Ekumenizam
- Začetnik teme darkhard
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 04.05.2010
- Poruka
- 115
А јел си ти чуо за фан клубове?
Pa nemoj sad o fan klubovima , već vidim urednika kako se mršti " Ovakav dijalog možete voditi preko PP".
Nego nema nam Kotoslava, a ovaj podforum nije toliko zanimljiv bez njega i njegovih staraca , zemljotresima, rusko-srpskom caru , anđelima koji plaču, Srbima koji govore Bogu iako su im usta vezana itd. itd. Nekako je ovaj podforum postao beživotan bez njega , zato i bežim.
Nego nema nam Kotoslava, a ovaj podforum nije toliko zanimljiv bez njega i njegovih staraca , zemljotresima, rusko-srpskom caru , anđelima koji plaču, Srbima koji govore Bogu iako su im usta vezana itd. itd. Nekako je ovaj podforum postao beživotan bez njega , zato i bežim.
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 13.12.2010
- Poruka
- 126
Ekumenizam u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi
Poslednja izmena od urednika:
Član
- Učlanjen(a)
- 13.12.2010
- Poruka
- 126
Greh katolicke crkve
Poslednja izmena od urednika:
Član
- Učlanjen(a)
- 12.01.2010
- Poruka
- 472
Petre, prelest je ipak prejaka rec, a da li je to laz, njegovo vidjenje istine, raskolnicko ponasanje, prepustio bih drugima, samo sam postavio snimak jer je o njemu bilo recu u nekoliko poslednjih postova....
Član
- Učlanjen(a)
- 12.01.2010
- Poruka
- 472
ALEKSANDAR MOLOTKOV Ekonomija ekumenizma
Bez obzira na očigledno izraženi povratak pravoslavlja u društvenu svest, rusko društvo se naglo transformiše u pravcu zapadno-liberalnog načina života u njegovim najlošijim pojavama. Ruska civilizacija gubi poslednja svojstva identiteta – takav je paradoks „pravoslavnog preporoda“ Rusije na bazi zapadno orijentisane ekonomije.
Tradicionalna pravoslavna svest revnosno se odnosi prema problemu ekumenizma, smatrajući odbranu čistote pravoslavlja za glavni zalog svedočenja hrišćanske Istine u svetskoj istoriji. To je sasvim pravedna i principijelna pozicija na kojoj se faktički i formirala čitava ruska civilizacija. Svoj sopstveni, ne zapadno-katolički put razvoja, Rusija je ubedljivo iskazala još u XIII veku u vreme Aleksandra Nevskog, a zatim više puta potvrđivala tokom istorije. Međutim, procesi globalizacije danas čine opasnost od ekumenizma primetnijom više nego ikad, predodređujući je samom logikom integracionih procesa.
PORAZ
Ako se sa ovog stanovišta pogleda na današnju realnost onda je, blago rečeno, situacija loša.
Ekspanzija zapadno-hrišćanske civilizacije praktično je već potpuno osvojila „kanonsku teritoriju“ pravoslavlja, pokorivši je naizgled zapadno-liberalnom ekonomijom! Ova situacija nas navodi da potpuno na nov način gledamo na problem čistote pravoslavlja, prenoseći ga sa zadatka očuvanja isključivo crkvenog dogmatizma na nivo odbrane tradicionalne socijalno-ekonomske i kulturne realnosti. Čak i letimičan pogled potvrđuje da je situacija u ovoj oblasti katastrofalna i upravo tu pravoslavlje u današnjem svetu doživljava svoj glavni poraz. Pred Ruskom pravoslavnom crkvom pojavila se najozbiljnija pretnja „ekonomskog ekumenizma“, kao nepovratnog uključivanja u zapadno-hrišćansku apostaziju na bazi neoliberalnog modela društveno ekonomskog razvoja. To je istovremeno problem Crkve i ruske civilizacije kao takve.
Problem se pojavio nedavno – kao rezultat liberalne revolucije. Nova aktuelizacija pravoslavlja dospela je u Rusiju u momentu kardinalnih promena u društvenom uređenju, kada se urušio starii socijalistički socijalno-ekonomski sistem i šok metodama uspostavljen kapitalistički model ekonomije. U tom izboru Crkva nije neposredno učestvovala, ali je postfaktum sasvim blagonaklono prihvatila promene pošto je zahvaljujući njima ne samo dobila slobodu da propoveda već i priličan novac za sopstveno obnavljanje. Međutim, šta na kraju imamo? Obnovljenu Crkvu i razoreno društvo.
Nema povoda za trijumf. Naprotiv, na redu je procena svih vidljivih uspeha sa stanovišta otrežnjujućeg faktora socijalno ekonomske realnosti. Katastrofalna degradacija društvenog morala, kulture i države u okviru, čini se, opšteg uspona pravoslavne aktivnosti zahteva da se konačno obrati pažnja na ekonomski „izvor svakog zla“, koji neumoljivo razara i izopačuje rusko društvo. U suprotnom, dalja efikasnost pravoslavne misije dovodi se u pitanje.
Neće biti veliko otkriće ako kažem da je „izvor“ današnjeg socijalnog zla u liberalno-tržišnoj ekonomiji. Srebroljublje je težnja za profitom, ono je i poklonjenje Mamonu, ali i – motor savremene ruske ekonomije, danas predodređujući motiv delatnosti većine ruskih građana. A to nije njihov lični izbor – takav je algoritam postojanja socijalno-ekonomskog sistema koji su društvu nametnuli reformatori. Neminovnost učestvovanja u sveopštoj „trci bubašvaba“ za profitom i imetkom izlažu čovekovu ličnost snažnim uticajima različitih iskušenja i sablasti, kojima većina nije sposobna da se odupre. Na kraju, u duhovno moralnom pogledu društvo u celini nezadrživo degradira. Čak i pravoslavno „staranje“ ovde malo šta menja. Izbor je surov i neumoljiv: ili prihvataj univerzalne tržišne uslove za postizanje uspeha ili, čuvajući duhovnost, sa socijalne distance silazi na periferiju marginalnosti. Očigledno je da većina savremenih „pravoslavaca“ prihvata upravo prvi uslov – a to nesumnjivo predodređuje progresivnu duhovnu degradaciju društva i faktičku uzaludnost hrišćanske misije. Bez obzira na očigledno izraženi povratak pravoslavlja u društvenu svest, rusko društvo se naglo transformiše u pravcu zapadno-liberalnog načina života u njegovim najlošijim pojavama. Ruska civilizacija gubi poslednja svojstva identiteta – takav je paradoks „pravoslavnog preporoda“ Rusije na bazi zapadno orijentisane ekonomije.
IDENTITET
Da bi se otkrila suština ovog paradoksa, potrebno je setiti se tako fundamentalnog svojstva svake civilizacije kao što je samodovoljnost. Upravo su princip samodovoljnosti pravoslavne istorijske tradicije grubo odbacili reformatori 90-ih (tajni agenti globalizma), koji su rusku matricu istorijskog razvoja zamenili za zapadno-liberalnu. Pri tom sveobuhvatno, na svim nivoima: ideološkom, privrednom, socijalnom i političkom. Samim tim prekinuta je mogućnost izbora istorijskog puta i ruska civilizacija je izgubila inerciju sopstvenog razvoja.
