- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Nije.Misli covek nema jer su amterijalne, ali covek ima osecanja jer ona nisu materijalna vec duhovna osobina.
Duh,dusa i sveti duh
- Začetnik teme RIS BG
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Nije misao materijalne prirode. Kao ni osjećanja. Ajd nekad nešto provjeri pije nego što kažeš. Ali bez materije ne mogu biti misli, kao ni emocije. Ne postoje bez materije, a nije misao materijalne prirode.
- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Jeste i zivotinje misle samo nemaju razume, naucno je dokazano da neke zivotinje sanjaju.
Andjeli osecaju, a nisu materijalni, ljubav je duhovna osobina, Bozije svojstvo je ljubav, a On nije materijalan.
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
A kod ljudi ne mogu bez materije. Čovjek nema emocije kada umre kako je i napisano u Bibliji.
Duhovi osećaju imisle a nemaju materijalno telo.
Čovek ima oboje i mat. telo i duha.
Kad ostane bez tela ostaje mu duh jer duh ne umire već uzrokuje život.
Božji Sveti Duh svedoči našem duhu tu čujemo svesnost duha u nama a telo nije svesno niti BožjiDuh može sa našom nogom ili rukom komunicirati. Duh u nama je svestan i kad on izađe ostajemo bez svesti kao telo i bez života te smo mrtvi.Mrtvo telo nema duha životnog time ni svesti niti karakternih osobina sve je to Bogu otišlo i vratiće se u materiju kad se vaskrsne.
Čovek ima oboje i mat. telo i duha.
Kad ostane bez tela ostaje mu duh jer duh ne umire već uzrokuje život.
Božji Sveti Duh svedoči našem duhu tu čujemo svesnost duha u nama a telo nije svesno niti BožjiDuh može sa našom nogom ili rukom komunicirati. Duh u nama je svestan i kad on izađe ostajemo bez svesti kao telo i bez života te smo mrtvi.Mrtvo telo nema duha životnog time ni svesti niti karakternih osobina sve je to Bogu otišlo i vratiće se u materiju kad se vaskrsne.
Član
- Učlanjen(a)
- 25.08.2010
- Poruka
- 2.919
Не каже узалуд:
23. И цео ваш дух и душа и тело да се сачува без кривице за долазак Господа нашег Исуса Христа.
Дакле:
дух + душа + тело = човек
Никако:
дух + тело = душа
Дух је повезан са душом, зато иде душа Господу са духом. Зато ни безгрешна душа Христова није могла остати у паклу, него се врати у тело које није трулило (свете мошти).
12. Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца. (Јеврејима 4)
28. И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу. (Матеј 10)
23. И цео ваш дух и душа и тело да се сачува без кривице за долазак Господа нашег Исуса Христа.
Дакле:
дух + душа + тело = човек
Никако:
дух + тело = душа
Дух је повезан са душом, зато иде душа Господу са духом. Зато ни безгрешна душа Христова није могла остати у паклу, него се врати у тело које није трулило (свете мошти).
12. Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца. (Јеврејима 4)
28. И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу. (Матеј 10)
- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Основни елементи православне антропологије[уреди]
а) Божанско порекло и онтолошко јединство човечанства. По библијском откривењу, човек је доведен у битисање и постоји „вољом“ Божијом (Пост. 1,26). Он није ни производ материје у еволуцији, као у космогонији, нити је истоветан са божанском суштином, као у митологији. Божијом стваралачком вољом човек је стављен у посебан онтолошки однос са Богом од самог почетка његове егзистенције. Имајући „сложену“ природу од створеног тела и душе, узајамно доведених у егзистенцију и одређених да остану нераздвојни (Пост. 2,7), људска личност ипак се не своди на њих. Без даха божанског живота (јевр. нефет) човек не битише као такав (Пост. 3,19; Пс. 103,30). Да би подвукли божански фактор у човеку и његову онтолошку пуноћу, неки црквени писци (нпр. Св. Иринеј) говоре о духу (гр. νους), који би био додатак телу и души. Начелно, Оци Цркве говоре о својству или особености без којих човек не би могао да егзистира као човек, те сматрају благодат као нешто својствено људској природи. Поред свега тога, стање човека као творевине, па дакле и различитост природе човека и Бога, веома су јасне. Чувајући свест о јединству тела и душе и њиховом истовременом довођењу у постојање, православна антропологија је одбацила оригеновску концепцију о човеку, која стоји под утицајем платоновске спиритуалности и изричито говори о преегзистенцији душа и паду у грех пре историје, и то не рода људског као целине, представљене у једноме човеку - Адаму, него о паду у грех сваке душе индивидуално.
