- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Ovaj post ima za tu svrhu da ovdje možeteda napišete nešto što ste vi napisali, bez obzira da li se radi o poeziji ili prozi. Ja sam napisao jedan roman, koji bi uskoro trebao da bude objavljen, s toga sam odlučio da ovdje objavim svega stranicu ili dvije romana. Bilo bi dobro da svi oni koji imaju afinitieta prema pisanoj riječi, također postave nešto svoje!
Anđeli slomljenih krila
Анђелка је сјела на хладан жељезни под вагона. Привукла је промрзла кољена грудимa. Tрљањем je покушала да успостави циркулацију у обамрлим ногама.
Цвокотала је зубима од студени. — Како је проклето хладно данас! — дах јој се ледио у зраку јер је напољу било добрано испод нуле. Нос јој је готово отпао од хладноће. Није ни могла дисати на њега. Да јој је бар флаша ракије при руци, алкохол би је угријао боље него било који шпорет.
Те суботе као да се све уротило против ње. Проклињала је своју злу судбину. Прво није могла ужицати довољно новца ни за цигаре, а сада још и ова цича-зима. Била је сасвим неприкладно обучена за најхладнији децембар у посљедњих стотину, ако не и више, година. Температура се спустила на, за ту годину, рекордних двадесет и два степена испод нуле. То што је Анђелка морала преноћити у иструлом зарђалом жељезничком вагону, кроз који је као од шале пробијао ледени сјеверњак, вагону који је она називала домом, уопште није поправљало ствар.
Снијег је непрекидно падао још од почетка новембра озбиљно пријетећи да затрпа читав Добој. Саобраћај у граду је био у застоју, премда је служба за одржавање путева одреаговала на вријеме. Али би нов снијег брзо поново нападао анулирајући сав њихов труд. Поларна зима је узимала свој ледени данак. Два бескућника су се смрзнула у снијегу. Нису имала кућу нити породицу да се стара о њима. Пошто у Добоју не постоји прихватилиште за бескућнике нису имали камо да оду. Зима не опрашта. Преплаћени чланови општинске власти нису се ни почешали по дупету због њих. Зашто да себи кваре идилу пред новогодишње празнике? Ако ништа нису учинили три стотине шездесет и четири дана, зашто би се знојили баш тог задњег дана у години. У мају ће нови општински избори. Савршено вријеме да се обећа дом за незбринута лица и поберу гласови пензионера. У Добоју је ионако све остајало само на пустим обећањима.
Срећа па је жељезница избацила из употребе вагон у којему је Анђелка животарила задње двије године. Танка љетња спаваћица коју је носила уједно јој је била и свакодневна гардероба. Њу је успјела стрпати у торбицу кад су је родитељи онога дана као шугаву мачку шутнули из куће. Лице јој је помодрило од зиме. На ножним прстима су се појавили први симптоми гангрене. Шћућурила се у углу вагона. Дувала је у слеђене шаке маштајући о топлој пећи и комаду печења. Скоро да је могла осјетити мирис сочног меса у носницама.
Након скандала родитељи су је избацили напоље и забранили јој да икад више приђе њиховој кући. Изашла је с нешто одјеће коју је успјела да брзину узети, без новца и хране.
— Зар сам те отхранила да ме овако осрамотиш?! — ридала је мајка Славица чупајући косу. Отац уопште није желио ни разговарати с Анђелком. Шта им је могла рећи? Опростите, родитељи, у сред сам снимања порнића! Вратите се касније кад завршимо! Порно глумци, Младен и камерман су, ломећи се једно преко другог, побјегли из куће, остављајући Анђелку саму да се вади како зна и умије.
Читава улица је била у стању злурадог шока. Чекали су да се овако нешто догоди. Правили су се запрепаштени.
— Шта?! Кћерка познатих и поштених људи да се бави таквим прљавим стварима?! Невиђена срамота! — били су мање-више исти коментари комшија. У приватности својих кућа су држали придике својој дјеци. — Видите шта се дешава кад вам допустимо да радите шта хоћете. Зато је батина закон! —
Разапели су Анђелку на стуб срама и сви су пожурили да се баце каменом на њу. Као да су свима нагло изникла анђеоска крила и да су они безгрешни. Могла је и Анђелка штошта рећи о посјетама млађих мушкараца у ноћним сатима својим старијим слободним сусједама. Није је занимало шта они мисле о њој у својим сићушним мозговима. Била је довољна сама себи. Испочетка се добро снашла на улици. Још је била лијепа, секси и привлачна. Више није бирала муштерије, па је самим тиме имала више посла него иначе. С временом је пропадала. Смршала је као анорексичарка. Спајдашила се с неким дрогерашима који су у хероину видјели једини излаз из овоземаљске несреће. Они су је навукли на шприце. Вене на Анђелкиним рукама су након двије године уличарења биле избушене као сито. Све рупица до рупице.
Живјела је биједно као пас. Јела је отпатке из контејнера и продавала се за ситне паре. Муштерије које је раније одбијала са гнушањем, сада су биле добродошле у њен вагон је био све само не луксузан. Али је барем имала какав - такав кров над главом. Сваки дан је проводила у константној бојазни да ће локомотива одвући њезино склониште. Тјешила се мишљу да дванаест година након завршетка рата још увијек има породица које зиму дочекују у колективним центрима без струје, воде и хигијенских услова. Од колективног центра мало чега има горег.
