Da li pišete poeziju i prozu?

[zjovan29]

Poezija





REČI !!!

Rekoše mi reči su izrečene,teške
Rekoše mi reči su oružije ko mač oštre
Rekoše mi reči su takve istina bolna
Rekoše mi reči su zid preko kojeg je teško perći
Rekoše mi šuti i nepričaj
Rekoše mi ranu ne otvaraj
Rekli su mi reči su moć a ne pomoć
Rekoše i samo odoše
Nerekoše zašto i što činiti
Nerekoše zašto i što je to teško u izrečenom
Nerekoše zašto su reči ko mač oštre
Nerekoše zašto su bolne, zašto zid
Nerekoše zašto su reči moć u čemu je pomoć
Nerekoše zašto je šutnja najbolja
Nerekše zašto već odoše I ostaviše
Nedovršenu priču, nerešen problem
Možda su ovo samo reči, možda

LUDO TE VOLIM

Ako me pitaš zašto se zaljubih u tebe
odgovorit ću ti glasno
da te samo ludo volim.
Zaljubljen Sam bio mnogo puta
ali nikada nisam volio
jer nepoznato mi bijaše to.
Žedan Sam bio i ti me napoji
osmesima i pogledom tvojim.
Gladan sam bio i ti me nahrani
prelepim licem svojim.
Zatočenik Dunava i Futog,
ti me oslobodi, dušom svojom
sumnji i predrasuda mojih.
Bolestan sam bio i ti dodje
Isceli me rečima svojim.
Ja stranac beše i ti me prihvati
iskeno, nevino i cisto
velicinom duše svoje.
Ljubav moju ti razbudi
i kako da te ne ljubim pčelice moja
kad ti si ljubav sama.
Iako znam da nam Gospod
puteve ukrsti iz njemu poznatih razloga,
čekam da se sreća i radost rodi te nas spoji.
Dok sudbina mi oblikuje pute života moga
ja ću uvek kroz tebe vidjeti
voljenog Boga







PČELICE !!!

Prelepe niti stabljka cvetova mirisnih
oko mene svijaš ti divna pčelice moja.
Kad prepuni smo ljubavi i sreće
koju niko nikada pokidati neće.
U duši si mojoj ko stih, ko pesma
spevana za jutarnji pčeličin let
Kad radosno sleće na svoj cvet.
Pčelice pazići na tebe toplo i nežno
ljubit ću te i mazit ko mirisnu ružu
AH, pčlece radosti moja
što bih ja bez tebe u jutru ovom.
Ti si ta radost što me opija
i ko staklo, magliš misli moje.
Pišem na njima ima tvoje
ime tvoje koje ljubav se zove.
Volim te, tako hteo je Bog
ah, pčelice moja priznajem ti sve.
Nosim te ko srce u sebi
i pustio te nikad ne bi.
Ja Sam znao da postojiš negde ti
da ćeš doći i uz mene ostati.
Volim te, Bog je tako hteo
da s tebom živim svoj život jedini.
Volim te jako, Bog je tako hteo
da nosim tvoje srce zauvek pored svog.
Volim te, lako ti govorim to
jer sve reči teku iz srca mog.
Nebo čuva našu ljubav i u naš veruje
jer znao sam da negde postojiš,
da ćeš doći i uz mene ostati.



PČELICIN LET

Danas je opet pčelica proletela kroza me
I kao munja zaparala dušu moju.
Mirisom ravnice odagnala misli jalove
jer ljubav je moja od svake ljubavi veća.
Duboka ko Dunav u koji slepo upadoh
ne znajući mesto ni cilj, zaplivah.
S vrata doma svog, glasno me doziva
i obasjava mi pute glasom ljubavi.
Hodam ko slep tražeći put
dok mislima lutam u snovima svojim.
Povede me Dunavu mome gde večnost vlada
da duša moja pronadje svoj mir.
Zauvek uz tebe pčelice moja.
Zauvek zahvalan Gospodu na pčelici.
Zauvek zahvalan na letu njenom.
Zauvek ti hvala Gospode voljeni na toj ljubavi.

 

[besherat]

NJEGOV PUT


I ne usuđujem se da kročim na njegov put,
stojim nijemo sa strane,
gledam krvave otiske na putu, trnje i kamenje,
stojim oborene glave.
Pitam te za put kojim trebam poći,
dok za mene, ovo, malo nade ima,
spustio si ruku, oborio oči,
od tuge u mojim očima.

