Čuda u pravoslavlju

[Max 357]

Grešiš Juri - na moju žalost - spadam među najveće grešnike koji su ikada zemljom hodili... :-( Čak mislim da je Hitler bio ''fin momak'' u odnosu na to kakav sam čovek ja...

Nego - to nije tema...

Hajd' da probam da ''ne galamim'' na tebe (da prostiš) - mada mi to u zavisnosti kako mi kad naleti - polazi ili ne polazi za rukom... Ovih dana sam tiših hormona pa će mi nadam se i ton biti blaži...

Naravno da će čovek nazvati ono što mu je ili totalno nejasno ili jedva jasno čudom - to je totalno logično - tu spora nema... samo - čak i kada mu daš objašnjenje koje je iole i laiku prihvatljivo - čudo i dalje ostaje čudo...

Nažalost - najgrđe je biti ateista samo i to je religija... - treba ostati dosledan u neverici... a to nije lako i to pogotovu inteligentnijim ljudima...

Na sreću ili ne (i kako čiju... - diskutabilno je) - bije me kakav glas te ljudi volu da pričaju samnom i uvažavaju moje mišljenje mada mi većina govori oduvek da mnogo filozofiram čak i o običnim stvarima...

E, sad - mnogo reči a malo smisla - to je ono što mene samu nervira...

Nebitno... To sve napomenuh jer čak i ateisti oni najokoreliji gotive da se upuštaju samnom u razgovore - ne polemike i pogotovu ne žučne... samo nakon mora ''dodirnih'' tačaka u nekom momentu se dođe i do razilaženja...

Slično se dešava i kada se ne fanatici već realno politički zainteresovani i iole opredeljeni ljudi upuste opet u razgovor samnom - dođe do ''mora'' istovetnih razmišljanja da bi na kraju nam opredeljenje ispalo dijametralno suprotno - makar samo zbog jednog stava...

Sve svoje zaključke i uverenja i ubeđenja baziram ne na tuđim postulatima već isključivo onim koja su mi kao neoborivo jasna u životu predočena... to jest - na iskustvu...

Dakle - ne vezano za inteligenciju - iskustvo igra najznačajniju ulogu u životima svih nas...

Shodno svom životnom iskustvu - osnovno u šta verujem su ne postojanje puke slučajnosti i leptirov efekat a sve to - naravno - usko povezano sa ličnim izborom - ili kako mi ne volimo sami sebi da priznamo - sa ličnom odgovornošću...

Ne znam da li si natrčao na sva tri posta koja spustih ovuda kojekuda jutros? valjda - ali - samo u ta tri je sadržana sva čoveku potrebna mudrost - iako pri tom - ne predstavlja nikakvu posebnu...

Čudo - čudo je - ako mene pitaš - smisao koji stoji iza svega, nama - nesavršeno razumnom biću nepojmljiv a koji pak razumno prožima sve.

Čudo je to što ne dozvoljava slučajnosti da bude puka,,, čudo je to što ma koji broj nečega bio je svejedno jer je sve jedno, i ne postoji apsolutno ništa jer je i ništa nešto...

Jeste da to tako jednostavno zvuči - ali baš u toj jednostavnosti leži sva savršenost i razrešenje od konfuzije koja nas oduvek prati...

Rešenje za sve probleme je veoma jedni+ostavno...

Čudo je to kako nam polazi za rukom da sve dublje tonemo a da ne isplivamo...

Čudo je kada čovek shvati da nema veze što nije dobar, što je loš, možda i najgori čovek od svih sve dok u njemu još uvek tinja tračak nade i želja za borbom da ipak bude makar malo bolji, svakim danom da makar samo pokuša...

Čudo je to i uspeti ali čudo je i to ne uspeti...

Sve je čudo...

Samo je pitanje - kako kad, kako kome i koliko...

Samo - kada čoveka strefe ne neobjašnjiva nego baš naprotiv - sasvim razumljiva čuda - tek onda on gubi ''luksuz'' ''pukog'' ateizma...

Verujem u sve jer ne mogu da verujem u nešto što kao ništa ne može da postoji jer je nešto...

Da ga nema ne bih za njega ni znala, bilo bi nerođeno, nepostojano, zatrpano ne u zaboravu već ni u čemu a pošto je sve nešto i samo ništa - nemoguće mi je ne verovati...