Međutim, samodovoljnost istorijskog subjekta podrazumeva da u sopstvenom nastajanju može polaziti samo od same sebe! Iz ovog ontološkog načela (logosa), koje je Bog Svojom Promišlju utemeljio u osnovu tog subjekta. Faktički, tako se razvijaju i svi organizmi – iz dubine svog genoma. Svako novo stečeno svojstvo može se uneti u taj organizam samo iznutra, preko unutrašnjeg generisanja sopstvenih potencijala i na njihovoj osnovi „varenja“ stranih uticaja. Zato se prava civilizacija razvija upravo iz same sebe! Mali narodi (ne civilizacije) mogu sebi dozvoliti potrage i pozajmice sa strane (njima je to čak neophodno da ne bi nestali iz istorije), ali već delujuća civilizacija uvek ima u sebi samoj izvor sopstvene istorije. Pitanje je samo u tome kako će i koliko uspešno u datom momentu realizovati svoj unutrašnji potencijal. Kina, Indija, Evropa, islamski svet već odavno postoje „sami iz sebe“ i više od toga, samim tim – ostvaruju i oblikuju opštu Istoriju. Zbog toga je metodološka orijentacija na „samodovoljnost“ principijelni uslov postojanja i razvoja svake civilizacije. Čim iz ovih ili onih razloga takva sposobnost bude iscrpljena – civilizacija će nestati sa istorijske scene! Ona nema više šta da kaže Istoriji.
Evo zbog čega je u uslovima naše istorijske krize, koja očigledno ima civilizacijski karakter, principijelno važna orijentacija na sopstvene prioritete, a ne nepromišljeno oponašanje zapadnih standarda. Da se istorijskim stradanjem, postignutom rešenju upravo našeg „ruskog pitanja“, ne podmetne neki gotovi „opšte-evropski“ surogat.
Kada bi se stvar ticala samo problema nacionalnog preživljavanja bilo bi moguće manje delikatno se odnositi prema pitanjima ideologije – ono što obezbeđuje „zdelu čorbe“ to je i istinito. Ipak, civilizacijsko pitanje uvek se, zapravo, pokaže kao glavno. Očigledan takav primer je grozničavost Ukrajine. Sa jedne strane, želela bi da sebe vidi kao deo Evrope po pravu jedne od „evropskih nacija“, a sa druge, da ostane sa Rusijom u kontekstu pravoslavne Svete Rusije. Da se ne pozavidi. A to je pitanje za naciju, jednostavno zalutalu u svom civilizacijskom identitetu. Za nas, pak, (kao za delujuću civilizaciju) sve je ozbiljnije – postojati ili uopšte ne postojati? Mi smo evroazijska civilizacija i ako „uđemo u Evropu“ – mi ćemo nestati!
Istočni aspekt određuje nam posebnu civilizacijsku specifičnost (duhovnu, socijalnu, etičku i religijsku), koju smo obavezni da sačuvamo i otkrijemo tokom istorije ako želimo da ostanemo svoji. Pri tom bi nacionalna svest trebalo jasno da artikuliše tu specifičnost. Kao što je to nekad izraženo u proročanstvima starca Filifeja, u idejama slovenofila, u vizionarskoj ruskoj književnosti i otkrovenjima ruske religijske filozofije – i danas ta specifičnost zahteva pažnju. Ako želimo da se naša istorija nastavi, potrebno je apsolutno jasno definisati civilizacijske prioritete u kontekstu globalizacije.
GLOBALIZAM
Sa ovih opštih pozicija može se preći na razmatranje pojedinačnih aspekata – na pitanje aktiviranja hrišćanskih načela u društvu i specifičnosti njegovog rešavanja na bazi katoličke i pravoslavne tradicije. Sa jedne strane, izgleda da je ovde sve jednostavno: katoličko i pravoslavno učenje zasnovano je na istoj hrišćanskoj Istini, na istom Jevanđelju – a primena ove Istine u socijalnoj problematici (danas praktično istoj kod nas i u Evropi) trebalo bi da ima univerzalna rešenja koja samo treba potvrditi zajedničkim iskustvom. Međutim, u praksi se gore izloženo pokazuje nemogućim! Jer, katoličanstvo i pravoslavlje su već odavno ideološka osnova dva protivrečna ogranka hrišćanske civilizacije – Zapadne i Istočne. I sva socijalno – ekonomska dostignuća ovih tradicija, stvorena su upravo u kontekstu razvoja ovih civilizacija i faktički su njihov izraz. To su već organski različite duhovno-socijalne strukture – različite civilizacije. Njihova povratna konvergencija bez sloma tradicionalnih socijalnih, kulturnih i duhovnih osnova, na šta poziva globalizacija – nije moguća! Kao što bez sloma hiljadugodišnje religijske tradicije i „ujedinjujući“ ekumenizam nije moguć.
A ovde dolazimo do veoma bitne okolnosti, koju većim delom ne primećuju strogi protivnici ekumenizma. Očigledno je da procesi ekumenizma i globalizacije idu ruku pod ruku kao dve strane iste pojave. Ali to, što su pokretačka snaga globalizacije ekonomski procesi, zatim informacioni, kulturni i tek onda religijski, nekako se naročito ne uzima u obzir. Problem ekumenizma postavlja se kao isključivo dogmatski problem konfesionalne nezavisnosti i čistote pravoslavlja, ne uzimajući u obzir socijalno – ekonomsku realnost u koju je uronjeno društvo. Kao da je kanonska čistota Crkve sposobna da se očuva u nekom idealnom prostoru, potpuno nezavisno od realnosti socijalne stvarnosti. Međutim, praksa društvenog postojanja neizbežno dominira nad ličnom duhovnošću (o čemu je gore rečeno) i transformiše je na svoj način, neprimetno menjajući sistem vrednosti. Zato prihvatanje „ekonomije globalizacije“ neizbežno dovodi do „religije globalizacije“ – ekumenizma, a to je samo pitanje vremena. Mi smo već čvrsto stali na ekonomske koloseke globalizacije i punom brzinom idemo prema njenoj ekumenističkoj opravdanosti!
Pri tom se čitava pravoslavna „antiglobalistika“ pokazuje nemoćnom. Opasnost se poima negde na nivou mikročipa, INN (identifikacionog broja) i dolazećeg „informacionog koncentracionog logora“ gde, navodno, „niko neće moći ni kupiti ni prodati“. Barijere se grade u oblasti informacionih tehnologija, zaštite od ekspanzije zapadne kulture i ekumenističkih kontakata sa Vatikanom, pri tom, bez trunke sumnje ostavljajući čitavu oblast socijalno-ekonomskih odnosa pod zaštitom „tržišne ekonomije“, koja navodno ima apsolutni alibi istorijskog pobednika „bezbožnog socijalizma“. Samo po sebi se razume da je upravo ovaj model univerzalan, efikasan i prirodan.
Ovde se i odvija zamena smisla: sistem odbrane pravoslavne duhovnosti počinje da se oslanja na ekonomsku platformu liberalizma!