 

[zjovan29]

[FONT=&quot]
[/FONT]

KAZNA ZA MENE

Ne daš mi ništa, ni mrvu nade, ni malo duše
da srce stoplim dok moji snovi u prah se ruše
a živim samo za ljubav i nju ti nosim.
Ja nisam rođen da ljubav molim, da ljubav prosim.
Kazna mi je sto te ljubim i sebe do kraja dajem.
Kazna mi je ali moram dalje za tvojim sjajem.
Kazna mi je što te ljubim i tebe volim.
Tvoje srce je od leda a moje boli.
Ne daš mi ništa, ni da ti priđem
za korak bliže a život preti
na mene zadnju oluju diže.
Do vidjenja, voljena, dovidjenja
ti mi prijateljice jednom beše sve.
Prorečen rastanak, bez moga htenja
do vidjenja, voljena, bez ruke, bez reči
nemoj da ti bol obrve povija.
Umreti nije ništa na ovome svetu nova,
Ali ni živeti nije bas novije.
Ne daš mi ništa, ni da ti priđem
za korak bliže a život preti
na mene zadnju oluju diže.
Do vidjenja, voljena, bez ruke, bez reči

 

[besherat]

“ADAGIO” SVIH TUŽNIH DUŠA

Albinoni „ Adagio“. Ni jedna melodija ne može tako opisati smrtnost moje duše. I neko će da kaže da duša ne može da umre. Moja duša umire jednom, sto puta, sto hiljada puta, umire do zadnjeg daha . Umire svakog dana od prvog do zadnjeg.Umire od tuđih riječi, od tuđih misli, neosjeta, nečovjeka. Sklanja se na svjetlo od tuđih tama, onako ranjena i bolna, traži zaklon od bezdani loših misli, nemoćna, zaustavlja dah ,da se ne otkrije gruboj riječi, koja je iza ugla vreba. Davi se u sopstvenim nadama, zatvara oči pred nemarom besmisla svuda oko sebe. Upija tuđe boli, vapi za istinom, a svuda laži. Lete kao prašina, nemoguće ih je i sagledati. Ima li neke druge stvarnost ,ili je ovo što je sada, ono jedino ponuđeno i jedino moguće? I živim malograđanskim životom, sve po pravilima i po obzirima, a duša ćuti i trpi. Nerazumijevanje je obostrano. Ono što su težnje drugih, meni su sitne varke, ono što drugima čini zadovoljstvo- meni je samo prolazan tren, nesposoban da me zasiti. Želja za sticanjem materijalnog bogatstva je njima prioritet, meni smiješna rabota, ja sam njima nedostatak ambicija, oni meni nedostatak osjećaja. Njima su moje misli – ludilo, moja osjećanja ništavna, lucidan način na koji ja gledam svijet oko sebe,kod njih stvara grčenje mišića lica u nevjerovanju, u nerazumijevanju . Meni pogled na neko lijepo umjetničko, slikarsko djelo izaziva ushit, koji traje danima, dobro izvedeno djelo klasične muzike izmami suze na koncertu , dobra knjiga me može nositi godinama . Njima sam ja odbojna i čudna. U takvom polusvijetu moram da živim, a duša se buni, s vremena na vrijeme se oglasi bolom, oglasi bezglasnim krikom. Govorim o tugama koje grče misli, koje stiskaju grlo i ne daju kriku da izađe van. Krik bi bio strašan, neljudski, grozan, zato je u meni i ne dam mu van. I znam da sam u klopci, naizgled život odbrojavam, i sve je naizgled i sve je privid i zato opet i opet slušam „ Adagio“, jer samo ta melodija može opisati svakodnevnu smrtnost moje duše. I nije mi ništa, samo sam tužna. Anonymous: „ Romance“. I zašto ponekad želim da uništim svoje tijelo? Nisu li to misli potencijalnog samoubice? Nekada mi se čini da mi je tijelo premalo da savlada jačinu duše, koja želi da se pusti slobodno. Teži beskraju. Ne znam da li je neko pisao o tužnim dušama ? Govorim o ljudima sputanog uma i sputanih osjećanja. Govorim o dušama koje su rođene tužne. Gabriel Faure: „ Pavane“. I ima nas dosta takvih duša. Nismo