Joj, alkoholizam pomešan sa batinama... slutila sam da ima i toga, i da je baš takva priča.
Trpi se do izvesne granice, a onda ko preživi neka priča.
Kažem to jer sam se setila članka koji je jedan moj prijatelj novinar pisao o ženama koje rade kao čuvari u zatvoru u Požarevcu (jel' tamo beše ženski zatvor, nisam sigurna). Elem, jedna od tih čuvarki je ispričala priču jedne od zatvorenica koja joj je bila najomiljenija i sa kojom je često pila kafu, a koja je muža alkoholičara ubila na spavanju, i robijala zbog toga. Pita ova nju kako ga je ubila, hladnim ili vatrenim oružjem. A zatvorenica odgovara: "Vatrenim, najvatrenijim". Pita opet čuvarka: "Pa čime, pištoljem"? A zatvorenica odgovara: "Sekirom! Sačekala sam da on mrtav pijan zaspi, a onda ga ubila sekirom, polila benzinom i zapalila". Rekla je to mrtva hladna i bez griže savesti.
Ovo sad možda jeste malo i odstupanje od teme, ali u ženskim zatvorima takvih slučajeva ima mnogo.
Žene trpe do izvesne granice, dok iole ima ljubavi, ili dok se plaše. Kad to pređe neku granicu i kad osete da je ugrožen život njima ili deci, tu više nema straha, adrenalin odradi svoje, i desi se i tako nešto.
U suštini, u ljubavi nikada ne treba biti Samarićanin. To se obavezno loše završi bar po jedno, a nekad i po oboje.
Treba pomoći, ali sve ima svoje granice. Ne treba poništiti sebe.
Na žalost, društvo nam jeste baš takvo kako si ga opisala. A ta granica između "voli malo da popije", i "on je alkoholičar", vrlo često je jako mala. Toliko mala da kad je pređe niko i ne primeti. A patrijarhalno vaspitanje koje većina naših žena i dalje ima obično ih sputava da to i same sebi priznaju, a kamo li kažu javno.
U suštini, naše društvo je takvo da se bolesti mahom kriju, što je po meni jako loše. Ali to je već sasvim druga tema.
