BAJKA O LABUDU
Živela na vrhu planine mala Snežana, kraljica zime. Na nožicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plaštom, poprskanim snežnim zvezdicama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se prelivala u bezbroj boja kada suncev zrak na nju padne. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima, vozila se po jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave.
Kako je Snežana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne u krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali su one bile suviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića.
Često je Snežana mislila zašto li je crna ptica tužna, zašto uvek obori glavu, i jednom je upita: - Moj crni čamčiću, zašto si uvek toliko tužan? Kako, mala kraljice znaš da sam tužan? Tiho pevuši ploveći jezerom: kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom - odgovori ptica okolišeći.
Tužan si, tužan čamčiću, uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. Reci mi šta te mori, možda ću ti pomoći - reče Snežana. Ali ptica ne odgovori ništa, samo još više obori glavu i zaplovi brže. Snežana toga dana nije htela više da navaljuje pitanjima, ali čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice.
Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda ne bi li videla šta radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još vise pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano, lagano - rekao bi čovek - ne miče se.
Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa je ponovo upita: "Čamčiću moj crni, reci mi zašto si tužan? Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i snežnih pahuljica. Zar ne verujes u moju moć? Hajde provozaj me jezerom, pa ćeš mi onda reći svoju tajnu". Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj ni jednog talasića, pruži svoje krilo i kada Snežana sede na njega, otisnu se polako prema sredini jezera.
Okolo je sve bilo belo, belele su se grane stabla drveća, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice što su katkad skakale s grane na granu, blistala se od beline Snežana, kraljica zime.
"Mala kraljice, odveć sam uzbudjena i ne mogu ti reći šta me tišti'', - prozbori najzad ptica, "ali doveče dodji opet na obalu pa ćeš čuti."
Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. Kad se smrklo, otišla je na obalu jezera gde je crna ptica već čekala.
Skrivena u noći, ispovedala se tiho kraljici zime.
"Sve je oko mene belo, i drveće i nebo i zveri, i ti mala kraljice, samo sam ja od noći crnja. Zato me mori tuga."
Čuvši to, Snežana radosno reče: "Kad ti je to jedina nevolja, čamčiću ne brini! Učiniću da i ti poštanes beo, zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj.
Posle ovoga kraljica je otišla do ledene kule, na stenje, gde je živela Srebrna Zvezda , majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma, stara pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli:
"Dobra Srebrna Zvezdo, ti što si mojoj majci odeću tkala, pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno perje.
Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola."
Tako je molila Snežana, a crna je ptica uzdrhtalo čekala na sred jezera. Kada bi oko ponoći, san pticu savlada, ona položi glavu na krilo i ostade tako nepomična. A, istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Ujutru Snežana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu. Drugi su se posle toga radjali i umirali, ali taj pravi još i sad živi i po istom jezeru vozi Snežanu, kraljicu zime.
Desanka Maksimović
