MISA – Sveta Euharistija, i njeno mnogobozacko poreklo.
Da li sveštenici imaju moć da u toku obreda mise promene hleb i vino u meso i krv Isusa Hrista? Da li za to verovanje postoji opravdanje u Svetom pismu?
Katolički stav je sažet u rečima iz Katoličke enciklopedije: „U slavljenju svete mise, hleb i vino se menjaju u telo i krv Hristovu. To se naziva transsupstancijacija ili pretvorba, jer u sakramentu svete pričesti (euharistije) ne ostaje više supstanca hleba i vina, već se hleb u potpunosti pretvara u telo Hristovo, a celokupna supstanca vina pretvara se u njegovu krv, pri čemu samo spoljnim izgledom ostaju hleb i vino.”
Kao opravdanje za ovo verovanje uzimaju se Isusove reči koje je izgovorio uzevši hleb i čašu: „Uzmite, jedite; ovo je telo moje… pijte iz čaše svi, jer ovo je krv moja…” Insistiranje na doslovnom značenju ovih reči stvara brojne probleme u tumačenju i čini da previdimo činjenicu da Biblija često koristi slikovito izražavanje.
Kada su neki od Davidovih ljudi reskirali vlastiti život da bi mu doneli vodu iz Vitlejema, on ju je odbio rečima: „Zar da pijem krv ovih ljudi! Izlažući život pogibiji, doneli su vode”.354 Biblija govori o Isusu kao o „vratima”, „čokotu” i „steni”. Svakome je jasno da te izjave treba razumeti u prenesenom smislu.
Tako je i sa Hristovom izjavom „ovo je moje telo… ovo je moja krv.” Hleb i vino su simboli njegovog tela i krvi. Ovakvo razumevanje ni malo ne umanjuje stvarnost Hristove prisutnosti unutar zajednice vernika, jer je obećao: „Gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima”. Odbaciti ideju da On doslovno postaje prisutan u komadićima hleba ili čaši vina, ne znači da odbacujemo činjenicu da je on duhovno prisutan među vernicima.
Nakon što je Isus blagoslovio hleb i vino, oni nisu bili doslovno pretvoreni u njegovo telo i krv, jer je On još uvek bio fizički prisutan među svojim učenicima. On nije nestao da bi se pojavio u obliku hleba i vina. Nakon što je blagoslovio čašu, On je još uvek naziva „vinogradskim rodom”, a ne stvarnom krvlju. S obzirom da je i Isus pio iz čaše, da li to znači da je On pio svoju vlastitu krv? Ako je vino postalo stvarna krv, tada bi ga po Bibliji bilo zabranjeno piti.
Ne postoji bilo kakav dokaz da putem rimokatoličkog rituala dolazi do bilo kakve promene u tim elementima. Oni zadržavaju isti ukus, boju, miris, težinu i veličinu. Hleb i dalje izgleda kao hleb, ima ukus hleba, miriše kao hleb i na dodir je poput hleba. Međutim, po katoličkom načinu razmišljanja, to je Božje telo. Vino i dalje izgleda poput vina, ima ukus vina, miriše kao vino, ali se veruje da je postalo Božja krv. Kada sveštenik blagosilja hleb i vino, izgovara latinske reči: hoc est corpus meus. Imajući na umu činjenicu da se ta izreka koristila za postizanje promene, lako možemo da shvatimo da je na osnovu tih reči nastao izraz „hokus pokus” (hocus pocus).
Trentski koncil je proglasio da je verovanje u transsupstancijaciju neophodno za spasenje, i izrekao prokletstvo za svakoga ko bi to poricao. Koncil je naredio biskupima da objasne kako elementi mise – hleb i vino, sadrže ne samo meso, kosti i živce, kao deo Hrista, „već takođe i potpunog Hrista.”
Katolička enciklopedija ističe da „dogma o potpunosti stvarne prisutnosti znači da je u svakoj pojedinoj osobi stvarno prisutan celi Hristos, njegovo meso i krv, telo i duša, božanstvo i čoveštvo.”361 Kada komad hleba postane „Hristos”, veruje se da prilikom njegovog podizanja, sveštenik žrtvuje Hrista. Svakoga ko drugačije veruje, trentski koncil je proglasio prokletim. „Ako neko kaže da prilikom mise Bogu nije prinesena istinska i pravilna žrtva… taj neka bude anatema (proklet).”
