Između Katoličanstva i Masonerije postoji nepremostive dogmatske razlike koje su dublje nego između Pravoslavnih i Katolika.
A da, postoje Katolici koji su masoni kao što postoje pravoslavci koji su masoni i muslimani i čega sve ne. A ako postoje multinacionalne katoličke kompanije to samo pokazuje da "iluminati" ne kontrolišu sve.
Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Kada sam napiso da su Ekumenizam i Globalizam pozitivne ideje , to sam ozbiljno mislio jer šta je drugo ispovedao Isus Hrist .Te ideje su večne, sve religije i skoro sve ideologie (npr. komunisti) su imali taj cilj. E sad, ko je kako zloupotrebljavo te ideje to je druga priča.
Na mojoj drugi zapocetoj temi Evropska unija, sam zapisao sledece:
Zoran Luković je naveo sledeće ciljeve iluminata:
rimokatolicizam jezuitskog tipa jeste predhodio redu, ali više nije neophodna veroispovest iluminata.
Unapređenje odnosa poverenja, te tolerancija između pripadnika različitih kofesija i na taj način se obezbeđuje preduslov za nastanak jedne svetske religije.
Građanska i socijalna jednakost.
Pravilna raspodela materijalnih dobara.
Ravnomernije vrednovanje ljudskog rada.Racionalnije korišćenje prirodnih resusra.
Očuvanje životne sredine.
Oslobađanje ljudskih intelektualnih moći radi opšte dobrobiti.
Par Robertson je u svojoj knizi New World OrderNew World Order by Pat Robertson, naveo sledeće ciljeve Illuminata:
Ukidanje privatne svojine.
Ukidanje nacionalnih vlada i nacionalne suverenosti.
Stvaranje svetske vladajuće elite.
Borba protiv judeo-hrišćanskog teizma.
Običan ili ti normalan svet veruj da se iluminati bore za socijalne reforme i građansku jednakost, bez mnogo razmišljanja i predznanja masovno pristupa redu, kako duhovno, tako i materijalno. Samo su oni u najvišim redovima znali kolika se bogastva zgrću i koliko brzo se osvaja politička moć. Oni tako postaju među prvim komercijalno verskim grupama - sektama (kako ih danas zovemo).
Pozdrav.
Srpska pravoslavna crkva i Svetski savez crkava
Protestanti su 1948. godine osnovali Svetski savez crkava. Od pravoslavnih Crkava prikljucele su mu se samo Carigradska patrijarsija, Kiparska i Grcka arhiepiskopija. Srpska pravoslavna crkva prikljucila se tek 1965. Patrijarh German 1968. izabran je za predsednika Svetskog saveza crkava.
Za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Svetski savez crkava zamerio se Pravoslavnoj crkvi. Jedan od pravoslavnih teologa izjavio je: »Jedno vreme dobijao se utisak da Srpska pravoslavna crkva nije clan Svetskog saveza crkava nego da su to rimokatolicke crkve, pa sta vise, i muslimanska zajednica, jer se o svima njima pisalo sa vise simpatije nego o svojoj crkvi clanici.«
Druga grupa teologa Srpske pravoslavne crkve tvrdi da je Svetski savez crkava ipak ulozio truda da ublazi kritiku zapada o nasilju u Bosni. Ovo je dovelo do podele medju pravoslavnim vodjama i teolozima pa zbog toga jedna grupa predlaze da Srpska pravoslavna crkva izadje iz Svetskog saveza crkava, a druga da i dalje ostane u njemu.
Mitropolit crnogorsko - primorski Amfilohije, predvodnik grupe koja smatra da Srpska pravoslavna crkva treba da izadje iz Svetskog saveza crkava, tvrdi da je »Pravoslavna crkva ciste duse htela da ulozi svu svoju snagu i vekovno iskustvo u prevazilazenju raskola u hriscanstvu, ali pored najbolje volje ne moze da pomogne, jer stvari jos dublje idu u propast«.
Antiohijski patrijarh Ignjatije, zastupnik onih koji se zalazu da Pravoslavna crkva ostane u Svetskom savezu crkava, upozorava da »Pravoslavlju, ako se ne otvori za moderna vremena«, preti opasnost da postane »nacionalni muzej, nekakva ukrasena divna grobnica, koju je vreme prekrilo zaboravom. Ako ne usledi neko otvaranje, mi pravoslavni necemo imati sta da kazemo ljudima milenijuma u koji cemo uskoro uci.« Pitanje je, dakle, da li Srpska pravoslavna crkva prepoznaje »znake vremena«?
Da li su dovoljan razlog »otkrivenja« da Svetski savez crkava okuplja »sve nehriscanske paganske religije, cak i sataniste«, a zanemaruje dogmatske rasprave i verska pitanja? Oni koji su da Srpska pravoslavna crkva istupi iz Svetskog saveza crkava smatraju da to jeste jedan od dovoljnih razloga, a branitelji da nije. Krajem maja 1997. godine, Gruzijska pravoslavna crkva istupila je iz Svetskog saveza crkava. Sledece godine isto je ucinila i Bugarska pravoslavna crkva. Ocekuje se da ce uskoro Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom zasedawu resiti ovaj problem odlukom da li Srpska pravoslavna crkva ostaje u Svetskom savezu crkava ili ne.
Zanimljiva je ova rasprava, a jos znacajnija bice konacna odluka. Svi vidimo da sto vreme vise odmice da se ekumenizam sve vise odvaja od hriscanskog temelja i priblizava nehriscanskom svetu. Ako posmatramo buducnost kroz prizmu biblijskih prorocanstava, mozemo unapred predvideti da ce oni koji se zalazu da ocuvaju cistotu Crkve u vecini izgubiti, jer mali je broj onih koji ce do kraja ostati na temeljima istine. Zapamtimo da vecina nikad nije bila na Gospodnjoj strani, pa ipak, iako sa manjinom, Bog ce pobediti. »I poklonise joj se svi koji zive na zemlji«, pise apostol Jovan, »kojima imena nisu zapisana u zivotnoj knjizi Jagnjeta koje je zaklano od postanja sveta.« (Otkrivenje 13,8)
Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Ostati ili odvojiti se?
