Posto je pokrenuta ova tema o duhu, dusi i telu, zelim da dam biblijso shvatanje ovih tri elemenata koji su spomenuti u bibliji.
Osnovni tekst koji pretstavlja polaznu tacku za razumevanje ovog problema se nalazi u 1 knizi Mojsijevoj 2. 7 i glasi: ``A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.
Ako razlozimo ovaj tekst na elemente, dobicemo odgovor na ovo pitanje vezano za duh, dusu, i telo.
Dakle tekst kaze, a stvori Gospod Bog coveka od PRAHA ZEMALJSKOG - Jevrejski NISMATHAIM, i dunu mu u nos DUH ZIVIOTNI - RUACH ( odredjeni prevodi ovu rec prevode kao dah zivota ), i posta covek DUSA ZIVA - NEFES HAIA ( odredjeni prevodi ovu rec prevode kao zivo bice ).
Znaci covek je stvoren od dva elementa: 1. PRAHA ZEMALJSKOG 2. i DUHA ZIVOTNOG, i spajanjem ova dva elementa postao je DUSA ZIVA ili ZIVO BICE.
Da odmah definišemo ove izraze. Izraz "nišmat haim" ili "duh životni" u Bibliji nije neki svesni element.
Da bi to dokazali, možemo to potvrditi činjenicom da biljke imaju "nišmat haim", životinje imaju "nišmat haim."
Engleski komentatori i teolozi ovo prevode obično sa "sparkl of lajf", što znaši: "iskra života, princip života", nešto što čini neki entitet živim. "Nišmat haim" dakle nije svesni deo, to je život, to je iskra života, to je princip života, možemo reći da je to bio prvi dah koji je Bog udahnuo u nos Adama.
"I posta čovek duša živa". U Bibliji duša nije samo jedan deo čoveka, preko 800 puta u Starom Zavetu se spominje reč "nefeš" "Nefeš" označava celoga čoveka i mi često kažemo "Koliko duša ovde ima?"
Zato u teologiji važi jedan princip, molim vas zapamtite ovo: čovek nema dušu, čovek je duša.
Pitanje je obično: "Da li čovek ima dušu ili nema dušu?" Čovek je duša, on nema dušu, celi čovek je duša. To se dogodilo prilikom stvaranja čoveka, sta se događa prilikom smrti?
Knjiga propovednikova, 12. glava, 7. stih, ovde je reč o tome da šta se događa sa čovekom kad umre. Tekst kaže: "I vrati se prah u zemlju kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao."
Dakle, kad čovek umre, prah se vraća u zemlju, duh se vraca Bogu, sta je sa dusom?
Dao bih jednu simbolicnu sliku kao odgovor sta se dogadja sa dusom, na primer imate jedan sanduk gde imate daske i eksere. Ako rasturite ovaj sanduk i stavite daske na jednu stranu, eksere na drugu stranu, gde je sanduk?
Sledeci tekstovi govor o tome sta se desava sa dusom, Psalmi Davidovi, 94. glava, 17. stih: "Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se duša moja preselila onamo gde se muči."
Šta znači ova reč koju je Daničić preveo "muči"? Gde se muči, gde se ćuti, gde je tišina. Dobro je da spomenem činjenicu da se u Bibliji nigde ne spominje reč "pakao". U našem prevodu ćete naći na bezbroj mesta reč "pakao", međutim, u originalnom tekstu, u jevrejskom tekstu stoji reč "šeol". "Šeol" je mesto mrtvih, mesto tišine, mesto mraka, mesto gde prestaju sve ljudske aktivnosti. To je "šeol".
U Novom Zavetu se koristi reč "hades" ili "ad", i mi tako kažemo. Vuk je konstantno tu reč prevodio sa "pakao". Dakle, u originalu ne postoji reč "pakao". I "had" ili "ad" nije mesto aktivnosti, to je mesto gde prestaju sve ljudske aktivnosti.
Zato psalmista kaže: "Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se duša moja preselila onamo gde se muči", gde je tišina, gde prestaju sve aktivnosti.
115. psalam, 17. stih: "Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se muči", dakle mrtvi su na mestu gde je tišina Hajdemo dalje, 146. psalam, 4. stih: "Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju; taj dan propadnu sve pomisli njegove."