U katoličkom verovanju ta „žrtva” predstavlja obnavljanje žrtve na krstu. „Hristos je zapovedio da njegova krvava žrtva na krstu treba svakodnevno biti obnavljana u misi kroz beskrvnu žrtvu njegovog tela i krvi, koji su predstavljeni jednostavnim elementima hleba i vina.”363 S obzirom da su ti elementi promenjeni u Hrista, on „je prisutan u našim crkvama, ne samo na duhovni način već stvarno, istinski i supstancijalno, kao žrtva žrtvovanja.”364 Iako se taj obred izvodio već milionima puta, učinjeni su pokušaji da se objasni da je to ista žrtva kao i ona na Golgoti, jer je u oba slučaja žrtva Isus Hristos.
Ideja o Hristu, njegovom „mesu i krvi, telu i duši, božanstvu i čoveštvu”, koji se neprekidno prinosi kao „obnova” žrtve na krstu, stoji u oštroj suprotnosti sa Isusovim rečima „Svršeno je!”, koje je izgovorio na krstu.366 Starozavetne žrtve je trebalo neprekidno prinositi jer nijedna od njih nije bila savršena žrtva, ali u Bibliji piše da smo sada „posvećeni prinošenjem tela Isusa Hrista na žrtvu jednom zauvek. Svaki sveštenik je iz dana u dan stajao i obavljao službu i neprestano prinosio žrtve, koje nikada ne mogu sasvim da uklone greheA kad je Hristos prineo jednu žrtvu za grehe, seo je Bogu s desne strane… On je jednom žrtvom učinio one koji se posvećuju savršenima”.
Katolička doktrina kaže da Hristova žrtva na krstu treba da bude „svakodnevno obnavljana.” Međutim, Novi zavet ističe da je ideja o „svakodnevnoj žrtvi” u suprotnosti sa jednom jedinom Hristovom žrtvom. Biblija kaže da On ne treba da se stalno prinosi, jer „kao što je ljudima određeno da jednom umru”, tako je i Hristos „prinet na žrtvu samo jednom da odnese grehe mnogih”.Zbog toga oni koji veruju da se Hristova žrtva treba neprestano ponavljati u misi „ponovo razapinju i sramote Sina Božjega…”
Nakon što je sveštenik izmenio hleb u „Hrista”, stavlja ga u prikaznicu, u centar lika koji predstavlja sunce. Pred tom prikaznicom će se katolici klanjati i poštovati malenu hostiju kao boga! Da li je to biblijska praksa? Taj običaj je istovetan običajima neznabožačkih plemena koja obožavaju fetiše. Zapazimo što kaže Katolička enciklopedija: „U odsutnosti biblijskog dokaza, Crkva je pronašla punomoć, pravo za izvođenje božanskog poštovanja Blagoslovljenog Sakramenta u najstarijoj i neprekinutoj tradiciji…” Takvo shvatanje podseća na Isusove reči: „…ukidate reč Božiju svojim običajem (tradicijom) koji ste postavili.”
Prihvatanje ideje da elementi Gospodnje večere postaju doslovno Hristovo telo i krv, nije prošlo bez problema. Tertulijan govori da su sveštenici strogo pazili da ni mrvica hleba ne padne, da se ne bi ozledilo Hristovo telo. Verovalo se da čak i mrvica sadrži celoga Hrista.
U srednjem veku su pokrenute opsežne rasprave kao, na primer, šta bi trebalo učiniti ako neko povrati nakon što je primio pričest ili ako bi kojim slučajem miš ili pas pojeli „Božje telo”.
Na koncilu u Konstanci se raspravljalo da li čoveku, koji prolije malo „Hristove krvi” po svojoj bradi, treba spaliti bradu ili treba uništiti spaljivanjem i bradu i čoveka! Očigledno je da su uz ideju o transsupstancijaciji nastale brojne čudne doktrine.
Poznato je da su u ranoj hrišćanskoj crkvi hrišćani uzimali oba elementa, i hleb i vino, kao simbole Hristove smrti.372 Katolička enciklopedija to priznaje: „Može se uzeti kao generalna činjenica da se sve do 12. veka, kako na Zapadu tako i na Istoku, javna pričest u crkvama obično delila i primala u oba vida”, što je „nepobitno”.
