Desanka Maksimović-Serbian Lyric Poetry

[erinija]

Šta li te spreči

I jesi i nisi pesma.
Zametnula si se bila
za vreme jednoga nesna,
čula sam te već u sluhu,
razabirala ti reči.
Bila si već živo bićće
u mom duhu.

Šta li te to spreči
da postaneš pesma?
A dok još u meni disa
dok te ruka ne napisa
bivali si sve lepša,
kao Mesec uz nebesa
svetlela si za mog nesna.

Njihala si se u meni
na ljuljaškama zvuka,
nicala si iz slatkih muka,
bila sam te lepote svesna.
Šta li te to spreči
da postaneš pesma?

 

[erinija]

Naša tajna

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostavio trag.

Neću im reći da li iz osame
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li je radi nas,
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvezdže žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude-
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći nijedan slog jedini
šta je moglo, ni da li je moglo nešto
da uplete i sjedini
duše naše skroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše sproleća,
ili tiha i tužna
ćuti u meni večito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

 

[erinija]

Zaljubljenost

Od mene do njega može se samo mostom duge.
Od mene do njega može se samo jezerom
mesečine.
Od mene do njega može se samo srebrnom
i strmom stazom ptice.
Mostovi, reke i staze kojima ljudi hode
oko njega obilaze.
On je kao sunčevo plameno ostrvo odvojen
sjajem od svega sveta.

 

[zjovan29]

DESANKA MAKSIMOVIC​

(1898-1993)​

​

Desanka Maksimovic je rodjena u selu Rabrovici kod valjeva 1898.godine.Gimnaziju je zavrsila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.Svijet je dozivljavala na poseban i topao nacin.Desankinu ljubav prema zivotu prati eticki stav i filozofija morala.Znacajne zbirke pjesama su:"Vrt detinjstva", "Zeleni vitez", "Gozba na livadi", "Nove pesme", "Pesnik i zavicaj" i "Zarobljenik snova".Vrhunac njenog pjesnickog stvaralastva je zbirka "Trazim pomilovanje".​

Pjesma "Krvava bajka",u kojoj je opevana tragedija djaka kragujevacke gimnazije,spada u jedno od najpotresnijih svjedocenja o okupatorskim zlocinima nad nasim narodom u Drugom svjetskom ratu.​

Proza i pjesme za djecu napisane su toplo i iskreno,neposredno i osjecajno. Omiljene zbirke pjesama najmladjih citalaca su:"Zlatni leptir", "Reka pomocnica", "Vetrova uspavanka", "Prolecni sastanak", "Cudo u polju", "Suncevi podanici", "Pisma iz sume", "Patuljkova tajna" i "Ako je verovati mojoj baki".​

Desanka Maksimovic je bila i vrstan prevodilac pjesnika koji su po izboru motiva, pjesnickog senzibiliteta i lirske melodicnosti bili bliski njoj.O prevodjenju je govorila na ovaj nacin:"Ja sam zaljubljena u jezik,u rec.U rec i nepovezanu,onu iz recnika.A covek nikad dublje ne ulazi u to blago nego prevodeci i nikad dublje ne udje u sustinu neke pjesme nego kad mora da je prevede".​

Godine 1983.vratila se u rodnu Brankovinu ali ovoga puta zauvijek.Sahranjena je kraj svoga supruga Sergeja Slastikova Kaluzanina.​

Ono sta je najbolje moze opisati je upravo slikovitost izraza i visok zamah maste.​

Bila je pjesnikinja koja se mogla smatrati drugom majkom po ucescu u odgoju djece.Njene pjesme su sastavni dio svacijeg djetinjstva.​

Stevana Raickovica,zato je i napisao kritiku "Djelo Desanke Maksimovic.​

Njena pjesma, "Krvava bajka", predstavlja najbolje svjedocanstvo o teroru nad narodom u Drugom svjetskom ratu.​

PJESME:
BLIZI SE BLIZI LJETO
CEZNJA U TUDJINI
KRVAVA BAJKA
NA BURI
OPOMENA
POKOSENA LIVADA
PROLJETNE PJESME
STREPNJA
VOZNJA
KOMENTAR STEVANA RAICKOVICA
KVIZ

IMA U DUŠI JEDAN OŽILJAK...

"...Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu..."

Takva je naša duša. Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali čežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi. Pa se naprežemo da čujemo onaj ljetni povjetarac sto je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se, držeći svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle... Nema više ni parnjaca ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca. Niti iščekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo reči koje su drhtavom rukom pisane; "Ljubim te!", "Mislim na tebe…", "Nedostaješ mi!" Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne moze. Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime. Već se uvek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih..."


Zbirka poezije


TRAŽIM POMILOVANJE

/Lirske diskusije s Dušanovim zakonikom/

Desanka Maksimović



PROGLAS


Po milosti božjoj
i blagoslovu svetitelja iz Rasa,
ja, car Srba, Grka i Arbanasa,
zemljama koje od oceva nasledih
i mačem osvojih,
koje povezah krvnim sudovima
svojih vojnika,
dajem zakonik,
i neka nema drugih zakonika
osim mojih.

Čedoubica, preljubnik, najahalac,
onaj koga zlopakosni đavo uze,
babun, bogumil i jeretik,
slabić koji na sudu ne govori pravo,
čovek koji skrnavi ikone svetih,
biće surovo kažnjen po zakonima mojim,
ali ne surovije
nego što u zakonu stoji.

