Prilepio bih tekst iz knjige " Srbi pre Adama i posle njega " od Radivoja Radića jednog od vodećeg srpskog savremenog istoričara :
" RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 1
Igranje sa jezikom
Strogo uzevši, najveći broj „dokaza” za svoje zamagljene teze „novoromantičari” zasnivaju na podacima iz lingvistike. Koliko je to opasan i klizav teren, ne treba posebno ni naglašavati. Ozbiljno bavljenje ovom naučnom disciplinom podrazumeva ogromno znanje, poznavanje čitavog niza kako modernih, tako i starih i izumrlih jezika, znanje, dakle, koje, uz časne izuzetke, „novoromantičari” ne poseduju. Uostalom, uverili smo se kako neki od njih prevode latinske izvore, a o grčkim ili nekim drugim da ne govorimo. Uz to, oni neretko ratuju i sa sopstvenim, maternjim jezikom.
Istovremeno, seriozno bavljenje istorijskom onomastikom zahteva i upućenost u ogromnu i teško sagledivu literaturu koja iz godine u godinu narasta. „Novoromantičari” obično ignorišu tu literaturu, budući da za nju uglavnom nisu ni čuli niti ih, u njihovoj autističkoj uobraženosti, ona uopšte i interesuje. U najboljem slučaju, ali i to samo kod nekih, njihova se literatura zaustavlja na 19. stoleću. Oni kao da su 20. vek proveli u nekoj vrsti zimskog sna. Ipak, ta ih činjenica ne može pokolebati da se ustreme na najteže probleme i da s mahnitom samouverenošću veruju da za svako pitanje imaju odgovor.
Evo šta o takvim „istraživačima” kaže profesor Aleksandar Loma, danas svakako naš najveći stručnjak za istorijsku onomastiku: „Ima oko nas nemalo stvarnih slobodnih strelaca i čak čitavih paranaučnih formacija koji s još više proizvoljnosti i neobuzdane mašte vrše svakojake zloupotrebe i nasilja nad jezikom i posebno toponimijom, u cilju senzacionalističkih i megalomanskih rekonstrukcija svoje nacionalne prošlosti. To još ne bi bila toliko nevolja kad bi oni, pre nego što iznesu pred javnost svoje rezultate, pitali za sud nekog stručnjaka, ali ti ljudi bez ikakvog osećanja intelektualne odgovornosti drže predavanja, istupaju na gledanim i slušanim medijima i objavljuju knjige u visokim tiražima, koje se, što je najgore, čak i dobro kupuju. Neretko, svoje izlaganje počinju ogradom da nisu baš stručni za materiju o kojoj pišu (ima ih istoričara, lekara, inženjera i raznih drugih struka), a u zaključku ispada da su uprkos tome (ili možda baš zahvaljujući tome) došli do genijalnih otkrića, uspeli da razbiju vekovne zablude i zavere i iznesu na videlo velike istine za koje smo mi, koji se smatramo stručnjacima, bili slepi ili smo pred njima hotimično žmurili. Naš problem nije samo kako njima objasniti u čemu greše nego i kako to učiniti s običnim konzumentima njihovih brljotina koji nam se, zbunjeni ili oduševljeni time što su čuli ili pročitali, obraćaju za mišljenje. Mi nismo, pak, u situaciji da samo prezrivo odmahnemo rukom, nego nas naša struka obavezuje da štetu koja se tako čini popravljamo kad god i gde god možemo.
Rastegljivi kriterijumi
Ako bismo pokušali da u najkraćem svedemo krucijalnu argumentaciju „novoromantičara” za nemerljivu stranu srpskog roda, onda bismo došli do zaključka da je, po njima, svaka reč na bilo kom jeziku koja u sebi ima slova S, R il B, neizostavno vezana za Srbe. Primer: Surb, Sjarb, Sjarbin, Sebr, Serbin, Sibir, Sibrin, Serb, Serbin, Srb, Srbin (D. Jevđević); Sarba, Serbon, Serbi, Sorabi, Sorobi, Sorobati, Sabiri (dr Deretić); i tako u nedogled.