Veliki broj konzervativnih hriscana, katolika, pravoslavnih, protestanata i drugih, sa velikom tugom u dusi zale zbog naglih promena i negativnog ekumenskog uticaja. U jedinstvu hriscanskih zajednica i svih svetskih religija i ideologija, oni vide totalnu propast i otpad od istine. Neke Pravoslavne crkve su se vec odvojile od Svetskog saveza crkava medju kojima su Gruzijska i Bugarska pravoslavna cekva; dok druge preispituju svoj odnos i cekaju konacnu odluku da li da ostanu u Svetskom saveza crkava ili da se potpuno odvoje. Do ove nezavidne situacije doveli su mnogobrojni razlozi.
U pocetku dok su se pravoslavni pitali da li je za njih dobro i korisno da se prikljuce Svetskom savezu crkava, uveravani su da im se na taj nacin omogucava da drugim hricanima i nehriscanima svedoce o svom pravoslavlju. Posle pedeset godina clanstva u Svetskom savezu crkava, pravoslavni su dosli do zakljucka da njihovo svedocenje u Svetskom savezu crkava nije donelo nikakvog ploda; odnosi izmedju crkava Istoka i Zapad, uvek su isti.
Sve crkve Svetskog saveza pozvane su da svedoce zajedno, a da nijedna ne poziva na odluku, ponovno krstenje i promenu religije. Medjutim, pravoslavni veruju da svedocenje drugim zajednicama i vodjenje dijaloga treba da vodi obracenju, odricanju od krivoverja i zivljenja novim zivotom slobodnog od greha. Iako je istina da svi oni koji nisu protiv Hrista s njim su, pravoslavni ipak veruju da bi se jedinstvo crkava i svih religija trebalo ostvariti u istini i da je neophodno da se vernici zauzmu za odbranu istine.
Pravoslavne crkve istocne Evrope, posle pada komunizma, ocekivale su da ce njihova braca i sestre clanovi Svetskog saveza crkva sa Zapada priskociti u pomoc i uzeti ucesca u zajednickom svedocenju o kome se u ekumenizmu decenijama propoveda; sa ciljem da ojacaju Pravoslavnu crkvu.
Medjutim, ekumenske verske zajednice kao i one koje nisu clanice; usle su u istocne zemlje Evrope i pocele sprovoditi evangelizaciju i prozelitizam protiv cega su decenijama propovedale. Pravoslavne crkve ostro su se suprotstavile ovoj praksi i zamerile Svetskom savezu crkava, sto je posebno dovelo do nezeljenih posledica u Rusiji. Ovo je dovelo do toga da su mnoge Pravoslavne crkve pocele da preispituju svoje odnose prema Svetskom savezu crkava. Pored toga postoje i doktrinarni problemi. U pocetku Svetski zavez crkava tvrdio je da veruje u Isusa Hrista kao Boga i Spasitelja, Trojstvo i Sveto pismo, danas se u ekumenizmu skoro i ne spominju osnovna verovanja hriscanskog ucenja. “Mi imamo vise zajednickih tacaka verovanja sa muslimanima i Jevrejima, nego sa mnogim ekumenskim crkvama;” izjavio je Daniel Lijeuven. “Otvoreni otpad od evandjeoske istine je ocigledan.”
Govoreci o mnogobozackim obicajima koje su Aboridzani i korejski teolozi sproveli na zasedanju Skupstine Svetskog saveza crkva u Kamberi, na kojoj je bilo cetiri hiljade delegata; pravoslavni svestenik Dzejms Silver sa velikom tugom u dusi kaze: “Ova bogosluzenja bila su cisto paganska. Prvi hriscanski mucenici isli su verom sa radoscu u smrt zato sto nisu pristali da prinesu tamjan rimskim carevima i da se poklone njihovim bogovima, a u Kamberi ortodoksni hriscani, vernici i svestenici, isli su bez primedbe kroz “dim ciscenja” tamjana koji je prinela korejska protestantkinja da udovolji “duhovima pokojnika.” (Orthodox Ecumenism? A Forum of Letter pp. 5) To je bio glavni razlog zasto je manastir u Gruziji odstupio od ekumenizma.
“U maju 1997. Pravoslavna crkva u Gruziji zauzela je odlucan korak u svom zivotu i zivotu globalne Pravoslavne crkve. Pod pritiskom monaskih grupa koje su zapretile sizmom, Sveti crkveni sinod doneo je odluku koja je iznenadila pristalice liberalnog i konzervativnog gledista; da izadje iz Svetskog saveza crkava i Konferencije evropskih crkava.” (Orthodox Ecumenism; A Contradiction in terms? p.1) Sukob izmedu Svetskog saveza crkava i Gruzijske pravoslavne crkve nije jedini slucaj. U Rusiji vernici i svestenici Pravoslavne crkve podeljeni su u dve grupe; jedni su da se nastavi dijalog sa nepravoslavnim Crkvama na nacionalnom i internacionalnom nivou, a drugi da se zaustavi. Sve Pravoslavne crkve u svetu suocene su sa ovim pitanjem, jedni vernici su za odvajanje od ekumenizma, a drugi da se i dalje ostane u njemu.