Dakle tekst ne kaže da kad čovek umre, da duša odlazi u raj ili u pakao, psalmista kaže: "Iziđe duh iz njega i vrati se u zemlju svoju, taj dan propadnu sve pomisli njegove."
Idemo ponovo u Knjigu propovednikovu, ja bih želeo da čitam nekoliko različitih tekstova da bi se dobio jasan uvid biblijskog učenja o zagrobnom životu. Knjiga propovednikova, 9. glava, 5., 6. stih, ovo je vrlo važan tekst: "Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju dela nigda ni u čemu što biva pod suncem." I deseti stih kaže: "Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš."
Znači, propovednik ne kaže da čovek, kad umre, ide u raj ili u pakao, propovednik kaže da čovek odlazi u grob.
Knjiga proroka Danila, još jedan tekst iz Staroga Zaveta, 12. glava, 2. stih: "I mnogo onih koji spavaju", zapazite ovaj tekst, molim vas, "I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni."
Znači, kada Isus dođe, kada Mesija dođe, Danilo kaže: "Mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se", to znači da čovek živi život svoj, dolazi dan kada umire, biblija smrt upoređuje sa snom. Čovek u trenutku smrti prelazi u nesvesno stanje i čeka dan Hristovog drugog dolaska, sudnji dan, dan vaskrsenja.
Međutim, kao što mi neko reče pre neki dan, to je isti trenutak: ako čovek umre, prelazi u jedno nesvesno stanje, sledeći trenutak otvara svoje oči, za njega tu ne postoji nikakav period vremena.
Dakle, kad čovek umre, po Bibliji, Danilo kaže: "I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se kad dođe Hristos, jedni na život večni, drugi na sramotu večnu."
To je Stari Zavet, možda Novi Zavet uči nešto drugo, na primer kada smo već u Knjizi proroka Danila u 12. glavi, 13. stih kaže: "A ti idi ka kraju", reč je o Danilu, "i počivaćeš i ostaćeš na delu svom do svršetka svojih dana." "Spavaćeš do kraja vremena", kaže drugi prevod. Idemo sada u Jevanđelje po Jovanu, u 11. poglavlje, 11. stih i nadalje: "Ovo kaza i potom reče im: 'Lazar, naš prijatelj, zaspa, nego idem da ga probudim.' Onda mu rekoše učenici njegovi: 'Gospode, ako je zaspao, ustaće.' A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna."
Dakle Hristos smrt upoređuje sa snom, to nije jedini slučaj u Novom Zavetu, recimo u Jevanđelju po Luci, 8. glava, 52. stih i nadalje, reč je o devojci koja je umrla, tekst kaže: "Svi plakahu i jaukahu za njom, a on reče: 'Ne plačite, nije umrla nego spava.' I potsmevahu mu se znajući da je umrla. A on izagnavši sve uze je za ruku, i zovnu govoreći: 'Devojko! Ustani!' I povrati se duh njezin, i ustade odmah", dakle i u ovom slučaju, i u ovom tekstu, Hristos je smrt uporedio sa snom. Knjiga Dela apostolska, 13. glava, nalazimo vrlo bitan tekst, 36. stih: "Jer David posluživši rodu svojemu po volji Božijoj umrije, i metnuše ga kod otaca njegovih, i vide truhljenje." Reč je o Davidu, najvećem jevrejskom caru koji je ikad postojao. David je umro, pogrebli su ga i on čeka u grobu. Prva poslanica Solunjanima, dakle vernicima crkve u Solunu, 4. glava, 13. stih i nadalje: "Neću vam pak zatajiti, za one koji su umrli, da ne žalimo kao i ostali koji nemaju nada. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koje su umrli u Isusu dovesti s njim. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onijeh koji su pomrli."
