Šta je novo?

Desanka Maksimović-Serbian Lyric Poetry

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
LJUBAV

Mojoj misli na tebe nežnoj i smernoj
ne znam uzroka, ni časa začetka,
ona je kao zaručnički prsten na ruci vernoj
kružna: nema ni kraja ni početka.

U mom srcu svemoćna je ova misao,
ona zbilje pretvara u čarolije;
svemu što biva daje draž i smisao,
zbog nje moj osmeh sine, suza se prolije.

Zbog nje moje oči bivaju lepšim, snovi boljima.
Na moj život blago pada odsjaj njen
kao po umornim putima i poljima
mirisna večernja sen.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
GOVORI TIHO

Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao
da čuje kako je život kratak i nije veseo.

Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao
da čuju kako u glasu nečijem ima suza.

Govori tiho.
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radosno
i meni je žao da čuju da ljubav u srcu nečijem je tužna.

Govori tiho.
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao
da nas čuju zvede, da im zbog nas teško ne bude.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
JUTARNJA PESMA

Južnjak mi pravo sa oblaka jahte
u sobu banu
preko dimnjaka, nebodera i betona,
dotače u meni ožiljke i rane,
podiže ploče teže i od tona,
odnese niz polje plahte,
pokrivače.

Obuze me strava
ni slutila nisam šta u meni spava,
kakvi će leptiri izići iz čaura,
šta počiva ispod ploča zaborava,
ni koje će prozore otvoriti bura,
ni koliko potajnih odaja;
ni slutila nisam kakav je kalauz
miris sa oblaka
i iznenadni jutarnji okean sjaja.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
SUDBINA

Sudbina je kada Sunce čim zađe
opet se istim putem vrati.
Sudbina kada na tek zalečene rane
padne vruć pepeo ili ljuta slana.
Sudbina je kad čije leto
pozastane i pričeka
da ga stigne nečije proleće.
Sudbina je kada ste se životom kleli
da nećete nešto počiniti,
i počinite.
Sudbina kada cela života ne sanjate
i najednom vas snađu snovi.
Sudbina kada ljubav naglo digne
s nečijeg srca nadgrobnu ploču.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
UCVETALE MISLI

Nisam znala do današnjeg dana
da i misli postati mogu
cvetali voćnjaci.

U mozgu mi je cela trešnje grana
puna polenova zlata,
vijuzi svakoj sa vrška i račava
izbijaju cvasti.

Možeš li jutros biti pčela plava,
možeš li biti koji od insekata
što cvetovima javlja začeće.

Možeš li jutros rečcu ne izreći
koju katkad kaza,
što slama granu spremnu da procveta
i nabujale sokove preseca?

Možeš li u moje ne banuti misli
sa surovošću iznenadna mraza?

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
VOLELA SE DVA VETRA

Volela se dva vetra s dve planine
kao što se vole dva sunca, dva duha,
kao što se vole dva vida i dva sluha,
ili sjaj sunca sa sjajem mesečine,

ili s nebesima ledene visine.
Grlili se iznad brda i poljana,
u lišću grana i iznad bezdana,
nisu znali šta da od sebe čine,

niti grleć se koje je od njih koje,
ni umeli da se razmrse, razdvoje -
kao dva pljuska i dve grmljavine.

Kad se polome o krševe, o granje,
voleli se tugom i sećanjem -
dva vetra sa dve daleke planine.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
VERUJEM


verujem u proleće ljubavi i njegove bujice,
verujem u nebesa lepote,
verujem u dušu duge, praskozorja i sutona,
verujem u antene koje nosim u snovima,
verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje,
verujem u prizvuke,
u bolove koji se zorama leče,
u srca koja može sve raniti,
verujem u sećanja na detinjstvo omađijano,
verujem u radost praštanja,
verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri,
verujem u nevinost prvih grehova,
verujem u časovnik koji kuca u zemljinom središtu,
verujem u duhove što žive u osmesima,
verujem u vasionu srca koja se bude,
verujem u nepovratnost i rastanke kraj voda,
verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
SEĆANJE

Bili su blagosloveni svi časovi
što smo ih zajedno proveli,
svi zajednički zalogaji;
kroz mnoge mutne dane i jeseni
ono proleće još sjaji.

Blagoslov bio je svaki pogled
kojim si me kada obdario
i svaki topli izraz tvoga lica,
i roj svih onih prolaznih sitnica
milošte punih.

Nijednoj livadi nije toplota sunca
bila toliko slatka
koliko meni tada tvoja ljubav.
I dan i noć i nedelja činila mi se kratka
kad sam s tobom.

Bila mi je uza te uvek topla duša
kao zemlja tek uzorana.
Čini mi se da sam u ono doba
bila lepa i srećna svakoga dana.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Čini mi se da si se na mene uvek osmehivao
da nijedan dan s tobom nije ružan
ni prazan bivao;
da su neprimetno tekli časovi
i kad se radi i kad se odmara.
Prepun i sladak bio mi je život tada
kao plod nara.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Kud god smo zajedno išli,
zemlja nam je cvetala i rudila.
I da se još jednom rodim,
opet bih one dane zažudila.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
UTEHA

Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi
sačekaćemo zajedno prve mirise snega.
Ja volim više zime čistotu mirnu
od bolesnoga dana prolećnjega
kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu.

Živećemo zajedno svečane dane
kad duša počinje tiho da sazreva,
i bivaju pune ploda njene grane,
i o večnosti već kradom sneva.

Smejaćemo se zajedno u večernje čase
kad se čovek smeje tiše i ređe.
Volećemo se kad počinju da se
života ovog sagledaju međe,

kad ljubavnici postaju jedno drugom
prijatelji blagi i braća.
Rastaćemo se samo pred putanjom dugom
sa koje ne može da se piše,
ni da se vraća.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
OGLEDALO

I

Idem putem života i nosim u duši ogledalo kao duša toplo, kao jasika
trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto.
Ono od pogleda mrkog potamni i gorčinom se prelije. Zla reč kao trn uvek
krvavo zapara njegovu belu dušu. Od osmeha hladnog ono zadrhti bolno i
zaledi se.
Ali svakoga jutra osvane ono kao duša toplo, kao jasika trepetljivo, kao
izvor bistro i srebrnasto; samo, kad se duboko u njega zagledam, opazim
uvek: nove, zagonetne šare lagano drhte u njegovom dnu.
Ja nosim u duši čudesno ogledalo, ono i toplije biva i sve lepše ogleda
što je više puta od mrkog pogleda potamnelo, od zle reči zaparano bilo,
od osmeha hladnog sledilo se; samo uvek u njegovoj dubini zagonetne tanke
šare lagano drhte.

II
Ja nosim u duši živo ogledalo.
Čas se blista srebrnom belinom daljina; čas u njemu istopi se mesec i ode,
čas se zlati toplo kao ruža.
Sve tako dođe u njega i ode; samo u središtu njegovom gori večno
nepromenljiv sjaj.
I niko ne zna otkuda on dolazi.
Nije ni sa zvezde, kad je nebo kao zemlja crno, trepti i tad središte moga
ogledala.
Nije ni sa sunca, i u jesen gori središte moga ogledala.
Nije ni sa moga srca, i kad je ono mutno, svetli toplo središte moga
ogledala.

Desanka Maksimović
 
Top