Jedan od najuzvišenijih poeta bogoslovskih mističnih himni je svakako sveti Simeon Novi Bogoslov. Poznato je njegovo delo: Himne božanstvene ljubavi. Ovu poemu, sročenu u stihu, ali prelomljenu kao prozni tekst, ovde sam prikazala u formi pesme. Radi se o mističnom javljanju Gospoda svetitelju i negovom isihastičkom opitu Boga kao nepojamne svetlosti...
Tako, Ti si se na takav nacin opet javljao meni cesto,
i opet ne rekavsi nista skrivao se, i nisi se vise pojavljivao.
A ja gledajuci u vodama, kao sto sam gledao i pre,
munje i blistanje lica Tvog, koji me opet okruzavahu
i koje ja nikako nisam mogao uhvatiti,
cesto sam se secao kako Te jednom videh gore,
i misleci u svome neznanju da je to bio drugi,
ja sam opet sa suzama trazio da Te vidim.
Kada najzad, potisten ogromnom zaloscu i tugom,
ja potpuno zaboravih i sebe samog,
i sav svet oko sebe,i sve sto je u svetu,
ne drzeci u umu nista od svega vidljivoga,
tada mi se opet javi Ti nevidljivi, neopipljivi, neuhvatljivi.
Ja sam tada osecao kako Ti ociscujes um moj,
otvaras vise oci duse moje,
i dajes mi da bolje vidim slavu Tvoju,
i da sam Ti postajes sve veci i veci
i blistanjem se siris sve vise i vise,
i meni je izgledalo da se s udaljavanjem tame
Ti priblizujes sve blize i blize,
– kao sto to cesto dozivljujemo i u materijalnim stvarima.
Jer kada mesec sija i oblaci jure gonjeni vetrom,
tada izgleda kako i mesec putuje brze,
iako ustvari on ne putuje brze od svog uobicajenog toka.
Tako je, o Gospode, i meni izgledalo da se Ti nepokretni kreces,
da se Ti neizmenljivi menjas, da se Ti bezoblicni uoblicujes …
A kada Ti potpuno ocisti um moj,
Ti mi se jasno javi u svetlosti Duha;
i dok Te je um moj gledao jasnije i cistije,
meni je izgledalo kao da Ti izlazis odnekuda,
i pojavljujes se presvetao,
i dajes mi da vidim crte bezoblicnog oblicja Tvog.
Tada Ti ucini te ja izadjoh iz ovoga sveta;
meni izgleda, i iz tela mog, jer mi Ti ne dade da ovo shvatim tacno.
No Ti si sijao neizmerno i, kako mi se cinilo,
javio si se sav meni celom koji sam dobro video.
I kada Te ja upitah: O Gospode, ko si Ti?
tada Ti prvi put udostoji mene bludnog
da cujem i preslatki glas Tvoj,
i tako si slatko i blago razgovarao sa mnom,
da ja postadoh vanseban – έκστατικος,
i cudjah se, i drhtah, i pomisljah u sebi i govorah:
kakva je ovo slava, i kakvo ovo ogromno blistanje?
i kako se i zbog cega udostojih ja takvih blaga?
– A Ti mi rece:
Ja sam Bog koji iz ljubavi prema Tebi postadoh covek.
I posto si Me trazio od sve duse svoje,
to ces od danas biti brat Moj, i prijatelj i sunaslednik.
– Slusajuci ovo ja sav uzdrhtah, iscile sva snaga moja,
i umalo sto mi i dusa ne izadje.
Pribravsi se malo, ja odgovorih: I ko sam ja, Gospode,
i kakvo sam dobro ucinio ja bedni i kukavni
te me udostojavas tolikih blaga
i cinis me saucesnikom i sunaslednikom slave Tvoje?
– I ja pritom smatrah da je ova slava i radost iznad svakoga uma.
A Ti mi, Vladiko moj Hriste, opet rece:
Ja govorim s tobom kao prijatelj s prijateljem preko Duha Svetoga,
koji zajedno sa mnom govori tebi.
Ovo ti darovah jedino za dobru volju tvoju i za veru tvoju;
i dacu ti jos vise od toga.