Može li iz toga proisteći bilo šta pametno? Očigledno, ne. Naprotiv, ovakva strategija samoodbrane ruske civilizacije osuđena je na neuspeh kao strategija koja je u svoj sistem pustila „trojanskog konja“ zapadne liberalne ekonomije. Taj ekonomski model već je do temelja srušio sistem sovjetske industrije i državnosti, a sada uništava ostatke tradicionalne kulture i morala. A upravo taj model, a ne „ideologija pravoslavnih vrednosti“, u potpunosti određuje strateško uključivanje Rusije u sistem globalizacije. Čak i ako sva predsednička „armija“ i društvo budu svi do jednog „uvedeni u crkvu“, „ekonomska platforma dopremiće Rusiju tačno na odredište“- tako je zgodnije (čitav svet) dočekati antihrista.
RASKRŠĆE
Dakle, može se konstatovati sledeće.
Prava granica sa zapadnim liberalizmom u društvu i Crkvi ne nalazi se na prostoru političkih ili duhovnih „sloboda“, nego u oblasti ekonomskog izbora. Pristalice liberalizma su pristalice Zapada i ekumenizma – u prvom redu (i obavezno) ubeđene pristalice kapitalističkog modela socijalno-ekonomskih odnosa! Upravo taj sistem oni smatraju univerzalnim i istorijski neizbežnim, jedino sposobnim da obezbedi izgradnju dugo očekivanog „građanskog društva“. Nažalost većina crkvene zajednice, uključujući i hijerarhiju, „prećutno“ smatra da je to tako, ne primećujući da se samim tim u potpunosti potčinjavaju globalnom diktatu „konačne pobede“ Mamona, sa svim duhovno-istorijskim i eshatološkim posledicima otuda proizašlim…
Čini se kao da pitanje nije u „simbolu vere“, ali baš ovde se odvija strateški, duhovni izbor. Čak i ako mi neposredno ne učestvujemo u njemu, on se neumoljivo ostvaruje čitavom ukupnošću društvenih procesa. I čak, ako je neko tako odlučio za nas, ako nismo protiv – znači da smo za!
Nije uobičajeno razmišljati o tome, teško je, a nekako i ne želimo. Posebno kada kao alternativu stalno podmeću isti „bauk komunizma“ sa njegovim Gulagom, rušenjem hramova i ratobornim ateističkim bezbožništvom. Prijatnije je razmišljati o pravoslavnoj renesansi, sveprisutnom obnavljanju hramova, neograničenoj slobodi misije, pravoslavnoj vlasti (u vreme velikih praznika), nadajući se da će se sve ostalo izgraditi samo od sebe. Međutim, ne izmičemo li mi pred najprincipijelnijim pitanjem istorije? Od neophodnosti potvrđivanja sopstvenog puta u budućnost? Potvrđujemo li mi istinu ruske civilizacije ne samo na idealnom nivou vere, nego i na konkretnom planu socijalno-ekonomske realnosti? Jer, kako je vera bez dela mrtva, tako i ruska pravoslavna civilizacija bez sopstvene socijalno-istorijske alternative zapadnom svetu nema smisla.
I ovde ne vredi pokušavati da se ovo pitanje zameni apelovanjem na monarhiju, nadajući se da će se ublažiti oštrina duhovno-istorijskog trenutka. Monarhija je pitanje o političkoj formi državnog uređenja, pri čemu se problem ekonomskog modela ne rešava! Monarhija ili republika mogu postojati u apsolutno različitim socijalno-ekonomskim uslovima. Nije slučajno što se današnja globalizacija može pohvaliti punim spektrom političkih subjekata – od monarhije i republike do demokratije i otvorenog društva, samo da ekonomska struktura odgovara zahtevima „slobodne ekonomije“, ostalo nije bitno. Konačnoj univerzalnosti i trijumfu ovog sistema smetao je samo alternativni model „planske privrede“, ali uklanjanjem sovjetske Rusije kao bedema socijalizma, ta „zadržavajuća“ prepreka više ne postoji.
SOCIJALIZAM
Konačno se i ova činjenica, mora osmisliti ne samo sa stanovišta rezultata „hladnog rata“ nego i sa stanovišta obnavljanja osnova nacionalno-istorijskog identiteta. Činjenica je da je u tom ratu pretrpela poraz ne samo „komunistička Rusija“, već i Ruska civilizacija kao takva! Čitav set obeležja, uključujući zapadni model ekonomije, spuštanje do uloge sirovinskog priveska, parčanje na nekoliko komada, okupaciju ideološkog prostora, uspostavljanje kompradorske administracije i spoljnog upravljanja, nije ništa drugo nego pobednička kontribucija Zapada u civilizacijskom ratu protiv Rusije. Pri tom, kao što je sada očigledno, prelomna operacija tog rata bio je poražavajući slom privredno-ekonomskog sistema socijalizma, cinično završen tenkovskim „plotunom“ po Belom domu 1993. godine.
Istorija će zauvek zapamtiti imena izdajnika i saučesnika ove „šok diverzije“ Zapada protiv Rusije. Za nas je bitno da shvatimo da bi obnavljanje državne moći trebalo počinjati obrnuto – od uspostavljanja socijalističkih načela društvenog bića, najbliža ruskom duhovnom poretku. Nastavak igre sa „tržišnom ekonomijom“ samo će nas sve dalje i dalje odvojiti od samih sebe – za dvadeset godina „reformi“ vreme je da se to već jednom shvati. Razilaženje puteva hrišćanske civilizacije na zapadnu i istočnu ne određuje se samo konfesionalnom obojenošću, nego podrazumeva konkretan socijalno-ekonomski izraz! Postoje sve osnove za mišljenje da je specifičnost istočno-hrišćanske civilizacije upravo u orijentaciji na socijalističke principe društvenog uređenja, dok je zapadno (katoličko-protestantsko) hrišćanstvo sasvim zadovoljno kapitalističkom formom odnosa. U ruskoj civilizaciji je to posebno izraženo u sabornosti i zajedništvu koji podrazumevaju prioritet socijalne pravednosti, dok je za evropsku tradiciju uobičajen individualizam sa osloncem na lični interes najjasnije izražen u protestantizmu.
Da, teorija socijalizma se najpre začela u zapadnoj hrišćanskoj misli, ali je realizovana upravo u ruskoj civilizaciji! A to, naravno, nije slučajno. Dok je za Zapad socijalizam bio samo teorijska reakcija na socijalnu nepravdu kapitalističke realnosti, za rusku civilizaciju pokazao se kao šansa da se mimoiđe kapitalistički put razvoja. A to, naravno, nije slučajno. Dok je za Zapad socijalizam bio samo spekulativna reakcija na socijalnu nepravdu kapitalističke realnosti, za rusku civilizaciju se pokazao kao šansa da se mimoiđe put kapitalističkog razvoja. Istorijska Promisao sklopila se tako da je Rusija do kraja XIX veka još čuvala patrijarhalno zajedništvo, a opasnost od kapitalističke ekspanzije pokazala se za nju više neprihvatljivom nego rizik da krene neutabanim putevima istorije. Upravo tada bilo je civilizacijsko pitanje i Rusija je učinila jasan izbor. A Zapad nije mogao da savlada sopstvenu civilizacijsku barijeru i zauvek je ostao u okvirima buržoaskog uređenja, samo malo ga korigujući u pravcu većeg paternalizma.
Ovde nije mesto za razmatranje ateističkog aspekta socijalizma XX veka (to je posebno pitanje), ali to da je na bazi socijalizma Rusija dostigla izuzetne visine civilizacijskog razvoja mislim da se niko neće usuditi da osporava. A to upravo govori o tome da je socijalizam organski blizak ruskoj civilizaciji, kao forma optimalnog socijalno-ekonomskog uređenja. Današnja kapitalistička „usmeravana katastrofa“ samo potvrđuje ovu tezu.