Онтолошко јединство човечанства може се видети: у стварању жене од „ребра“ Адамова, што указује не само на заједништво природе мужа и жене него и на њихово егзистенцијално допуњавање (Пост. 2,21-22); у разлици полова, мушкога и женскога, ради преношења живота, кроз рађање и размножавање (Пост. 2,27-28); у заједничкој и моногамијској природа брака (Пост. 2,24).
O pravoslavnoj antropologiji, izvor wikipedia, ovo je nesto ukratko, ako zelite da znate vise procitajte dole prilozen tekst od Svetog Irineja Lionskog.
Ovo je ucenje Svetog Irineja Lionskog koji je ziveo u 2. veku, izvor je privatan.
Иринеј Лионски, који је у свом учењу објединио источне и западне тенденције у хришћанству, први се намерно и доследно бавио анализом проблема лика и подобија у човеку, настојећи „да мисао држи на тлу чврсте реалности“ (Balthasar, H. U. Von, Herrlichkeit: Eine theologische Asthetik. Bd. II, 56). Као што је већ познато, безмало сва његова књижевна делатност била је усмерена на полемику с гностицизмом. Управо је велика улога схватања слике у гностичким учењима натерала и њиховог хришћанског опонента да тој категорији посвети посебну пажњу и да, отискујући се од гностичких теорија, понуди хришћанско схватање проблема.
За Иринеја је стварање света – уметнички чин. Код њега је Бог, пре свега уметник који ствара свет у складу са мером и ритмом. Човек је – врхунац Божанствене уметности. Он је саздан „по лику и подобију“ Божијем. Није само његова душа већ и тело причасно „уметничкој премудрости (τεχνικης σοφιας) и сили Божијој“ (Против јереси V, 3, 3). У полемици с „лажним гностицима“ Иринеј је формулисао разликовање између лика (εικων, imago) и подобија (ομοιωσις, similitudo) које је за хришћане касније постало традиционално. Код њега је εικων нижи, а ομοιωσις виши степен Богоподобности. Лик Иринеј схвата, с једне стране, у смислу даривања човекове душе разумом и слободном вољом, а с друге стране – на плану посебне човекове телесно-духовне организације, која „у форми и изгледу“ одражава праслику. За естетику је нарочито битно ово друго, пластично схватање лика. Лик – то је нешто исконски дато емпиријском човеку у самом акту стварања (in plasmate) (Против јереси V, 6, 1), то је нешто природно, нераскидиво повезано са самом човековом природом. Оно означава јединство духовног и телесног начела у човеку, „смешу душе и тела“ (Против јереси II, 8, 2; V, 20, 1), коју човек не може да изгуби докле год је жив. Штавише, сама „плот“ (σαρξ, caro) човекова саздана је по „обличју“ (εικων) Бога (Против јереси V, 6, 1). Телесни изглед човека материјални је израз Божанствене духовности. Иринеј сматра да је то било нејасно до очовечења (оваплоћења) Логоса. Када се пак Сам Логос јавио свету у обличју човека, постала је јасна суштина тог обличја. „У пређашњим временима иако је било казано да је човек створен по лику Божијем, то ипак није било показано. Био је још невидљиви Логос, по чијем обличју (κατ’ εικονα) је саздан човек. Стога је он (човек) лако изгубио подобије (ομοιωσις). Када је пак Логос Божији постао тело, он је потврдио и једно и друго; јер је управо показао обличје, сам поставши оно што је било његово обличје, и чврсто установио подобије, чинећи човека саподобним невидљивом Оцу посредством видљивог Логоса“ (Против јереси, V, 16, 2).