Ja vlastelu, prema običajima otaca,
od sebara izdvojih.
Prvosvešteniku i vlastelinu
sudiće se blaže nego meropahu,
ali ne u strahu
od carstva mi,
i ne blaže
nego što u zakonu stoji.

Kudeljnici sirotoj pred nasilnikom
zakoni moji
biće umesto štita.
Ni robu pravednom,
ni neznancu što kroz carstvo mi hita,
niti ikom
treba da ih se boji,
samo krivcu će se surovo suditi,
ali ne surovije
nego što u zakonu stoji.



O CARSKOM SELU


Kuda prođu car i carica
ili konji carevi,
tim putem sme proći sebar
i vlastelin
samo pošto se još jednom
javi prolećni grom s neba,
samo pošto još jednom padne inje
i njiva se mraza zaželi.

Na kojoj reci konji carski
ugase žeđ,
neka na njoj još godinu dana
niko žeđ ne gasi,
neka sebar do novog kukureka,
do novih rosa i slana,
neka sebar čeka još godinu dana
dok poteku rekom novi talasi.

U kom selu prenoće car i carica,
carski stanovi i konji,
neka se jazom opkopa
to selo i ta kuća
neka ih sebarska ne skrnavi stopa,
neka tu prenoći čovek mali
tek kad ponovo odu na jug ždrali
i na med ponovo zamirišu svanuća.



O POKLISARU


Poklisar koji hita caru
iz zemlje tuđe,
ili od cara svome gospodaru,
da je neprikosnoven
čim u oblasti
carstva mi uđe,
pa bio Vizantinac, Latin ili Sloven.

Gde u selo dođe
da mu se pokloni vera,
da mu se kao gostu ukazuju časti,
da mu se s puta skloni trn i kamen,
da se preda nj ne da
razbojniku ni guji;
pa pošto ruča ili povečera,
drugome selu da se poklisar preda
i uz put zaklanja
kao plamen na oluji.



O SIROTOJ KUDELJNICI

U oblastima zemlje carske
ni za jednu stvar,
nijednog dana,
nasilja da nije nikome,
i sirota kudeljnica
da je slobodna i poštovana.

Pogaze li konji najezdni
vlasteoska sena
ili carska žita,
da se pognaju u carske ergele.
Pogaze li kudelju
kudeljnice sirote,
da im se zabije trnje u kopita,
da im se polome noge do kolena.

Da nema toga
ko bi se usudio
da se protivu njena doma roti,
jer milost boga
štiti najpre carske dvore
i kolibe kudeljnica sirotih.



O ODBEGLU ROBU


Ako odbegli rob,
bio od Srba, Grka ili Arbanasa,
iz moćne Vizantije,
ili bilo koga kraja,
potraži utočište na dvoru cara,
da rob takav u sva doba
pod njegovim krovom nađe spasa;
i najveći od carske gospode
da blago primi roba,
da mu sama gospođa carica
umornom doda vode;
da, dokle hajka za njim
napolju hara,
rob mirno prospava noći
na dvoru cara.


O MEROPAHU


Meropah da radi u nedelji dva dana
pronijaru,
jedan da kosi
od jutra rana,
jedan da u vinogradu kopa;
jedan po žezi, uza letnju jaru,
da kamenje nosi
na drum caru;
jedan da na žrvnju melje manastiru;
jedan da popravlja vlastelinu sleme,
jedan da mu sprema za setvu seme;
a što ostane u nedelji dana
da radi za sebe sama.



O HIJERARHIJI


U oblastima carstva našeg
sve nebo zvezdano,
svaki vatreni presto,
i nebuloza što beskraj plavi,
do najmanjeg ognja je preslikano.

Zna se svačija putanja i mesto,
i kad ko izgreva u punoj slavi
i dokle mu traje plima,
zna se kojom svetlošću ko sija
i od koga je prima.

Kao između planeta
i zvezda pratilja,
zna se između podanika i cara
koliko je milja,
i kojom stazom ko ići mora
da ne dođe do sudara.

I sebru, koji kao Kumova Slama
neizbrojan,
i neodređen kao maglina,
neuništivo iz zemlje izranja,
zna se putanja.



ZA SEBRA

Tražim pomilovanje
za sebra
što niče i umire kao trava
u zaborav iz zaborava,
za trideset kućica njegovog krompira,
za usukano kukuruza stabaoce,
za dim nad krovom,
za ono gde je, sledeći oce,
pogrešio delom i slovom.

Za sebra uvek verna životu,
za sebra koji sunce voli.
Ako život izda i ševa,
i gušteri, sunca uživači,
i pesnikinja mirisa, zova,
za sebra,
sebar izdati neće,
za sebra koji u povodu
vodi po desetinu
sebara sinova.



ZA SVRGNUTE

Za svrgnuta vlastelina
što sam sedi od zore rane,
za stolove tišinom zavejane,
za bokale i za kupe
gde vetre u ocat pretvorena stara vina,
za slanike netaknute
kao celac januarski,
za čoveka koji zalud očekuje
da se prijatelji kraj njega skupe,
za onoga čija zla se jedino pamte.

Tražim pomilovanje
za sve koji mogu lako pasti
iste sudbine,
za unapred znane nevolje njine
kad stanu kao oblaci da se plaste,
za dom oko koga osvanu sante
što ih niko ne otopi, ne premosti,
za one kojima su samo laste
pod strehom gosti.



ZA ZEMLJU
KUDA VOJSKA PROĐE


Care Dušane,
tražim pomilovanje
za zemlju ubogu kuda vojska prođe,
jer zemlja je takva,
ona voli kad je obraste trava,
kad u polju čuje govor čoveka,
ona ne voli da ostane sama,
ona voli da je budi mukanje krava,
da je uspavljuje jaganjaca bleka.

Zemlja je takva,
ona se guši od baruta i metana,
ona voli da se greje uz ognjište
gde pastir granjem potpiruje plamen,
zemlja društvo čoveka ište,
zemlja kao rodna grana
voli da joj čovek spusti ruku na rame.

Zemlja je takva,
ona traži
da je čovekove ruke gnetu,
ona voli da se seme u nju baca,
da je zapahne miris zobi i raži,
voli da s proleća osvane u cvetu
trešanja i jabuka,
zemlja čezne
da je stogovima sena i slame
zimi utopli ljudska ruka.



O VOJNIKU


Kad vlastelin,
ili bilo koji drugi,
dođe s vojske kući,
poruka mu od cara
tri nedelje da se odmara,
da ga dvore svi odreda
u rodbini,
da mu s planine vodu nose,
da mu pevaju pesme stare,
da mu soko krilom hlad čini;
ako ima bratučeda,
da mu oni konja timare.

Kad vlastelin,
ili bilo koji drugi,
dođe s vojske kući,
poruka mu od cara,
tri nedelje da se odmara,
da se ne odziva i ako ga zovu
da se sudi,
ili ako iguman po njega poruči;
da ga vreme na vratnicama čeka,
da ga čekaju i carski i crkveni ljudi,
i poklisar što stigne izdaleka.



ZA VOJNIČKA GROBLJA


Care Dušane,
tražim pomilovanje
za vojnička groblja usamljena
kojih se regrut samo katkad seti,
za groblja bez suza i bez hlada,
sa gdekojim znakom tvoje pošte,
gde spomenici jednoliki kao šinjeli
stoje jedan drugom iza potiljka,
gde pevačice nema da sleti,
kuda zaljubljeni ne dolaze
da sakriju od ljudi svoje milošte,
kud put nanosi samo gavrane,
gde je šimšir jedina biljka.

Care Dušane,
za vojnička groblja gde svaka parcela
pod konac stoji ko vojska u četi,
za vojnika koga kraj druma sahrane
bez sebarske zapevke gorke,
daleko od rodnog potoka i sela;
za izginule u svetu povorke
odnekud iz Leđena, iz Carigrada,
kojima se majka i danas nada,
za groblja onih koje su carevi
u neznane zemlje slali da ginu,
za vojnička groblja u čas večernji,
za njihovu podzemnu i nadzemnu tišinu.



ZA ONE KOJI SU HRABRI
SAMO KAD GINU


Za ljude koji misle da je sloboda
samo ono
što se puškom do puške doda,
koje, kao hrtove, u borbu pogna
samo miris baruta i ognja,
koji su hrabri samo kad ginu,
samo u jurišu.

Za one
koji čim počnu mirno da dišu,
čim spaze da su se oblaci slegli,
da miruju Turci i Ugri,
postanu robovi stvari
kojima su u borbi protivnik bili,
ili ih isposnički prenebregli.

Za barjaktare koji u miru
gone trgovačke karavane,
za strelce ljubavlju nedoličnom
obuzete,
za kopljanike koji u lovu
pogube ordenje
stečeno kod Velbužda i Stefanijane –
tražim pomilovanje.



ZA JERES

Blagorazumevanje molim
za jeres što se širi
u predelima carstva tvojega
da svet tek od nje postoji,
za jeretika što tvrdi da pre njega
nije bilo požara ni vulkana,
ni mesečina, ni sunaca,
ni injem posutih šuma, ni snega,
da istorije reke tek od juče
pene se i huče.
Za velmože koje govore
da za Uroša nije bilo gospodstva,
ni zlatnih kondira,
ni manastira.
Za ljude kratkovide
i uskogrude.
Za mladoga koji misli da čovečanstvo,
da lepota koju mu oči vide,
nastaje kad on je na svet nastô,
da niko nije voleo slično,
da velika svetkovina ljudskog života
tek s tim posta.
Za svačije mišljenje detinjasto
i jeretično.



ZA POSLEDNJE DANE


Care Dušane,
za nekoliko poslednjih dana
i sumraka
Dečanskoga kralja Stevana,
za poslednji čas nesrećnih
vladalaca i junaka
kad potonula detinjstva barka
odnekud ispred njih isplovi
puna tuga
i junačkih igara i igračaka,
kad se pozledi svet davnih rana
i nasmeši se iz daljina
noć kad su dobili prvenca sina.

Za čas dana
kad budu ostavljeni samima sebi,
kada sve ovoga sveta,
i prijateljstvo kakvoga cara,
i zamke kakvoga kneza i dužda,
robovanja kod hana Nogaja,
bitka kod Lima i Velbužda,
krv ljudska što se u boju prosu,
ostanu negde iza vrata,
iza prozorskog smeha i sjaja,
za čas dana kad budu sami
kao zvuk izgubljen u kosmosu.



ZA SMRTOMRSCE

Tražim pomilovanje
za one koji brzo zaborave mrtve,
one što odmah sa spiska ih skinu
i prekinu sa njima veze
olako kao paučinu.
Za čoveka koji na grob prijatelja
ne posadi trešnje ni breze,
koji sa kola i sedlenika
u rodnom kraju nikada ne siđe
da postoji na grobu pređa.

Za ljude koji su na smrt ljuti,
koje vređa
pomisao da bi mogli umreti,
koji će u grob poći zabrinuti
kao oni što idu u tuđinu
gde ne znaju ni jezik, ni običaje,
gde ne poznaju duše žive;
za ljude koji pred smrću negoduju
kao da ih ni dužne ni krive
šalju na robiju koja večno traje.



ZA VAŽNE


Tražim pomilovanje
za one koji imaju pozivnice
za svaku povorku i panoramu,
za čoveka
koga i u vozu, i na gozbi, i u hramu,
i u raju,
numerisano mesto čeka,
za one koji još za veka
grobnicu gde će leći znaju;
za ljude koje na svakoj vodi
čekaju brodi
i kotva u svakom brodolomu,
kojima su svi znani i neznani
anđeli milosrđa osigurani.
Jer biće za njih razočarenje
kada usred velikog mraka
gde sve se izmeša
ne mognu napipati nijedno dugme,
nijedno zvonce,
kojima se u pomoć zove,
kad ne mognu naći nijednog broda
ni da se vrate,
do tvoje palate,
ni da produže do obećanog
nebeskog svoda.



ZA SEDAM GLADNIH GODINA


Za sedam poslednjih godina zime,
za sedam gladnih krava bez mleka
koje popasu i pobrste
sedam najlepših prvih proleća,
pogase sve što bukti i tinja,
poharaju sedam majskih škrinja;
za sedam glečera koji slede
sedamdeset i sedam ranih vera,
sedamdeset sedam zanosa;
za skamenjenih sedam java
bez ushita i bez snova,
bez gejzera
i bez duga,
bez kolibara,
bez prolećnih gromova i odjeka;
za sedam gladnih krava bez mleka,
za sedam godina bez sunca i žara,
za ohlađenih sedam vulkana,
za sedam prašuma suhoga granja,
za pogašenih sedamdeset i sedam lava –
pomilovanja!



O POREKLU


Ja znam ko sam
po zvonu
što sa zadužbina nemanjićkih peva,
po jasnosti njegova glasa,
po tome što me od Studenice do Mileševa
pradedovi gledaju s ikonostasa
i što svaki u ruci drži hram.

Ja imam
svetitelja oca i deda,
imam svetitelja za kuma,
i na nebesima
sve Suhoj planini od gromada
preko Sitnice do Rasa i Huma
moja loza vlada.

Ja znam ko sam
i po mržnji besomučnoj
kojom me zlopakosni gone odvajkada,
znam po tome koliko sam Ugru
pred očima crn
i po tome koliki trn
u san Vizantiji moja moć zabada.

Ja znam ko sam
i po prijatelja svojih gospodstvu,
i po blagorodnosti njihova lika
i slavi im koplja i štita.
Sa svecima i kraljima ja sam u srodstvu,
o mom poreklu iz knjiga starostavnih
vladar na dalekom dvoru
i letopisac u manastiru čita.



O ŽENIDBI SINA


Kad gospodin car ima da ženi sina
i novi mu dvorac zidati treba,
u pomoć neka dođe sva carevina,
i mali i veliki neka se sjate,
konjušar neka mu ždrebad podari,
sokolar neka odgaji sokole,
neka sebar da i što ne može dati,
neka mu pomognu dočekati svate.

Kad carica krštenje kćeri oglasi,
neka pevaju vladike i patrijarsi,
zlatna kandila nek gore u oltaru,
neka kudeljnica pokrivač detetu prede,
trgovac koji kroz carstvo karavan tera
neka na uzglavlje spusti zlatnu paru,
neka sebar jagnje martovsko donese,
nek kćer daruju svi koji se u carstvu dese.

Kad sebar ima da ženi sina,
neka se od ruke dovija svake,
koliba neka se okrpi stara,
neka mu mobe sebri i meropasi,
neka jesen pozove za rizničara
da mu napuni podrume i čardake
da ima čime dočekati svate,
neka uzme ćukove za crkvenjake.

Kad ima da se krsti kći sebarke,
neka pevaju kosovi i konopljarke,
neka sunce gori u četinaru,
neka joj paučice pokrivač udese,
a zvezda na uzglavlje spusti zlatnu paru,
neka se naruči susedu kotaričaru
da joj kolevčicu od pruća donese.



O DRŽAVNOJ IMOVINI


Svi slivovi Laba i Vardara,
sve slane s livada i sa njiva,
svi glečeri što ih ima Šara,
ledenice pod strehom niske,
sve nebo sinje,
svi pljuskovi koji se za suše
okorele zemlje sete,
svi povodnji u dane juga,
naručja svih jaruga,
sve suze sirotinjske,
sav znoj sa čela sebra
da sruči se u carske delte.