Međutim, nakon toliko vekova, Rimokatolička crkva je počela ljude lišavati vina, služeći im samo hleb. Samo bi sveštenik popio vino. Jedan od razloga je bio taj da bi neko mogao proliti „Hristovu krv”. Ali, zar nije bilo moguće da su i prvi hrišćani mogli proliti čašu? Hristos im je nije uskratio zbog te bojazni. Pos-luživanje samo polovine od onoga što je Isus odredio, svakako zahteva neka razjašnjenja. Bilo je objašnjeno da „pričest samo jednog elementa” vredi isto kao i uzimanje oba. Ljudi neće nimalo biti lišeni „milosti nužne za spasenje”, jer „Hristos je stvarno prisutan i prima se ceo i potpun: telo i krv, duša i božanstvo, putem jedne od te dve vrste… Sveta Majka Crkva dozvolila je običaj pričešćivanja samo jednom vrstom… Zato ne samo da pričest obema vrstama nije obaveza za verne, već je čaša strogo zabrenjena crkvenim zakonom svakome osim svešteniku koji služi misu.”
Nakon mnogih vekova, taj zakon je sada ublažen. Nekim katolicima je dozvoljeno da uzimaju i hleb i vino, ali običaji variraju od mesta do mesta.
Da li je ideja o transsupstancijaciji potekla od Isusa? Istoričar Djurant tvrdi da je verovanje u transsupstancijaciju, kakvo postoji u Rimokatoličkoj crkvi, „jedan od najstarijih obreda primitivne religije.”
U naučnom delu Hasting’s Encyclopedia of Religion and Ethics, mnoge stranice su posvećene temi „jedenje Boga”. Tu je dat obilan uvid u transsupstancijacijske obrede među mnogim narodima, plemenima i religijama. Takvi obredi su bili poznati i u starom Rimu, što se može videti iz Ciceronovog retoričkog pitanja u vezi sa žitom boginje Ceres i Bahusovim vinom. „U mitraizmu je postojala euharistija, ali je ideja o svetoj gozbi stara kao i ljudska rasa, te je postojala u svim razdobljima i među svim narodima”, kaže Katolička enciklopedija.
U Egiptu je sveštenik blagosiljao kolač za koji se smatralo da postaje Ozirisovo telo. Nakon toga se kolač jeo, a kao deo obreda uzimalo se i vino. Čak i u Meskiku i Centralnoj Americi, među onima koji nisu nikada čuli za Hrista, postojalo je verovanje u jedenje božjeg tela. Kad su se katolički misionari prvi put iskrcali tamo, bili su iznenađeni videvši „religijski obred koji ih je podsećao na pričest… lik načinjen od brašna… nakon sveštenikovog blagoslova, podeljen je među ljude koji su ga pojeli… proglasivši ga telom njihovog božanstva.”
Hislop sugeriše da je ideja jedenja božjeg tela proistekla iz kanibalizma. S obzirom da su paganski sveštenici jeli deo od svih žrtava, kod ljudskih žrtava od Valovih sveštenika se zahtevalo da jedu i ljudsko meso. Tako je Cahna-Bal, što znači „Valov sveštenik”, postalo osnova za savremenu reč „kanibal”.
Tokom mise, članovi Rimske crkve mogu da izađu napred i kleknu pred sveštenika da im stavi u usta komadić hleba koji je postao „Hristos”. Taj komadić hleba se naziva hostija, što je izvedeno iz latinske reči čije je prvo značenje bilo „žrtva” ili „žrtvovanje”.380 Katolička enciklopedija tvrdi da je hostija „bila objekat ogromnog broja čuda”, uključujući i slučaj da se jednom hleb pretvorio u kamen i da je hostija prokrvarila i nastavila da krvari.
Hostije su okruglog oblika, a taj oblik je prvi put spomenuo sveti Epifanije u četvrtom veku.382 (Ilustracija pokazuje kako se hostija predstavlja u katoličkom ilustrovanom rečniku). Kada je Isus ustanovio uspomenu na večeru, on je jednostavno uzeo hleb i prelomio ga. Hleb se ne lomi na okrugle komade. Lomljenje hleba, po Bibliji, simbolizuje Isusovo telo koje je bilo ranjeno za ljude tokom okrutnog batinanja i bičevanja. Posluživanje okrugle neslomljene oblatne u obliku diska, čin je lišen tog simbolizma.
