Član
- Učlanjen(a)
- 04.01.2010
- Poruka
- 579
Religija i duhovnost
Religija je definisani sistem verovanja određene grupe ljudi u jednog ili više bogova. Reč religija nastala je od latinske reči religio što znači pobožnost a u vezi sa rečju religens što znači strah od bogova. Jedna od osnovnih karakteristika praktikovanja religije je neophodnost vere tj. verovanja u dostizanje cilja koji je predviđen ili obećan takvim sistemom verovanja. Duhovnost se sa druge strane oslanja na unutrašnje, individualno iskustvo i za duhovno praktikovanje nije neophodna vera. Duhovna praksa podrazumeva kontempliranje čulnih i vančulnih iskustva u cilju dostizanja prosvetljenja.
Pojedinci i pojedine grupe vrše jasnu podelu između religije i duhovnosti ali ja se ne bih usudio da učinim isto. Zapravo, i ako je granica između religije i duhovnosti u samoj definiciji izražena, ona nije tako izražena tokom samog praktikovanja. Religija može i treba da služi kao sredstvo koje ćemo koristiti tokom same duhovne prakse. Ona je prevozno sredstvo koje koristimo na putu ali bez naše namere, to vozilo neće otići nikuda. Sami religijski sistemi su prepuni simbolike te njihovo doslovno tumačenje ne vodi istini. Ali praktikujući religiju kroz duhovnu praksu i lične uvide, pojedinac dolazi do duhovnog napretka. Religijski sistem može poslužiti kao vodič ali sam napredak zavisi od samostalne duhovne prakse pojedinca. Korišćenje religijskog sistema bez duhovne prakse vodi slepoj veri. Duhovna praksa kroz lično iskustvo tek može načiniti neku promenu - duhovni napredak.
S obzirom na velika neslaganja i na velikoj netrpeljivosti između različitih religijskih pripadnika, danas je popularno da se sve religije svrstavaju u jedan koš. Pa tako pojedinci kažu da i ako se religije razlikuju one ipak ukazuju na jedan te isti cilj. I sam sam bio pripadnik ovakve grupe ljudi. Ali danas se više ne mogu složiti sa time. Naprotiv, svaki religijski sistem ukazuje na drugačiji cilj. Dešava se da su ciljevi slični ali oni nisu isti. Ono što sve religije sadrže u sebi i u čemu se međusobno slažu - to su moralne odrednice. Van tih odrednica, svaka religija ima svoj specifični način praktikovanja i ukazuje na različiti cilj. Pa tako u jedno religiji imamo vrhovnog Boga, dušu i verovanje u večni život te duše nakon smrti putem vaskrsenja u slučaju odanosti Njemu. Sa druge strane imamo religiju koja totalno negira postojanje Boga i duše a samim tim i vaskrsenje. Možemo se složiti da ova dva totalno različita religijska sistema ne mogu ukazivati na isti cilj. Ali to ne treba da znači da treba da postoji međusobna netrpeljivost. Upravo ono što je isto u svim religijama, moralne odrednice, navode pripadnika religije da poštuje drugu religiju. Lično sam imao iskustvo da u hrišćanskom manastiru provedem nekoliko dana u kojima sam imao prilike da razgovaram sa nekim monahinjama. U tim trenucima sam bio zapanjen duhovnim spokojstvom koje su one posedovale. Razgovarajući sa njima prepoznao sam sve ono što imam i sam u sebi. Ali kasnije, kontemplirajući ovo iskustvo, došao sam do zaključka da je samo spoljašnja forma tog duhovnog spokojstva bila ista. U njenoj dubini stvari su se ipak razlikovale - naše spokojstvo nije imalo iste oslonce. Možda bi ovo nekome izgledalo nebitno ali zapravo taj oslonac igra najbitniju ulogu. Neki oslonci popuštaju, neki ne.
Postavlja se onda pitanje čemu toliko različitih religija?! Različit broj religija je neophodan zbog različitih uslovljenosti ljudi. Ne može svaka individua da svoj duhovni put pronađe u tačno jednom određenom religijskom sistemu. Nekom će odgovarati jedan sistem i cilj, nekom neki drugi. A koji je onda religijski sistem istinit pošto ne mogu svi biti u isto vreme kada se razlikuju? To neka svaki pojedinac otkrije za sebe. Zapravo, sama duhovna praksa i služi tome. Ispitati, proveriti, kontemplirati i doći do spoznaje - ali obratite pažnju na uslovljeno percipiranje. Da li duhovna praksa može funkcionisati bez samog religijskog sitema? Naravno. Duhovna praksa i jeste individualni rad koji podrazumeva kontempliranje samih sebe sa ciljem prosvetljenja. Ovakav vid duhovnog napretka možda i jeste najbolji jer on u sebi ne sadrži uslovljavanje uma koje nam donosi religijski sistem. Ali ipak, religijski sistem nam može pomoći da ubrzamo proces. Ispravnim kombinovanjem religijskog sistema i duhovne prakse, duhovni napredak je zagarantovan.