Dakle, postojalo je shvatanje, žalost velika, verovatno su vernici crkve u Solunu izgubili neke od svojih milih i dragih, i verovali su da će oni kasnije možda biti spašeni. Pavle kaže: "Nemojte se brinuti, mi nećemo preteći njih", jer evo šta kaže u 16. i 17.stihu: "Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom aranđelovijem, i s trubom Božijom sići s neba, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti." Dakle Pavle kaže: nemojte se brinuti, oni koji su u grobovima vaskrsnuće, mi ćemo biti preobraženi i zajedno ćemo s Gospodom krenuti na nebo. Ima jedan sjajan tekst u Jevanđelju po Jovanu, u 5. glavi, koji je sličan onom tekstu u knjizi proroka Danila; 28. i 29. stih: "Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega. I izići će koji su činili dobro u vaskrsenije života, a koji su činili zlo u vaskrsenije suda." To su Hristove reči koje je zapisao Jovan u svom Jevanđelju.
Dakle postoji dan, dan sudnji, dan kada će Bog suditi ljudima, tada će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božjega i zbiće se, saznali smo, dva vaskrsenja: vaskrsenje života i vaskrsenje smrti.
Dozvolite mi da još jedanput rezimiram celu misao. Dakle, čovek je stvoren od praha zemaljskoga, Bog je udahnuo u čoveka duh životni i čovek je postao duša živa.
Kad čovek umre, prah se vraća u zemlju, duh ili taj princip života, iskra života, se vraća Bogu. Čovek postoji samo u Božjem sećanju, dovoljno je da ga se Bog seća, Bog o njemu ima sve informacije i kada bude došao sud Božji, kada Hristos po drugi put bude došao, dogodiće se vaskrsenje, vaskrsenje mrtvih, i tada će svi ljudi doći na sud Božji, tada će primiti nagradu ili kaznu.
Ako prihvatimo činjenicu da postoji večni pakao i večno čistilište, onda se mi vraćamo u mnogoboštvo, jer šta to znači? To znači da su zlo i dobro dva večna principa.
Ako na jednom kraju svemira bude postojalo zlo, a na drugom bude postojalo dobro, kakav će to svemir i život u njemu biti?
To je upravo neznabožačko učenje, mitraističko ili persijsko učenje, da postoje dva večna principa, to znači dva večna boga.
Na osnovu Biblije, zlo nije večna realnost, zlo je greh, uljez u ljudsku realnost, greh ima svoj početak i imaće svoj kraj. Jedino je dobro, to jest Bog, večni princip.
Jos jedan vazan elemenat u celoj prici je taj, kada je zmija koja je bila medijum sotone u Edemskom vrtu razgovarala sa Evom, da li se sećate šta je kazala Evi? "Nećete vi umreti", tako je prvi put lansirana ideja da je čovek besmrtno biće.
Biblijsko učenje je diametralno suprotno ovoj ideji, a ono je sledeće: čovek ima tzv. uslovnu besmrtnost. Šta to znači? Čovek može večno živeti, čovek nije stvoren da umre. Jedan pravoslavni sveštenik je na sahrani kazao jednu zanimljivu misao, lepu misao: "Čoveku se čini da je smrt samo deo drugih ljudi, a ne i njega samoga." I to je velika istina. Mi nismo stvoreni da umremo, čovek je stvoren da živi. Smrt ili zlo je jedan neprirodni entitet koji je ušao u ljudsku realnost, ali čovek nikad sam u sebi neće imati besmrtnost. Čovek ima uslovnu besmrtnost, on može večno živeti. Čovek može večno živeti pod jednim uslovom, da nikada ne kida vezu sa Bogom. U Bibliji jasno piše da Bog jedini ima besmrtnost.
Znači, čovek može večno živeti pod uslovom da živi u zajednici sa Bogom. Poslušajte apostola Pavla koji govori o Bogu, to je prva poslanica Timotiju, 6. glava, 16. stih: "Koji sam ima besmrtnost", šta to znači drugim rečima? Ako čitate neki drugi prevod on će glasiti ovako: "koji jedini ima besmrtnost", On, Bog, jedini, "koji sam (jedini) ima besmrtnost i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, kojega niko od ljudi nije video, niti ga može videti, kojemu čast i država večna. Amin."
Dakle, Bog jedini ima besmrtnost, čovek ima uslovnu besmrtnost, ali on može večno živeti pod uslovom da živi u zajednici sa Bogom.