Sve mleko u sva vremena
niz pašnjake, niz otave,
niz vimena,
da se u carske bakrače
i muzlice utače.
Sva vina bela i rumena
iz vinogradnih sela,
sa sebrovih čardaka,
iz natega i bardaka,
sva šira vinograda mladih,
da do carske se stoči buradi.

Sav med što ga skuplja pčela
sa voćnjaka, sa behara,
sa trepavica bilja,
s livadskih epitrahilja
da teče do carskih pehara.

Sve ponornice zlatonosne,
srebrnjaci gorskog vira,
sve duge sedefaste,
sav biser što u školjci raste,
zvek perpera i talira,
sve blago što ga sebar zbira,
pregršti i vreće zlata
što se staču sebru s nokata,
sa motika, sa lopata,
svaka olovna ruda
i srebrna tanušna žica
da teku do carskih vrata.

Sve jarice i ozimice,
svaki struk ječma i zobi
što zemlji kroz busenje probi;
sve ražano zlatno zrnje,
sve pšenice belice
koje sebarska oveju gumna
i vetrenjače sebarske
u carske da se staču žrvnje;
sve brašno mirisno i belo,
sva njegova lava
da se slije do carskih naćava.



ZA ŽIR


Brodari ti grade bele lađe,
sokolari odgajaju sokole,
pčele ti sa sunca donose saće,
zlato ti ribari love u pesku,
sebar sa polja plodove zbira,
lovci skupljaju rogove jelenske,
prepisuju ti dijaci jevanđelja,
slikari daruju ikone i freske,
kovači kuju dveri manastira,
u kadionice tamnjan toči smreka,
zlatna kandila ti iskivaju tuje –
za žir ti se jedino molim,
žira u šumi pod granama neka
da mu se, kad ga pod zimu nađe,
izgladneli otrok obraduje.



O OBORENOJ CRKVI


Ko na vojsci obori crkvu,
da se hrtovi napuste za njim,
i da se obesi o prvom hrastu.

Ako se grane na hrastu slome
i odreši se vezano uže,
da se grešnom vojniku tome
u srce gađa zrnom puščanim.

Ako li anđeli šaku pruže
i zaklone mu prsa njome,
da mu se obe ruke odseku,
i da se ranjen pusti u travi
o pelenu i gujinu mleku.

Ako ga prehrane šumski mravi
semenom što se s bilja prosu,
da mu se u oganj naredi bosu.
Ako oganj plaha kiša omete,
znači, nebo ga gleda bez ljutnje,
jer je nekada spasao dete
iz nabujale vode mutne.



O OLTARU


U oltar da ne ulaze žene
ni trudne, ni nerotkinje,
ni udove, ni neudate.

Ako preko praga časnih dveri
kroče vlastelinke,
gospođa carica ili carske kćeri,
neka ih sveštenici vrate
i neka im arhijereja svita
deset noći
pokajnice čita.

A ako žensko sebarsko čeljade
u oltar stane,
neka se zavede daleko u goru
među jele sinje,
odakle ne može natrag da se prokrade,
neka se pusti da ga raskomada zverinje
i da ga raznesu vrane.



O CARSKOJ MILOSTI


Da sudije prolaze kroz carstvo širom
i budu vesnici milosti carske.

Kad opazi sudiju carstva,
da se ko spava ukraj tuđih staja,
kome su strehe gole grane,
oseti kao kad stiže proleće
koje razapinje šatore na sve strane
kao da je pošlo da osvaja.

Da se gladni čak u selu devetom
koji se potucaju i prose,
kad čuju da stižu sudije od cara,
osete kao kad dolazi leto,
kad ptice polažu jaja u otkose,
i peći za hleb zagreva junska jara.

Da se prezreni na vest samu
da se sudije nalaze ispred sela
osete kao o prazniku u hramu
gde se za iste grehove istom kaznom
preti i velmoži i meropahu,
gde se smrtnim oseća i car i vlastela.



O PTICAMA NEBESKIM


Da se igumani manastira
i kaluđeri ogrnuti rasom
o pticama nebeskim brinu,
da zimi hrane
pometene vrane
što se snežnim poljem kupe i viču
sebarskim grubim glasom.

Da se mitropoliti i vladike sete
senica, sa sunca izgnanih
veselih prosjakinja
što ogrnute samo šalom izmaglica
u januarska jutra sinja
drhte ispred paperte.

Da ptice nebeske ne padnu u zaborave.
Zemlja i voda kad vrata pozatvara,
kad glavu napolje ne pomaljaju ni trave,
da crkva u oltar pusti goluba,
da ne razgoni setnih gugutaka
sa zvonara.

Ako za trpezom kome od igumana
i mitropolita
ne bude gladnih putnika iz daljina,
ako se ogluši o beskućništvo ptica,
da se liši svešteničkog čina
i pogna da se kao vrana
od njive do njive tuđe skita.



ZA KALUĐERA

Za kaluđera Dečanskog manastira,
kaluđera koji pod raspećem
u dimu i u mirisu sveće
nagnut nad biblijom
o ljubavi samo mesta bira.
Preskače Kaina i Avelja
i bajku u Kani
o hlebu koji jedan
hiljade može da nahrani.
Preskače Deset zapovesti,
a čita o Adamu i o Evi,
priču o Ruti,
o Mariji Magdaleni,
o Sodomi i Gomori,
sve dok se manastirski ne jave petli,
dok sunce ne ogreje gnezdo ševi.
Za kaluđera
kome svake noći na san dolazi
kako leti o desnuju ljutog zmaja
kroz goru koja zvezdom rominja,
a pod krilom mu, ukradena,
odnekud iz raja,
najlepša od mladih monahinja.



