетно битан детаљ ове приповести, на један догађај с којим смо се већ упознали у претходном поглављу, у посланици свештеника Никите цару Константину Порфирогениту.

Човек који је известио aл-Бирунија описује, као очевидац, да су неки султани заменили фитиљ у кандилу бакарним фитиљем. Али кад је небеска ватра сишла, чак и бакарни фитиљ се упалио.

Фраза اذا نزلت اتقد النحاس, која значи
"али кад је ватра сишла, бакар се упалио", из рукописа Beyazit 4667.



Од велике важности је чињеница да овај податак aл-Бирунију преноси очевидац муслиманске вероисповести, који, као иноверник, нема никаквог разлога да хвали чудо неке себи стране вере. Најзад, овај податак бива записан од стране једног мудрог Персијанца који спада у највеће умове свих времена, од стране једног врхунског научника који у виду свог коначног закључка наводи да "силазак небеске ватре у тај дан" представља разлог због ког "остајемо запањени"!

[ موضع العجب = остајемо запањени].

Чак и сама ова изјава показује да је aл-Бируни већ усвојио податке о чудесном догађају на Велику Суботу. А разлог због кога их је усвојио, како сам објашњава, јесте зато што ти подаци потичу из поузданих извора и што постоји усаглашеност мишљења.

Као што смо већ назначили, извештаји aл-Бирунија и Ибн ал-Каса указују на интензивно ширење и прихватање чуда силаска Светог Огња међу муслиманским становништвом Палестине.

Међутим, ово је за вође исламског света представљало неповољан развој догађаја – с једне стране зато што се супротстављало правилима исламске вере, а с друге стране зато што је служило као средство преобраћања муслимана у хришћанску веру.

Године 1009., свега девет година након настанка aл-Бирунијевог дела, египатски халиф aл-Хаким решава да дефинитивно стави тачку на годишње окупљање хришћана и муслимана на служби силаска Светог Огња. А да би то постигао, одлучује да запали и сравни са земљом Храм Васкрсења и Христов Гроб.

Извори:

1. Забележених дела има 146. Ту спада 35 књига из астрономије, 15 из математике (8 из алгебре, 5 из геометрије и 2 из тригонометрије), 23 из астрологије, 16 филолошких списа, 10 из геодезије и картографије, 4 историјска списа, 3 религијска и филозофска, 2 из минералогије и о стенама и др.

2. D. Tsibukidis, изврстан познавалац дела персијског учењака, у свом чланку "Грчка-хеленистичка филозофска мисао у делима Ал-Бирунија" наводи: "In his works Biruni drew heavily upon Aristotle's Physics, Metaphysics, De Caelo, Meteorology, Parts of Animals… He also fundamentally analysed the dialogues of Euclid, the oeuvre of Archimedes, the philosophical treatise Diacosmos of Democritus… He avidly studied the Almagest and Geographia of mathematician and astronomer Ptolemy, the treatises of the Greek physicians Hippocrates, Discorides, Galen, Oribasius, the chronicles of Eusebius…Αt a time when religious fanaticism swept medieval Europe… he as a forerunner of the Renaissance, was far in advance of the scientific thought then obtaining in Europe", односно: "Своја дела Бируни је умногоме засновао на Аристотеловим делима Физика, Метафизика, О Небу, Метеорологија, О Деловима животиња... Такође је анализирао Еуклидове дијалоге, Архимедова дела, Демокритов филозофски дијалог Дијакосмос... Проучавао је са жаром Алмагест и Географију математичара и астронома Птолемеја, расправе грчких лекара Хипократа, Диоскурида, Галена, Орибасија, Еусебијеве летописе... У периоду када је религијски фанатизам харао средњовековном Европом... он (Бируни) се, као претеча Ренесансе, налазио далеко испред научне мисли која је тада постојала у Европи" (D. Tsibukidis, "Graeco-Hellenistic philosophical thought in the writings of Abu Raikhan Biruni", у Graeco-Arabica 7-8, Никозија 2000, стр. 524, 533).

3. «One of the very greatest scientists of Islam, and, all considered, one of the greatest of all times» (G. Sarton, Introduction to the History of Science, Балтимор 1951, т. 1, стр. 707).

4. «One of the great scientific minds in all history» (A.I. Sabra, «Ibn al-Haytman», Harvard Magazine, септембар 2003).

5. «He found the radius of the earth to be 6339.6 km, a value not obtained in the West until the 16th century» (F. Robertson - J. O'Connor, Al-Biruni, MacTutor History of Mathematics archive).

6. Ε .C. Sachau, The Chronology of Ancient Nations, Лондон 1879, предговор, viii. Са њим се слаже и Μ. Canard: "L'ouvrage de Biruni e ete compose en l'an 1000" (Μ. Canard, "La Destruction de l'Église de la Résurrection", Byzantion 35, 1955, стр. 35).

7. Тих пет рукописа су: Or Ms 161, 1307. г.н.е., Универзитет у Едимбургу. – Paris Arabe 1489, XVII в. Париз, Bibliothèque Nationale. – Beyazit 4667, XVII в. – Кодекс Азијатског музеја у Санкт Петербургу. – Add. 7697, 1286 г.н.е. Лондон, British Library.

8. C.E. Sachau, Chronologie orientalischer Völker von Albêrûnî, Лајпциг 1878.

9. C.Η. Salemann, «Zur Handschriftenkunde, Al-Biruni’s al-Atar al-Bakiyah», Izvestiya Ιmperatorskoĭ Αkademii Νauk, Санкт Петербург 1912, стр. 861-870.

10. I.J. Krachkovskij, Blagodatnyj ogon po rasskazy al-Biruni i drugich musul'manskich pisatelej X-XIII vekov, Christianskij Vostok 3 (1915), стр. 235-238.

11. J. Fück, «Sechs Ergänzungen zu Sachaus Ausgabe von al-Biruni’s Chronologie orientalischer Völker», Documenta Islamica Ιnedita, Берлин 1952, стр. 94. За превод на руски види такође M.A. Sal'e, Abureikhan Biruni (973-1048): Izbrannye proizvedeniia, Ташкент, 1957, стр. 348-350.

12. Gotthard Strohmaier је професор семитских и арапских језика на Универзитету Freien у Берлину и члан Берлинске академије.

13. Те грешке су следеће:

Реч الخلفا је преведена као халиф, док јој је право значење халифи (прим. прев, множина).

Реч السلاطين је преведена као управитељ, док јој је право значење султани (или управитељи).

Реч الجامع је преведена као џамије, док јој је право значење џамија (прим. прев, једнина).

14. Види: J. Fück, op. cit., стр. 94. Често се иза проналажења одломка из неког рукописа, као што је овај, крије веома сложен и дуготрајан процес. Hellmut Ritter, који је открио овај рукопис, записао га је под погрешним бројем 5667, док му је прави број 4667. Осим тога, Johann Fück, који је објавио одломак о Светом Огњу, не наводи редне бројеве листова на којима се одломак налази. На крају је установљено да се овај одломак налази на листовима 347 и 348; његово проналажење би било немогуће без помоћи професора др Фуата Сезгина (Fuat Sezgin) и библиотекара у Библиотеци Beyazit, Ердема Селџука (Erdem Selçuk), којима се топло захваљујем.