depresivni i nismo pesimisti i nismo patetični, samo smo rođeni tužni. Jer smo nekada davno u dalekom Svemiru upili sve tuge ovoga svijeta, jer smo tada naslutili sve ljepote ovoga svijeta i svijeta iznad nas i znamo da smo ovdje samo za trenutak, onaj lošiji momenat, koji moramo da ostvarimo u tuđim zagrljajima, u naizgled ljubavima, koje to nikada ne mogu biti, u naizgled životu. I nemojte pomisliti da mi nismo sposobni za ljubav. Naprotiv, od tužnih duša ćete primiti najveću moguću količinu ljubavi, za koju niste ni slutili da postoji. O njima govori Joaquin Rodrigo: „ Concerto De Aranjuez“. Ali, naša ljubav traje do onog trenutka kada shvatimo da onaj kojeg volimo ( ili koju volimo ), ne razumije ni djelić naše tužne duše. Ako imaju tu sreću ili nesreću da nas upoznaju- vole nas zauvijek, mi njih – ne . Neispunivši naša očekivanja u ljubavi, ljubav usahnjava, gubi svoj sjaj i nestaje. Ne našom voljom, nego zbog ukusa bljutavosti, koji počinje da se javlja. O našim mrtvim ljubavima govori Augustin Barrios: „ Una Limosna Por El Amor De Dios“. I tražimo nove ljubavi, unaprijed znajući da je nećemo naći, onakvu kakvu tražimo i kakvu jedino možemo prihvatiti. Blijede pokušaje ostvarivanja te ljubavi, ostavljamo za sobom, žaleći što smo samo gubili vrijeme i uzaludno davali sebe onima koji to ne zaslužuju.I zbog toga , u našim očima , uvijek možete vidjeti tugu, iako se lice smije. U našim očima možete vidjeti sjetu, u pogledu sagledati žalost, iako se veselimo. U nama možete osjetiti mir u burnom nemiru, koji samo za sebe čuvamo. Bure opisuje Isaac Albeniz : „ Asturias From Suite Espatildeola ,Op.47.“ Mir nam je dat, jer znamo da je ovo samo jedno poglavlje Vječne Knjige , koju ćemo nekada imati čast da pročitamo. I kako mogu da govorim o tužnim dušama? Našla sam neke svoje spise, koje sam napisala davnih osamdesetih godina, kada je moja misao iskrila najjače. Opisivala sam velikane tužnih duša :Njegoša , Disa, Dostojevskog . Sad shvatam da sam ih i onda razumjela svojom tužnom dušom, jer duša dušu prepoznaje. Govorila sam ovako:
„Prerano sazrijevanje ličnosti, poznato u svim vremenima, zastupljeno je i u ovoj pjesmi. Zbog njegovih težnji, možda za nečim apsolutnim, razdvajala se i kidala njegova ličnost, na mahove uspostavljajući ponovni kontakt sa svijetom i vraćajući se iz „ tamnih obrisa noći“, nalazio se ponovo sa svijetlom i ljudima.“

„Postoje sjene u psihi čovjeka, koje su tu, nadohvat svijesti, ali pored kojih se prolazi, ne zapažajući ih.“

„ On je u svojim pjesmama čuvao sjeme vječnosti i trag vjere ,kao jedini način da se zaboravi smrt.“

„ Svi dođu do određene granice, iza koje čovječiji pogled i svijest ne mogu dosegnuti i sada se samo postavlja pitanje, kakav će utisak ostaviti ta granica na nas.“

„ Vraća se stihovima, da kroz njih nestane, jer će oni ostati.“

„ Tinja u njemu bol za svim onim što je prošlo, za vremenom koje bez trunke sažaljenja ostavlja svoju djecu, da u plaču grcaju za njim.“

„ Svijest živi od priviđenja, ona nekada postanu java, a istina tek tren, u mnoštvu iluzija.“

„ Kad brod našeg života, bude daleko od pristaništa naše mladosti, svratimo u zaliv sjećanja, gdje ćemo naići na uspomene nezaboravne prošlosti.“

Dokle je stigao moj brod? Volim da budem sama. Tada misao nalazi neke svoje pute i vodi me daleko, vodi me do mojih tuga. I ovo će proći.