Ako je već i to nedovoljno, to jest ako u takvim rečima nema upravo ta tri slova (S, R i B), onda će u obzir doći sve reči koje imaju slova S i R, kao što su, na primer: Sordi, Sordiski, Serdi, Sardi, Sardon, Sarda, Sarmati, Spori, Suri, Saromati itd.
Kako bi među Srbe uključili i čitav niz drugih plemena čija imena nemaju neophodan preduslov - dakle, S, R i B, ili S i R, ili u krajnjem slučaju samo S - oni se dovijaju na razne načine. Iz nedokazive i netačne pretpostavke da su Srbi najstariji Sloveni - pošto su najstariji narod na svetu, a po ubeđenju „novoromantičara” jesu, onda su po neumoljivoj logici i najstariji među Slovenima - na volšeban način srpska starina dokazuje se i pomoću slova V i N, odnosno sloga VEN iz naziva Sloven, pa se tako, op-hop - kao neki čarobnjak u cirkusu, pokazuje da su, primerice, Vendi i Veneti takođe Srbi, „genetski” Srbi, dodao bi takav znalac kao što je dr Vlajić-Zemljinički, jedna od „udarnih pesnica” takozvane Srpske autohtonističke škole.
Kada im ponestane i te municije, neumorni istraživači će uvek naći potreban priključak i nastaviti svoju besomučnu lingvističku igru u kojoj je sve moguće, jer to je lutrija u kojoj svi dobijaju. U kritičnom trenutku, iz šešira će izvući novi argument - Rašane, i spremno ustvrditi da je, na primer, „ime Trakija samo pogrčeno srpsko ime Rasija, kao što su Tračani pogrčeni Rašani”. I tako dalje, i tako sve ukrug. Svi najstariji narodi koje pominju sačuvani raspoloživi izvori, i koji se zovu na najrazličitije načine, u stvari su samo i isključivo Srbi! Jer, kod jednog „novoromantičara” nalazimo metaforu koja govori o snazi „tog velikog i silnog naroda koji se hiljadama godina kao poplava razlivao preko Azije i Evrope”.
Marko „četuje” po Internetu
Kada je reč o kombinacijama u kojima se dovode u nekakvu vezu Etrurci i Rašani, citiraćemo mišljenje profesora Aleksandra Lome koji piše: „U svakom slučaju, priča o vezi navodnog naziva za Etrurce Rasena sa Rašanima ima otprilike onoliko smisla kao kad bismo na osnovu stiha narodne pesme o Marku Kraljeviću ’Ostavi se, Marko, četovanja’ tvrdili da su Srbi već u 14. veku znali za Internet.” Za one koji nemaju osnovna znanja o kompjuterima potrebno je malo objašnjenje. Izraz četovanje znači svojevrsno pretraživanje, to jest „ćaskanje” na personalnom računaru, dok se s druge strane izraz četovanje u pesmi o Marku Kraljeviću odnosi na vojevanje.
Koliko je taj „kriterijum” koji koriste „novoromantičari” ne samo besmislen nego i beskrajno rastegljiv - jer se njegovom ovlašnom upotrebom sve može dokazati - ne treba posebno ni naglašavati. Neki od njih katkad odmah, bez bilo kakvog dokaza, naravno, proglase sve to za srpsko, drugi, pak, dovedu to oprezno u nekakvu vezu sa Slovenima ili Indoevropljanima na jednoj stranici, a posle dvadesetak stranica to navode kao čvrsto izveden dokaz. Gospođa Luković-Pjanović, na primer, kategorički tvrdi: „I u delu starog grčkog istoričara Herodota (484-425. g. pre Hrista) jasno je da su njegovi Tračani, Skiti, Vendi, ili Veneti, Tribali, Iliri, itd. svi odreda Srbi.” Herodota, „oca istorije”, već stotinama godina proučavaju desetine naučnika širom sveta, ali je samo gospođa Luković-Pjanović došla do rečenog zaključka. Naravno, ako izuzmemo njenu sabraću po „peru i rodoljublju”.