15. Немачки превод гласи овако: «Vom Ostersonnabend wird etwas erzählt, das den Naturwissenschaftler in Erstaunen setxt und das er schwerlich als wahr anerkennen wird. Und wenn sich nicht die Gegner über die Nachrichten darüber einig waren und berichtet hätten, es selbst gesehen zy haben, und wenn nicht hervorragende Gelehrte und andere Leute es in ihren Büchern uberliefert hätten, konnte man sich nicht damit zufriedengeben. Ich habe es aus Büchern erfahren und auch von al-Farag ibn Salih aus Bagdad gehört, daß mitten in der Auferstehungskirche in Jerusalem das Grab Christi aus einem einzigen Felsblock ausgehöhlt ist, der es nach Art einer Grabkuppel umschließt. Darüber erhebt such eine andere große, Kuppel. Rund um den Felsen sind Emporen. Von dort schauen die Muslime zu. Die Christen, und wer sonst an diesem Tag zum ort des Grabes kommt, flehen und rufen zu Gott, dem Erhabenen, vom Mittag bis zum Abend. Es kommen auch der Muezzin der Moschee, der Vorbeter und der Emir der Stadt und setzen sich bei dem Grab nieder. Sie bringen Lampen mit, die sie daraufstellen, während es noch verschlossen ist. Die Christen haben schon zuvor ihre Lampen und Leuchter gelöscht und warten, bis daß sie ein reines weißes Feuer sehen, das eine Lampe zum Entflammen bringt. Davon werden die Lampen in der Moschee und in den Kirchen angezundet. Dann macht man an den Kalifen einem schriftlichen Bericht uber den Zeitpunkt, an dem das Feuer herabkam. Aus der Geschwindigkeit seines Herabkommens und ob es bald nach der Mittagszeit erfolgte, schießt man auf ein fruchtbares Jahr; wenn es sich aber zum Abend him verzögert oder noch später wird, auf ein unfruchtbares. Derselbe Berichterstatter teilte auch mit, ßab ein Herrscher anstelle des Dochtes einem Kupferdraht anbrachte, damit es sich nicht entzünden und das Ganze mißlingen sollte. Als aber das Feuer harabkam, brannte das kupfer. Die Herabkunft dieses Feuers an einem Tag, der nach einem bestimmten Zeitraum wiederkehrt, gibt Anlaß zur Verwunderung» (G. Strohmaier, Al-Biruni, In den Gärten derWissenschaft, Лајпциг 1988, стр. 125-126). За превод на француски види M. Canard, "La destruction de l'Église de la Réssurection", стр. 36-37, као и I. J. Krachkovskij, "Le feu beni", Proche-Orient Chrétien 49 (1999), стр. 261-62. За превод на енглески види F.E. Peters, Jerusalem: the holy city in the eyes of chroniclers, Princeton 1985, стр. 262.

16. «Al-Biruni has Christians and Muslims praying for the fire's coming. Thus the descent of the Holy Fire assumes the features of a ceremony shared by Christians and Muslims», односно:"Ал-Бируни наводи да су се хришћани и муслимани молили за долазак Огња. Тако силазак Светог Огња поприма особине службе у којој су учествовали и хришћани и муслимани" (B.Z. Kedar, Convergences of Oriental Christian, Muslim and Frankish worshippers, стр. 90).

----------------------------------------------------------------------------------------------------


Освајање Јерусалима од стране крсташа (1099. г.)
Објава I Крсташког рата од стране папе Урбана II у циљу ослобађања Свете Земље представљана је и истицана као „Божија воља“ (лат. Deus vult). Они који би у њему учествовали, обезбедили би одлагање својих дугова, заштиту имовине, чак и опрост грехова – тако да је све ово довело до тренутног одазива ширих народних слојева. Неки су учествовали из верског фанатизма и љубави према Богу, неки да би избрисали своје дугове, неки ради пустоловине, а неки ради богаћења и пљачке.

У мају 1097. г. крсташке хорде се окупљају у Цариграду и оданде, уз помоћ византијског цара Алексија I Комнина, прелазе на супротну малоазијску обалу. Три месеца касније стижу на сиријско приморје и девет месеци опседају славну Антиохију. 3. јуна 1098. г. град пада у руке крсташа и следи немилосрдан покољ његових муслиманских становника.

Покољ Антиохије на гравури Пола Жонара (Paul Jonnard),
на основу илустрације Гистава Дореа (Gustave Doré) (Париз, 1877).

Следеће одредиште, а уједно и сам циљ читавог похода, било је освајање Јерусалима. Седмог јуна 1099. године 12.000 пешака и 1.500 коњаника стижу под зидине Светог града. Након 40 дана опсаде, крсташи освајају град 15. јула 1099. и поново се догађа исто: суров масакр муслиманских становника, као и мало преосталих Јевреја који су живи спаљени у синагоги. У атмосфери помаме и лудила, они који су тобоже служили Богу Љубави, клали су чак и малу децу.

Капија Дамаска у Јерусалиму. Део зидина који се налази лево од капије,
представља због низбрдице једину слабу тачку читавог градског утврђења.
На овом месту су крсташи продрли у град.

Овај страшни покољ описују разни хроничари који су били његови очевици. Један од њих, по имену Фулхерије, наводи:

„Око десет хиљада људи је било обезглављено у овом Храму. Да сте се налазили тамо, ноге би вам до чланака биле у крви покланих. Нико није остављен у животу. Нису поштедели чак ни жене и децу“.1



Сличан опис даје и Виљем Тирски:

„Није само поглед на свуда расута, обезглављена тела и одсечене удове, био тај који је изазивао ужас код оних који би све то гледали. Још страшније је било гледати саме победнике са којих се цедила крв од главе до пете - застрашујући призор који је испуњавао језом све оне који су их сусретали“.2





Лево, продирање крсташа у Јерусалим. У првом плану приказан је нови владар града,
Годфрид Буљонски. Десно, улазак крсташа у Храм Васкрсења преко гомила закланих
муслимана. Гравуре Албера Дома (Albert Doms), односно Пола Жонара (Paul Jonnard),
на основу илустрација Гистава Дореа (Gustave Doré) (Париз, 1877).

Исте догађаје описује хроничар и свештеник Рејмонд д’Агиле (Raymond d’Agiles) који запањује бруталношћу свог описа:

„Количина крви која је била проливена тог дана је невероватна... Неки од наших људи (и то је било милостивије) су својим непријатељима секли главе... Други су их више мучили бацајући их у ватру... Гомиле глава, руку и ногу могле су се видети по улицама града. Међутим све ово је било безначајно у поређењу са оним што се догодило у Соломоновом храму. Шта се тамо догодило? Ако кажем истину, она ће превазићи вашу моћ веровања. Зато је довољно да наведем бар то, да су у Соломоновом храму и у његовом предворју наши људи јахали у крви која им је достизала до колена и до узда. Заиста, био је то праведан и диван Божији суд да се ово место напуни крвљу неверника... Град је био пун лешева и крви“.3

Начин на који француски свештеник гледа на овај брутални масакр изгледа крајње нечовечан. Он сматра да је касапљење немоћних људи и мале деце – чија је једина кривица била та што су живели у овом граду – било диван и праведан суд Божији. Сасвим је невероватно да такво гледиште изражава један свештеник. Само то мишљење одражава болесну идеологију која је владала у редовима крсташа. Одражава такође и доминантну идеологију Папске цркве у оном периоду, према којој је душа једног муслимана, или другог неверника, већ била осуђена или изгубљена, па стога његов живот ионако није имао неку нарочиту вредност.

Ова идеологија и покољи навели су британског историчара сера Стивена Рансимена (Sir Steven Runciman) да назове крсташке ратове грехом према Светом Духу.4

Посебно се наглашавају гнусни злочини који су били почињени након пада Јерусалима и бруталност I Крсташког рата, зато што су, као што ћемо видети у наставку, та језива дела која су била настављена и наредних година, имала директне последице на чудо Светог Огња.