PUT
To nije danak socijalnoj zastarelosti. Socijalistički put Rusije predodređen je ne samo njenom patrijarhalnom tradicijom, nego i misijom pravoslavlja prema hrišćanskom preobražaju života. Jer, čime se još „svim narodima“ može svedočiti hrišćanska istina ako ne vidljivim primerom hrišćanskog društva? U tome se, zapravo, i sastoji opravdanost istočnog hrišćanstva kao samostalne civilizacije. Još sredinom XIX veka, A. Hercen je pisao: „Sa socijalnim pitanjem počinje naša ravnopravnost sa Evropom, ili bolje, to je tačka preseka dva puta; pošto se sretnu svako će poći svojim pravcem“ („Russkie nemcы i nemeckie russkie // Utopičeskiй socializm“, M., 1982, str. 406). Uistinu, „sopstveni put“ ruske civilizacije postao je socijalizam, uređenje zasnovano na prioritetu kolektivnog nad individualnim načelom. U tome ne treba videti primitivnu redukciju hrišćanstva kao povratak od hrišćanske ličnosti ka obezličenom kolektivizmu. Naprotiv, ovde je utemeljen najviši zadatak hrišćanske istorije za hrišćanski preobražaj društva! I ako je zapadno hrišćanstvo mnogo učinilo za otkrivanje individualnog-ličnog načela u ljudskoj istoriji, onda je istočno hrišćanstvo pozvano da to realizuje u odnosu na društvo – da ispuni njegovo biće hrišćanskim smislom. To je objektivan zadatak hrišćanske istorije koji do danas nije otvoren, a sem ruske civilizacije nema ko da rešava. Ovde se prepliću najvažnija značenja istorijske dijalektike, civilizacijske neophodnosti i hrišćanske misije – a to je zadatak Rusije.
Ekonomija je materijalizovana etika. Forma ekonomskih odnosa direktno odražava duhovni nivo društva i određuje parametre socijalne organizacije. Zbog toga bi u velikoj meri savremena socijalna doktrina pravoslavlja morala da postane „hrišćanska koncepcija socijalizma“, u istoj meri kao što je danas socijalna doktrina katoličanstva „hrišćanska koncepcija kapitalizma“ („Kompendium socialьnogo učeniя Cerkvi“, M., 2006). To bi bio dostojan i adekvatan odgovor pravoslavlja na principijelni izazov istorije. U suprotnom preostaje nam da budemo zadovoljni socijalnom doktrinom katoličanstva, već završenom u svojoj neoliberalnoj dogmatici, kao „dogmatskom“ osnovom za sopstveni ulazak u zapadnu civilizaciju. Prema katoličkoj doktrini „Izmeću neoliberalizma i hrišćanskog socijalnog učenja nema nikakve suštinske protivrečnosti“(Йozef Hefner, „Hristianskoe socialьnoe učenie“, M., 2001, str. 180). Nažalost, današnja socijalna doktrina RPC bliska je koncepciji Vatikana i faktički neposredno ide njenim stopama.
Ova tendencija se mora prevazići. Vreme je za nove pravoslavne bogoslove sposobne da zadatak socijalne aktuelnosti podignu na kvalitativno nov nivo i da rusku civilizaciju i istoriju izvedu na nove strateške horizonte. Potrebno je preuzeti na sebe istorijsku i duhovnu odgovornost za definisanje socijalno ekonomske doktrine koja odgovara jevanđeljskom duhu, nacionalnoj tradiciji i surovim izazovima vremena. Ili ćemo je definisati ili će razgovori o „pravoslavnom preporodu“ ostati bez osnove. Ako neko misli da se može slediti univerzalni (jedinstven za ceo svet) liberalno-kapitalistički model socijalnih odnosa i pri tom za taj svet čuvati posebnu istinu pravoslavne duhovnosti, onda grubo greši. Svaka prava duhovnost ima iza sebe vidljiv socijalni izraz, kako u ličnom tako i u društvenom smislu, a ako toga nema – onda je ta duhovnost samoobmana.
Uzgred, ovde se krije i ključni problem socijalne aktualizacije savremene RPC -„pocrkovljenja“ aktivne većine muškaraca. Savremeno pravoslavlje ima ženski lik. Ženska svest je više asocijalna od muške koja je, obrnuto, po prirodi više socijalno odgovorna. I ako je ženskom duhovnom osećanju dovoljno „pravoslavlje u hramu“, onda za racionalno energičnu mušku strukturu takvo pravoslavlje nije dovoljno uverljivo. Svojim karakterom predodređen da realnost poima maksimalno racionalno, muškarac iza spekulativnog pravoslavlja ne vidi socijalnu autentičnost i zato ga zaobilazi. Tek kada savremena pravoslavna doktrina zauzme socijalno značajne pozicije naočigled društva i vlasti, potvrđujući duhovno uverljive orijentire nacionalno-društvenog razvoja, aktivna muška većina će se priključiti tom procesu pošto u njemu oseti realni istorijski čin. Ili će pravoslavlje ostvariti konkretnu vezu sa socijalnom realnošću ili je osuđeno da ostane u oblasti duhovno fakultativnog.
Da, RPC ima sopstvenu zvaničnu „socijalnu koncepciju“. Međutim, u socijalno-ekonomskom pogledu je neodređena i zbog toga neefikasna kao kriterijum društveno – ekonomske i političke strategije. U toj oblasti, uopšte ne korespondira sa današnjom realnošću i faktički samo ćutke potvrđuje njen status kvo. Međutim, današnja ruska stvarnost faktički realizuje upravo zapadno-hrišćanski (katoličko-protestantski) socijalni model! A šta s tim ima pravoslavlje? Eto u čemu je lakomislenost današnjeg položaja RPC u odnosu na društvo, državu i istoriju. Dok se ona ne prevaziđe, današnja „pravoslavna renesansa“ istorijski ostaje bespredmetna.
Ima li savremena RPC, kao društvena institucija, neke rezerve za razrešenje ovog aktuelnog duhovno-istorijskog problema ili to rešenje treba da realizuje sama „pravoslavna javnost“, kao aktuelna socijalno-politička sila? Za sada je odgovor nejasan. Ali očigledno odugovlačenje i neodlučnost crkvene hijerarhije po ovom pitanju verovatnijom čini drugu varijantu, što u savremenom društveno-političkom prostoru podrazumeva formiranje nove pravoslavno-političke snage sposobne da reši ovaj zadatak, kako u spekulativnom tako i u praktičnom pogledu. Za to su već sazrele mnoge premise – vreme je da se formira široka „narodna vojska“ za odbranu Ruske civilizacije od neoliberalnog uništenja.
_______________
Literatura
1.Gercen A.I. „Russkie nemcы i nemeckie russkie // Utopičeskiй socializm“, M., 1982, str. 406.
2.Sm.: „Kompendium socialьnogo učeniя Cerkvi“, M., 2006.
3.Soglasno katoličeskoй doktrine „Meždu neoliberalizmom i hristianskim socialьnыm učeniem net nikakoй podlinnoй protivopoložnosti“ (Йozef Hefner „Hristianskoe socialьnoe učenie“, M., 2001, str. 180).