Religija je definisani sistem verovanja određene grupe ljudi u jednog ili više bogova. Reč religija nastala je od latinske reči religio što znači pobožnost a u vezi sa rečju religens što znači strah od bogova. Jedna od osnovnih karakteristika praktikovanja religije je neophodnost vere tj. verovanja u dostizanje cilja koji je predviđen ili obećan takvim sistemom verovanja. Duhovnost se sa druge strane oslanja na unutrašnje, individualno iskustvo i za duhovno praktikovanje nije neophodna vera. Duhovna praksa podrazumeva kontempliranje čulnih i vančulnih iskustva u cilju dostizanja prosvetljenja.
Pojedinci i pojedine grupe vrše jasnu podelu između religije i duhovnosti ali ja se ne bih usudio da učinim isto. Zapravo, i ako je granica između religije i duhovnosti u samoj definiciji izražena, ona nije tako izražena tokom samog praktikovanja. Religija može i treba da služi kao sredstvo koje ćemo koristiti tokom same duhovne prakse. Ona je prevozno sredstvo koje koristimo na putu ali bez naše namere, to vozilo neće otići nikuda. Sami religijski sistemi su prepuni simbolike te njihovo doslovno tumačenje ne vodi istini. Ali praktikujući religiju kroz duhovnu praksu i lične uvide, pojedinac dolazi do duhovnog napretka. Religijski sistem može poslužiti kao vodič ali sam napredak zavisi od samostalne duhovne prakse pojedinca. Korišćenje religijskog sistema bez duhovne prakse vodi slepoj veri. Duhovna praksa kroz lično iskustvo tek može načiniti neku promenu - duhovni napredak.
S obzirom na velika neslaganja i na velikoj netrpeljivosti između različitih religijskih pripadnika, danas je popularno da se sve religije svrstavaju u jedan koš. Pa tako pojedinci kažu da i ako se religije razlikuju one ipak ukazuju na jedan te isti cilj. I sam sam bio pripadnik ovakve grupe ljudi. Ali danas se više ne mogu složiti sa time. Naprotiv, svaki religijski sistem ukazuje na drugačiji cilj. Dešava se da su ciljevi slični ali oni nisu isti. Ono što sve religije sadrže u sebi i u čemu se međusobno slažu - to su moralne odrednice. Van tih odrednica, svaka religija ima svoj specifični način praktikovanja i ukazuje na različiti cilj. Pa tako u jedno religiji imamo vrhovnog Boga, dušu i verovanje u večni život te duše nakon smrti putem vaskrsenja u slučaju odanosti Njemu. Sa druge strane imamo religiju koja totalno negira postojanje Boga i duše a samim tim i vaskrsenje. Možemo se složiti da ova dva totalno različita religijska sistema ne mogu ukazivati na isti cilj. Ali to ne treba da znači da treba da postoji međusobna netrpeljivost. Upravo ono što je isto u svim religijama, moralne odrednice, navode pripadnika religije da poštuje drugu religiju. Lično sam imao iskustvo da u hrišćanskom manastiru provedem nekoliko dana u kojima sam imao prilike da razgovaram sa nekim monahinjama. U tim trenucima sam bio zapanjen duhovnim spokojstvom koje su one posedovale. Razgovarajući sa njima prepoznao sam sve ono što imam i sam u sebi. Ali kasnije, kontemplirajući ovo iskustvo, došao sam do zaključka da je samo spoljašnja forma tog duhovnog spokojstva bila ista. U njenoj dubini stvari su se ipak razlikovale - naše spokojstvo nije imalo iste oslonce. Možda bi ovo nekome izgledalo nebitno ali zapravo taj oslonac igra najbitniju ulogu. Neki oslonci popuštaju, neki ne.
Postavlja se onda pitanje čemu toliko različitih religija?! Različit broj religija je neophodan zbog različitih uslovljenosti ljudi. Ne može svaka individua da svoj duhovni put pronađe u tačno jednom određenom religijskom sistemu. Nekom će odgovarati jedan sistem i cilj, nekom neki drugi. A koji je onda religijski sistem istinit pošto ne mogu svi biti u isto vreme kada se razlikuju? To neka svaki pojedinac otkrije za sebe. Zapravo, sama duhovna praksa i služi tome. Ispitati, proveriti, kontemplirati i doći do spoznaje - ali obratite pažnju na uslovljeno percipiranje. Da li duhovna praksa može funkcionisati bez samog religijskog sitema? Naravno. Duhovna praksa i jeste individualni rad koji podrazumeva kontempliranje samih sebe sa ciljem prosvetljenja. Ovakav vid duhovnog napretka možda i jeste najbolji jer on u sebi ne sadrži uslovljavanje uma koje nam donosi religijski sistem. Ali ipak, religijski sistem nam može pomoći da ubrzamo proces. Ispravnim kombinovanjem religijskog sistema i duhovne prakse, duhovni napredak je zagarantovan.