Покољ муслимана у џамији у Кесарији, 17. маја 1101. г., на гравури
Гистава Дореа (Париз, 1877). Када су крсташи заузели луку у Кесарији, краљ
Балдуин I им је дозволио да се понашају како год они желе. Хиљаде палестинских
становника града су се склонили у велику џамију где су били сурово масакрирани.



Наравно, у свим тим злочиначким актима православни хришћани нису имали апсолутно никаквог учешћа. Напротив, много пута су и сами били жртве тих аката, као на пример 13. априла 1204. г., на дан освајања Цариграда од стране Крсташа. Читава три дана Крсташи са Запада су клали православне становнике града и грабили свете реликвије из цркава, у једном од најгорих покоља у историји човечанства.

После пада Јерусалима, у јулу 1099. г., за владара града проглашен је Годфрид IV Буљонски који је одбио да се крунише за краља у граду у којем је Исус Христ био овенчан трновим венцем. Он се задовољио скромном титулом „Заштитника Пресветог Гроба“.

Православни патријарх Симеон, који је био изгнан на Кипар од стране муслимана, враћа се у своје седиште, али му Латини забрањују да служи Литургију у Храму Васкрсења и приморавају га да поново напусти град.

1. августа 1099. г., Арнулф од Шока (Arnulf of Chocques) постаје први Латин који бива изабран за јерусалимског патријарха. Раимонд д’Агиле наводи да је његово рукоположење било неканонско, јер је постао патријарх, а да пре тога није био чак ни ђакон, а поврх тога био је оптужен и за неморалан живот, што је имало за последицу да се о њему пишу вулгарне песме.4

У децембру 1100. г. на Арнулфово место долази Даимберт, надбискуп Пизе, који је стигао у Свету Земљу у лето 1099. г., на челу армаде од 120 бродова. Чињеница да је краљу Годфриду била неопходна контрола ове армаде, учинила је Даимберта веома моћним.

На Велику Суботу 1100. г., Даимберт постаје први латински патријарх Јерусалима који бива постављен на чело службе силаска Светог Огња. Иако се служба одржава на предвиђен начин, по први пут Свети Огањ се не појављује. Служба се наставља још неколико сати и молитве се понављају, међутим, без резултата.

Латински свештеници схватају да Бог не одобрава њихова дела и наређују крсташима да исповеде своје грехове – пре свега покоље које су починили приликом освајања Јерусалима.

Након овог дуготрајног процеса, како нас обавештава француски историчар Гибер, док се већ спуштала ноћ, Свети Огањ се појављује. Међутим, следеће Велике Суботе, 20. априла 1101. г., по први пут у историји Свети Огањ се уопште не појављује.

Већ другу годину за редом Латини увиђају да немају Божји благослов и становници града се узнемирују.

Наредног јутра, на дан Васкрса, молитве се понављају, међутим Свети Огањ се и даље не појављује.

Латини одлучују да напусте храм, а православни свештеници, заједно са сиријским православцима, користе прилику и сами поново започињу службу. И тада се догађа нешто неочекивано.

Али пустимо саме хроничаре да нам опишу те неочекиване догађаје.

Изузетно се ретко дешава да један догађај који се одиграо при неком верском обреду пре девет векова, бива записан од стране осам хроничара.

У њих се убрајају тројица француских летописаца, Фулхерије, Бартолф и Гибер, Немац Екехард, Енглез Виљем, Италијан Кафаро, Јерменин Матеј из Едесе и још један Француз, чије име није сачувано (писац Кодекса L).

Отпутујмо, дакле, у прошлост како бисмо упознали догађаје кроз приповедања ове осморице људи.

Извори:

1. «Nearly ten thousand were beheaded in this Temple. If you had been there your feet would have been stained to the ankles in the blood of the slain. None of them were left alive. They did not spare the women and children» (Fulcher of Chartres, A History of the Expedition to Jerusalem 1095-1127, редакција H. Fink, т. 1, xxvii, Тенеси 1969, с. 121-122).

2. «It was not alone the spectacle of the headless bodies and mutilated limbs strewn in all directions that roused horror in all who looked upon them. Still more dreadful it was to gaze upon the victors themselves, dripping with blood from head to foot, an ominous sight which brought terror to all who met them» (Willian of Tyre, A History of Deeds Done Beyond the Sea, превод E.A. Babcock и A.C. Krey, Њујорк 1943).

3. «The amount of blood that they shed on that day is incredible ... Some of our men (and this was more merciful) cut off the heads of their enemies… others tortured them longer by casting them into the flames… Piles of heads, hands, and feet were to be seen in the streets of the city. But these were small matters compared to what happened at the Temple of Solomon. What happened there? If I tell the truth, it will exceed your powers of belief. So let it suffice to say this much, at least, that in the Temple and porch of Solomon, men rode in blood up to their knees and bridle reins. Indeed, it was a just and splendid judgment of God that this place should be filled with the blood of the unbelievers ... The city was filled with corpses and blood» (Raymond de Agiles, Historia Francorum qui ceperunt Iherusalem [Историја Франака који су заузели Јерусалим], превод на енглески A.C. Krey, The First Crusade: The Accounts of Eyewitnesses and Participants, Принстон 1921, с. 260-261).

4. «High ideas were besmirched by cruelty and greed, enterprise and endurance by a blind and narrow self righteousness; and the Holy War itself was nothing more than a long act of intolerance in the name of God, which is a sin against the Holy Ghost» (S. Runciman, The History of the Crusades, т. 3, с. 480).

5. «At this time, Arnulf, chaplain of the Count of Normandy, was chosen Patriarch by some, the good (clergy) opposing it not only because he was not a sub deacon, but especially because he was of priestly birth and was accused of incontinence on our expedition, so much so that they shamelessly composed vulgar songs about him», односно: „У ово време је Арнулф, војни свештеник грофовије Нормандије, био изабран од стране неких за патријарха, али добри (свештеници) су се томе супротставили, не само зато што није био чак ни 111 ђакон, него пре свега зато што је, иако син свештеника, био оптужен за полну необузданост за време нашег похода, до те мере да су без срама склапали вулгарне песме о њему.“ (Raymond de Agiles, к.п., с. 264).

-----------------------------------------------------------------------------------------------


Научна мерења руског физичара Андреја Волкова на Велику Суботу 2008. године

Андреј Волков

На Васкрс 2008. г. руски физичар Андреј Александрович Волков, из Националног центра за истраживање „Институт Курчатов“,1 у Русији, био је постављен на чело научне мисије чији је циљ било испитивање чуда силаска Светог Огња. Оглед је био организован од стране професора Александра Московског, за потребе снимања документарног филма посвећеног улози чуда у религији.

На Велику Суботу 2008. г. око 9 часова ујутру, Андреј Волков је ушао у Храм Васкрсења са одговарајућом научном опремом. Основни инструмент који је користио за своја мерења био је дигитални осцилоскоп (oscilloscope)2 повезан са лаптопом у комe се налазио одговарајући софтвер. Место на коме се инструмент налазио било је удаљено око десет метара од Пресветог Гроба и основни циљ му је био да забележи спектар електромагнетног зрачења у одређеним фреквенцијама.

Осцилоскоп који је руски физичар употребио за своја мерења

Резултате својих мерења и закључке који су из њих произишли Волков описује годину дана касније, 21. априла 2009. г., у руским новинама Вера, у интервјуу који следи:



– Андрей Александрович, почему именно вы отправились исследовать природу Благодатного огня? Это совпадает с вашей научной темой?

– Последние 12 лет я занимаюсь так называемой низкотемпературной плазмой.

– А что это такое?