“Zakljucak teoloske komisije Ruske pravoslavne crkve kao i Sinod vladika, u obema institucijama nalaze se predstavnici za i protiv ekumenskih veza, pristali su da privremeno ostanu u Svetskom savezu crkava i Konferenciji evropskih crkava. Oba ova tela zakljucila su da pitanje uzimanja ucesca Ruske pravoslavne crkve u ekumenskim organizacijama treba da resi najvisi forum pravoslavlja (Sabor svih pravoslavnih crkava). Slicnu odluku donela je i Srpska pravoslavna crkva, da za sada ostane, a finalnu odluku donece sa ostalim Pravoslavnim crkvama.” (Isto) Sve ovo pokazuje da su Pravoslavne crkve zabrinute zbog velikog problema sa ekumenskim pokretom. On preti hriscanskom ucenju, jer rusi dogmatske i doktrinarne temelje pravoslavlja i usmerava se opasnim putem koji je stetan ne samo po hriscane vec i druge religije.
Jos dublji razlozi
Pravoslavna crkva vidi sebe kao jedinu Svetu katolicku i pravoslavnu crkvu u kojoj se postuju verski propisi. Ona nastavlja neprekidnu vezu sa Apostolskom crkvom, crkvom od koje su se, zbog politickog ili doktrinarnog razloga, odvojile druge verske zajednice. Zakljucak proizilazi iz stava Pravoslavne crkve prema svojoj poziciji. Jedna grupa teologa i visokih svestenika Pravoslavne crkve smatra da je neophodno da se Crkva otvori prema ekumenizmu i ucestvuje sto vise moze u njemu; dok druga konzervativna grupa u tome vidi propast koja preti unistenju vere, degradaciju doktrine, i konacnoj predaji svetovnom uticaju koji ce do kraja unistiti pravoslavlje. Neki protivnici idu cak i dalje gledaju u ekumenizmu degradaciju i nacionalnih i kulturnih tekovina.
Raspravljajuci o ovom problemu u ruskom zurnalu Moskva stampana je sledeca izjava: “Svi mi treba da naucimo kako da definisemo svete stvari pravoslavlja ne samo za spoljne neprijatelje, otvorene neprijatelje Boga i rusofobije, vec i zbog neprijatelja koji preziru temelje ruske nacionalne svesti, dok misle o sebi da budu “reformatori” naseg crkvenog zivota.” (Isto, str. 2)
Ekumenizam kao jeres
Neki protivnici idu toliko daleko da ekumenizam nazivaju jeres. Pristalice ekumenizma tvrde da se “istina ne nalazi ni u jednoj crkvi, ali da se deo istine nalazi u svakoj od njih. Malo se istine nalazi u pravoslavlju, malo u protestantizmu. Ako stavimo sve verske zajednice zajedno i stvorimo ekumensku crkvu, ujedinicemo sve delove vere i istine i doci cemo do potpune istine u Hristu”. (Isto, str. 2)
Protivnici ekumenizma na ovo odgovaraju: “Ako je istina da svaka Crkva ima po malo istine isto je toliko istina da svaka ima dosta neistine i zabluda. Ako bismo ih sastavili sve zajedno u ekumensku crkvu, ipak zabluda bi bilo vise nego istine. Ako bi ekumenizam uzeo jedino merilo - Sveto pismo i Bozji zakon i iz svake Crkve uzeo samo istinu koja se u potpunosti slaze sa Svetim pismom, a odbacio sve zablude, mi bismo pozdravili i zagrlili takav ekumenizam. U tom slucaju gornja tvrdnja bila bi ispravna. A skupiti zajedno malo istine i dosta neistine, ne odvaja istinu od zabluda nego povecava zablude i ovo je zamka koja ima za cilj da prevari neuke”.
U pismu koje su Gruzijanski monasi uputili patrijarhu istaknuto je: “Ekumenizam je jeres! Sta vise, to je jeres nad jeresima. Od svih zabluda od kojih se sastoji takozvani ’ekumenizam’ je najosnovnija i najdublja priroda Isusa Hrista. Takozvani Svetski savez crkava cak i u svome imenu sadrzi suprotnost pravoslavnoj doktrini o Crkvi. U svojoj teoriji o ’granama crkve’ u potpunosti odbacuje njenu dogmu. Ucescem u njegovim aktivnostima, Pravoslavna crkva izjavljuje da se slaze sa ovim njegovim ucenjima.” Ovim je jasno receno da ako Pravoslavna crkva uzima ma kakvog ucesca u ekumenskim organizacijama, pristaje uz ekumenske jeresi.
Oni koji su da Pravoslavna crkva ostane u Svetskom savezu crkava postavljaju pitanje, da li ce Crkva ostati ekskluzivna, odvojena da vodi brigu o sebi i cistoti svoje vere i ucenja i pomaze drugima koliko moze da ih uputi na pravi put; ili ce biti inkluzivna da prima istine i ucenja koja se nalaze izvan njenog tora. “Divno jezgro Pravoslavne crkve vec je pojedeno sa dve razorne bolesti zahvaljujuci pomoci nekih vladika”, tvrdi se u casopisu Moskva. “To su dve podmukle jeresi: obnova i ekumenizam. Naravno, one jos nisu potpuno usle u crkveni organizam, ali ako ne preuzmemo hitne predostroznosti i energicne mere kolektivne preventive, u vreme strahovitog rusenja i nereda, podela i nevolja ocekuju crkveni opstanak.” (Pismo, str. 4)
Pristalice ekumenizma tvrde da Pravoslavna crkva nije jedna Katolicka i Apostolska crkva kad je podeljena u mnoge nezavisne organizacije, jer time potvrdjuje da je vec u ekumenizmu - drvo sa mnogo grana. Oni navode da jedan od razloga zasto Pravoslavna crkva preispituje svoje odnose prema ekumenizmu je u tome sto kad se spoji sa mnostvom oseca se u manjini i niko ne slusa njene primedbe niti ko prima opomene i predloge. Pravoslavni takodje ne vide nikakvu mogucnost svedocenja o pravoslavlju u tom velikom mnostvu, vec veliku opasnost da je to put da se jeresi infiltriraju u crkveno verovanje i ucenje i da ucescem u ekumenizmu nista nece dobiti, a mnogo izgubiti.