I, najposle, „novoromantičari” će proglasiti i drevni narod Pelazga za Slovene, odnosno Srbe, jer to ide u prilog njihovim teorijama. Rečju, kod njih je zaista sve moguće.
RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 2
Bilo kuda, Srbi svuda
Dakle, osnovna misao vodilja “novoromantičara” jeste poistovetiti sva najstarija plemena sa Srbima i onda pristupiti gradnji “vavilonske” kule naroda, pri čemu su naši davnašnji preci i izvorište i utoka. Da bi se to postiglo, koriste se dimne zavese tobožnje učenosti, koje zamagljuju vidike nedovoljno upućenima, ali u sebi kriju grubo nepoznavanje osnovnih načela naučne metodologije. Prisutno je nastojanje da se silesijom tobožnjih dokaza, koji nisu odmakli dalje od pustog domišljanja, čitaoci zatrpaju i da pod tim “teretom”, kao omamljeni, poveruju u nategnute pseudonaučne konstrukcije.
Potom se ti primeri ponavljaju više puta, pri čemu takvo multipliciranje ima zadatak da obezbedi snagu nekakvog dokaza. Na tom planu je najstrpljivija i najrevnosnija bila gospođa Luković-Pjanović koja je na stranicama svoje knjige, potpuno razlivena i bez potrebne unutrašnje kohezije, bezbroj puta navodila pojedine izvore u originalu, pa zatim donosila njihove prevode na srpski. Onda je podatke tih izvora potkrepljivala citatima iz nekih već davno zaboravljenih knjiga ili rasprava slavista koji su živeli i radili na razmeđu 18. i 19. veka, kada je istorijska nauka još uvek bila bez čvrste metodologije, i kojih se danas, bar kad je u pitanju etnogeneza razgranatog indoevropskog stabla, s mnogo razloga više niko i ne seća jer nisu izdržali probu vremena, jedini i nepristrasan sud svim istraživačima. I ovde, dakle, u drugoj fazi - koju ni u kom slučaju ne možemo nazvati dokaznim postupkom - gospođa Luković- Pjanović donosi citate pomenutih autora na francuskom ili nemačkom, ali i u srpskim prevodima. Zatim, u trećoj fazi, sve to dopunjuje citatima njenih intelektualnih uzora o kojima govori dirljivo i trapavo patetično, a to su Miloš S. Milojević - čiju bibliografiju čak donosi na stranicama svoje knjige, što je, naravno, sasvim besmisleno (ali knjigu treba učiniti debljom, što će reći učenijom i ozbiljnijom po svaku cenu) - i Sima Lukin Lazić.
Evo jednog od njenih tipičnih “zaključaka”: “Ova Škola (takozvana Srpska autohtonistička škola - prim. R. R.) je smatrala, piše dalje Živančević, da su oni narodi, koji su živeli na slovenskoj današnjoj teritoriji: Dačani, Tračani i svi ostali narodi, koji se pominju na Balkanu, u južnoj Rusiji i u srednjoj Evropi, samo razna imena Srba i njihovih plemena. Identifikujući Vinide, Vende, Venete sa Herodotovim Sarmatima i Enetima i sa Homerovim i Cezarovim Venetima, ova Škola je našla Srbe ne samo na Balkanu i u centralnoj Evropi, već i u Italiji, na Pirinejima, u Bretanji, Helveciji, Skandinaviji - gotovo u celoj Evropi. A oslanjajući se na onomastiku i filologiju našla ih je u severnoj Africi, Egiptu i Maloj Aziji.” Šta reći na ovo sem parole: “Bilo kuda, Srbi svuda!”