– В состоянии плазмы находится подавляющая часть вещества вселенной: звёзды, галактические туманности, межзвёздная среда. Это сильно ионизованный газ.… На самой же Земле это редкое явление, и создавать её мы научились совсем недавно. Например, в хирургии начали применять «скальпели» из тончайшей струйки плазмы, раскалённой до 5000-7000 градусов. Это высокотемпературная плазма, которой можно лишь резать материю. А есть ещё низкотемпературная, в 40-80 градусов, которая умеет заживлять раны. Вот созданием таких медицинских «заживляющих» приборов я и занимаюсь, уже начинаем их выпуск.

– А какая связь с Благодатным огнём?

– Судя по многочисленным описаниям, появление Благодатного огня сопровождается появлением плазмы, которая внешне очень напоминает низкотемпературную. Например, известно, что какое-то время этот Огонь совершенно не обжигает руки и лицо. Также почти тысячу лет очевидцы говорят о неких сполохах, пробегающих по стенам храма и перед и в момент схождения Огня. Сейчас, правда, их сложно заметить – из-за тысяч фотовспышек, поскольку в храме не запрещено фотографировать.

– Такие плазменные явления, они уникальны?

– Конечно. В лаборатории мы изучаем низкотемпературную плазму только в вакууме. В воздухе она тоже может существовать, но лишь в строго определённых условиях…. и при очень высокой влажности. Но над Гробом Господнем на Пасху жарко и сухо, никакой проводящей электричество влажности нет, и неоткуда взяться мощной разности потенциалов. Между тем там появляются сполохи, столпы светящиеся, которые, как я думаю, сворачиваются потом в искру и образуют Огонь.

„- Андреје Александровичу, зашто сте баш ви отишли да испитате природу Светог Огња? Да ли се то поклапа са предметом вашег научног рада?
- Последњих 12 година се бавим такозваном нискотемпературном плазмом.
- Шта је то?
- У стању плазме се налази највећи део материје у васиони: звезде, галактички облаци, међузвездана средина. То је врло јако јонизован гас... На самој Земљи пак, то је ретка појава коју смо релативно скоро научили да стварамо. На пример, у хирургији су почели да користе „скалпеле“ од веома танког снопа плазме загрејане до температуре од 5000-6000 степени. То је високотемпературна плазма којом је могуће само сећи материју. Међутим, постоји и нискотемпературна плазма, температуре око 40-80 степени, која може да зацељује ране. Стварањем таквих медицинских апарата за „зацељивање“ бавим се ја и већ почињемо с њиховом производњом.
- А каква је веза тога са Светим Огњем?
- Судећи по многобројним описима, појављивање Светог Огња је пропраћено појавом плазме, која, споља гледано, доста подсећа на нискотемпературну. На пример, познато је да неко време тај Огањ уопште не пече руке и лице. Такође, скоро већ хиљаду година очевици говоре о неким блесцима који облећу зидове храма и пре и након доласка Огња.
- Да ли су такве појаве плазме јединствене?
- Наравно. У лабораторији проучавамо нискотемпературну плазму само у вакууму. У ваздуху она такође може да постоји, али само под строго одређеним условима... И при веома високој влажности. Међутим над Господњим Гробом ваздух је на Васкрс топао и сув, нема уопште влаге која би проводила електрицитет и не постоји никакав извор могуће разлике потенцијала; али и поред тога тамо се појављују блесци, светлосни снопови, који се, по мом мишљењу, претварају потом у искру и стварају Огањ“.


Према руском физичару, појављивање плазме које се према његовој оцени догађа унутар храма, са научног становишта је потпуно необјашњиво и неоправдано. Међутим, врхунски моменат његових мерења дошао је у тренутку појаве Светог Огња, док је патријарх био затворен у унутрашњости Гроба. Неочекивано мерење је забележено у 14:04 поподне (15:04 по руском времену). Око два минута касније патријарх је изашао са Светим Огњем.


Волков у свом интервјуу наставља:


– Уже давно Иерусалимский Патриарх скрылся в Кувуклии, началась церемония... И вот – есть! Зафиксировано изменение спектра излучения из-за непонятного импульса. Произошло это после 15 часов 4 минут. Один всплеск – и больше ничего похожего. А вскоре появился и Патриарх Иерусалимский с горящей свечой.

– И что это был за всплеск?

– Электроразряд. Что он такое, откуда взялся, я не знаю. Позже, уже вернувшись в Россию, я занялся раскадровкой записанных радиосигналов. Фиксация проходила в течение шести с половиной часов. Один замер – это около тысячи «кадров». Работа довольно утомительная. Но подтвердилось: перед появлением Огня был электрический разряд…Подробности я сейчас излагать не могу, поскольку связан договорённостью с создателем документального фильма. Картограмма измерений будет там подробно представлена. Но главное я уже сказал: это был электрический разряд.

Почему это важно? Понимаете, тут такая цельная картина возникает. О плазменных явлениях я уже говорил – и они сами по себе являются чудом, поскольку в храме нет никаких условий для их возникновения. Второй необъяснимый факт: электрическая заряженность воздуха, которая обнаруживается даже без приборов, – многие чувствуют, что во время схождения Благодатного огня у них волосы на руках дыбом становятся. Такое возможно при очень большой разности электрических потенциалов, скажем, между крышей дома и полом первого этажа. Это если дом сделан из чистого кварца, а на улице – гроза. Но на Пасху в Иерусалиме, как правило, не бывает никакой грозы, там сухо. А сам Храм Гроба Господня построен из разнородных материалов – ракушечника, мрамора, дерева. Строили его без единого плана, у него множество самых разных пристроек. Так что заподозрить, будто в него изначально встроен гигантский резонатор, выпрямитель и конденсатор, необходимые для накопления электрического заряда и последующего разряда, просто абсурдно. Но разность электрических потенциалов всё равно ведь возникает! Причём в определённый день, на Пасху, после молитв в Кувуклии. И вот тут перед нами предстаёт последний обнаруженный нами штрих – появление Благодатного огня сопровождается электрическим разрядом. То есть получается, что появление Огня – неотделимая часть всех этих невероятных, никак не объяснимых явлений, имеющих одну электрическую природу. Разве это не подтверждение его чудесности?

„- Протекло је било доста времена како је јерусалимски патријарх ушао у Кувуклију, служба је почела... И изненада – гле! Забележена је промена спектра зрачења услед непознатог импулса. Ово се догодило у 15 сати и 4 минута. Једна осцилација – и више ништа слично. А ускоро се појавио и јерусалимски патријарх са упаљеном свећом.
- Каква је то осцилација била?

- Електрично пражњење. Шта је представљало и одакле је дошло, не знам. Касније, по повратку у Русију, бавио сам се декодирањем записаних радиосигнала. Процес мерења је трајао шест и по сати. Једно мерење обухвата око хиљаду „кадрова“. Веома напоран посао. Но, потврдили смо да се пре појаве Огња заиста догодило електрично пражњење... Не могу сад да вам изложим детаље, јер сам обавезан уговором са продуцентом документарног филма. Картограм мерења ће тамо бити детаљно изложен. Но главно сам већ рекао: било је то електрично пражњење... Због чега је то важно? Видите, овде се формира потпуна слика. Већ сам говорио о појавама плазме које саме по себи представљају чудо пошто у храму не постоје никакви услови за њихово стварање. Друга необјашњива чињеница је електрични напон у ваздуху, приметан чак и без апарата – многи осећају да им се за време силаска Светог Огња подижу власи на рукама. Ово је могуће само при веома великој разлици електричних потенцијала, рецимо, између крова зграде и пода у приземљу, и то кад би зграда била начињена од чистог кварца, а напољу беснела олуја. Али на Васкрс у Јерусалиму, по правилу, нема никакве олује, време је ведро. А сам Храм Господњи је направљен од разних материјала – мермера, кречњачких стена, дрвета. Изграђен је без неког јединственог плана и има мноштво разних помоћних просторија. Због тога је сумња да су у њега испочетка били постављени огроман резонатор, исправљач и кондензатор, неопходни за стварање електричног напона и следујућег пражњења, просто апсурдна. Али разлика електричних потенцијала се и поред тога ствара! И то у одређени дан, на Васкрс, после молитви у Кувуклији. И овде се пред нама назире последњи аспект који смо открили – појава Огња је пропраћена електричним пражњењем. Дакле, то значи да је појава Огња неодвојиви део свих тих невероватних, потпуно необјашњивих феномена који имају неку електричну природу. Зар то није потврда његове чудотворне природе?“

Андреј Волков наводи да су се, мало пре појаве Светог Огња, догодила и научним методом била записана три необјашњива феномена:

• Први је необјашњиво присуство плазме, што, како наводи, само за себе представља „чудо“.
  
  
• Други је, такође несхватљив и необјашњив, електрични напон у ваздуху, као резултат велике разлике електричних потенцијала.
  
  
• Трећи је електрично пражњење за време појаве Светог Огња.
  

Ова три феномена, забележена истовремено, Волков назива „невероватним и потпуно необјашњивим“.

Истраживање Андреја Волкова је веома занимљиво и представља један потпуно другачији, чисто научни, приступ чуду Светог Огња. Резултати мерења, по његовом мишљењу, представљају „потврду чудотворне природе тог феномена“.

Сама ова фраза је од великог значаја.

Но пређимо сада на другу целину наших приповести, враћајући се поново нашем путовању кроз време.

Налазимо се на почетку XII века и путовање се наставља са немачким историчарем Албертом од Аахена.

Извори:

1. Руски национални центар за истраживање „Институт Курчатов“ (Курчатовский Институт - Kurchatov Institute) налази се у Москви и представља врхунски научни и истраживачки центар у Русији. Још од 1955. важи за најзначајнији центар научних радова на пољима термонуклеарне фузије и физике плазме. Године 1991. Институт Курчатов је унапређен и претворен у Руски национални центар за истраживање и данас представља један од врхунских истраживачких центара у свету.

2. „Купили смо један осцилоскоп типа Велиман, америчке производње“ – каже Волков – „а ускоро смо добили исти такав из Америке, с тим што је био бољег квалитета. Побољшали смо га, ставили му осетљиву антену и специјалну заштиту од статичног притиска да бисмо избегли спољашње сметње и звукове. Након тога смо опробали апарат у веома различитим условима, на концертима, за време олује и.т.д. Све то је потрајало око два месеца и једва смо стигли да се припремимо за пут – 24. априла сам већ био у Јерусалиму, а 26. априла је дошао Васкрс“ (Новине Вера, 21. април 2009. г.).

--------------------------------------------------------------------------------------------------


Стуб који је напукао и запалио се Светим Огњем (1579. г.)

Двориште и улаз у Храм Васкрсења.

На Велику Суботу 1579. г., према црквеним хроникама града Јерусалима, турски управитељи су забранили грчком патријарху и православним верницима да уђу у Храм Васкрсења и да одслуже по устаљеном поретку службу силаска Светог Огња.

Дела у којима се описује овај догађај не одређују његов тачан датум; али наводе да је у оно време партијарх Јерусалима био Софроније, док су патријарси Константинопоља, Александрије и Антиохије били Јеремија, Силвестер, односно Јоаким. Најзад, султан Отоманске империје био је Мурат III.2

Ако погледамо у званичне каталоге (или интернет странице) ове четири патријаршије, уверићемо се да су ова четворица православних патријараха заиста били на дужности у другој половини XVI века, а уколико испитамо конкретан период патријарховања сваког од њих појединачно и упоредимо их са одговарајућим периодом царевања султана Мурата III, произилази да је једина година када су се поклопиле управе ове петорице људи била 1579.3

Према писаним изворима, на Велику Суботу те године одред турских војника је забранио православцима улазак у Храм Васкрсења. Мноштво верника је остало у предворју храма током целог дана, па чак и после заласка сунца.

Патријарх Софроније IV, којем је то била прва година на патријаршијском трону, по први пут је требало да служи ову најважнију службу у години, али су му Турци ускратили ово законом обезбеђено право.

Патријарх је, молећи се, стајао с леве стране капије храма, близу једног стуба. Одједном, кад је већ била пала ноћ, стуб је напукао и Свети Огањ је почео да излази из његове унутрашњости.

Патријарх је одмах упалио своју свећу и разделио Свети Огањ верницима. У року од неколико минута Свети пламен се нашао код свих присутних и двориште храма се осветлило. Изненађени турски стражари су тада отворили капију храма и патријарх се, праћен мноштвом православних верника, тријумфално упутио ка Пресветом Гробу.

Стуб који је напукао с леве стране капије храма, а поред њега аутор ове књиге.
Пукотина је висока 1,20 м. и личи на пламен који се уздиже из основе стуба.

.

Догађаји оног дана су описани у свим такозваним Јерусалимским проскинитарима, који представљају водиче за ходочаснике у Светој Земљи.

Најстарији од Проскинитара у коме се наводи пуцање стуба, налази се на једном драгоценом рукопису који се чува у Библиотеци у Минхену. Ради се о кодексу Monacensis Graec. 346,4 који садржи „Проскинитар јеромонаха Ананије“. Рукопис, написан од стране јеромонаха Акакија са Крита (1634.), јесте препис оригиналног дела јеромонаха Ананије, написаног 1608. г., 29 година после чуда које описује.

Ово значи да је Ананија имао могућност да прикупи податке о чуду од људи који су га лично доживели.

Први лист кодекса Gr. 346 у Минхенској библиотеци под насловом
«Προσκυνητάριον συν Θεώ αγίω της αγίας πόλεως Ιερουσαλήμ και
των λοιπών αγίων τόπων» (прим. прев. = „Проскинитар с Богом
Светим Светог града Јерусалима и осталих светих места“).



Рукопис из Минхенске библиотеке је први пут издао Пападопулос-Керамефс 1890. г. у Санкт Петербургу,5 уз истовремен превод на руски језик. Према запису Крићанина Акакија, јеромонах Ананија, уз доста правописних грешака, приповеда овако:

„А ван Свете капије, ту близу са западне стране, стоје три мермерна стуба, и из средњег стуба кажу да је у старо време изашао Свети Огањ. Прилично је расцепљен, што се да видети и дан данас. А то је чудо Бог показао на тај начин јер, како кажу, у оно време они који су имали надлежност над патријархом нису дозволили да (хришћани) уђу унутра и по обичају одслуже васкршњу службу. Патријарх и народ су жалосни остали изван у дворишту до вечери Велике Суботе, држећи свеће у рукама. Патријарх је стајао близу трона свете Јелене, уз један стуб. И тада кажу да је изашао Свети Огањ из оног стуба за који смо рекли да је прилично расцепљен и прешао на стуб код којег је стајао патријарх. И тада је упалио свеће које је држао патријарх, па је са њих и народ упалио своје свеће из патријархових руку, по обичају. И кажу да су тада они који су били надлежни, када су видели то чудо, отворили свету капију, па су патријарх и народ ушли и одслужили службу по обичају“.

Приповест монаха Ананије о стубу који је пукао на кодексу Monacenis Gr. 346, 1634. г.
Горе су приказани листови 85a, 85b, 86a. Минхен, Bayerische Staatsbibliothek.



Иста приповест, са неким додатним подацима, садржи се у многим Јерусалимским проскинитарима издатим у наредним вековима. Ови ходочаснички водичи су први пут објављени 1749. г. у Бечу, у издању под насловом Проскинитар светог града Јерусалима, од стране архимандрита и чувара светог Гроба, Симеона. Архимандрит Симеон пише:

„Тада је патријарх са народом остао напољу, у дворишту цркве, на Свету и Велику Суботу предвече, с великом тугом молећи се Богу свом душом својом. Патријарх се попео на трон свете Јелене, близу једног стуба, и молио се заједно с народом. О Господе, како је велико твоје милосрђе, расцепи се један стуб и изађе Свети Огањ напоље, и потрча патријарх и упали свеће које држаше у рукама, и из његових руку и народ упали свеће за посвећење своје“.

Навод о стубу који се расцепио у Симеоновом Проскинитару, Беч 1749, с. 19.



У бечком издању се наводи још један догађај, повезан са неким арапским емиром по имену Туном, који се у тренутку чуда налазио у дворишту храма. Угледавши паљење стуба, схватио је истинитост чуда и пред онима, који су били исте вере као и он, јавно је исповедио силу Исуса Христа. Након што се сукобио с њима, ово његово признање је проузроковало да буде погубљен и да његово тело буде бачено на ломачу.6 Данас се званично сматра светим мучеником Православља, сећање на њега се слави 18. априла, а мошти му се налазе у грчком православном манастиру Велике Богородице у Јерусалиму.

Свети мученик Туном, а у дубини запаљени стуб.
Икона у манастиру Велике Богородице у Јерусалиму.



На један такође значајан опис чудесног пуцања стуба наилазимо у Хроници молдавског монаха Партенија Агејева,7 који је посетио Јерусaлим 1845. г. У другом тому своје Хронике, монах Партеније наводи да је стуб пукао након што га је погодио гром:

„Овај стуб поштују сви православни, али и неправославни, па чак и Јермени. Желео бих да напишем нешто о том догађају, о томе како источни православни хришћани истоветно говоре о томе, а и сами Турци то потврђују. На једном зиду постоји натпис у мермеру и кажу да је у њему записан тај догађај; али нисмо могли да га прочитамо, јер је написан сиријским словима, на арапском језику. Тако сам само чуо о томе, а нисам прочитао“.



Мало даље наставља, описујући чудо:

„Већ је било прошло пола сата, па и више, а Свети Огањ се још није појавио. Дан је био ведар и леп. Патријарх је седео на десној страни. Изненада је ударио гром, средњи стуб на левој страни се расцепио и из пукотине је изашла ватра. Патријарх је устао и упалио своје свеће, а сви православци су упалили с његових“.8



И поред тога, извештај молдавског монаха је нарочито битан, зато што потврђује да је пуцање и паљење стуба било записано сиријским словима на мермерној плочи. Оно што је значајно јесте то да је и у случају пуцања стуба од грома, као и у случају пуцања и паљења стуба самог од себе, реч о чуду, јер је патријарх, који је стајао поред стуба, упалио своје свеће ватром која је била створена.

Међутим, ако су ватра или електрично пражњење погодили стуб таквим интензитетом пре 430 година, онда би трагови тога још увек требало да буду видљиви. Пукотина заиста изгледа као да је опаљена и еродирана ватром; али да ли ти трагови ерозије могу и научно да се идентификују и потврде?

На Васкрс 2008. г., Андреј Волков је проучио расцепљени стуб. Руски физичар је послао фотографије пукотине у високој резолуцији свом сународнику и стручњаку, професору Евгенију Михаиловичу Морозову,9 који се у свету сматра једним од врхунских истраживача на пољу механике ломљења (Fracture Mechanics) и физике издржљивости материјала (Physics of Strength of Materials).10

Професор Евгениј Морозов и његово последње научно дело под насловом
„Механика еластично-пластичног ломљења“,11 у ком се излажу резултати
савремених лабораторијских истраживања везаних за теорију пукотина
и истражују питања понашања тела која су претрпела пукотине – од услова
њиховог стварања па до комплекснијих проблема механике ломљења.

Пошто је детаљно испитао фотографије расцепљеног стуба – као што је ова приказана лево – професор Евгениј Морозов је дошао до закључка да је дотична пукотина, судећи по њеној структури, могла да се појави само као резултат електричног пражњења!

Андреј Волков, који је сарађивао са Евгенијем Морозовим по овом питању, у свом интервјуу новинама Вера наводи:



Вот это совпадение, что именно на Пасху, когда Огонь не сошёл, появилась трещина, – разве не чудо? Можно, конечно, усомниться, мол, всё было подстроено и трещину на колонне сделали искусственным путём. Мы обратились за консультацией к Евгению Михайловичу Морозову – он ведущий специалист в области механики разрушения не только в России, но и в мире, автор более 800 научных работ по этой теме. Евгений Михайлович исследовал предоставленные ему подробные снимки трещины и однозначно заключил, что она могла появиться только в результате электрического разряда, такова её структура. О чём это говорит? Что подделать трещину никак не могли: это ж какой электрогенератор нужно иметь, да ещё в XVI веке, когда о существовании электричества понятия не имели!12
„Зар та коинциденција, да се баш на Васкрс, када Огањ није сишао, појави пукотина – није сама од себе чудо? Наравно, могао би неко да устврди да је све било намештено и да је пукотина на стубу произведена на вештачки начин. Консултовали смо се с Евгенијем Михаиловичем Морозовим, који спада у врхунске стручњаке у области механике ломљења, не само у Русији него и у целом свету, и аутор је преко 800 научних радова на ту тему. Евгениј Михаилович је испитао детаљне фотографије пукотине које смо му доставили и недвосмислено закључио да је она могла да се појави само као резултат електричног пражњења, таква јој је структура. Шта то доказује? Да је немогуће да су људи вештачки направили ту пукотину: замислите какав би електрогенератор требало да имају, и то у XVI веку, када се још није ни знало за постојање електричне енергије! Према томе, сведочанство је истинито.“



Научно гледиште Евгенија Морозова несумњиво има велику тежину, но желео сам да чујем још једно мишљење на ту тему. У том правцу обратио сам се једном од врхунских грчких научника на пољу механике ломљења, професору Атинског универзитета, Георгију Пападопулосу,13 коме сам послао детаљне фотографије пукотине.

Професор Георгије А. Пападопулос

Професор Пападопулос, након што је испитао фотографије, изјаснио се да је пукотина на стубу заиста проузрокована електричним пражњењем које се догодило истовремено са сеизмичким таласом чији је правац кретања био одоздо нагоре.

Овај комбинован напор стуба, проузрокован истовременим електричним пражњењем и сеизмичким таласом, професор сматра необјашњивим и зато закључује да се „може говорити само о чуду“.

Одакле је потекло то електрично пражњење, са научног становишта остаје непознато. Професор Пападопулос, у свом одговору на моју молбу путем електронске преписке, наводи:

Драги господине Скарлакидис,



Хвала вам на вашој електронској преписци од 31.01.2010. Надам се да ћу вам бити од помоћи што се вашег значајног дела тиче. Већ 35 година се бавим експерименталном механиком ломљења у Лабораторији издржљивости материјала Националног техничког универзитета у Атини и верујем да тамо где не постоји научно објашњење, постоји Чудо.


Немам никаквог разлога да оспорим рукопис Минхенске библиотеке из 1634. г., у ком се наводи чудесно пуцање стуба, као и све што је уследило; односно чињеница да је патријарх упалио своју бакљу тим Огњем. Мислим да није могуће оспоравати чудо, нарочито када постоје сведочанства о њему, као што наводите.


Посматрајући пукотину са фотографије, могли бисмо да закључимо да је она резултат сложеног напора, комбинације електричног пражњења (вероватно јак гром) и јаке сеизмичке вибрације. Електрично пражњење је, услед високе тренутне температуре, ослабило молекуларну грађу стуба дуж једног уског појаса (језгра). Површински сеизмички талас је напрегао стуб торзионом осцилацијом (замором). То истовремено напрезање је резултирало пукотином која је кренула од основе стуба ка горе, изломљеном линијом (као што се види на фотографији, путања пукотине није праволинијска) дуж зоне ослабљене електричним пражњењем. Уколико се све баш тако догодило, то истовремено и сложено (комбиновано) напрезање стуба, остаје, по мом мишљењу, необјашњиво.


Према томе, може се говорити једино о чуду.


Драги господине Скарлакидис, честитам вам на труду и из свег срца желим успех у вашем подухвату.





С поштовањем,



Георгије Пападопулос
Професор механике
Лабораторија издржљивости материјала Национални технички универзитет у Атини

Чудесним догађајем пуцања и паљења стуба завршава се наше дуго путовање кроз векове, везано за чудо Светог Огња. Оно је почело око 330. г., записом о паљењу кандила које је на Христов Гроб поставио свети Григорије Просветитељ, а завршило се 1579. г., догађајем који смо управо испитали.

Изложили смо укупно 43 сведочанства која свако може да процени по свом личном суду. Испитујући сва ова сведочанства као целину, вреди назначити њихове три нарочите карактеристике.

У свим приповестима постоји један заједнички елемент: навод о светлости или пламену-ватри или муњи, која силази с неба пред очима народа, у доба када не постоји ни електрична струја, нити било какав други начин вештачке репродукције таквог феномена.

Друга битна карактеристика је паљење „неугасивог“ кандила и осветљавање празног, тамног и запечаћеног Гроба, које се догађало током најмање шест векова! Осветљавање унутрашњости Гроба наравно није било проузроковано само сијањем „неугасивог“ кандила, већ пре свега Светлошћу која је извирала из самог камена на ком је било положено Исусово тело.

Трећа важна карактеристика која се наводи у многим приповестима јесте истовременост горње две појаве – имамо, дакле, силазак небеске Светлости и истовремено паљење кандила и осветљавање унутрашњости Гроба – усклађеност која може да буде постигнута само божанским дејством.

Већ смо рекли да овим радом неће бити обухваћена сведочанства после 1579. г., иако их има доста, као ни новија сведочанства, с једне стране зато што би дошло до презасићености подацима, а с друге стране због тога што би тако нешто захтевало много простора. Поред тога, рад има чисто историјску структуру и оријентисан је искључиво на прве векове у којима је чудо бивало забележено.

Ипак, сматрали смо неопходним да буде обухваћено једанаест новијих, веома интересантних, сведочанстава. Прва два потичу од два непосредна очевица: молдавског монаха Партенија (1846) и енглеског археолога Ворена који је био очевидац чуда четири узастопне године, у периоду од 1867. до 1870. Овим двама приповестима укупан број историјских сведочанстава износи 45.

Седам сведочанстава која следе потичу од пет грчких патријараха и два епископа који су били на челу Службе и описују чудо управо онако како су га они доживели у унутрашњости Светог Гроба. На тај начин ћемо имати комплетнију слику о томе шта се тачно догађа унутар саме Светиње у тренутку кад се појављује Свети Огањ.

Десето од новијих сведочанстава, такође изузетно занимљиво, потиче од јединог човека који је доживео чудо унутар Гроба, а да притом није имао право на то. У питању је грчки монах Митрофан, који се на Велику Суботу 1926. г. сакрио под кровом светог Гроба у циљу да изблиза доживи чудо.

Једанаесто и последње од новијих сведочанстава потиче од писца ове књиге и односи се на Велику Суботу 2008. г. Кренимо с тим личним сведочанством.

Извори:

1. У „Проскинитару светог града Јерусалима и све Палестине“ (с. 49), издатом 1787. г. у Бечу од стране Хрисанта Пруског, наводи се да се догађај збио „у време блаженог свагдапеваног господина Софронија, патријарха јерусалимског, Јеремије патријарха цариградског, Силвестра патријарха александријског и Јоакима антиохијског, а за време царевине султана Мурата“ (Χρύσανθος Προύσσης, Προσκυνητάριον της αγίας πόλεως Ιερουσαλήμ και πάσης Παλαιστίνης, Βιέννη 1787).

2. Турски султан Мурат III (Sultan Mourad Khan ΙΙΙ) је владао у периоду између 1574. и 1595. г., Софроније IV јерусалимски је патријарховао од 1579. до 1608. г., Јеремија II цариградски од 1572. до 1579. г., Силвестар александријски од 1569. до 1590. г., а Јоаким IV антиохијски од 1553. до 1592. г. Једина заједничка година је 1579.

4. Рукопис заузима број 346 у каталогу Игнаца Харта (Ignaz Hardt), Catalogus codicum manuscriptorum graecorum bibliothecae regiae Bavaricae, т. 3, Минхен 1812, с. 547-48.

5. Προσκυνητάριον της Ιερουσαλήμ και των λοιπών αγίων τόπων, 1608-1634, επιμ. Α. Παπαδόπουλος-Κεραμεύς, σ. 17 [Проскинитар Јерусалима и осталих светих места, 1608-1634, редакција А. Пападопулос-Керамефс, с. 17].

6. У бечком издању се о арапском емиру наводи ово: „Ту су и неки клинови закуцани у земљу још од оног времена испред прага светих врата, у сећање на чудо које се збило, које (клинове) кажу да је закуцао један емир који је, видевши то дивно чудо, одмах поверовао у Христа и вичући ‚Једна је вера хришћана!‘, закуцао један по један ове клинове у камен као у меки восак и тако, изгоревши у огњу, умро као мученик“ (Συμεών, Προσκυνητάριον Αγίας Πόλεως Ιερουσαλήμ, Βιέννη 1749, σ. 20 [Симеон, Проскинитар светог града Јерусалима, Беч 1749, с. 20)].

Догађај са клиновима се укратко наводи и у минхенском рукопису, овим речима: „Ту се налазе и неки клинови забијени доле у земљу испред светих врата. Кажу да су их закуцали још у оно време“ (лист 87a).

7. Монах Партеније је рођен у румунском граду Јаши 1807. г.

8. Превод из издања Monk Parthenius, «Holy Week and Pascha in Jerusalem», Orthodox Life, т. 34, 2 (1984), Њујорк, Jordanville. В. такође Κ. Μηλιαράς, Ιστορική μελέτη περί του Αγίου Φωτός, Ιερουσαλήμ 1934, σελ. 17 [К. Миљарас, Историјска студија о Светом Огњу, Јерусалим 1934, с. 17].

9. Евгениј Морозов (Евгений Михайлович Морозов) рођен 1927. г., доктор је техничких наука и професор Физике издржљивости (Physics of Strength) на Институту физичке механике у Москви. Творац је математичких једначина, рачунарских програма и специјалних теорија о особинама отпора материјала ка стварању пукотина и границама њихове издржљивости. Његова академска и истраживачка каријера је почела 1951. г. и после многих успеха и награда наставља се до данас.

10. Механика ломљења је наука која се бави испитивањем процеса ломљења и стварања пукотина у материјалима. У њој се користе методи аналитичке механике у циљу да се израчуна сила која бива примењена приликом стварања једне пукотине, као и експериментални методи којима се рачуна издржљивост неког материјала на ломљење и пуцање.

11. Дело су написали Морозов и Владимир Партон (Vladimir Parton), а носи руски наслов: „Механика упругопластического разрушения. Специальные задачи механики разрушения“ («Elastoplastic Fracture Mechanics. Special problems of Fracture Mechanics»).

12. Новине Вера, 21. април 2009. г.

13. Георгиос Пападопулос је професор Механике материјала на Националном техничком универзитету у Атини и аутор доста радова и научних чланака на пољу механике ломљења. Види George A. Papadopoulos, Fracture Mechanics: The Experimental Method of Caustics and the Det.- criterion of Fracture, Лондон: Springer Verlag, 1993. В. такође Γ.Α. Παπαδόπουλος: Πειραματική Μηχανική των Θραύσεων (Οπτικές Μέθοδοι Ανάλυσης των Τάσεων), εκδόσεις Κλειδάριθμος [Г.А. Пападопулос: Експериментална механика ломљења (Оптички методи анализе напона), издања Клидаритмос].

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------


Британски археолог Чарлс Ворен (1867-1870. г.)
Сер Чарлс Ворен (Sir Charles Warren) рођен је 1840. у Бенгору (Bangor) у Велсу. Био је археолог и официр Краљевског машинског рода. Касније је постао генерал британске војске и учествовао у биткама у Африци и Азији.

Генерал сер Чарлс Ворен

Године 1867. одлази у Јерусалим као члан Палестинског истраживачког фонда где спроводи низ ископавања која су трајала до 1870. године. Међу његовим открићима је и комплекс лагума који се налази испод Куполе на стени, као и систем подземног водовода који данас носи његово име (Warren Shaft). Такође је довршио аналитичку топографску карту Старог града Јерусалима.

Један део резултата његових ископавања објављен је у његовом делу Underground Jerusalem (Подземни Јерусалим) објављеном 1876. г. у Лондону. У једном поглављу овог дела, које носи наслов „Holy Fire“ (Свети Огањ), Ворен износи све оно што му је познато о чуду на Велику Суботу, које га је посебно интересовало. Још у првом пасусу тог поглавља, поставља се суштинско питање: „Шта представља ова Светлост?“ И аутор одмах хита да одговори:

„Шта представља ова Светлост која уочи Пасхе пали сва кандила на Пресветом Гробу?... Без икакве сумње догађа се чудо за време службе.“1



Британски археолог је био непосредни очевидац службе силаска све четири године, колико је боравио у Јерусалиму, и сходно његовој процени нема сумње да се ради о чуду.

Прва служба на којој се нашао била је на Велику Суботу 1867. године. Следеће Велике Суботе, посредовањем познатог француског археолога Шарла Ганоа (Charles Ganneau), Ворен обезбеђује место на једном уздигнутом балкону где су стајали Латини и одакле је имао несметан поглед на Пресвети Гроб. Налазећи се на уздигнутом и привилегованом месту, наводи следеће:

„Видео сам чудо Светог Огња на служби претходне године, али овај пут имам потпун увид, посредовањем г. Ганоа који ми је обезбедио место на галерији Латина, у северном делу одакле се Пресвети Гроб може видети са висине.“2



Описујући тренутак када се Свети Огањ појављује, наставља:

„Напокон се јавља осећај да Светлост долази, мноштво свећа се простире испред, кроз отвор [на куполи] се види зрак светлости и свећа се пали... У трену, као посредством некакве магије, Светлост се простире сама од себе у свим правцима.“3



Ворен, који припада Римокатоличкој Цркви, не оклева да призна истинитост чуда. Изгледа да је дубоко фасциниран оним што доживљава. Он је четврти непосредни очевидац који описује силазак Светог Огња као зрак светлости који долази са висине. Како наводи, зрак светлости се појављује кроз отвор на куполи, која је у оно време још увек имала мали отвор ка небу.

Такође говори о бакљи (свећи) који се пали истовремено са појавом светлосног зрака и одмах потом описује чудесно ширење свете Светлости унутар храма. Не наводи уобичајено ширење пламена, са свеће на свећу, које изискује доста времена, већ описује натприродно ширење светлости које бива од стране самог Светог Огња, који је „у трену, као посредством неке магије“ испунио читав простор Храма Васкрсења, у свим правцима истовремено!

Опис британског археолога је нарочито апокалиптичан и у складу је са сведочанствима из претходних векова. Поред његовог личног сведочанства у његовој књизи се налазе још два сведочанства: епископа Мелетија са Кипра и патријарха Кирила II, који су предстојали на службама 1867. и 1868., прве две године кад је и Ворен учествовао.

Британски археолог, одушевљен оним што је доживео на служби, желео је да још више испита овај чудотворни догађај и сазна шта се заиста догађало у унутрашњости Гроба у тренутку појављивања Светог Огња. На ово питање су одговор једино могли да дају двојица, горе поменутих, грчких архијереја. Тако је Ворен, пошто се сусрео с њима двојицом, у два временска наврата понаособ, затражио да му опишу оно што су доживели у унутрашњности Гроба. Сазнајмо, дакле, шта су му открили.

Извори:

1. «What is that fire which on Easter-eve lights up the lamps in the Holy Sepulchre? ... That a miracle attends the ceremony, there cannot be a doubt» (C. Warren, Underground Jerusalem, Лондон 1976, стр. 425).

2. «I had seen the miracle of the Holy Fire on a former occasion, but now I was to have a more complete view, through the influence of M. Ganneau, who had procured me a place in the Latin Gallery, to the north, and overlooking the Holy Sepulchre» (Warren, op. cit., c. 430).

2. «At last there is a feeling that the fire is at hand, masses of tow are thrust forward, a flash at the opening is seen, the tow is lighted … In a moment, as though by magic, the fire extends itself in all directions» (C. Warren, op. cit., c. 435).

Извор и место где можете купити књигу : skarlakidis.gr/sr

 

[Taramana]

Bog ti svako dobro dao čoveče Božji!!!
Hvala ti na pomoći i trudu.
Raduju me ovi tekstovi jer su dokaz protiv nevernika.
Bogu slava i hvala.

 

[Zaokret]

Obican spiritizam,idolopoklonstvo...
obredno drvo,obredna vatra....jerusalimski oganj,nije nego ....pa tom ognju se pridaje veca paznja nego samome Bogu.

 

[Taramana]

Obican spiritizam,idolopoklonstvo...
obredno drvo,obredna vatra....jerusalimski oganj,nije nego ....pa tom ognju se pridaje veca paznja nego samome Bogu.

Šta drugo može reći onaj koji nezna tajnu pobožnosti niti išta o duhovnosti.
I ti bi Ga iznova razapeo jer kako On kao ,stvorenje, sme sebeda gradi-naziva Bogom....tvoji ga ubiše a ti svedočiš čiji si potomak u duhovnom smislu.
Edukuj se malo pa onda govori o nečemu što ti je nepoznato a ne tako se brukati...ti kao i oni Jelenaši nadahnuti masonskim duhom hulite na darove Duha Svetog odričući se Božje sile i još se radujete neverstvu.

 

[Laodikeja]

Taramana, sta je tajna poboznosti, i sta je po tebi duhovnost?

Gde u bibliji pise da je dar Duha Svetoga silazak ognja sa neba?

I jos jedno pitanje.

Gde je sila Bozja u Jerusalimskom ognju, i zasto taj oganj ne proizvodi efekte pedesetnice, i darove koje su dobili apostoli na pedesetnici - da objavljuju jevandjelje. i gde je tu jevandjelje.
Da li su apostoli uzeli te plamene jezike i stavili u neke lampe i nosili ljudima da pokazuju od kuce do kuce.
Sta je po tebi sustina pedesetnice?