Ekumenisti upozoravaju da ako ce i druge pravoslavne Crkve slediti primer Gruzijske i Bugarske pravoslavna crkve, i odvojiti se od Svetskog saveza crkava, da ce se time izolovati i da ce snositi ogromne posledice. Ekumenisti ulazu sve moguce napore da razuvere pravoslavne Crkve od nezeljenog plana izdvajanja i da ostanu u zajednici bez obzira na teskoce s kojima se susrecu. Tako Pravoslavlje stoji na raskrsnici i konacna odluka koju ce uskoro doneti je sudbonosna za Crkvu i pravoslavlje.
Podela medju protestantima
Osnivaci protestanskih Crkava bili su reformatori. Nisu to bili neki buntovnici, otpadnici ili jeretici, vec dostojni i ugledni vernici Katolicke crkve. Oni nisu bili ni nekakve neznalice koje su nerazumno kritikovale vodje Crkve, vec ucitelji, svestenici, profesori, doktori teologije, posteni i nacelni ljudi. Njihov cilj nije bio da javno blamiraju i osudjuju svoju Crkvu i sruse njeno vodjstvo, vec da je reformisu, usavrse i sacuvaju od otpda. Koliko su bili odani svome pozivu vidi se iz zrtve koja ih je odvela na lomace, jer nisu mogli da se odreknu istine. Oni su uzdigli Bibliju i skrenuli paznju naroda na to skupoceno blago, a neki od njih uspeli su da prevedu Bibliju na svoj jezik. Najveci bol im je nanet onda kada su ih proglasili jereticima i iskljucili iz Crkve koju su toliko voleli. Mnogi od njih su svoju vernost i odanost Bogu zapecatili krvlju.
Medjutim, njihovi naslednici nisu nastavili reformu, nego su se zaustavili na putu, a poznato je da kad drvo prestane da raste, ono pocne da umire. Tako je vecina protestanata, malo - pomalo, pocela da se vraca natrag zanemarujuci principe i ciljeve reforme. Ovo je dovelo do podele medju clanovima reformiranih Crkava na liberalne i konzervativne vernike.
Osnovana je alijansa, ciji cilj je bio da se protestanti odupru uticaju katolickih obicaja koji su se uvlacili u protestanske Crkve. Formiranjem Misionarskog koncila i najzad osnivanjem Svetskog saveza crkava 1948. godine, ucinjen je pokusaj da se Crkve ujedine, ojacaju i pripreme za izvrsenje misionarske uloge u svetu. Osnivaci ekumenskog pokreta imali su dobre namere. Vernici su se zalagali, moralno i materijalno podupirali Crkvu; zrtvovali se dajuci sredstva za literaturu, podizanje crkvenih objekata, izdrzavanje misionara u stranim zemljama - uspeh i misija Crkve bili su sastavni deo njihovog zivota. Oni su ozbiljno shvatili Hristov nalog i trudili se da ga na najbolji nacin izvrse: ”Idite po svemu svetu i propovedajte Jevandjelje svakome stvorenju.” (Marko 16,15)
Medjutim, konzervativni osnivaci ekumenskog pokreta nestajali su sa pozornice, a njihova mesta poceli su da zauzimaju liberali kojima nije toliko stalo do cistote nauke i vernosti Crkve njenom zadatku, koliko da postignu svoje ciljeve. Savremene ekumeniste ne treba osudjivati, jer oni misle da ce svojim naporima sacuvati Crkvu od totalnog unistenja. Treba da shvatimo da je covecanstvo suoceno sa velikim problemima iz kojih skoro da nema izlaza. Brod je vec poceo da tone, samo umesto camaca za spasavanje i bacanja nepotrebnog tereta, ekumenizam stavlja nove tovare kojima ce potopiti brod pre vremena. Ne pomaze nimalo sto mnogi od ekumenista imaju dobre namere. Dosadasnje iskustvo pokazalo je da njihovo zauzimanje nije resenje.
U svom povlacenju, protestanti su pomalo poceli da napustaju dragocene biblijske istine i uvode nove norme koje se ocigledno suprotstavljaju starim principima. Biblija se vise ne ceni kao sto su je cenili i postovali reformatori u proslosti, vec se njena nadahnuta nauka zamenjuje filozofijom i mutnim teorijama. Vilijem Plecer (William Placher) navodi neke od kljucnih problema koji dovode u pitanje opstanak mnogih protestantskih Crkava: “Rukopolozenje zena za propovednike, uvodjenje jeresi, u crkvi vencanje homoseksualaca i lezbejki...” (Christian Century, April 1998, p. 420) Ocigledno je da se Crkva usmerava u pravcu propasti. Liberalni postupci dovode u pitanje opstanak crkve.
Odane i verne konzervativne protestante izdalo je strpljenje i oni cine sve sto mogu da spasu Crkvu; pa i prored najbolje volje i svih zauzimanja izgleda da ovu poplavu niko i nista ne moze zaustaviti. Konzervativni vernici u mnogim crkvama prete, u koliko se ne promeni pravac koji vodi u sigurnu propast, da ce se odvojiti od onih koji ne postuju svetinju i ne brane istinu. Sto vreme vise prolazi, razlika izmedju ove dve grupe postaje sve veca, napetost se povecava i preti ozbiljna opasnost da obruc koji ih je do sada drzao zajedno svakoga momenta pukne. “Ovoga puta preti opasnost da ne uspeju da se odrze zajedno”, tvrdi Plecer, “oni koji poznaju pozadinu znaju koliko vremena, napora i emocionalne energije je ulozeno da bi se Crkva sacuvala od rasula.” (Isto)
Vernici protestantskih Crkava do sada su imali pred sobom cilj: da ocuvaju cistotu nauke, uzdignu biblijsko ucenje, objave vest Jevandjelja svim narodima i u ove uzvisene planove trosili su svoje vreme, emocije, napore i sredstva. Medjutim, novim ekumenskim smernicama: umanjivanjem vrednosti Biblije, prihvatanjem uticaja mnogobozackih religija i kocenjem misionarske delatnosti Crkve; vernici su zbunjeni i zaprepasceni. Energiju koju su ranije upotrebljavali u misionarske aktivnosti, a koja je sada zanemarena, trose u sukobima, samoodbrani i ogorcenim prepiranjima.