 

[black wizard]

I
tihi pokret rukom ...
sum ... da li ona zna ...
da li oseca ...
da li zeli ...

sve u jednom i ... nista ...
opet tisina ...
blagi muk ... noc bez sna ...

dan kao drugi ... i muk ...
ocaj ...
tema za temom ...
prazno je sve

gledam ... da li cujem ...
osecam ... da li znam ...
da li ona zna ...
sve prolazi ...


II
i sada opet preko polja ...
zreli makovi ... vazduh plamti ...
zelja ... to je sve sto je ostalo ...

zelene visine ... sjaj u ocima ...
trag u meni sto ne mogu reci ...
a znam ... bilo je tu ...

zelja ... san ... suton ...
potonuo sjaj u ocima ...
gitara i vino ...

i opet muk ... tmina ... jecaj blag ...
njen glas ... sapat tih ...
secanja ...

Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Tonight ....
Who's waiting by your side
Who's rolling through your dreams
Have You find out
and can You realise ....

Tonight ....
I'm sleeping all alone
The bad is all mine

But what You try to get out
Fill me with that little pain
Get out through the game
With him ... by your side ....

I'm trying to
Do what best I can do
To love You with all my heart
But You start me depart ...

From Your life now ...

And I can't stay a day ...

But what You try to get out
Fill me with that little pain
Get out through the game
He is waiting ...

To take You away ...

 

[Sabilla89]

мајци

мајка моја,
најхрабрији је ратник којег познајем.
када смо падали увек нас је све носила и оклопом својим, под рукама, штитила и бранила,
највише од нас самих.
мати моја,
најлепша је жена коју познајем.
нико толико топлине и нежности у грудима да има, толико сјаја у очима и на лицу
и да даје све то као да никад нестати неће као она.
мајка моја,
најсјајнија је особа у мом животу.
опраштала је и најсуровије преступе свих нас и ишла уздигнуте главе
с таквом љубављу која и најцрњу таму трпи...знам зашто је могла и хтела,
јер она у себи носи светлост незалазну и живи дајући се нама и налазећи срећу у нашој срећи!

мајка има моћ да додиром руке лечи и утеши, без имало речи, а са толико љубави.
мајка зна свако своје дете, види његову душу и сваки покрет уме да препозна, мада не може сваки да предухитри, иако би некад хтела. зато нас стално гледа и снагом своје љубави уклања испред нас много препрека, којих нисмо одмах ни свесни.
она и све мајке су дошле на овај свет да га учине бољим, да му дају снаге да устане и да живи, да неодустаје! и дошле су да кажу свом детету да ће увек бити излаза и начина да се победи и да сви који му говоре другачије говоре лаж, те да ће мајка увек бити ту, са стране, биће нечујна, али дух њен осетиће свако њено дете и имаће снаге да иде до краја да би победило!

цвети у гомионици

киша се на цвети смерно повуче
да сунце на нас спусти своје топле луче.
тихује душа од давидовог псалма,
једно смо у молитви за појницом храма.
након исповести мисао је наша,
све ће нас спасти причесна чаша.
монахиње са нама у храму што стоје,
чвориће на великим бројаницама броје.
за анђелске чинове господ их постави
да им душа сва сећања на свет остави.
душе наше с њиховим се стапају,
сви у радости мир са богом склапају.

 

[besherat]

KOLIKO?

Svi naši životi, stadoše u albume,
pet, šest, gomilaju se lica,
na slikama srećna,
na slikama osmijeh,
druga strana slike-bijelo.
Osmijesi skrivaju boli,
srećni dani zamijenjeni tugom,
još ostaju misli i ovi albumi,
pet,šest....koliko?

15.04.2010.

 

[rade radic]

Od najveće pustinje, carstva vječne suše,
jedino je veća pustoš moje duše.

Suha, žedna zemlja željno kišu čeka,
spasonosnu vodu prije kraja vijeka.

Da okusim život u budućem vijeku,
kroz pustinju moju nek' rijeke poteku.





Dodato posle 31 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Ti sve vidiš, Bože,
moja sagrješenja.
Da l' duša još može
naći put spasenja?

Ti si Put,
Gospode, Život i Istna.
Molim te, Oče, ne budi ljut
na bludnoga Tvoga sina.

Nedostojnom da se zovem sinom,
smiluj se na moju tugu,
i milošću Tvojom silnom
primi me makar kao slugu.