Torta od sto spratova
Čitav taj “naučni” postupak gospođe Luković-Pjanović, izveden s prividno filigranskom preciznošću i beskrajnim strpljenjem, liči na slaganje nekakve džinovske torte. Dakle, najpre, red izvora kao što su diskutabilno shvaćeni i prokomentarisani Herodot, Ptolomej, Plinije, Prokopije ili Nestor Kijevski, zatim red slavista-miljenika kao što su Siprijen Rober, Surovjecki, Dobrovski, Šafarik, potom red neizbežnih Miloša S. Milojevića i Sime Lukina Lazića, pa onda sve iz početka. I tako u nedogled, pa ko izdrži!?
Evo jednog podesnog primera kako gospođa Luković-Pjanović kombinuje i gradi “vavilonsku kulu” raznih naroda u kojoj se ispostavi da su, na kraju krajeva, ipak sve sami Srbi. Ona najpre citira izvesnog Frana Mariju Apendinija (1768-1837) koji je bio nastavnik i kasnije direktor gimnazije u Dubrovniku, i u predgovoru Riječnika ilirsko-talijansko-latinskog, izdatog u Dubrovniku 1806. godine, zapisao: “Prema Hirkanskom moru (tj. Kaspijskom jezeru) nalaze se Cirkasi, najratoborniji narod, koji je dugo vremena vladao nad Egiptom pod imenom Srba. Tamo žive i kazarska plemena... i svi oni vuku poreklo od slovenskog stabla i služe se slovenskim jezikom... No i u manje davnoj prošlosti, na Soldanijevom dvoru u Egiptu, vojnici su, kao nekada Cirkasi, slovenski. Cirkasi, naime, potomci starih Sarmata i s (njima) jednojezični, zauzeli su Egipat...a taj narod, pokoren tamo od Turaka, izmešan i danas postoji i govori (služi se) ilirskim jezikom (ovde prestaje navođenje sirotog Apendinija i počinje “superiorna” analiza gospođe Luković-Pjanović kojoj je sve kristalno jasno!?) - Analiza prethodnog teksta (šta bi s jednačenjem suglasnika po zvučnosti? - prim. R. R.), sa svim dopunama, mogla bi da bude veoma dugačka, no - ovom prilikom - da podvučemo samo najbitnije: Ako su Cirkasi vladali nad Egiptom pod imenom Srba, onda je sigurno da su i oni kao Etrurci (Imajte milosti i ne uvodite već po ko zna koji put po redu novo i egzotično pleme u taj Vaš etnički kazan) imali - u neku ruku - svoje domaće ime, i primenjivali ga sami na sebe, zovući se Srbima. Drugo - ti Cirkasi nisu bili usamljeni predstavnici nekada veoma rasprostranjenog srpskog naroda - upravo oko Kaspijskog jezera, Crnog i Azovskog mora i planine Kavkaza. Jer, upravo u tim oblastima nalazimo Ptolomejeve i Plinijeve Serbe, Sirbace i imena napravljena od isti osnove.” U produžetku gospođa Luković-Pjanović nastavlja da komplikuje tu smešu naroda, naglašavajući da se nikako ne mimoiđu egipatski hijeroglifski natpisi i bareljefni, u kamenu urezani natpisi, koji su sačuvali uspomenu na “Širadane” ili “Šardane”, što “po izvesnim autoritetima” odgovara nazivu Srbi, Sirbaci.
Kao vojnički šifarnik
Malo nam je bila linija Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, koju smo otpratili na jedvite jade i krajnjim naporima, a sada nas zbuniše najpre Etrurci, pa Serbi, odnosno Sirbaci, a o famoznim “Širdanima” ili “Šardanima”, koji su samo “presvučeni” Srbi, odnosno Sirbaci, da i ne govorim!
Kad smo već kod rečenih “Širdana” ili “Šardana”, a za informaciju naših čitalaca, evo objašnjenja stručnog i besprekornog: “Šardani..koji su uzdrmali Egipat između 14. i 12. veka pre Hrista...kojima su se pridružili Filistinci (o, zar se i to može?).. ratnici iz Medinet-Habu... to su ljudi sa severa, Hiperborejani..”