Pre dvadeset godina prisustvovao sam predavanju generalnog sekretara Americkog saveza crkava dr Kelija. Mozete pretpostaviti sa koliko paznje sam pratio njegovo izlaganje upravo zato sto sam znao da je jedan od istaknutih vodja ekumenskog pokreta. Medjutim, na moje veliko iznenadjenje, on uopste nije govorio o ekumenizmu, vec je tema bila: “Zasto liberalne Crkve gube clanstvo a konzervativne povecavaju?” Dokazivao je da se konzervativni vernici bore da ocuvaju cistotu nauke i cilj im je da obrate ljude od zablude ka istini; a kad u crkvi toga vise nema, vera slabi, sumnja se povecava, zabrinutost obuzima dusu, a povecavaju se medjusobni konflikti vernika. Ne samo da se u ekumenskim Crkvama koci misionarska aktivnost i sumnja povecava, vec je to i najveci razlog naglog smanjivanja broja vernika. Konzervativni vernici cine sve sto mogu da sprece rasulo i otpad, ali svi njihovi napori donose malo ploda.
Covecanstvo danas lici na bolesnika cije srce prestaje da kuca, puls se gasi i cine poslednji trzaji u borbi za opstanak. Ekumenizam priskace u pomoc sa dobrim namerama, ali umesto vestackog disanja i sokova da bi pokrenuli srce na rad i povratili umirucem pacijentu zivot, smanjuju mu vazduh, stezu krvne sudove i ubrzavaju umiranje. Uvek je ljudsko resenje koje se suprotstavljalo Bozjem dozivelo neuspeh, a dosadasnji plodovi ekumenizma to najbolje potvrdjuju. Znaci pokazuju da ce konzervativni borci izgubiti kolektivnu bitku, jer ce vecina ipak poci sirokim putem kao sto je prorekao nas Gospod i Spasitelj Isus Hristos, ali ako izdrzimo na putu dobra, ucinimo pravilan izbor, po milosti Bozjoj ima nade da dobijemo konacnu pobedu i primimo obecanu nagradu.
“Zahvaljujuci ekumenizmu”
Pravoslavni i protestanti nisu jedini kojima smeta ekumenizam, i katolicki konzervativci u njemu vide rusenje vekovnih svetih elemenata kojima se uvek odlikovala Katolicka crkva. Ranije smo opisali trud koji su ulozila protivnici ekumenizma u Katolickoj crkve za vreme Drugog vatikanskog koncila da sprece donosenje ekumenskih odluka. U tu svrhu napisano je mnogo protestnog materijala, a narocito u knjizi od 900 stranica koja je stavljena svakom delagatu u njegovo postansko sanduce. Od tada prosle su vise od tri decenije pa jos uvek konzervativni katolici zale zbog mnogih promena u Crkvi. U pismu “Plac u pustinji” iznet je cetrdeset i jedan razlog kojima se potvrdjuje da je Katolicka crkva mnogo izgubila stupanjem u ekumenizam. Svaki od navedenih razloga pocinje: “Zahvaljujuci ekumenizmu...” spomenucemo neke u skracenom obliku:
“Zahvaljujuci ekumenizmu imamo protestantizovanu liturgiju i sakramente, sve vise katolika napusta Crkvu i grle protestantizam, zabrinjavajuci pad obracenja u katolicizam, imamo euharistiju u rukama laika, nase vodje imaju molitvene sastanke sa nekatolicima, krstavamo i kanoniziramo jeretike...
Zahvaljujuci ekumenizmu u Crkvi imamo karizmaticni pokret koji je zapoceo u protestantizmu i spiritizmu, protestanski pastori i jevrejski rabini drze predavanja na katolickim propovedaonicama i univerzitetskim katedrama, odvracaju se vernici da se mole Mariji, umanjuje se postovanje svetaca, krunice su nazvane staromodnima, nasa sveta Crkva postala je protestanska i svetovna sa cinjenicom da su protestanti uvek protestanti, a svetovnjaci vise svetovni nego ikad ranije. Mnogi kipovi iz nase crkve su uklonjeni, velika kriza vere je medju laicima i svestenicima. Imamo duh Drugog vatikanskog koncila, zli i varljivi duh koji se upotrebljava da srusi Crkvu. Da bi ruski pravoslavci mogli prisustvovati na Drugom vatikanskom koncilu 1962. Rim je u Moskvi napravio sporazum da se na Koncilu ne sme napadati komunizam, a za vreme pape Pija XII katolik koji bi na izborima glasao za komunizam bio je automatski ekskomuniciran.
Zahvaljujuci ekumenizmu zamenili smo katolicki oltar protestantskim stolom, nemamo vise zastupnicku molitvu koja naglasava zrtvenu prirodu mise, vec ekumensku molitvu slicnu jevrejskom stolu blagoslova.
Zahvaljujuci ekumenizmu zamenjena je stara liturgija “tajna vere” koja je jasno ukazivala na transupstancijaciju hleba i vina u telo naseg Gospoda Isusa Hrista u novu ’tajnu vere’, Hristos je umro, vaskrsao i ponovo ce doci.