Dakle verujem jer je jedino tako logično - besmisao mi je veliko čudo jer ga ne razumem ali to je zato što sam glupa... Da nisam - shvatila bih ga samo - tada bi i besmisao dobio svoj smisao i više ne bi bio besmislen...

I tako - i bezsmisao je kao apsolutno takav nepostojan i nemoguć te u njega kao samo takvog - isto ne mogu verovati...

Samo je promena konstantna ali na kraju krajeva početku početaka - i to je svejedno jer je SVE JEDNO.

I tako - šta ću ja kad ne mogu da verujem u ništa jer znam da ne postoji... kao samo takvo

I sad ti meni reci da to sve nije čudo samo za sebe, i da nisi čudo i da sve što jeste nije čudo jer čega nema nema ga pa nije ni čudo - dok sve što jeste - je ...

 

[Jurivaka]

Neću da ti odgovaram na sva ona "čuda" koja si nabrojala, jer je očito da je za tebe sve što postoji i što se događa - čudo! To je tvoj pogled i tvoje shvatanje svijeta koji nas okružuje. Može se fenomen kao što je život nazvati čudom. ali sa istom relevantnošću se može nazvati i normalnom prirodnom pojavom. Idealista će tu pojavu nazvati čudom, a materijalista normalnom prirodnom pojavom.

Međutim, moram da ti odgovorim na tvoju neutemeljenu konstataciju koja glasi: "Nažalost - najgrđe je biti ateista samo i to je religija... - treba ostati dosledan u neverici... a to nije lako i to pogotovu inteligentnijim ljudima..."

Prvo, nije najgrđe biti ateista, jer ima mnogo grđih od ateista, a to su oni koji Boga "vuku za noge" i svako jutro idu u crkvu da mu se mole, da bi preko dana, mirne savjesti, varali i potkradali svoje bližnje. Dakle, najgrđe je biti licemjer!

Drugo, ateizam nije nikakva religija niti to može biti, ni po kakvoj definiciji koju danas nauka poznaje. Može čovjek tvrditi šta god hoće, ali to mora i potkrijepiti nekom valjanom referencom. Ako to ne uradi, njegove tvrdnje nisu validne.

Treće, upravo inteligentnim ljudima nije teško da ostanu dosledni onome što ti nazivaš nevericom, a pod čim ja podrazumijevam ateizam. Nije im teško zbog toga što teizam zamjenjuju vjerom u čovjeka i njegov razum. A čovjek i njegov razum dokazuju svoju superiornost svakim danom, za razliku..., već znaš šta sam htio da kažem.

 

[Max 357]

Ooo....

Sad sevidi sad se zna ko se kome ... ha, ha, ha

Materijalizam - kažeš - i idealisti - ccccc

Pa - ako mene pitaš - idealista je onaj koji veruje u ljude kao npr. ti u to njegovo intelektualno samodokazivanje...

Takođe, ti što idu u crkvu a prave razne grehover su mi isti kao i oni što su položili Hipokratovu zakletvu da bi je traženjem mita kršili...

Nazvaćemo ih niti glupim niti lošim ljudima već slabim i primitivnim karakterima...

S'tim - što moraš priznati - ovi ''s' Hipokratovom zakletvom'' se ne mogu baš svrstati u neinteligentne...

Nego - uopšte nije nužno niti da se ti niti iko slaže sa nečim što bih ja rekla ili što je istina samo - to ne umanjuje niti verodostojnost istine niti to da sam ja u pravu...

A ti shodno svojim verovanjima si automatski vernik...

Sve je drugar jedna vrlo relativna stvar sem istine a istina je negde tamo - i ne baš tako lako dostupna čoveku - pa ma kako on bio pametan.

Opet ću se ''uhvatiti'' mog omiljenog Tesle - i on je čovek uviđao da nije sveznajuć i koliko je ograničen i glup samim tim što je samo čovek, a samo čovek samo tako ograničen i izvitoperene slike samosvesti može verovati u svoju ''kakvu'' veličinu nad veličinama i u svoju apsolutnu nadmoć...

I nad popom ima pop - a naš je - priroda, smo - i nju je štogod stvorilo baš takvu, samo takvu...

Nisam ja - majke mi - a znam provereno da nije ni niko od vas...

A to što pojedini poklušavaju da leče svoje komplekse po verovanjima, mišljenjima i stavovima drugih pa se naturaju svojim suprotstavljenjim ubeđenjima i uverenjima u temama koje ne bi onda ni trebale da ih se tiču, pri tom ''tvrdeći'' kako je baš to njihovo verovanje ili neverovanje - pravo - vredi samo za - ćao, zdravo, doviđenja i prijatno tj. - ''važi'' ;-)

 

[Mindfulness]

1. Nego - uopšte nije nužno niti da se ti niti iko slaže sa nečim što bih ja rekla ili što je istina samo - to ne umanjuje niti verodostojnost istine niti to da sam ja u pravu...


2. Sve je drugar jedna vrlo relativna stvar sem istine a istina je negde tamo - i ne baš tako lako dostupna čoveku - pa ma kako on bio pametan.
Opet ću se ''uhvatiti'' mog omiljenog Tesle - i on je čovek uviđao da nije sveznajuć i koliko je ograničen i glup samim tim što je samo čovek, a samo čovek samo tako ograničen i izvitoperene slike samosvesti može verovati u svoju ''kakvu'' veličinu nad veličinama i u svoju apsolutnu nadmoć...

1. Istina je istina, slagao se sa njom neko ili ne. Tvoje misljenje je tvoja istina. Tvoja istina je samo deo istine. Slagao se neko sa time ili ne, to ne menja znacaj kako tvoje, tako i apsolutne istine.

2. Istina je dostupna coveku i to izuzetno dostupna. Ali ljudi previse razmisljaju pa nikako da je sagledaju. Traze onog ko je upravu i onog koji nije a istina nije ni jedno od ta dva.

Zbog cega toliko delis coveka: na glupe (u jednoj krajnosti) i na one koji sebe vide kao velicinu? Zbog cega te dve krajnosti?

 

[Jurivaka]

Pa - ako mene pitaš - idealista je onaj koji veruje u ljude kao npr. ti u to njegovo intelektualno samodokazivanje...

Pa, ne pitam tebe. Ja pitam za ono što ne znam, a za ono što znam ne pitam. A znam osnovnu podjelu filozofije na idealistički i materijalistički pogled na svijet i znam šta oni znače. Prema tome, idealista je onaj ko vjeruje da je ideja, odnosno, duh u osnovi svega postojećeg. A pošto čovjek nije duh, ni onaj ko vjeruje u njega ne može biti idealista.

Takođe, ti što idu u crkvu a prave razne grehover su mi isti kao i oni što su položili Hipokratovu zakletvu da bi je traženjem mita kršili...

Kakve veze ima ovo poređenje sa poentom moje definicije licemjera? Šta znači to, isti su? Dabome da su isti. Ovo nije nikakav odgovor. Ja sam uzeo samo jedan primjer kojim sam htio pokazati da ima mnogo grđih od ateista.

Nazvaćemo ih niti glupim niti lošim ljudima već slabim i primitivnim karakterima...

Ne, zašto bih nazivali slabim i primitivnim karakterima (to je eufemizam), kada postoji pravo ime za takvo ponašanje, a to je licemjerstvo.

Nego - uopšte nije nužno niti da se ti niti iko slaže sa nečim što bih ja rekla ili što je istina samo - to ne umanjuje niti verodostojnost istine niti to da sam ja u pravu...

Ovo ti je malo konfuzno , ali nadam se da sam razumio. Ne, nije nužno da se slažemo. Na tome niko nije ni insistirao. Šta više, da se slažemo ne bi bilo potrebe ni da vodimo bilo kakvu raspravu.

A ti shodno svojim verovanjima si automatski vernik...

Postoji više vrsta vjera. Ako ti sve te vrste trpaš u jedan koš, što je, BTW,
u najmanju ruku lakomisleno, onda možeš reći i za mene da sam vjernik.

Sve je drugar jedna vrlo relativna stvar sem istine a istina je negde tamo - i ne baš tako lako dostupna čoveku - pa ma kako on bio pametan.

Istina? Naše priče i naša mišljenja je ne mogu promijeniti. Pitanje je samo ko joj je bliži? Da li je nedostupna čovjeku? Apsolutno nije. Mnoge istine je čovjek otkrio i sagledao. Mnoge još nije. Ali, to nikako ne znači da i te nepoznanice neće spoznati.

Opet ću se ''uhvatiti'' mog omiljenog Tesle - i on je čovek uviđao da nije sveznajuć i koliko je ograničen i glup samim tim što je samo čovek, a samo čovek samo tako ograničen i izvitoperene slike samosvesti može verovati u svoju ''kakvu'' veličinu nad veličinama i u svoju apsolutnu nadmoć...

Grehota je ovako misliti i govoriti o Tesli.

I nad popom ima pop - a naš je - priroda, smo - i nju je štogod stvorilo baš takvu, samo takvu...

Ti se igraš one igre - kokoš ili jaje? To je čisti soficizam, a kao što znaš, taj pravac u filozofiji je više egzibicija nego nauka.

Nisam ja - majke mi - a znam provereno da nije ni niko od vas...

Ovo je već neozbiljno. A ja sam ozbiljan momak koji želi da razgovara sa ozbiljnim sagovornicima!

A to što pojedini poklušavaju da leče svoje komplekse po verovanjima, mišljenjima i stavovima drugih pa se naturaju svojim suprotstavljenjim ubeđenjima i uverenjima u temama koje ne bi onda ni trebale da ih se tiču, pri tom ''tvrdeći'' kako je baš to njihovo verovanje ili neverovanje - pravo - vredi samo za - ćao, zdravo, doviđenja i prijatno tj. - ''važi'' ;-)

Pa, znaš, malo je prepotentno pokušavati odrediti gdje će ko pisati i šta će pisati na ovom Forumu. Ovo je javni medij. Sve što ovdje napišeš i postaviš, podložno je kritikama ili pohvalama, a ti moraš biti spremna i na jedno i na drugo.

 

[Max 357]

Što jes' - jes' - jeste - ne malo, nego - baš prepotentno - ali ako do sad natrčavajući na mene planski ili ne ne uvideste da sam gora od Hitlera, užasno samosvesna i uobražena pa uz sve to i gorda - ja onda ne znam kojim to još rečima da vam dočaram.

Nego nemam sad vremena za raspravku sa bukvalistima bez dovoljne doze makar crnog smisla za humor i bez razumevanja za igre rečima, kao i toga da se ne obraćam samo jednoj osobi već nekolicini (a ni protiv koga, inače, lično nemam ništa posebno protiv)... Kad stignem - ako stignem - pašće i odgovor - zasad nije prioritet...

Naime, nemam vremena za pothranjivanje svog ega ma kako me provocirali, a i nije nešto ni gladan i pogotovu je girica sit, pa ću se zadržati samo na dodatnim čudima postavljenih u dokumentarnom sektoru - i to ''svakodnevnim'' čudima uz koje tj. nakon kojih slepi darvinisti mogu samo da nastave čvrsto žmureći kroz život.

Arhitekte u prirodi - CPS

Tehnologija u prirodi - CPS

Čudo ćelije - CPS

Čudo Rađanja - CPS

Čudo Mozga - CPS

Čudo Disanja - CPS

Čudo Semena - CPS

MICROCOSMOS - Le peuple de l'herbe (1996)

Čudo Mrava - CPS

Požrtvovanost U Prirodi - CPS

Ljubav i Saradnja u Životinjskom Svetu - CPS

Čudo Ptica - CPS

Čudesna Stvorenja - CPS

Čudesna planeta - Zemlja - CPS

Čuda U Morima - CPS

Planina - Vulkan Sveta Helena - CPS

Zemlja Mlada planeta - CPS

a bitni su i:

Od Žabe do princa - CPS

Kolaps darvinizma

Strahote darvinizma

Pozadina Svetskih Ratova - CPS

A i pošto neki ovuda što tumaraju nisu svesni sami sebe dovoljno pa im treba učitelj da im predaje i kaže tako nešto jer im život kanda - sam po sebi nije dovoljno dobar pokazatelj:

Kako Prepoznati SEKTU

Pri tom ne mislim na one što ne misle misli svojom glavom već troše vreme učeći i verovajući u tuđe a sve to od ne baš od kakvih kvalitetnih ljudi... i još kao u fazonu - ''ja znam nešto'' - kako da ne...

Nego - izvinjavam se što usled prezauzetosti i preraspodela prioriteta ne uspevam da budem iole kakav prijatelj pojedinima koji su to svakako zaslužili...

Nadam se kad budem imala više slobodnog vremena - popraviću taj svoj propust...

Pozdrav - svakako i yes3

 

[MilosMMM]

Ovo je divna tema...

Cuda su svuda oko nas... Ukratko cu samo reci da moji roditelji nisu bili vencani i nisu mogli imati dece, sve zivo su pokusavali, napokon starac Tadej im je rekao da se prvo vencaju i da to sto su lekari rekli da nema sanse da se rodi beba, da mole Boga i da ce sve biti u redu... Plod te molitve i cuda Bozijeg sam i ja koji sam se rodio nakon tih crnih prognoza koje je razbila milost Bozija...

Skoro u mom selu zena koju su pustili kuci da ne umre u bolnici nego u kuci, ozdravila je posle ``poslednje`` ispovesti i pricesca kad joj je dosao svestenik. Sad se dobro oseca i ide sama u prodavnicu i ostal poslove obavlja a nije mogla ni da stoji, ni da jede kako treba... rec je o starijoj zeni, jako mrsavoj i krhkoj...

P.S. Bogu dragom je sve moguce...


Чудо Благодатног огња у Јерусалиму
На Велику суботу, верни се у великим групама окупљају у цркви Светог Гроба, јер на тај дан са небеса силази благодатни огањ и пали ватру у кандилима ове цркве. Тако у једном од многих водича посвећених Васкрсу у Светој Земљи читамо:

„Хришћанско чудо благодатног огња у православним црквама је познато као највеће од свих хришћанских чуда. Оно се догађа сваке године, у исто време, на исти начин, на истом месту. Није познато да се ма које друго чудо појављује тако редовно и током тако дугог временског периода; о њему можете читати још у изворима који потичу из 8. века. Чудо се одиграва у цркви Светог Гроба, која за милионе верника представља најсветије место на земљи“. Црква Светог Гроба је, сама по себи, тајанствено место. Богослови, историчари и археолози сматрају да црква обухвата и Голготу, брдашце на којем је разапет Господ Исус Христос, исто као и „нови гроб“, недалеко од Голготе, који је примио Његово мртво тело, као што читамо у Јеванђељима. Најзад, хришћани верују да је Господ управо на том месту васкрсао из мртвих.
Ово чудо можемо да пратимо кроз многе векове, будући да је забележено у многим путописима из Свете Земље. Руски монах Данило, на пример, у свом путопису који потиче из 1106-1107. г, веома исцрпно пише о „Чуду благодатног огња“ и прослави која је пратила његову појаву. Он описује како патријарх улази у капелу Васкрсења са две свеће. Патријарх затим клечи испред камена на који је Христос положен после смрти и изговара одређене молитве, за којима ће уследити чудо. Светлост се појављује из средине камена – плавичаста, неописива светлост која ће после извесног времена запалити кандила, исто као и две свеће у патријарховим рукама. Ова светлост је „благодатни огањ“, и он се шири према свим људима који су присутни у цркви. Свечаност која прати „чудо благодатног огња“ можда је најстарија хришћанска свечаност која је, без прекида, дошла и до нас. Од 4. века Христове ере па све до наших дана, извори говоре о сили која побуђује помешано осећање дивљења и страха. Из тих извора је јасно да се током свих ових векова то чудо прослављало на истом месту, на исти дан и у истим богослужбеним оквирима. Упитао сам се: да ли ће се то догодити и сада, на преласку из 20. у 21. век?
Са жељом да то откријем, отпутовао сам у Јерусалим да бих присуствовао прослави на којој ће се јавити чудо благодатног огња. Хтео сам да посведочим да се оно није догађало само у старој Цркви или само у средњем веку, него да ће се догодити и сада. Грчки православни патријарх је човек који сваке године улази у гробницу да би ту примио благодатни огањ. Захваљујући посредовању највиших црквених власти, допуштено ми је да се нађем на галеријама под куполом цркве Светог Гроба. Одатле сам имао изванредан поглед на мноштво народа који се окупио око гроба да би присуствовао овом чудесном догађају.
Шта се, у ноћи Велике суботе, заиста догађа у цркви Светог Гроба? