Ljudi se tamo mole umrlim ljudima, traze od njih izlecenje, klanjaju se ikonama i slikama, itd.
Na takvim mestima im se ne nudi rec Bozja, ne pozivaju se na potpuno predanje Bogu, na promenu zivota i izgradnju karaktera, i aktivno spremanje za Hristov dolazak, vec im se povrsno umiruje savest putem poklonjenja, i pricanje zitija svetaca - u ovom slucaju onoga kome se klanjaju.
To je praznina koja ne siti dusu, jer hrana dusi je u reci Bozjoj,
Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se.
Kako će, dakle, prizvati koga ne verovaše? A kako će verovati koga ne čuše? A kako će čuti bez propovednika?
A kako će propovedati ako ne budu poslani? Kao što stoji napisano: Kako su krasne noge onih koji donose glas za mir, koji donose glas za dobro!
Ali svi ne poslušaše jevanđelje: jer Isaija govori: Gospode! Ko verova našem propovedanju?
Tako, dakle, vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božijom'' ( Rimljanima 10. 13 - 17 ).