4. „Osnovы socialьnoй koncepcii RPC“, M., 2000.
Bez obzira na očigledno izraženi povratak pravoslavlja u društvenu svest, rusko društvo se naglo transformiše u pravcu zapadno-liberalnog načina života u njegovim najlošijim pojavama. Ruska civilizacija gubi poslednja svojstva identiteta – takav je paradoks „pravoslavnog preporoda“ Rusije na bazi zapadno orijentisane ekonomije.
Tradicionalna pravoslavna svest revnosno se odnosi prema problemu ekumenizma, smatrajući odbranu čistote pravoslavlja za glavni zalog svedočenja hrišćanske Istine u svetskoj istoriji. To je sasvim pravedna i principijelna pozicija na kojoj se faktički i formirala čitava ruska civilizacija. Svoj sopstveni, ne zapadno-katolički put razvoja, Rusija je ubedljivo iskazala još u XIII veku u vreme Aleksandra Nevskog, a zatim više puta potvrđivala tokom istorije. Međutim, procesi globalizacije danas čine opasnost od ekumenizma primetnijom više nego ikad, predodređujući je samom logikom integracionih procesa.
PORAZ
Ako se sa ovog stanovišta pogleda na današnju realnost onda je, blago rečeno, situacija loša.
Ekspanzija zapadno-hrišćanske civilizacije praktično je već potpuno osvojila „kanonsku teritoriju“ pravoslavlja, pokorivši je naizgled zapadno-liberalnom ekonomijom! Ova situacija nas navodi da potpuno na nov način gledamo na problem čistote pravoslavlja, prenoseći ga sa zadatka očuvanja isključivo crkvenog dogmatizma na nivo odbrane tradicionalne socijalno-ekonomske i kulturne realnosti. Čak i letimičan pogled potvrđuje da je situacija u ovoj oblasti katastrofalna i upravo tu pravoslavlje u današnjem svetu doživljava svoj glavni poraz. Pred Ruskom pravoslavnom crkvom pojavila se najozbiljnija pretnja „ekonomskog ekumenizma“, kao nepovratnog uključivanja u zapadno-hrišćansku apostaziju na bazi neoliberalnog modela društveno ekonomskog razvoja. To je istovremeno problem Crkve i ruske civilizacije kao takve.
Problem se pojavio nedavno – kao rezultat liberalne revolucije. Nova aktuelizacija pravoslavlja dospela je u Rusiju u momentu kardinalnih promena u društvenom uređenju, kada se urušio starii socijalistički socijalno-ekonomski sistem i šok metodama uspostavljen kapitalistički model ekonomije. U tom izboru Crkva nije neposredno učestvovala, ali je postfaktum sasvim blagonaklono prihvatila promene pošto je zahvaljujući njima ne samo dobila slobodu da propoveda već i priličan novac za sopstveno obnavljanje. Međutim, šta na kraju imamo? Obnovljenu Crkvu i razoreno društvo.
Nema povoda za trijumf. Naprotiv, na redu je procena svih vidljivih uspeha sa stanovišta otrežnjujućeg faktora socijalno ekonomske realnosti. Katastrofalna degradacija društvenog morala, kulture i države u okviru, čini se, opšteg uspona pravoslavne aktivnosti zahteva da se konačno obrati pažnja na ekonomski „izvor svakog zla“, koji neumoljivo razara i izopačuje rusko društvo. U suprotnom, dalja efikasnost pravoslavne misije dovodi se u pitanje.
Neće biti veliko otkriće ako kažem da je „izvor“ današnjeg socijalnog zla u liberalno-tržišnoj ekonomiji. Srebroljublje je težnja za profitom, ono je i poklonjenje Mamonu, ali i – motor savremene ruske ekonomije, danas predodređujući motiv delatnosti većine ruskih građana. A to nije njihov lični izbor – takav je algoritam postojanja socijalno-ekonomskog sistema koji su društvu nametnuli reformatori. Neminovnost učestvovanja u sveopštoj „trci bubašvaba“ za profitom i imetkom izlažu čovekovu ličnost snažnim uticajima različitih iskušenja i sablasti, kojima većina nije sposobna da se odupre. Na kraju, u duhovno moralnom pogledu društvo u celini nezadrživo degradira. Čak i pravoslavno „staranje“ ovde malo šta menja. Izbor je surov i neumoljiv: ili prihvataj univerzalne tržišne uslove za postizanje uspeha ili, čuvajući duhovnost, sa socijalne distance silazi na periferiju marginalnosti. Očigledno je da većina savremenih „pravoslavaca“ prihvata upravo prvi uslov – a to nesumnjivo predodređuje progresivnu duhovnu degradaciju društva i faktičku uzaludnost hrišćanske misije. Bez obzira na očigledno izraženi povratak pravoslavlja u društvenu svest, rusko društvo se naglo transformiše u pravcu zapadno-liberalnog načina života u njegovim najlošijim pojavama. Ruska civilizacija gubi poslednja svojstva identiteta – takav je paradoks „pravoslavnog preporoda“ Rusije na bazi zapadno orijentisane ekonomije.
IDENTITET
Da bi se otkrila suština ovog paradoksa, potrebno je setiti se tako fundamentalnog svojstva svake civilizacije kao što je samodovoljnost. Upravo su princip samodovoljnosti pravoslavne istorijske tradicije grubo odbacili reformatori 90-ih (tajni agenti globalizma), koji su rusku matricu istorijskog razvoja zamenili za zapadno-liberalnu. Pri tom sveobuhvatno, na svim nivoima: ideološkom, privrednom, socijalnom i političkom. Samim tim prekinuta je mogućnost izbora istorijskog puta i ruska civilizacija je izgubila inerciju sopstvenog razvoja.
Međutim, samodovoljnost istorijskog subjekta podrazumeva da u sopstvenom nastajanju može polaziti samo od same sebe! Iz ovog ontološkog načela (logosa), koje je Bog Svojom Promišlju utemeljio u osnovu tog subjekta. Faktički, tako se razvijaju i svi organizmi – iz dubine svog genoma. Svako novo stečeno svojstvo može se uneti u taj organizam samo iznutra, preko unutrašnjeg generisanja sopstvenih potencijala i na njihovoj osnovi „varenja“ stranih uticaja. Zato se prava civilizacija razvija upravo iz same sebe! Mali narodi (ne civilizacije) mogu sebi dozvoliti potrage i pozajmice sa strane (njima je to čak neophodno da ne bi nestali iz istorije), ali već delujuća civilizacija uvek ima u sebi samoj izvor sopstvene istorije. Pitanje je samo u tome kako će i koliko uspešno u datom momentu realizovati svoj unutrašnji potencijal. Kina, Indija, Evropa, islamski svet već odavno postoje „sami iz sebe“ i više od toga, samim tim – ostvaruju i oblikuju opštu Istoriju. Zbog toga je metodološka orijentacija na „samodovoljnost“ principijelni uslov postojanja i razvoja svake civilizacije. Čim iz ovih ili onih razloga takva sposobnost bude iscrpljena – civilizacija će nestati sa istorijske scene! Ona nema više šta da kaže Istoriji.
Evo zbog čega je u uslovima naše istorijske krize, koja očigledno ima civilizacijski karakter, principijelno važna orijentacija na sopstvene prioritete, a ne nepromišljeno oponašanje zapadnih standarda. Da se istorijskim stradanjem, postignutom rešenju upravo našeg „ruskog pitanja“, ne podmetne neki gotovi „opšte-evropski“ surogat.