Zahvaljujuci ekumenizmu naglo se smanjuje broj onih koji se ispovedaju svesteniku, Katolicka crkva stavljena je na isti nivo sa laznim religijama po svemu svetu. Daleko smo samo korak do velike svetske Crkve i samo jedan gigantski korak do svetske drzave.
Zahvaljujuci ekumenizmu imamo demonski pokret Novoga veka koji se uvlaci u Crkvu, molitvene sastanke sa indusima, budistima, Jevrejima, i muslimanima, svima koji se odricu naseg Gospoda Isusa Hrista. Humanisticka religija infiltrira se u nasu veru, mnogi katolici odbacuju ucenje vere i morala. Zanemarena je divna hijerarhiska struktura Crkve. Vise se ne govori protiv jeresi, jer je imamo u krilu Crkve. Pitamo se kako ce nasa sveta Crkva ikad biti u stanju da osudi nova krivoverja kad se potpuno sprijateljila sa onim starim.
Zahvaljujuci ekumenizmu imamo novu imperijalnu odecu kojom su prevarljivi krojaci ukrasili Crkvu po izgledu ekumenizma i nema dostojanstvenika koji ce priznati da je ’Crkva ostala gola’.
Zahvaljujuci ekumenizmu verni katolici koji pravilno kritikuju katastrofalni efekat modernog ekumenizma oznaceni su: onima koji ne postuju, odmetnicima, buntovnicima i neposlusnima.
I na kraju, zahvaljujuci ekumenizu imamo vrlo malo na cemu bismo zbilja mogli biti zahvalni za stetu koja je naneta Vinogradu Gospodnjemu posle Drugog vatikanskog koncila crkve.” (Plac u pustinji; Zahvaljujuci ekumenizmu)
Iako je vecina pravoslavaca, katolika, protestanata i svih konzervativnih vernika ogorcena protiv ekumenizma i cini sve sto moze da spreci rusenje starih temelja koje smo vekovima nazivali svetinjom, uprkos svim nastojanjima, voleli mi to ili ne, ekumenizam ce napredovati i ostvariti svoje ciljeve. Zasto?
Doslo je odredjeno vreme koje su predskazali biblijski proroci da ce se, neposredno pred Drugi Hristov dolazak, ceo svet podeliti u dve grupe koje ce se suprotstavljati jedna drugoj. Jedna grupa uzdizace nacela istine i lepotu Hristovog Jevandjelja i stati pod zastavu Gospoda Isusa Hrista; a druga pod zastavu predvodnika otpada. Jedna grupa, miloscu Bozjom, pripremice se da primi “pecat Bozji. “Ne kvari ni zemlje, ni drveta, dokle ne zapecatim sluge Boga nasega na celima njihovim.” (Otkrivenje 7,3); a druga grupa sprema se da primi “zig zverin”: “I ucini sve, male i velike, bogate i siromasne, slobodnjake i robove, te im dade zig na desnoj ruci njihovoj ili na celima njihovim... Ko se god pokloni zveri i ikoni njezinoj i primi zig na celo svoje ili na ruku svoju i on ce piti od vina gneva Bozjega...” (Otkrivenje 13,16; 14,9-12) Proslo je vreme malih i nezavisnih verskih zajednica. Dosli su dani da se ceo svet podeli u dve grupe i to se ne moze spreciti.
Ovo ce pripremiti sve stanovnike sveta za poslednji sukob izmedju dobra i zla - Armagedon. Posmatrajmo pazljivo, u svetlosti sadasnje situacije, prorocke reci apostola Jovana: “I videh kako iz usta azdaje i iz usta zveri i iz usta laznog proroka izlaze tri necista duha kao zabe; to su, naime, demonski duhovi koji cine cudne znake, koji izlaze carevima svega sveta - da ih skupe na boj na veliki dan Boga Svedrzitelja. Vidi, idem kao lopov; blago onome koji bdi i cuva svoje haljine - da ne ide go i da ne gledaju njegovu sramotu. I sakupi ih na mesto koje se jevrejski zove Armagedon.” (Otkrivenje 16, 13-16) Mi smo sada u fazi grupisanja i vecina ce stati na stranu otpada i poci putem totalnog unistenja. Zato je sudbonosno za svakoga od nas da razmislimo o pozivu koji nam se upravo sada upucuje:
“Izadjite iz njega, narode moj, da ne budete ucesnici u njegovim gresima i da ne primite od njegovih zala, jer gresi njegovi doprese do neba i Bog se seti njegovih nepravednih dela.” (Otkrivenje 18,4.5; prevod: dr Carnic)
Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Papin apel istocnim Crkvama
Papa Jovan Pavle II 2. maja 1995. godine uputio je apostolsko pismo istocnim Crkvama. Znacajno je sa kakvim se postovanjem papa obraca pravoslavnim vernicima: “Postovana braco, dragi sinovi i kceri Crkve.” Ovim papa na samom pocetku daje do znanja da su pravoslavni, iako odvojeni od Rima i podeljeni u nekoliko samostalnih Crkava, ipak deo Rimske crkve.
“Svetlost sa Istoka obasjala je univerzalnu Crkvu, pojavom Isusa Hrista”, nastavio je papa. “Ova svetlost inspirisala je papu Leona XIII da uputi pismo sa ciljem da ponovo uspostavi jedinstvo medju svim hriscanima Istoka i ja zelim da posaljem Katolickoj crkvi isti apel... Mi verujemo da je tradicija istocnih Crkava deo nasledja Hristove crkve...Vernici Katolicke crkve latinske tradicije takodje moraju da se upoznaju sa tim bogatstvom, i da nastoje, zajedno sa papom, strpljivim zauzimnjem da se potpuni “crkveni katolicizam ponovo obnovi u Crkvi i svetu”.