Ako je upotreba okrugle oblatne bez biblijske osnove, da li postoji mogućnost da smo ponovo suočeni s primerom mnogobožačkog uticaja? Hislop o tome kaže: „Okrugla oblatna, čija ‘okruglost’ je tako važan elemenat u rimokatoličkom sakramentu, samo je još jedan od simbola Vala ili sunca.
Poznato je da su okrugli kolačići bili upotrebljavani u drevnim egipatskim misterijama. „Tanki okrugli kolačić se pojavljuje na svim (paganskim) oltarima.” U misterijskoj religiji mitraizmu, viši članovi sistema dobijali su male okrugle kolačiće ili komade beskvasnog hleba koji su simbolisali sunčev disk; isto ono što su simbolisale i njihove okrugle tonzure.
Godine 1854. u Egiptu je pronađen antički hram s crtežima koji prikazuju male okrugle kolačiće na oltaru. Iznad oltara je veliki lik sunca. Sličan simbol sunca bio je korišćen iznad oltara u hramu nedaleko od grada Babaina u Gornjem Egiptu, gde je prikazano sunce i pred njim dva sveštenika u procesu bogosluženja (ilustracija na prethodnoj stranici).
Korišćenje sunčevih likova iznad oltara nije bilo ograničeno samo na Egipat. Čak je i u dalekom Peruu bio poznat i obožavan isti takav lik.
Ako postoji ikakva sumnja da je oblik hostije nastao pod uticajem obožavanja sunca, treba jednostavno uporediti sunčev lik pred kojim se klanjaju mnogobošci, s prikaznicom, sunčevim likom u koji se stavlja hostija (u obliku sunca), pred kojom se katolici klanjaju, i odmah može da se primeti upadljiva sličnost.
Poznato je da su čak i Izraelci, kada su pali pod uticaj kulta Vala, postavljali sunčeve likove na svoje oltare. Tokom Josijine vladavine ti likovi su bili uništeni: „Pred njim raskopaše oltare Valima, likove sunčane koji behu na njima.” Stari drvorez (na slici) prikazuje neke od čudnih likova koje su obožavali, uključujući dva sunčeva lika na vrhu stubova.
U crkvi svetog Petra nalazi se ogromni svod (baldahin) visok 28 metara, koji je poduprt sa četiri izuvijana stuba prekrivena ornamentima u obliku grana. Na vrhovima stubova („na visini”) najvažnijeg oltara u katolicizmu, nalaze se sunčevi likovi, poput onih korišćenih u mnogobožačkom bogosluženju. Visoko na zidu je ogroman majstorski izrađen zlatni sunčev lik, koji se, gledan s ulaza u crkvu, takođe pojavljuje iznad oltara. Veliki lik sunca nalazi se i iznad oltara crkve Isusove u Rimu i u stotinama drugih. Veoma je interesantno da je i veliki hram u Vavilonu imao zlatni sunčev lik.
Ponekad je okrugli sunčev lik prikazan u vitražu iznad oltara, ili što je vrlo često, iznad ulaza u crkvu. Neki od tih okruglih prozora su prekrasno ukrašeni, neki su okruženi sunčevim zracima.
U Vavilonu su postojali hramovi na kojima je lik boga sunca postavljen iznad ulaza i okrenut u smeru izlazećeg sunca.Ranovavilonski hram, koji je sagradio car Gudea, posedovao je takav simbol boga sunca iznad ulaza. I egipatski graditelji su imali običaj da postavljaju sunčev disk (ponekad s krilima ili nekim drugim simbolom) iznad ulaznih vrata hrama, u čast boga sunca i za isterivanje zlih duhova. Svakako, ne želimo da tvrdimo da ti likovi koji su danas u upotrebi imaju isto značenje koje su imali za tadašnje posetioce paganskih hramova, međutim, ta sličnost je ipak vrlo značajna.