Kada bi se stvar ticala samo problema nacionalnog preživljavanja bilo bi moguće manje delikatno se odnositi prema pitanjima ideologije – ono što obezbeđuje „zdelu čorbe“ to je i istinito. Ipak, civilizacijsko pitanje uvek se, zapravo, pokaže kao glavno. Očigledan takav primer je grozničavost Ukrajine. Sa jedne strane, želela bi da sebe vidi kao deo Evrope po pravu jedne od „evropskih nacija“, a sa druge, da ostane sa Rusijom u kontekstu pravoslavne Svete Rusije. Da se ne pozavidi. A to je pitanje za naciju, jednostavno zalutalu u svom civilizacijskom identitetu. Za nas, pak, (kao za delujuću civilizaciju) sve je ozbiljnije – postojati ili uopšte ne postojati? Mi smo evroazijska civilizacija i ako „uđemo u Evropu“ – mi ćemo nestati!
Istočni aspekt određuje nam posebnu civilizacijsku specifičnost (duhovnu, socijalnu, etičku i religijsku), koju smo obavezni da sačuvamo i otkrijemo tokom istorije ako želimo da ostanemo svoji. Pri tom bi nacionalna svest trebalo jasno da artikuliše tu specifičnost. Kao što je to nekad izraženo u proročanstvima starca Filifeja, u idejama slovenofila, u vizionarskoj ruskoj književnosti i otkrovenjima ruske religijske filozofije – i danas ta specifičnost zahteva pažnju. Ako želimo da se naša istorija nastavi, potrebno je apsolutno jasno definisati civilizacijske prioritete u kontekstu globalizacije.
GLOBALIZAM
Sa ovih opštih pozicija može se preći na razmatranje pojedinačnih aspekata – na pitanje aktiviranja hrišćanskih načela u društvu i specifičnosti njegovog rešavanja na bazi katoličke i pravoslavne tradicije. Sa jedne strane, izgleda da je ovde sve jednostavno: katoličko i pravoslavno učenje zasnovano je na istoj hrišćanskoj Istini, na istom Jevanđelju – a primena ove Istine u socijalnoj problematici (danas praktično istoj kod nas i u Evropi) trebalo bi da ima univerzalna rešenja koja samo treba potvrditi zajedničkim iskustvom. Međutim, u praksi se gore izloženo pokazuje nemogućim! Jer, katoličanstvo i pravoslavlje su već odavno ideološka osnova dva protivrečna ogranka hrišćanske civilizacije – Zapadne i Istočne. I sva socijalno – ekonomska dostignuća ovih tradicija, stvorena su upravo u kontekstu razvoja ovih civilizacija i faktički su njihov izraz. To su već organski različite duhovno-socijalne strukture – različite civilizacije. Njihova povratna konvergencija bez sloma tradicionalnih socijalnih, kulturnih i duhovnih osnova, na šta poziva globalizacija – nije moguća! Kao što bez sloma hiljadugodišnje religijske tradicije i „ujedinjujući“ ekumenizam nije moguć.
A ovde dolazimo do veoma bitne okolnosti, koju većim delom ne primećuju strogi protivnici ekumenizma. Očigledno je da procesi ekumenizma i globalizacije idu ruku pod ruku kao dve strane iste pojave. Ali to, što su pokretačka snaga globalizacije ekonomski procesi, zatim informacioni, kulturni i tek onda religijski, nekako se naročito ne uzima u obzir. Problem ekumenizma postavlja se kao isključivo dogmatski problem konfesionalne nezavisnosti i čistote pravoslavlja, ne uzimajući u obzir socijalno – ekonomsku realnost u koju je uronjeno društvo. Kao da je kanonska čistota Crkve sposobna da se očuva u nekom idealnom prostoru, potpuno nezavisno od realnosti socijalne stvarnosti. Međutim, praksa društvenog postojanja neizbežno dominira nad ličnom duhovnošću (o čemu je gore rečeno) i transformiše je na svoj način, neprimetno menjajući sistem vrednosti. Zato prihvatanje „ekonomije globalizacije“ neizbežno dovodi do „religije globalizacije“ – ekumenizma, a to je samo pitanje vremena. Mi smo već čvrsto stali na ekonomske koloseke globalizacije i punom brzinom idemo prema njenoj ekumenističkoj opravdanosti!
Pri tom se čitava pravoslavna „antiglobalistika“ pokazuje nemoćnom. Opasnost se poima negde na nivou mikročipa, INN (identifikacionog broja) i dolazećeg „informacionog koncentracionog logora“ gde, navodno, „niko neće moći ni kupiti ni prodati“. Barijere se grade u oblasti informacionih tehnologija, zaštite od ekspanzije zapadne kulture i ekumenističkih kontakata sa Vatikanom, pri tom, bez trunke sumnje ostavljajući čitavu oblast socijalno-ekonomskih odnosa pod zaštitom „tržišne ekonomije“, koja navodno ima apsolutni alibi istorijskog pobednika „bezbožnog socijalizma“. Samo po sebi se razume da je upravo ovaj model univerzalan, efikasan i prirodan.
Ovde se i odvija zamena smisla: sistem odbrane pravoslavne duhovnosti počinje da se oslanja na ekonomsku platformu liberalizma!
Može li iz toga proisteći bilo šta pametno? Očigledno, ne. Naprotiv, ovakva strategija samoodbrane ruske civilizacije osuđena je na neuspeh kao strategija koja je u svoj sistem pustila „trojanskog konja“ zapadne liberalne ekonomije. Taj ekonomski model već je do temelja srušio sistem sovjetske industrije i državnosti, a sada uništava ostatke tradicionalne kulture i morala. A upravo taj model, a ne „ideologija pravoslavnih vrednosti“, u potpunosti određuje strateško uključivanje Rusije u sistem globalizacije. Čak i ako sva predsednička „armija“ i društvo budu svi do jednog „uvedeni u crkvu“, „ekonomska platforma dopremiće Rusiju tačno na odredište“- tako je zgodnije (čitav svet) dočekati antihrista.
RASKRŠĆE
Dakle, može se konstatovati sledeće.
Prava granica sa zapadnim liberalizmom u društvu i Crkvi ne nalazi se na prostoru političkih ili duhovnih „sloboda“, nego u oblasti ekonomskog izbora. Pristalice liberalizma su pristalice Zapada i ekumenizma – u prvom redu (i obavezno) ubeđene pristalice kapitalističkog modela socijalno-ekonomskih odnosa! Upravo taj sistem oni smatraju univerzalnim i istorijski neizbežnim, jedino sposobnim da obezbedi izgradnju dugo očekivanog „građanskog društva“. Nažalost većina crkvene zajednice, uključujući i hijerarhiju, „prećutno“ smatra da je to tako, ne primećujući da se samim tim u potpunosti potčinjavaju globalnom diktatu „konačne pobede“ Mamona, sa svim duhovno-istorijskim i eshatološkim posledicima otuda proizašlim…
Čini se kao da pitanje nije u „simbolu vere“, ali baš ovde se odvija strateški, duhovni izbor. Čak i ako mi neposredno ne učestvujemo u njemu, on se neumoljivo ostvaruje čitavom ukupnošću društvenih procesa. I čak, ako je neko tako odlučio za nas, ako nismo protiv – znači da smo za!