Испочетка се није могла привићи на свој властити смрад. Након двије године га није ни примјећивала. Уосталом, заборавила је како сапун изледа. У љетњем периоду се могла окупати у једној од три ријеке које протичу кроз Добој. По зими би се и ријеке заледиле. Неугодан мирис сметао јој је при послу јер нико не жели повалити курву која смрди на километар.
Цвокотала је зубима од студени. — Како је проклето хладно данас! — дах јој се ледио у зраку јер је напољу било добрано испод нуле. Нос јој је готово отпао од хладноће. Није ни могла дисати на њега. Да јој је бар флаша ракије при руци, алкохол би је угријао боље него било који шпорет.
Те суботе као да се све уротило против ње. Проклињала је своју злу судбину. Прво није могла ужицати довољно новца ни за цигаре, а сада још и ова цича-зима. Била је сасвим неприкладно обучена за најхладнији децембар у посљедњих стотину, ако не и више, година. Температура се спустила на, за ту годину, рекордних двадесет и два степена испод нуле. То што је Анђелка морала преноћити у иструлом зарђалом жељезничком вагону, кроз који је као од шале пробијао ледени сјеверњак, вагону који је она називала домом, уопште није поправљало ствар.
Снијег је непрекидно падао још од почетка новембра озбиљно пријетећи да затрпа читав Добој. Саобраћај у граду је био у застоју, премда је служба за одржавање путева одреаговала на вријеме. Али би нов снијег брзо поново нападао анулирајући сав њихов труд. Поларна зима је узимала свој ледени данак. Два бескућника су се смрзнула у снијегу. Нису имала кућу нити породицу да се стара о њима. Пошто у Добоју не постоји прихватилиште за бескућнике нису имали камо да оду. Зима не опрашта. Преплаћени чланови општинске власти нису се ни почешали по дупету због њих. Зашто да себи кваре идилу пред новогодишње празнике? Ако ништа нису учинили три стотине шездесет и четири дана, зашто би се знојили баш тог задњег дана у години. У мају ће нови општински избори. Савршено вријеме да се обећа дом за незбринута лица и поберу гласови пензионера. У Добоју је ионако све остајало само на пустим обећањима.
Срећа па је жељезница избацила из употребе вагон у којему је Анђелка животарила задње двије године. Танка љетња спаваћица коју је носила уједно јој је била и свакодневна гардероба. Њу је успјела стрпати у торбицу кад су је родитељи онога дана као шугаву мачку шутнули из куће. Лице јој је помодрило од зиме. На ножним прстима су се појавили први симптоми гангрене. Шћућурила се у углу вагона. Дувала је у слеђене шаке маштајући о топлој пећи и комаду печења. Скоро да је могла осјетити мирис сочног меса у носницама.
Након скандала родитељи су је избацили напоље и забранили јој да икад више приђе њиховој кући. Изашла је с нешто одјеће коју је успјела да брзину узети, без новца и хране.
— Зар сам те отхранила да ме овако осрамотиш?! — ридала је мајка Славица чупајући косу. Отац уопште није желио ни разговарати с Анђелком. Шта им је могла рећи? Опростите, родитељи, у сред сам снимања порнића! Вратите се касније кад завршимо! Порно глумци, Младен и камерман су, ломећи се једно преко другог, побјегли из куће, остављајући Анђелку саму да се вади како зна и умије.
Читава улица је била у стању злурадог шока. Чекали су да се овако нешто догоди. Правили су се запрепаштени.
— Шта?! Кћерка познатих и поштених људи да се бави таквим прљавим стварима?! Невиђена срамота! — били су мање-више исти коментари комшија. У приватности својих кућа су држали придике својој дјеци. — Видите шта се дешава кад вам допустимо да радите шта хоћете. Зато је батина закон! —
Разапели су Анђелку на стуб срама и сви су пожурили да се баце каменом на њу. Као да су свима нагло изникла анђеоска крила и да су они безгрешни. Могла је и Анђелка штошта рећи о посјетама млађих мушкараца у ноћним сатима својим старијим слободним сусједама. Није је занимало шта они мисле о њој у својим сићушним мозговима. Била је довољна сама себи. Испочетка се добро снашла на улици. Још је била лијепа, секси и привлачна. Више није бирала муштерије, па је самим тиме имала више посла него иначе. С временом је пропадала. Смршала је као анорексичарка. Спајдашила се с неким дрогерашима који су у хероину видјели једини излаз из овоземаљске несреће. Они су је навукли на шприце. Вене на Анђелкиним рукама су након двије године уличарења биле избушене као сито. Све рупица до рупице.
Живјела је биједно као пас. Јела је отпатке из контејнера и продавала се за ситне паре. Муштерије које је раније одбијала са гнушањем, сада су биле добродошле у њен вагон је био све само не луксузан. Али је барем имала какав - такав кров над главом. Сваки дан је проводила у константној бојазни да ће локомотива одвући њезино склониште. Тјешила се мишљу да дванаест година након завршетка рата још увијек има породица које зиму дочекују у колективним центрима без струје, воде и хигијенских услова. Од колективног центра мало чега има горег.
Испочетка се није могла привићи на свој властити смрад. Након двије године га није ни примјећивала. Уосталом, заборавила је како сапун изледа. У љетњем периоду се могла окупати у једној од три ријеке које протичу кроз Добој. По зими би се и ријеке заледиле. Неугодан мирис сметао јој је при послу јер нико не жели повалити курву која смрди на километар.