Okrugli prozor, koji se tako učestalo nalazi nad ulaznim vratima crkava, naziva se ponekad prozor – „točak”. Za oblik točka, poput onog kod kočija, neki ljudi u antičko doba su verovali da je simbol sunca. Sunce su zamišljali kao veliku kočiju kojom upravlja bog sunca, koja svakog dana putuje nebom, a noću prolazi kroz podzemlje. Kada su Izraelci umešali Valovu religiju u svoje bogosluženje, i oni su imali „sunčeve kočije” posvećene bogu sunca. Lik u obliku točka kočije nalazi se i na poznatom kipu apostola Petra u rimskoj Crkvi svetog Petra. Ploča koja je sada izložena u Britanskom muzeju prikazuje jednog vavilonskog cara kako obnavlja simbol boga sunca u Balovom hramu. Taj simbol je osmostruki krst nalik na spomenuti točak. Sličan oblik nalazi se i na pločniku okruglog dvorišta ispred Crkve svetog Petra. (Vidi crtež )
Na rimokatoličkim slikama Marija i sveci su uvek prikazivani s okruglim oreolom oko glave, simbolom sunca. Rimska tonzura je okrugla, a okrugli likovi se mogu videti nad oltarima i ulazima. Prikaznica u koju se stavlja okrugla hostija često je u obliku sunca okruženog zracima svetlosti. Svi ti primeri upotrebe simbola sunca mogu da izgledaju nevažno, ali kada se sagleda celokupna slika, dobijamo ključ za rešenje tajne modernog Vavilona.
Kada je Isus ustanovio spomen večeru bila je noć, a ne doba doručka ili ručka. Prvi hrišćani su održavali Gospodnju večeru noću, sledeći Hristov primer i starozavetni uzor.
Kasnije je Gospodnja večera počela da se održavava tokom jutarnjih sastanaka.Ne možemo reći do koje je mere mitraizam uticao na taj obred, ali znamo da su mitraistički obredi održavani rano ujutru jer su bili povezani sa suncem i njegovim izlaskom. Koji god da je bio razlog, danas je proširen običaj da se obred pričesti ili Gospodnje večere održava ujutro.
Ono što je moglo biti podsticaj da se misa u Rimokatoličkoj crkvi održava ujutro jeste mišljenje da bi ljudi trebalo da poste pre nego što uzmu Gospodnju večeru. Očito da je rano jutro vreme kada je najlakše ispuniti taj zahtev. Međutim, zahtevanje takvog posta nije zasnovano na nauci Svetog pisma, s obzirom da je Isus prvo jeo. Poznato je da su oni koji su tražili inicijaciju u eleuzinskim misterijama prvo bili pitani: „Da li postiš?”. Ako je njihov odgovor bio negativan, bili su odbijeni.
Post je praksa koja ima biblijsko opravdanje, ali motiv za pravi post mora proisteći iz srca, a ne samo zbog ljudske odredbe. O postu iz pogrešnih motiva Bog kaže: „Ako i poste, neću uslišiti molitve njihove.”Fariseji su strogo praktikovali post u određene dane, ali su odbacivali teže zahteve iz Zakona.
U komentaru o misi i njenim složenim ritualima, u knjizi Romanism and the Gospel piše sledeće: „To je spektakl veličanstvenog sjaja: svetlo, boje, odeća, muzika, mirisi, i ono što ima čudan psihološki efekat – izvestan broj uvežbanih mistika koji izvode dostojanstveni ritual u potpunoj nezavisnosti od vernika. Ovi su, u stvari, samo gledaoci, a ne i učesnici, posmatrači poput onih koji su bili prisutni prilikom izvođenja drevnih misterijskih kultova.”
Jedno poznato delo o rimokatolicizmu sumira sveštenikov nastup za vreme mise: „Šesnaest puta on čini znak krsta, šest puta se okreće zajednici, jedanaest puta diže oči k nebu, osam puta ljubi oltar, četiri puta sklapa ruke, deset puta se udara u prsa, dvadeset i jedan put pravi naklon glavom, osam puta savija kolena, sedam puta se klanja ramenima, trinaest puta blagosilja oltar znakom krsta, dvadesetdevet puta stavlja ruke na oltar, jedanaest puta moli tiho trinaest puta moli glasno, uzima hleb i vino i pretvara ih u telo i krv Hristovu, deset puta pokriva i otkriva čašu, dvadeset puta ide tamo-amo.”
Kao dodatak tim komplikovanim ritualima dolazi i upotreba posebno ukrašene odeće, a takođe se tu koriste sveće, zvona, tamjan, muzika i blistavi ceremonijali po kojem je poznat rimokatolicizam. U kolikoj je to suprotnosti s jednostavnom spomen-večerom koju je uspostavio Hristos.