Nije uobičajeno razmišljati o tome, teško je, a nekako i ne želimo. Posebno kada kao alternativu stalno podmeću isti „bauk komunizma“ sa njegovim Gulagom, rušenjem hramova i ratobornim ateističkim bezbožništvom. Prijatnije je razmišljati o pravoslavnoj renesansi, sveprisutnom obnavljanju hramova, neograničenoj slobodi misije, pravoslavnoj vlasti (u vreme velikih praznika), nadajući se da će se sve ostalo izgraditi samo od sebe. Međutim, ne izmičemo li mi pred najprincipijelnijim pitanjem istorije? Od neophodnosti potvrđivanja sopstvenog puta u budućnost? Potvrđujemo li mi istinu ruske civilizacije ne samo na idealnom nivou vere, nego i na konkretnom planu socijalno-ekonomske realnosti? Jer, kako je vera bez dela mrtva, tako i ruska pravoslavna civilizacija bez sopstvene socijalno-istorijske alternative zapadnom svetu nema smisla.
I ovde ne vredi pokušavati da se ovo pitanje zameni apelovanjem na monarhiju, nadajući se da će se ublažiti oštrina duhovno-istorijskog trenutka. Monarhija je pitanje o političkoj formi državnog uređenja, pri čemu se problem ekonomskog modela ne rešava! Monarhija ili republika mogu postojati u apsolutno različitim socijalno-ekonomskim uslovima. Nije slučajno što se današnja globalizacija može pohvaliti punim spektrom političkih subjekata – od monarhije i republike do demokratije i otvorenog društva, samo da ekonomska struktura odgovara zahtevima „slobodne ekonomije“, ostalo nije bitno. Konačnoj univerzalnosti i trijumfu ovog sistema smetao je samo alternativni model „planske privrede“, ali uklanjanjem sovjetske Rusije kao bedema socijalizma, ta „zadržavajuća“ prepreka više ne postoji.
SOCIJALIZAM
Konačno se i ova činjenica, mora osmisliti ne samo sa stanovišta rezultata „hladnog rata“ nego i sa stanovišta obnavljanja osnova nacionalno-istorijskog identiteta. Činjenica je da je u tom ratu pretrpela poraz ne samo „komunistička Rusija“, već i Ruska civilizacija kao takva! Čitav set obeležja, uključujući zapadni model ekonomije, spuštanje do uloge sirovinskog priveska, parčanje na nekoliko komada, okupaciju ideološkog prostora, uspostavljanje kompradorske administracije i spoljnog upravljanja, nije ništa drugo nego pobednička kontribucija Zapada u civilizacijskom ratu protiv Rusije. Pri tom, kao što je sada očigledno, prelomna operacija tog rata bio je poražavajući slom privredno-ekonomskog sistema socijalizma, cinično završen tenkovskim „plotunom“ po Belom domu 1993. godine.
Istorija će zauvek zapamtiti imena izdajnika i saučesnika ove „šok diverzije“ Zapada protiv Rusije. Za nas je bitno da shvatimo da bi obnavljanje državne moći trebalo počinjati obrnuto – od uspostavljanja socijalističkih načela društvenog bića, najbliža ruskom duhovnom poretku. Nastavak igre sa „tržišnom ekonomijom“ samo će nas sve dalje i dalje odvojiti od samih sebe – za dvadeset godina „reformi“ vreme je da se to već jednom shvati. Razilaženje puteva hrišćanske civilizacije na zapadnu i istočnu ne određuje se samo konfesionalnom obojenošću, nego podrazumeva konkretan socijalno-ekonomski izraz! Postoje sve osnove za mišljenje da je specifičnost istočno-hrišćanske civilizacije upravo u orijentaciji na socijalističke principe društvenog uređenja, dok je zapadno (katoličko-protestantsko) hrišćanstvo sasvim zadovoljno kapitalističkom formom odnosa. U ruskoj civilizaciji je to posebno izraženo u sabornosti i zajedništvu koji podrazumevaju prioritet socijalne pravednosti, dok je za evropsku tradiciju uobičajen individualizam sa osloncem na lični interes najjasnije izražen u protestantizmu.
Da, teorija socijalizma se najpre začela u zapadnoj hrišćanskoj misli, ali je realizovana upravo u ruskoj civilizaciji! A to, naravno, nije slučajno. Dok je za Zapad socijalizam bio samo teorijska reakcija na socijalnu nepravdu kapitalističke realnosti, za rusku civilizaciju pokazao se kao šansa da se mimoiđe kapitalistički put razvoja. A to, naravno, nije slučajno. Dok je za Zapad socijalizam bio samo spekulativna reakcija na socijalnu nepravdu kapitalističke realnosti, za rusku civilizaciju se pokazao kao šansa da se mimoiđe put kapitalističkog razvoja. Istorijska Promisao sklopila se tako da je Rusija do kraja XIX veka još čuvala patrijarhalno zajedništvo, a opasnost od kapitalističke ekspanzije pokazala se za nju više neprihvatljivom nego rizik da krene neutabanim putevima istorije. Upravo tada bilo je civilizacijsko pitanje i Rusija je učinila jasan izbor. A Zapad nije mogao da savlada sopstvenu civilizacijsku barijeru i zauvek je ostao u okvirima buržoaskog uređenja, samo malo ga korigujući u pravcu većeg paternalizma.
Ovde nije mesto za razmatranje ateističkog aspekta socijalizma XX veka (to je posebno pitanje), ali to da je na bazi socijalizma Rusija dostigla izuzetne visine civilizacijskog razvoja mislim da se niko neće usuditi da osporava. A to upravo govori o tome da je socijalizam organski blizak ruskoj civilizaciji, kao forma optimalnog socijalno-ekonomskog uređenja. Današnja kapitalistička „usmeravana katastrofa“ samo potvrđuje ovu tezu.
PUT
To nije danak socijalnoj zastarelosti. Socijalistički put Rusije predodređen je ne samo njenom patrijarhalnom tradicijom, nego i misijom pravoslavlja prema hrišćanskom preobražaju života. Jer, čime se još „svim narodima“ može svedočiti hrišćanska istina ako ne vidljivim primerom hrišćanskog društva? U tome se, zapravo, i sastoji opravdanost istočnog hrišćanstva kao samostalne civilizacije. Još sredinom XIX veka, A. Hercen je pisao: „Sa socijalnim pitanjem počinje naša ravnopravnost sa Evropom, ili bolje, to je tačka preseka dva puta; pošto se sretnu svako će poći svojim pravcem“ („Russkie nemcы i nemeckie russkie // Utopičeskiй socializm“, M., 1982, str. 406). Uistinu, „sopstveni put“ ruske civilizacije postao je socijalizam, uređenje zasnovano na prioritetu kolektivnog nad individualnim načelom. U tome ne treba videti primitivnu redukciju hrišćanstva kao povratak od hrišćanske ličnosti ka obezličenom kolektivizmu. Naprotiv, ovde je utemeljen najviši zadatak hrišćanske istorije za hrišćanski preobražaj društva! I ako je zapadno hrišćanstvo mnogo učinilo za otkrivanje individualnog-ličnog načela u ljudskoj istoriji, onda je istočno hrišćanstvo pozvano da to realizuje u odnosu na društvo – da ispuni njegovo biće hrišćanskim smislom. To je objektivan zadatak hrišćanske istorije koji do danas nije otvoren, a sem ruske civilizacije nema ko da rešava. Ovde se prepliću najvažnija značenja istorijske dijalektike, civilizacijske neophodnosti i hrišćanske misije – a to je zadatak Rusije.