Jer ti koga sam ja sazdao nagim,
sta drugo sem dobre volje imas kao svoje sopstveno,
ili si ikada imao, da bih ja to primio od tebe
i u zamenu za to darovao ti ovo?
Uostalom, dok se ne razresis od tela potpuno,
neces videti ono sto je savrseno – το τέλειον,
niti ces moci da ga vascelog uzivas ovde.
– A kada ja na to rekoh:
Gospode, i sta je drugo sjajnije i vece od ovoga?
bicu zahvalan da budem u ovakvoj slavi i posle smrti,
– Ti mi onda odgovori:
Suvise je mala dusa tvoja, covece,
kada se ti zadovoljavas samo sa ovakvim blagom.
Jer se ono, uporedjeno sa buducim,
razlikuje od ovoga kao sto se nebo nacrtano na hartiji
razlikuje od pravoga neba;
no i nesravnjeno vise se buduca slava razlikuje
od ove koju sada gledas.
– Rekavsi to Ti zacuta, i malo-pomalo se sakri iz ociju mojih,
slatki i divni Gospode moj.
I ja ne znam, da li se ja udaljih od Tebe
ili Ti otide od mene.
Uostalom, meni se ucini kao da dodjoh odnekuda
i udjoh u svoje predjasnje obitaliste,
i utom potpuno se vratih u sebe.
Posle toga, secajuci se divote slave Tvoje i reci Tvojih,
Gospode, ja sam plakao;
plakao sam i kada sam hodao, i kada sam sedeo,
i kada sam jeo, i kada sam pio, i kada se molio,
i imao sam neiskazanu radost sto sam poznao Tebe,
Tvorca svekolike tvorevine.
Ta i kako sam mogao ne radovati se?
– Pa ipak zatim opet naidje zalost,
zalost sto Te odavno video nisam.
U toj silnoj zelji da Te opet vidim,
ja jednom podjoh ka svetoj ikoni
Presvete Majke Tvoje da je celivam,
i pripadoh k njoj moleci joj se,
a Ti, pre no sto ja ustadoh, javi se unutar bednog srca mog,
nacinivsi ga svo svetloscu – κάμνοντας αυτήν ώσαν φως.
Tada ja saznadoh da Te zaista imam u sebi.
I od tada ja stadoh ljubiti Tebe ne samo zbog uspomene,
tojest ne samo sto sam se secao Tebe i slave Tvoje,
nego sto sam istinski verovao
da unutra u sebi imam Tebe, Ipostasnu ljubav:
jer istinska ljubav jesi Ti – Bog.
Posto se dakle nada zasadi u veri, i napoji se pokajanjem i suzama,
i prosveti se Tvojom vlastitom svetloscu,
i ukoreni se i uzraste dobro,
– tada dodje Ti, sjajni umetnik i stvaralac,
i nozem iskusenja, tojest smirenoscu
odreza suvisne izdanke pomisli koji behu izdjikali visoko,
i nakelemi na nadu, kao na neko mlado drvce,
svetu ljubav Tvoju.
I ja, videci kako ova ljubav raste iz dana – u dan
i razgovara sa mnom uvek, ili bolje reci,
videci kako me Ti preko nje ucis i obasjavas i prosvecujes,
radujem se i veselim kao onaj koji je vec prevazisao
svaku veru i nadu,
kao sto i sveti apostol Pavle kaze:
Kad ko vidi sto, kako ce mu se nadati? (Rm. 8, 24).
Stoga, ako ja imam Tebe, cemu drugom vise da se nadam?
– I Ti mi, Gospode, opet rece:
Cuj cemu da se nadas.
Kao sto ti, kada gledas sunce u vodi ne vidis samo sunce,
jer tada gledas dole,
– tako razumej i ono sto biva u tebi:
zatvori sebe sama,
i staraj se da svagda vidis Mene cisto i jasno unutra u sebi,
kao sunce u cistoj vodi.
Radeci tako, ti ces se zatim udostojiti
da posle smrti vidis Mene,
kao sto sam ti ranije rekao.
