Цариградски патријарх у служби папског потчињавања православља
Одломак из књиге О. Четверикове „Завера папизма против хришћанства“ о антиправославном деловању Цариградског патријарха Вартоломеја. Главни задатак Свете столице данас се огледа у постизању признања примата римског епископа. Кључну улогу у остваривању тога треба да одигра Цариградски патријарх Вартоломеј, који заузима јасну проримокатоличку позицију и истовремено проамеричку позицију. Он у православљу треба да утврди идеју о Константинопољском патријарху као поглавару православне цркве, са посебним прерогативима власти, да би, пошто их обједини, све помесне цркве ставио их под контролу папе, чије је првенство он спреман да призна.[1]
Екуменистичка духовност Цариградског патријарха Узимајући у обзир посебан карактер мисије патријарха Вартоломеја, треба подробно проучити неке чињенице и детаље из његове биографије. Његово духовно стасавање се одвијало у атмосфери екуменистичких идеја и јаког римокатоличког утицаја на Источном институту при Григоријанском универзитету, у екуменистичком институту у Бозију (Швајцарска) и на Минхенском универзитету. На Григоријанском институту он је одбранио докторску дисертацију и тамо је држао и предавања. Богато искуство у екуменистичкој делатности, Вартоломеј је добио радећи у комисији „Вера и црквено устројство“ Светског савеза цркава, као и на месту члана ЦК и извршног комитета ССЦ, учествујући у свим крупним конгресима и седницама те организације, у екуменистичким сусретима и заједничким молитвама у Ватикану, Лондону, Вашингтону, као и у раду екуменистичког фонда Про ориенте, који подржава дијалог међу богословима. После избора за патријарха (у октобру 1991. године), Вартоломеј је следио пут екуменистичког сједињавања православне цркве са иноверцима, активно учествујући у православно-католичком, православно-исламском и православно-јудејском дијалогу. Он је био организатор и учесник Међурелигијске светске конференције „Религија и свет“ 1994. године, током које је позвао представнике свих религија „на савез и заједничке напоре у име духовних принципа екуменизма, братства и мира, пошто смо сви ми у Духу Једнога Бога“. Под његовим руководством одржане су консултације са представницима јудаизма 1993. године у Атини и 1998. године у Израелу, а он је учествовао у међурелигијској молитви у Асизију. На позив патријарха Вартоломеја, 2006. године одржана је посета папе Бенедикта XVI Истамбулу, где су се они заједнички молили у храму св. Ђорђа у Фанару, а потом у римокатоличком сабору Светог духа у Истамбулу. У јуну 2008. године, патријарх Вартоломеј је био у званичној посети Ватикану, а у октобру те исте године молио се заједно са папом у Сикстинској капели током међуконфенсионалног сусрета, сазваног ради борбе против фундаментализма и за религиозну трпељивост. Патријарх Вартоломеј је наступао у Европском парламенту, на међународном „Прашком форуму 2000“, добио је награду УН „Борац за одбрану планете Земље“. Заједно са рабином Артуром Шнајером био је организатор истамбулске „Конференције за мир и толеранцију“. Што се тиче његових тесних веза са америчким руководством, треба подвући да је 1998. године у САД био донесен закон о заштити константинопољског патријарха, што је довело до чврсте подршке последњим америчким и НАТО операцијама у православним државама (Грузија и Украјина) и до низа „обојених револуција“. Управо је овај религиозни делатник данас претендент на то да буде предводник свих православних верника у свету, координирајући и иницирајући дејства помесних цркава. Треба рећи да је још константинопољски патријарх Димитрије (1972−1991) себе прогласио „првим међу једнаким у светој православној цркви“, а папу – „првим међу једнаким у читавој цркви Христовој“, признајући га на тај начин за „старијег брата“.[3]
„Православни папа“ Патријарх Вартоломеј такође активно пројављује претензије на статут поглавара васељенског православља, дозвољавајући да себе назове „првопрестолником православља“ и „духовним вођом триста милиона православних хришћана Синода константинопољског“. При том, он користи ту чињеницу да и Константинопољска црква има раширену структуру и укључује у себе 234 заграничне епархије са бројем парохијана од око три милиона становника (иако их у самој Турској има око 3.000), што му омогућава да тврди да је основни део његове пастве у расејању по целом свету, у епархијама ван његове канонске територије. Најкрупније епархије налазе се у САД – милион и седамсто педесет хиљада, Канади – двеста тридесет хиљада, Аустралији – триста двадесет хиљада, Немачкој – триста педесет хиљада, Великој Британији – двеста хиљада. [4] Идеја „Првопрестолног православља“ се толико озбиљно схвата на Фанару, да је недавно секретар константинопољског патријарха, архимандрит Елфидофорос Ламбиниадис изјавио да „отказ прихватања примата у православној цркви, примата који може бити оваплоћен само у првенствујућем – није ништа друго него јерес“. Како пише протојереј Андреј Новиков „потпуно је очигледно да појмови у речима архимандрита Елфидофороса Ламбриниадиса садрже доктрину источног папизма, који се у мало чему разликује од западног папизма. Треба рећи да је секретар Синода Константинопољске цркве прешао одређену психолошку границу – он већ није само заштитник „источно-папистичког“ лажног учења, него он директно оптужује оне који се са њим не слажу, да су јеретици“. [5] У суштини, овде се православљу намеће дубоко стран римокатолички модел црквеног устројства, који може бити унедрен у цркву само у условима рушења његовог канонско-правног устројства, што Фанар и доказује, заоштравајући раскол између помесних православних цркава и намећући им политику екуменизма. Управо због те идеје је 1996. године је паралелно са Естонском православном црквом Московске патријаршије створена Естонска апостолска црква под јурисдикцијом Константинопоља, иако канонско право не предвиђа паралелне јурисдикције. Овај догађај је једно време изазвао озбиљну кризу у односима између Москве и Константинопоља.
ETO KUDA NAS VODE,KAD BUDU GOVORILI "MIR" TAD CE SE POJAVITI SIN POGIBIJE.
Copy/past:
Pozdrav od Gere.