Ekonomija je materijalizovana etika. Forma ekonomskih odnosa direktno odražava duhovni nivo društva i određuje parametre socijalne organizacije. Zbog toga bi u velikoj meri savremena socijalna doktrina pravoslavlja morala da postane „hrišćanska koncepcija socijalizma“, u istoj meri kao što je danas socijalna doktrina katoličanstva „hrišćanska koncepcija kapitalizma“ („Kompendium socialьnogo učeniя Cerkvi“, M., 2006). To bi bio dostojan i adekvatan odgovor pravoslavlja na principijelni izazov istorije. U suprotnom preostaje nam da budemo zadovoljni socijalnom doktrinom katoličanstva, već završenom u svojoj neoliberalnoj dogmatici, kao „dogmatskom“ osnovom za sopstveni ulazak u zapadnu civilizaciju. Prema katoličkoj doktrini „Izmeću neoliberalizma i hrišćanskog socijalnog učenja nema nikakve suštinske protivrečnosti“(Йozef Hefner, „Hristianskoe socialьnoe učenie“, M., 2001, str. 180). Nažalost, današnja socijalna doktrina RPC bliska je koncepciji Vatikana i faktički neposredno ide njenim stopama.
Ova tendencija se mora prevazići. Vreme je za nove pravoslavne bogoslove sposobne da zadatak socijalne aktuelnosti podignu na kvalitativno nov nivo i da rusku civilizaciju i istoriju izvedu na nove strateške horizonte. Potrebno je preuzeti na sebe istorijsku i duhovnu odgovornost za definisanje socijalno ekonomske doktrine koja odgovara jevanđeljskom duhu, nacionalnoj tradiciji i surovim izazovima vremena. Ili ćemo je definisati ili će razgovori o „pravoslavnom preporodu“ ostati bez osnove. Ako neko misli da se može slediti univerzalni (jedinstven za ceo svet) liberalno-kapitalistički model socijalnih odnosa i pri tom za taj svet čuvati posebnu istinu pravoslavne duhovnosti, onda grubo greši. Svaka prava duhovnost ima iza sebe vidljiv socijalni izraz, kako u ličnom tako i u društvenom smislu, a ako toga nema – onda je ta duhovnost samoobmana.
Uzgred, ovde se krije i ključni problem socijalne aktualizacije savremene RPC -„pocrkovljenja“ aktivne većine muškaraca. Savremeno pravoslavlje ima ženski lik. Ženska svest je više asocijalna od muške koja je, obrnuto, po prirodi više socijalno odgovorna. I ako je ženskom duhovnom osećanju dovoljno „pravoslavlje u hramu“, onda za racionalno energičnu mušku strukturu takvo pravoslavlje nije dovoljno uverljivo. Svojim karakterom predodređen da realnost poima maksimalno racionalno, muškarac iza spekulativnog pravoslavlja ne vidi socijalnu autentičnost i zato ga zaobilazi. Tek kada savremena pravoslavna doktrina zauzme socijalno značajne pozicije naočigled društva i vlasti, potvrđujući duhovno uverljive orijentire nacionalno-društvenog razvoja, aktivna muška većina će se priključiti tom procesu pošto u njemu oseti realni istorijski čin. Ili će pravoslavlje ostvariti konkretnu vezu sa socijalnom realnošću ili je osuđeno da ostane u oblasti duhovno fakultativnog.
Da, RPC ima sopstvenu zvaničnu „socijalnu koncepciju“. Međutim, u socijalno-ekonomskom pogledu je neodređena i zbog toga neefikasna kao kriterijum društveno – ekonomske i političke strategije. U toj oblasti, uopšte ne korespondira sa današnjom realnošću i faktički samo ćutke potvrđuje njen status kvo. Međutim, današnja ruska stvarnost faktički realizuje upravo zapadno-hrišćanski (katoličko-protestantski) socijalni model! A šta s tim ima pravoslavlje? Eto u čemu je lakomislenost današnjeg položaja RPC u odnosu na društvo, državu i istoriju. Dok se ona ne prevaziđe, današnja „pravoslavna renesansa“ istorijski ostaje bespredmetna.
Ima li savremena RPC, kao društvena institucija, neke rezerve za razrešenje ovog aktuelnog duhovno-istorijskog problema ili to rešenje treba da realizuje sama „pravoslavna javnost“, kao aktuelna socijalno-politička sila? Za sada je odgovor nejasan. Ali očigledno odugovlačenje i neodlučnost crkvene hijerarhije po ovom pitanju verovatnijom čini drugu varijantu, što u savremenom društveno-političkom prostoru podrazumeva formiranje nove pravoslavno-političke snage sposobne da reši ovaj zadatak, kako u spekulativnom tako i u praktičnom pogledu. Za to su već sazrele mnoge premise – vreme je da se formira široka „narodna vojska“ za odbranu Ruske civilizacije od neoliberalnog uništenja.
_______________
Literatura
1.Gercen A.I. „Russkie nemcы i nemeckie russkie // Utopičeskiй socializm“, M., 1982, str. 406.
2.Sm.: „Kompendium socialьnogo učeniя Cerkvi“, M., 2006.
3.Soglasno katoličeskoй doktrine „Meždu neoliberalizmom i hristianskim socialьnыm učeniem net nikakoй podlinnoй protivopoložnosti“ (Йozef Hefner „Hristianskoe socialьnoe učenie“, M., 2001, str. 180).
4. „Osnovы socialьnoй koncepcii RPC“, M., 2000.
Član
- Učlanjen(a)
- 12.01.2010
- Poruka
- 472
Poseta pape Srbiji malo verovatna?
08 mart 2011
Predsednik ekumenske fondacije „Pro Orijente" Johan Marte danas je malo verovatnom ocenio posetu poglavara rimokatoličke crkve pape Benedikta XVI Srbiji 2013. godine.
Proslava 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta 2013. godina, bila bi, kako se špekulisalo, razlog dolaska pape u Srbiju.
"Iako je Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) puno stalo do toga tenzije unutar ove crkve trenutno su prepreka za takvu posetu", rekao je on u izjavi katoličkoj novinskoj agenciji „Katpres“.
Marte je rekao da je u brojnim razgovorima sa predstavnicima SPC i srpskih zvaničnika, mogao spoznati spremnost za pozivanje pape u Niš, rodno mesto rimskog imperatora Konstantina velikog koji je 313. godine doneo Milanski edikt kojim je hrišćanstvo priznao kao zvaničnu religiju.
Patrijarh Irinej sa predstavnicima fondacije "Pro Orijente" (Beograd 28.9.2010. foto: SPC)
Trenutno, međutim, SPC deluje paralisano, ocenio je on nakon boravka u Srbiji.
Razlog za to je opasnost od podele unutar crkve zbog svađe sa raščinjenim vladikom i episkopom raško-prizrenskim Artemijem, koji ima svoje sledbenike i striktno je protiv posete pape, rekao je Marte.
Tanjug
Pa prema tome Papa ne dolazi.........