ZA NEPELEGRINE


Za one koji nikad pelegrini
nisu bili,
koji nisu nikad svojom rukom
zažegli plamen,
ni isterali iskru iz kremena,
nisu vodi pomogli da šikne iz stene,
nisu gradili kolibu od gline
ni od slame,
nisu niz potok puštali splava,
ni imali barke polomljene,
nisu nikada za saputnika
imali jedino mrava,
koji nikada nisu bili nasamo
ni sa jednim morem ogromnim
ni vode, ni nade, ni očajanja,
koji ne poznaju vasionu
ni na njenom prizemnom spratu,
koji nisu nijednog celog dana
živeli od zvezdanih samo visina,
niti se ijednom ogrejali
ushitima pesnika i pelegrina.



ZA NESHVAĆENE


Tražim pomilovanje
za neshvaćene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnosti greznu,
što uhode sebe kao tuđina,
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.



ZA NAIVNE

Za one kojima se čini
da su jednaki
siromah i bogati,
slab i jaki,
nesuđen i onaj koji se sa robije vrati,
bezruki i čovek s rukama obema,
miropomazani i odlučen od vere,
zvani
i onaj što pred vratima čeka,
za njih, za sebe,
za svakoga čoveka
tražim pomilovanje.



ZA ONE KOJI SE SPOTIČU
PREKO PRAGA


Tražim pomilovanje
za bezazlene,
za njine začuđenosti nedogledne,
za ljude večno maloletne,
za utopiste,
za preko vode prevedene žedne,
za preko blaga prevedene čiste,
za onoga što snove vazdan dene,
za tihe, za setne,
za one sasvim drukčije od mene
i za one sa mnom istovetne.

Za nespretne i neuke,
za one koji se spotiču preko praga,
koji čašu ispuštaju iz ruke,
za one što uvek u prikrajak stanu,
koje svaka mala stvar razdraga,
s kojim se svaki radosno sretne,
za one koji idu zamišljeni
kao da nose kapljicu na dlanu,
za one koji nisu slični meni
i za one sa mnom istovetne.



ZA PASTVU SRCA


Care Dušane,
tražim pomilovanje
za tragikomične gnjurce
i vodiče
kroz labirinte srca beskrajne,
za poniranje u sebe žedne,
za nedosledne
zbog doslednosti neke tajne,
za verolomne
zbog vernosti neke unutarnje,
za skromne
zbog nekakvoga u sebi bogatstva,
za one koji su samo srcu
verna pastva.



ZA SUŽNJE POMILOVANE


Tražim pomilovanje
sa sužnje, care, pomilovane
koji gledaju uvek preda se
ma kud da pođu i korače,
s kojima niko neće da stane
i kad ih nevinim opet oglase,
i kad plate caru harače.

Za pomilovane robijaše
kojima niko konaka ne da,
kojim hlebar neće hleb da proda,
s kojima ni u crkvi ljudi ne vole
da čitaju zajedno očenaše,
s kojima slobodno razgovara
samo uhoda.

Za sebre, sužnje pomilovane,
koji su večni dužnici cara,
koji prošlost kao zlu mađiju
ne mogu nikad sa sebe da svuku,
od kojih i zlikovci nepohvatani
nadmeno se tuđe i kriju,
i drugovi iz detinjstva beže
za prvu na putu zaokuku.

Za sužnje, care, pomilovane,
za njihovo pomilovanje
od vodeničkog kamena teže.



ZA ČOVEKA
KOJI JE POGUBIO
PERGAMENTE


Tražim pomilovanje
za čoveka
koji se vratio s duga puta
a pogubio dokaze i pergamente
da je onaj za koga se kaže
i koji jeste,
te mu ljudi ne veruju na gola slova.
Za čoveka koji rukom pokazuje
ohlađeni dimnjak svoga krova
i travom zaraslu stazu do praga,
a niko mu neće da posvedoči
da je provodio tamo dane.
Za čoveka koga živa sahrane
pa nije ni na zemlji
ni u njenoj tami
i memli.

Za viteza
kome su ruku ljubile majke
i koga su blagosiljali starci
dokle ne poseče troglavu neman
gradu ispred samih dovrataka,
dok ne potuče po stenju šarke
i ne povadi zmijske žalce
iz nogu bose čobančadi,
a koga zaborave za tren oka,
još dok gledaju mrtvu aždaju
i mrtvu šarku i poskoka.
Za čoveka na koga se
zaboravom i oni bace
koje iz čeljusti nemani spase.

Za vojnika koji bukvice nema
a bez knjige carske važne
ne može caru da dokaže
da je u ratu zadobio
sedam rana bez prebola,
da ima na prsima ožiljaka
više nego u grudobrana,
da mu još telom metak kola.
Za vojnika koga kad borba prođe
bace kao slomljenu pušku
u staro gvožđe.



ZA SLUGU JERNEJA


Tražim pomilovanje
za slugu Jerneja
koji otkako raste trava
i nebo ogrozdom zvezda rodi
uzaludno traži svoja prava.