Malo su nam bili Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, pa onda Etrurci - Serbi, odnosno Sirbaci - “Širadani” ili “Šardani”, a evo nam sada i novog “dvojca” Filistinci - Hiperborejani!
Eto ovako izgleda naučna laboratorija gospođe Luković-Pjanović - savršena kao Kolumbovo jaje - i njena istraživačka lupa, po potrebi kako teleskop, tako i mikroskop. I, onda sve ispočetka, i sve to u dva toma na ukupno sedam stotina stranica - zgusnuti redovi, minimalan prored, sitna slova - upornom presijom na čitaoca kao da računa na njegovo iznurivanje i činjenicu da će u jednom trenutku on izgubiti strpljenje i, zapadajući u rastrojstvo, očajnički zavapiti:”Verujem Vam, gospođo, sve Vam verujem, samo da ovako nešto više ne moram da čitam!”
Na ovaj način oblikovan, dokazni postupak, razumljivo je samo po sebi, pretvara se u neobaveznu i razgaljujuću igrariju u dokolici koja neodoljivo podseća na dečiju igru asocijacija ili nekakav vojnički šifarnik (lozinke za stražu: Igla - Igalo, Šabac -Šanac, Spuž - Puž, Loznica - Lozica itd.).
RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 3
Čarli Čaplin iz Čapljine
Ime Horvat, Hrbat i Hrvat, kako rekosmo, pojavljuje se prvi put u šestom veku po Hristu. Prvobitno se to ime izgovaralo Hrbat i Hrbati i nije značilo poseban narod, nego su se Hrbatima zvali, nazivali oni Srbi koji su stanovali po hrbatima ili grebenima planinskim...”
Da li je ovakvom “naučnom” načinu razmišljanja uopšte i potreban komentar? Istovremeno ne mogu a da ne postavim i sledeće pitanje: Da li je moguće da je i autor ovog dalekosežnog zaključka zbilja mogao da poveruje u njega?
Ili, drugi primer, iz knjige gospođe Luković-Pjanović. Posredi je ponovo jedan od njenih miljenika - Siprijen Rober: “Između ostalih, on (S. Rober - prim R. R.) navodi ilirsku kraljicu Ceriju - Ceria -, za koju kaže: ’A zar Cerija, ta ilirska kraljica, ne nosi svoje ime po planinskoj oblasti oko Cera?’ Ovakav zaključak nam dosta kaže o Roberovom poznavanju srpskog jezika”
I gospodin Draško Šćekić, enciklopedista takozvane Srpske autohtonističke škole, udvorički i bez trunke bilo kakve intelektualne sumnje, prihvata ovu vratolomnu onomastičku igrariju Cer-Cerija.
Na isti način, s istovetnim stepenom verodostojnosti - sledeći neumoljivu logiku Cer-Cerija - mogli bismo da pokažemo da je donedavni američki potpredsednik Al Gor dobio prezime po Crnoj, Fruškoj, Mokroj, Svetoj ili nekoj petoj - Gori. Na isti način, dakle, može se “dokazati” da je Čarli Čaplin dobio prezime po Čapljini, DŽems Kuk po Babinom Kuku, ruski predsednik Vladimir Putin po selu Putincima, bivši američki predsednik Bil Klinton po Klini, a sadašnji DŽordž Buš po Buškom blatu u Livanjskom polju.
Na ovaj način sve se može dokazati, sve što pomislimo . . . "
Rado bih dao link za ovaj tekst ali pošto se radi o drugom forumu to je zabranjeno.
Znači glavna zamerka na radove ovih pseudoistoričara jeste metodologija koju su oni primenjivali . Ta metodologija nije naučna niti poštuje elementarne kritičke obrasce koje su strogo prisutni u svim naukama, pa naravno i u istoriografiji .