Према томе, подобије више никако није повезивано са телом. То је карактеристика духовно-друштвеног човековог стања. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, сличности Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар Божанствене благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и пре свега моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосо-подобје у телесно-духовном јединству човечије природе, и друго, као Богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.
а) Божанско порекло и онтолошко јединство човечанства. По библијском откривењу, човек је доведен у битисање и постоји „вољом“ Божијом (Пост. 1,26). Он није ни производ материје у еволуцији, као у космогонији, нити је истоветан са божанском суштином, као у митологији. Божијом стваралачком вољом човек је стављен у посебан онтолошки однос са Богом од самог почетка његове егзистенције. Имајући „сложену“ природу од створеног тела и душе, узајамно доведених у егзистенцију и одређених да остану нераздвојни (Пост. 2,7), људска личност ипак се не своди на њих. Без даха божанског живота (јевр. нефет) човек не битише као такав (Пост. 3,19; Пс. 103,30). Да би подвукли божански фактор у човеку и његову онтолошку пуноћу, неки црквени писци (нпр. Св. Иринеј) говоре о духу (гр. νους), који би био додатак телу и души. Начелно, Оци Цркве говоре о својству или особености без којих човек не би могао да егзистира као човек, те сматрају благодат као нешто својствено људској природи. Поред свега тога, стање човека као творевине, па дакле и различитост природе човека и Бога, веома су јасне. Чувајући свест о јединству тела и душе и њиховом истовременом довођењу у постојање, православна антропологија је одбацила оригеновску концепцију о човеку, која стоји под утицајем платоновске спиритуалности и изричито говори о преегзистенцији душа и паду у грех пре историје, и то не рода људског као целине, представљене у једноме човеку - Адаму, него о паду у грех сваке душе индивидуално.
Онтолошко јединство човечанства може се видети: у стварању жене од „ребра“ Адамова, што указује не само на заједништво природе мужа и жене него и на њихово егзистенцијално допуњавање (Пост. 2,21-22); у разлици полова, мушкога и женскога, ради преношења живота, кроз рађање и размножавање (Пост. 2,27-28); у заједничкој и моногамијској природа брака (Пост. 2,24).
O pravoslavnoj antropologiji, izvor wikipedia, ovo je nesto ukratko, ako zelite da znate vise procitajte dole prilozen tekst od Svetog Irineja Lionskog.
Ovo je ucenje Svetog Irineja Lionskog koji je ziveo u 2. veku, izvor je privatan.
Иринеј Лионски, који је у свом учењу објединио источне и западне тенденције у хришћанству, први се намерно и доследно бавио анализом проблема лика и подобија у човеку, настојећи „да мисао држи на тлу чврсте реалности“ (Balthasar, H. U. Von, Herrlichkeit: Eine theologische Asthetik. Bd. II, 56). Као што је већ познато, безмало сва његова књижевна делатност била је усмерена на полемику с гностицизмом. Управо је велика улога схватања слике у гностичким учењима натерала и њиховог хришћанског опонента да тој категорији посвети посебну пажњу и да, отискујући се од гностичких теорија, понуди хришћанско схватање проблема.
За Иринеја је стварање света – уметнички чин. Код њега је Бог, пре свега уметник који ствара свет у складу са мером и ритмом. Човек је – врхунац Божанствене уметности. Он је саздан „по лику и подобију“ Божијем. Није само његова душа већ и тело причасно „уметничкој премудрости (τεχνικης σοφιας) и сили Божијој“ (Против јереси V, 3, 3). У полемици с „лажним гностицима“ Иринеј је формулисао разликовање између лика (εικων, imago) и подобија (ομοιωσις, similitudo) које је за хришћане касније постало традиционално. Код њега је εικων нижи, а ομοιωσις виши степен Богоподобности. Лик Иринеј схвата, с једне стране, у смислу даривања човекове душе разумом и слободном вољом, а с друге стране – на плану посебне човекове телесно-духовне организације, која „у форми и изгледу“ одражава праслику. За естетику је нарочито битно ово друго, пластично схватање лика. Лик – то је нешто исконски дато емпиријском човеку у самом акту стварања (in plasmate) (Против јереси V, 6, 1), то је нешто природно, нераскидиво повезано са самом човековом природом. Оно означава јединство духовног и телесног начела у човеку, „смешу душе и тела“ (Против јереси II, 8, 2; V, 20, 1), коју човек не може да изгуби докле год је жив. Штавише, сама „плот“ (σαρξ, caro) човекова саздана је по „обличју“ (εικων) Бога (Против јереси V, 6, 1). Телесни изглед човека материјални је израз Божанствене духовности. Иринеј сматра да је то било нејасно до очовечења (оваплоћења) Логоса. Када се пак Сам Логос јавио свету у обличју човека, постала је јасна суштина тог обличја. „У пређашњим временима иако је било казано да је човек створен по лику Божијем, то ипак није било показано. Био је још невидљиви Логос, по чијем обличју (κατ’ εικονα) је саздан човек. Стога је он (човек) лако изгубио подобије (ομοιωσις). Када је пак Логос Божији постао тело, он је потврдио и једно и друго; јер је управо показао обличје, сам поставши оно што је било његово обличје, и чврсто установио подобије, чинећи човека саподобним невидљивом Оцу посредством видљивог Логоса“ (Против јереси, V, 16, 2).
Према томе, подобије више никако није повезивано са телом. То је карактеристика духовно-друштвеног човековог стања. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, сличности Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар Божанствене благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и пре свега моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосо-подобје у телесно-духовном јединству човечије природе, и друго, као Богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Prestani da "mantras" i odgovori mi na stihove. Zasto izbegavas?
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Šta znače u ovom stihu duh, duša i tijelo???
Duh znači um, da ljudi imaju čist um, bez grešnih ili crnih misli.
Tijelo, znači da svojim tijelom žive čestito, ne u grijehu kao npr. Alkohol, nečista hrana, duvan, blud, preljuba, narkomanija itd.
Duša znači život. Da svojim cijelokupnim životom proslave Isusa Hrista, tj. da žive čestito i da ne upražnjavaju grijeh.
Čovjek nije dobio dušu nego je postao živa duša. Postanak 2,7 čovjek je nastao od praha zemaljskog + duh životni jevrej. nišmat hajim=duša živa jevrej. nefeš haja. Cijeli čovjek je duša, i ona označava život. Da je cijeli čovjek duša potvrđuju
Djela 27,37, Postanak 46,18, Postanak 46,27 Brojevi 31,35,Izlazak 1,5.
Mrtvi ne znaju ništa Propovednik 9,5-10
Mrtvi ne hvale Boga Isaija 38,18-19.
Mrtvi nemaju misli Psalam 146,4.
Stihovi koji dokazuju da je duša smrtna.
Djela apostolska 3,23 Djela apostolska 27,22
5. Mojsijeva 20,16 Isus Navin 2,13 Isus Navin 10,30 Isus Navin 10,32 Isus Navin 10,35 Isus Navin 10,40
1. Carevima 15,29 Isaija 53,12 Jezekilj 18,4 Jezekilj 18,20
Koje pitanje? Jel ti misliš da je imam vremena cijeli dan da ovdje budem. Dok god budeš dokazivao pagansko učenje zagrobnog života napadaću tvoje mišljenje. Jer je samo tvoje, a nije Biblije.