Za slugu Jerneja
koji uzora
brazdu dužu od ekvatora
i više istuca kamena tvrda
nego u pobrđu što je brda,
koji poveza više snopa
nego što drugi kita cveća.

Za slugu Jerneja
koji na raskršću viče iz glasa
da je njegova njiva koju kopa
i njegova krava koju napasa,
da je glava koju ima
na ramenima
njegova glava.

Za one o čija se prava ogluše
svi, od kmetova pa do cara,
čija kletva bude silniku teška
po nekoliko teških tona,
ma ne bilo duše,
ma ne bilo ni boga ni demona.



ZA ALKOHOLE


Tražim pomilovanje
za alkohole
crvene, žute i zelene,
slabe i jake,
iz zemalja magle,
iz zemalja sunčane pene,
za njihove slatke opsene,
za ni na nebu ni na zemlji čardake.

Za pijanice, emigrante
u stanje gde mogu manje da misle,
manje da pamte,
manje da pate.
Za ljude koje alkohol proizvodi
u što ne može ni jedna sreća,
koje njegovi karavani
odnesu do takvih suvati
gde se putnik više ne doseća
sumorne stanice odakle krete
ni da li bi do nje da se vrati.



O KAMENOVANJU


Da se preljubnica na trgu kamenuje.

Ako nemadne bezgrešne sebarke
da se prva maši rukom oblutka,
da se pozovu žene vlastelinke.

Ako se nijedna od njih ne usudi
da se baci kamenom posred grudi
što ih ljubav do greha zanela,
da se pozovu monahinje iz hrama.

Ako se ni njihova ne digne ruka,
ako i one obore čela,
da se pozove i carica sama,
do trga da je doprati cela svita.

Ako se ni gospođi carici ne ushita
da se kamenom na grešnicu baci,
neka zažmure straže i dželati,
neka puste da osuđena beži
kuda je vode koraci,
neka niko ne trči da je vrati.



O PRELJUBI


Ako vlastelin učini preljubu
sa sebarkom,
da se sebarki nakaleme velike ospe,
pa da se živa u kulu zazida
i kula da se opaše dubokim jarkom;
a vlastelin na stazi kojom je bez stida
hitao na sastanke
da se pepelom pospe.

A ako se ikad u carstvu mi desi
da se vlastelinka zaboravi sa sebrom,
u kuli svojoj
ili u sebarskoj potleuši,
da se drznik sebar obesi
usred dana kad se senke smanje;
a oskrnavljena kula da se sruši
pošto se preljubnica vlastelinka nagna
da joj s prozora posmatra vešanje.
izvor:imoart

 

[Freya Zane]

Ti kišu voliš


Ti kišu voliš, evo kiša pada.
Ne čini li ti se, blage uspavanke,
što bi ih s najdražih usta hteo čuti,
glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš,
po svoj vasioni da su razasuti?

Ne čini li ti se da najslađi snovi
u suze teku pretvoreni mnoge?
Ne čini li ti se, negde kao plima
nečija nežnost prema tebi raste,
i prosipa se tu pred tvoje noge?
Ne čini li ti se, neko tiho zove:
DOĐI K MENI, DOĐI, DOĐI.

Ne čini li ti se da govore kapi,
da odjekuju svi prostori suri:
POŽURI K MENI, POŽURI, POŽURI.
Ne čini li ti se, bezbroj nekih grla
nečijim mekim glasom umiljatim
da ti govori:
patim, patim, patim.

Ne čini li ti se, pljusak milovanja
o kojim se u najtišim časovima sanja
da lije sa svih grana i oluka,
buja po gradskim pločnicima golim,
i da glas neki toploga prizvuka
šumori odasvud:
volim, volim, volim.

Ne čini li ti se, u naletu jačem
neko ko dugo je suze uzdržav'o
da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne čini li ti se, odasvud se sliva,
odasvud roni:
plačem, plačem, plačem.

Ne čini li ti se, mada sunca nema,
lepota neka kako sviće svuda
o kojoj si sanjao od postanja?
Ne čini li ti se da govore kapi,
da čuješ iz njih topla obećanja:
dogodiće se čuda, čuda, čuda.

 

[crvendac_011]

Zadužbina priredila celokupna dela Desanke Maksimović

Zadužbina priredila celokupna dela Desanke Maksimović

Celokupna Desankina dela imaju više od 15.000 rukopisnih strana, a štampana su u deset tomova i na više od 9.000 strana



SAGLEDAVANJE kulture i jezika, svesti, emocija, stanja i osnovnih crta nacionalnog bića - bio bi cilj pravljenja kritičkih izdanja posebno značajnih stvaralaca. Zadužbina “ Desanka Maksimović” završila je taj posao: priređena su celokupna dela Desanke Maksimović u kritičkom izdanju, koja su nedavno objavili “Službeni glasnik” i Zavod za udžbenike u tiražu od 500 primeraka.
Značaj za nacionalnu kulturu je ogroman, objašnjava za “Novosti” profesor Slobodan Ž. Marković, predsednik Odbora i koordinator rada naučnog tima koji stoji iza ovog poduhvata.

Celokupna Desankina dela, priređena po takozvanim principima SANU, ukupno imaju više od 15.000 rukopisnih strana, a štampana su u deset tomova i na više od 9.000 strana! Prva četiri toma popunjava poezija, zatim ide proza, pa poezija i proza za decu, prevodi sa slovenskih i drugih jezika, i ono što čini ovo delo celovitim naučnim izdanjem - njena ukupna bibliografija, životopis, kao i popis i opis zaostavštine.
- Znamo koliki je doprinos Desanke Maksimović, ali njeno stvaralaštvo se verifikuje i potpuno sagledava upravo u tim celokupnim delima - kaže Marković. - Pokazalo se da nije samo pesnik nego i prozni pisac, kritičar. Zatim, ono što je za mene bilo iznenađenje: Desanka je bila najveći prevodilac poezije na srpski jezik, naročito poezije sa slovenskih jezika, sa ruskog, bugarskog, poljskog, češkog, beloruskog, slovačkog... Prepevala je na srpski i prve pesme Šimborske. Desanka je bila ne samo veliki znalac našeg jezika nego ga je i bogatila. Trebalo je da se sagleda šta je uzimala iz normiranog književnog jezika, vukovskog, šta je donosila lično, i šta je upotrebljavala kao pesnik da bi svoj stil dogradila, kada je davala poseban akcenat, dograđivala smisao...

Tek su celokupna dela pokazala koliko se savremena poezija i stvaralaštvo za decu naslanja na Desanku, i iz nje proizilazi, kao i koliko ona čini kontinuitet sa Zmajem i narodnim stvaralaštvom za decu i koliko je povezana sa svetom.
U poslednjih tridesetak godina, po Markovićevim rečima, nema sistematske brige društva za celokupna dela značajnih stvaralaca. Srbija, zapravo, nema objavljena celokupna dela u kritičkom izdanju ni Andrića, ni Crnjanskog. Ni Vukova dela, na kojima se decenijama radi, još nisu gotova.

- Ovaj mukotrpni i složeni posao bio je završen za relativno kratko vreme, za tri godine, da upotrebim termin u Desankinom duhu: “na mobu”, na srpski način, bez pare koja bi unapred garantovala sigurnost rada i pokrivala troškove. “O svome ruvu i kruvu”, kako kaže narod - podseća Marković.
Ogromno Desankino delo, po njegovim rečima, premrežilo je 20. vek. Ona je objavljivala od svoje 20. godine do smrti, njene zbirke bile su značaji datumi u srspskoj književnosti, a pojedine njene pesme su već u vreme objavljivanja postajale nacionalni ili ljudski simboli.
- Njen celokupni pesnički luk izražava ukupnost ljudskog bića, bogatstvo jezika iz koga ona proizilazi, u kome stvara, i koji stvara, a ona je neka vrsta domaćina u jezičkoj kući - kaže Marković.

DIGITALNO IZDANJE

CELOKUPNA dela Desanke Maksimović biće dostupna i u digitalnom izdanju, koje će uskoro moći da se koristi na sajtu Narodne biblioteke i njene Zadužbine.

NAUČNI TIM

NA priređivanju Desankinih celokupnih dela učestvovali su: Radovan Vučković, Staniša Tutnjević, Dušan Ivanić, Ana Ćosić Vukić, Nada Mirkov Bogdanović, Slobodan Ž. Marković, Zorica Ivković Savić, Boško Suvajdžić, Miodrag Sibinović, Radovan Popović, Aleksandra Vraneš, Ljubica Đorđević i Živan Živković.

Izvor: Večernje novosti

 

[Bubuljic]

Treba mi hitno analiza ove pesme!!!

 

[BEBA59]

STRAH

Plašim se kad pomislim
da će doći, poslednja nedelja
našeg ,,drugovanja,,
znam biće proleće i sunca žar
i s bolom ostavićemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.

Znam, cvetaće rumeno dani
poslednje nedelje,
našeg ,,drugovanja,,
mirno ćemo se pozdraviti
i nikada nećemo ozdraviti
od čudesnog tugovanja!

 

[MilaNova]

SVAKA TVOJA REČ

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla
svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.
Naš slučajni susret, u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano
živi u meni, i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.
I volela bih da te tek sada volim prvi put.
Volela bih da ne verujem da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

 

[MilaNova]

VERNOST

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Ničije oči ne smeju na njega pasti,
ničije oči do tvog povratka.
Niko sem tebe osetiti ne sme
kako mu je duša mirisna i slatka.

Pred ljudima spuštam zemlji oči,
čuvam ih za tebe kad se vratiš,
neka budu pune kao jutarnji zdenci,
kad pridješ u njima radost da zahvatiš.

Učim za tebe u potaji pesme,
niko od ljudi njime tople zvuke
pre tvog povratka nikad čuti ne sme.
Zapevaću ih tek kad izdaleka
spazim da ti si mi ispružio ruke.

Smiri napaćenu dušu, smiri,
čuvam srce do tvog povratka.
Sva patnja, ma kako duga bila,
tad činiće mi se da je bila kratka.

Zagrljaj naš biće dug kao čekanje,
bice dug beskrajno.
Uzeću te u suton na svoje grudi
i pustiti tek u jutro sjajno.

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Preda te s cvecem uvek ja požurih.
O, biće opet hiljadu dana sreće
posle hiljadu suznih i tmurnih.

Desanka Maksimović