Dodato posle 6 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Pišem, misli se prostiru,
al' zalud je pisanje moje.
Olovka po bijelom papiru
ne ostavlja tragove boje!

Papir, kao i duša prazan
i poslije pisanja bijel je list.
Padam u duboki, prljavi kazan,
a htio bih (p)ostati čist!

Ruka olovku drži,
praznina ostaje nova,
ona razara, prži.
Želim da ugledam slova!

 

[macula]

Kad LJUBAV boli
Kad se razboli
koja ce rec
da je izleci
I ko ce je reci

Koja ce nota
da dusu zagolica
i cija ce ruka
preci preko tih zica

Koja ce slika
vratiti sjaj iz oka
vise od hiljadu
sto govori reci
ko ce je naslikati
ko ce ti ih reci

Koja ce pesma
da te dotakne
zasto je bas tuzna
ona sto te makne.




REC LJUBAV KAD SE PISE KRVAVO CRVENOM, MOLIM VAS -DA SE NE OBRISE-

 

[Mr.Daky]

Црна ружа


Прсти у црној рукавици одгурнули су зарђалу капију на древноме рушевноме гробљу. Врата су се отворила уз језиву шкрипу која би свакоме човјеку подигли косу на глави. Као да мрачна шума није била страшна сама по себе, него се и пун мјесец сијао на небу као метална кованица. Готово да се могло читати као при дневној свјетлости. Преплашене изненадном буком, неколико је сова прхнуло с грана борове шуме која су у облику прстена опасавала гробље. Археолози и историчари се никако нису могли сложити из којег вијека потичу антички гробови и камене плоче. Први су тврдјели да они датирају из седмог или осмог вијека, док су ови други загазили још дубље у прошлост, и изнијели став да се на овоме мјесту мртви покапани још у трећем вијеку прије Христа. Офарбана жељезна ограда постављена је тек у новије вријеме. Било како било, мјесто је зрачило необјашњивом негативном енергијом, па су га сви они који су пролазили кроз шуму у којој је гробље смјештено, заобилазили. Зазирали су од њега, а неки су тврдјели да су ноћу виђали плаве пламене кугле изнад гробова. То је била урбана легенда, а очевице би обично исмијавали и називали пијаницама.
Човјек који се усудио да наруши тишину носио је црну хаљину, налик свештеничкој, само што је крст на грудима био окренут наопако. На леђима је био нацртан цвијет црне руже у цвјетању. Он је најприје добро осмотрио гробље, као да провјерава да на гробљу нема непожељних гостију, па је тек онда некоме, ко је остао сакривен у сигурности мрака шуме, дао знак да може изаћи. Подигао је руку у зрак и дугачким прстима махнуо према дрвећу.
Групица од тридесетак особа; мушкараца и жена је изашла из дубокога мрака и дошла до капије. Онај за којег се дало претпоставити да им је вођа, водио их је уском стазицом пуном камења, рупа и бусенова траве, кроз гробље, спретно заобилазећи препреке. Остали су га пратили у тишини.
Стигавши на средину средина гробља, стали су код велике камене плоче која је била положене на два мања камена блока. Људи који су се вечерас састали овдје, вјеровали су да је то од искона олтар за приношење животињских, али и људских, жртава античким боговима. Хоризонтални камен је био дугачак два метра, широк метар, а у њему су били уклесани разни мистични облици: чудни крстови, кругови, пентаграми и још други симбола чија су обредна значења одавно заборављена.
Мало бујнија машта готово је могло да визуелизира једно такво приношење жртве богу народа који је давно овдје живио, надајући се његовој милости која би им даровала добру жетву, кишу или ко зна шта већ. Вапаји жртвованих људи су одјекивали кроз вијекове. Вријеме је пролазило, али је камен отрпио и кишу, и сунце, и снијег и опет остао иста, док цијела околина око њега непрестално мјењала.
Свештеник је тихим, али ауторитативним гласом, позвао људе да се окупе око жртвеника. Сви разговори су одмах утихнули, те су се могли усредоточити на оно због чега су се окупили ту у сред ноћи. Он је ставио на главу црвену ритуалну маску. Уста на маски су била нарцтана у гротестан смијех, а кроз прорезе су сијали његове очи. Обред је могао да започне.
Раширио је руке према мјесецу и почео је да изговора реченице на латинском језику.