Papa, sin slovenskog naroda, posebno je dirnut pozivom naroda kome su dosla dva sveta brata Cirilo i Metodije. Oni su bili slavni primer apostola jedinstva... Moje misli se obracaju nasoj braci i sestrama istocnih Crkava sa zeljom da zajedno trazimo snagu odgovora na pitanje koje savremeni covek postavlja na svim stranama sveta... Mi imamo skoro sve zajednicko, a iznad svega, imamo zajednicki jezik za jedinstvo... Ne mozemo doci pred Hrista, Gospoda istorije, razjedinjeni kao sto smo bili na pocetku drugog milenijuma. Ova podela mora da ustupi mesto priblizavanju i harmoniji; rane na putu hriscanskog jedinstva moraju da se zalece.” (Apostolsko pismo, str. 2.3)
“Na ovoj stazi obozavanja, oni koji su stvoreni ‘najslicniji Bogu’ miloscu i dobrotom na putu dobra idu pred nama: mucenici i sveci, i Marija Devica iznad svih zauzima posebno mesto medju njima. Od nje je izasao izdanak Jesejev.” (Pismo, str. 4)
“Proslo je trideset godina odkako su biskupi Katolicke crkve na zasedanju koncila u prisustvu mnoge brace iz drugih Crkava i verskih grupa, slusali glas Duha koji je izlio svetlost duboke istine o prirodi Crkve, pokazujuci da su svi vernici u Crkvi blizi nego sto mogu zamisliti, svi putujemo prema jednom Gospodu, svi smo poduprti istom miloscu... Zajedno smo delili nasu zabrinutost, zajedno smo pozvani na jedinstvo medju nasim Crkvama i mir u svetu.” (Pismo, str. 14)
“Ozbiljan je greh naseg razdvajanja. Ja osecam potrebu povecanja nase zajednicke otvorenosti Duhu, koji nas poziva na pregovore, da priznamo i primimo jedni druge sa bratskim postovanjem, da ucinimo nove, junacke pokusaje koji ce biti u stanju da otkriju svako iskusenje povrataka unazad. Osecam potrebu da idemo dalje od stepena zajednistva koje smo postigli.” (Pismo)
“Ne mozemo zaboraviti da je jedinstvo Rima i Konstantinopolja, uprkos teskocama, prevladalo za svo vreme prvog milenijuma... Kada je na Veliki petak, njegova svetost Vartolomej I patrijarh iz Konstantinopolja uputio svoje razmisljanje Crkvi u Rimu u znak krsta, ja sam podsetio na ovo zajednistvo u nedavnom iskustvu mucenistva: ’Ujedinjeni smo na ovim mucenicima iz Rima... Ujedinjeni smo uprkos zivotnoj pozadini ovih mucenika, nikako ne mozemo promasiti da budemo ujedinjeni.” (Pismo, str. 15)
“U pogledu nase reciprocne odvojenosti od euharistije, osecamo svoje siromastvo i potrebu da ucinimo sve sto mozemo da taj dan dodje, kada cemo zajedno uzeti isti hleb i isto vino.” (Isto, str. 16)
“Danas znamo da je moguce ostvariti jedinstvo kroz Bozju ljubav, jedino ako Crkve zele zajedno, sa potpunim postovanjem svake tradicije i potrebne autonomije. Znamo da se to moze ostvariti jedino na osnovi ljubavi Crkava koje sve vise osecaju da su pozvane da pokazu jednu Hristovu crkvu, rodjenu od jednog krstenja i jedne euharistije, i koje zele da budu sestre. Kao sto sam vise puta rekao: Hristova Crkva je jedna. Ako postoje podele, one moraju da budu pobedjene, ali Crkva je jedna; Hristova Crkva izmedju Istoka i Zapada moze samo da bude jedna i ujedinjena.”(Pismo, str. 17)
“Osecam da Bozji poziv da radimo na svaki nacin da svaki vernik u Crkvi svedoci svoju veru zajedno na osnovu principa, posebno na teritoriji na kojoj deca Katolicke crkve - Latinske i Istocne - i deca Pravoslavnih crkava zive zajedno u velikom broju.” (Pismo, str. 19)
Papa je pozvao svestenike Katolicke i Pravoslavne crkve, da u mestima u kojima nema svestenika jedne Crkve da svestenik druge Crkve sluzi pravoslavnima i katolicima.
“Na zavrsetku ovoga pisma, moje misli usmerene su mojoj dragoj braci i sestrama, patrijarsima, biskupima, svestenicima i djakonima, kaludjerima i kaludjericama, ljudima i zenama iz Istocnih crkava. Na pragu treceg milenijuma, svi mi slusamo poziv... Mi smo oduzeli svetu prednost zajednickog svedocenja koje je mozda moglo izbeci mnoge tragedije i cak promeniti tok istorije... Eho Jevandjelja - reci koje ne obeshrabruju - jos uvek snazno uticu, jedino su oslabljene nasom odvojenosti. Hristos poziva, ali coveku je tesko da cuje njegov glas zato sto smo propustili da govorimo istim akordom... Neka Gospod skrati vreme i udaljenost. Neka nam Hristos skoro pomogne da otkrijemo, da uprkos tolikih vekova udaljenosti, bili smo vrlo blizu, jer smo mozda i nesvesno, isli zajedno jednom Gospodu i jedni prema drugima. Neka narod treceg milenijuma bude u stanju da uziva u ovom otkricu, najzad ostvarenom u reci harmonije koju objavljuju braca i sestre koji vole jedni druge, i zahvaljuju jedni drugima na bratstvu koje izmenjuju. Tako cemo se predati Gospodu cistim rukama pomirenja, a ljudi u svetu imace jos jedan nacin da veruju i nadaju se. Sa ovim zeljama dajem svoj blagoslov svima.” (Pismo strana 21)
Ko moze ucestvovati u katolickoj euharistiji?
Vernik Metodisticke crkve, Skat, ima veliko postovanje prema Katolickoj crkvi i hteo je da ucestvuje u euharistiji (pricesti) u Katolickoj crkvi, medjutim, bilo mu je zabranjeno. Zasto? Skat se obratio katolickom teologu za objasnjenje. Otac Mateo je odgovorio: “Drugi vatikanski koncil u dekretu o ekumenizmu uci: ’Svi koji su opravdani verom udruzeni su u Hristu; i iz dobrog razloga prihvaceni su kao braca i sestre, deca Katolicke crkve’.” (Broj 3)
“Sluzba sakramenata je delo proslavljanja zajednistva, oznacavajuci jedinstvo vere, ucesce odvojene brace sa katolicima, a posebno u sakramentu euharistije, pokore, i miropomazanja bolesnika, je zabranjeno.” Ukratko, euharistija, po nasem verovanju, je znak jedinstva koje vec postoji medju nama.” (Father Mateo, Comunion only for Catholics)
Ako je samo katolicima dozvoljen pristup euharistiji, pod kojim uslovima se pravoslavni pozivaju na jednistvo sa katolicima i ucesce u zajednickoj euharistiji? Znaci li da pravoslavni treba najpre da prihvate katolicko ucenje, pa tek onda da mogu ucestvovati u zajednickoj euharistiji koja im se nudi?
“Kroz jedinstvo sa Rimom, poslusnoscu rimskom biskupu, papi, garantovano je puno jedinstvo u crkvi koju je Hristos osnovao na Petru. Sveti otac je jemac jedinstva, svetosti, katolicanstva i apostolstva koji su zagarantovani... Svi hriscani, Jevreji, muslimani, ili bilo koja rasa ljudi su nasa braca i sestre, pozvani su u puninu crkvenih blagoslova. Bio bi to pogresan ekumenizam koji ne bi ulozio truda da svi ljudi udju u potpuno katolicko jednistvo, u Crkvu koju je osnovao Isus Hristos.” (Isto, str. 2)
Papa i ekumenizam
Papa Jovan Pavle II 30. maja 1998. uputio je enciklicko pismo u kome je sluzbeno izjavio, da on licno i Katolicka crkva potpuno se posvecuju naporima za jacanje ekumenizma - trazenja jedinstva medju Crkvama.
Govoreci o svojoj ulozi u ekumenizmu, papa je naglasio da je on Petrov naslednik, sto ga cini “prvim slugom jedinstva Crkve”. Ovo je uzbudilo vodje mnogih Crkava, a posebno protestante i pravoslavne koji su se odvojili od Rima zbog papine supremacije. Neki protestanti koji su zaboravili zasto su njihovi ocevi umirali braneci istinu; odusevili su se papinom izjavom o ekumenizmu, ali mnogi su izrazili svoje negodovanje i nezadovoljstvo, posebno zato sto papa jos uvek insistira da je Petrov naslednik i jedina glava Crkve.
U pismu papa naglasava da je zadatak ekumenizma ogroman zadatak koji ne mozemo odbaciti i “koji ja sam ne mogu nositi”. Papa je zatim pozvao, “crkvene vodje i njihove teologe da pridju sa mnom zajedno bratskom dijalogu, dijalogu u kome cemo odbaciti nekorisne sukobe iz proslosti.”
“Duznost je Petrovog naslednika”, podvukao je papa, “da podseti na propise o zajednickom dobru Crkve, ako bi bilo onih koji bi u teznji za licnim interesima dosli u iskusenje da ih zanemare. Duznost rimskog biskupa je da ukori, upozori, i na vreme izjavi da ta ili ova misljenja koja kruze ne slazu se sa jedinstvom vere.”
Ima li pravo papa da presudi sta je “jedinstvo vere” i sta je suprotno tome? Ako je on Petrov naslednik zasto se ne ugleda na Petra, koji nije uzeo vlast u svoje ruke, vec kad se pojavio problem pozvao je apostole, staresine sa vernicima Crkve, zajedno razgovarali, saslusali sve i poslali zajednicku odluku crkvama. (Vidi: Dela 15,22-25) Hristos u svojoj Crkvi nije predao vlast nijednom coveku, vec celoj Crkvi. Samovoljnim i prisilnim uzdizanjem papstva iznad Crkve, navuklo je u proslosti veliko prokletstvo na Crkvu, mnoge sukobe, razdvajanja i podele; medjutim, prema sadasnjoj izjavi papstvo se jos uvek drzi istih principa i zabluda, a poziva odvojene Crkve u jedinstvo. Papstvo se nikad nece promeniti. “Papska crkva nikad nece odstupiti od svoga zahteva na nepogresivost. Ona smatra da je imala pravo u svemu kada je progonila one koji su odbacivali njene dogme... Katolicizam kao sistem nije ni danas blizi Hristovom Jevandjelju nego sto je bio ma u kom ranijem odseku svoje istorije... On se sluzi svim silama da prosiri svoj uticaj i poveca svoju silu; on se priprema za zestoku i odlucnu borbu da ponovo zadobije prevlast u svetu, da ponovo uspostavi progonstvo i srusi sve sto je protestantizam sagradio.” (Kosmicki konflikt, str. 456-457)
“Rimska se crkva sada pokazuje svetu kao miroljubiva; ona pokusava da opravda izvestaje o svojim surovostima. Obukla se u oblicje poboznosti, ali se nije promenila. Svako nacelo kojim se papstvo rukovodilo u proslim vekovima, postoji i danas. Ona se jos uvek drzi nauke koja je uvedena u mracnom srednjem veku.” (Isto, str. 462)
