од спаситеља ка жртвеном јарцу
Од спаситеља ка жртвеном јарцу
По неписаном фудбалском правилу због тога што нису остварене недефинисане жеље крив је само један човек, онај на чија је плећа систем све свалио, али који и сам, по обичајном праву селектора, не прихвата да му се ико меша у посао
Селектор наше фудбалске репрезентације је прекјуче поднео извештај Стручном одбору Фудбалског савеза Србије, јуче је разговарао с председником, а потом је заседао Одбор за хитна питања. Данас ће, у Старој Пазови, Стручни одбор са својим мишљењем о раду селектора да обавести Извршни одбор ФСС.
На нашој фудбалској влади је да оцени учешће репрезентације на Светском првенству у Јужној Африци, а и учинак селектора.
Редослед потеза сасвим логичан. Међутим, какво је садејство фигура?
Радомир Антић је преузео репрезентацију у коју се изгубило поверење. Нешто због њених незадовољавајућих резултата, а много више због општег стања у нашем фудбалу у који су све више почели да завирују полиција и правосуђе.
Пласман на Светско првенство у Јужној Африци, и то с првог места у групи, како то већ бива код нас, пробудио је наше неограничене амбиције и, ако будемо искрени сами пред собом, ко зна докле су стизале наше жеље.
А нико, као ни раније, није рекао шта је наш циљ. Какав је задатак пред селектором и репрезентативцима, шта ће се сматрати за успех, шта за пребачај плана, а шта за неуспех.
Тиме је остављен простор да свако по свом нахођењу тумачи учињено, а какав ће знак да стави углавном зависи од функције коју заузима у датом тренутку. И што је неко на одговорнијој дужности то је успех већи, а што је одговорност мања неуспех је тежи.
У Антића још нико не упире прст, али се осећа да се другачије гледа у њега. Кад се репрезентација пласирала на Светско првенство дизан је у небеса. Заборављена је драма против Аустрије у Београду, тешки тренуци на гостовању на Фарским Острвима, мучење против Француза у нашем главном граду иако смо 80 минута имали играча више.
У Јужној Африци разочарење после пораза од Гане, еуфорија после победе против Немачке и туга после пораза од Аустралије. Нисмо прошли даље од обавезног дела такмичења због пораза од „слабијих” и сада вагамо да ли је могло даље да се стигне.
Селектор увек долази као спаситељ, а завршава као жртвени јарац. То није искључиво наша бољка, али то што је распрострањена не значи да и нас мора да захвати та епидемија. Али, то је цех који се плаћа због постојећег система.
Руководство савеза свој посао заврши постављањем селектора и тиме сав посао свали на плећа једног јединог човека. С друге стране, он, по обичајном праву селектора, не прихвата да му се ико меша у посао. И кад дође други председник или други селектор опет све испочетка.
Међ јавом и мед сном: наша фудбалска репрезентација уочи утакмице с Аустралијом у Јужној Африци
Било би другачије када би постојала стратегија у коју селектор треба да се уклопи. Било би мање лутања када би у савезу постајало тело које поставља задатке пред селектором, помаже му да их реши, у исто време га и критикује, а и штити од нестрпљивог јавног мнења, па и од самог руководства савеза.
Стручни одбор је саслушао селектора. Али што се то не ради док је гвожђе још вруће? После битке су сви паметни, а да ли и заиста јесу не може да се утврди.
Сам селектор, као и његови претходни, врло је осетљив на критичке замерке. Ако је то тренер, онда је, обично, злонамеран, а ако је неко други, онда тај није стручан. Међутим, када су похвале у питању, тада не смета што долазе од онога ко, рецимо, не зна ни да ли је лопта округла.
Селектор је увек сам против свих, јер има одрешене руке. То није добро за наш фудбал. Селектор је заштићен, јер се примедба њему доживљава као подривање нашег фудбала. То такође није добро. Није добро ни што се селектору не пружа још једна прилика, јер се неће ваљда саплети на исти камен.
Руководство сматра да је коренита промена кад смени селектора и постави новог. Али тиме није изведена реформа. Јавне полемике о нашем фудбалу су одавно замрле. И то је, можда, и најгоре од свега.
Иван Цветковић
објављено: 21.07.2010.
Извор: Политика