Zato je vrlo važno da čovek živi u stanju zaveta sa Bogom. Ponovo se vraćam na misao, ako je zlo večni entitet, ako će na jednom delu svemira postojati pakao, a na drugom delu svemira postojati raj, onda, zlo je večni elemenat. Biblija govori da ljudska istorija ima svoj početak, ne samo da ljudska istorija ima svoj početak, nego i greh ima svoj početak na ovoj planeti, ali da greh ima i svoj kraj.
Doći će dan kada će smrt, kada će zlo, biti jednom zauvek uništeno, Apokalipsa Jovana Bogoslova, 20. glava, 14. stih: "I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt." Sve je nestalo, i smrt i pakao bačeni u jezero ognjeno, nema više groba, nema više smrti, nema više zla, nema više greha. "I videh novo nebo i novu zemlju", kaže 21. poglavlje.
Postoje drugi ključni tekstovi koje bih želeo da spomenem, koji mogu predstavljati problem za shvatanje. Prvo, u Novom Zavetu u određenim tekstovima, na primer u Mateju 5. glava, 22. i 29. stih, 10. glava, 28. stih, 18. glava, 9. stih, 23. glava, 5. stih i tako dalje, spominje se izraz "gehena". Otkud ova reč? Da li je reč o paklu? "Gehena" je jedna reč koja potiče iz Starog Zaveta, prvi put se spominje možda u Drugoj dnevnika 33. glava, 6. stih. O čemu je reč?
Reč je o jednoj dolini pored grada Jerusalima koja se zvala "Dolina sinova Enomovih". Ova dolina je bila dolina smetlišta, gde su Jevreji bacali svoje smeće, oni koji su živeli u gradu Jerusalimu. Pre toga se u Bibliji spominje činjenica da su tu nekada oni koji su prihvatili neznabožačku religiju prinosili svoju decu neznabožačkim bogovima, vi znate da je to bio čest slučaj kod starih naroda. Kasnije to smeće koje su tu bacali Jevreji, oni su ga palili i to je stalno gorelo.
Zato za biblijske pisce, to smetlište koje je gorelo predstavlja tip ili simbol jezera ognjenog, vatre koja će uništiti zlo jednom zauvek. "Gehena" je dakle aluzija na Dolinu sinova Enomovih, gde su nekada deca prinošena na žrtvu, smeće koje je gorelo predstavljalo je simbol ili tip uništenja.
Ima jedan drugi zanimljiv primer gde se spominje večna vatra. Onda oni koji smatraju da postoji večni pakao kažu: "Evo, vatra će večno goreti." U redu, u Judi, Juda je jedna mala poslanica, ovde se spominje taj večni oganj, 7. stih: "Kao što i Sodom i Gomor, i okolni njihovi gradovi, koji su se prokurvali onako kao i oni, i hodili za drugim mesom, postaviše se za ugled i muče se u večnom ognju." I naravno, evo muke u večnom ognju. Šta Petar kaže o tom istom slučaju, Druga Petrova, 2. glava, 6. stih: "I gradove Sodom i Gomor sažeže", da li je ovde reč o večnoj vatri? Ovde nije više reč o večnoj vatri, nego kaže: "I gradove Sodom i Gomor sažeže i razvali i osudi i postavi ugled bezbožnicima koji bi ostali."
Ako pogledate i druge tekstove koji govore o Sodomu i Gomoru, Biblija jasno kaže da su oni u potpunosti bili uništeni. Kada je reč o večnoj vatri, u kontekstu cele Biblije, smatram, nigde se ne kaže da će večno goreti predmeti u vatri, kaže se da su posledice vatre, koja predstavlja potpuno uništenje, konačno uništenje, večne.Ima jedan izraz u Otkrivenju Jovana Bogoslova koji takođe predstavlja strahovite probleme, 20. glava, 10. stih: "I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gde je zver i lažni prorok, i biće mučeni dan i noć va vijek vijeka." I sada, naravno, ovde piše da će sotona biti mučen va vijek vijeka.
Uvek u Novom Zavetu kada stoji izraz "va vijek vijeka", stoji isti grčki izraz u različitim svojim formama. On glasi "eis ton aionon". Ovaj izraz možemo bukvalno prevesti "u večnost, zauvek", biće izmučeni jednom za celu večnost, jednom zauvek, to će biti vatra koja će jednom zauvek uništiti greh, greh će jednom zauvek nestati, nikada se više neće pojaviti.
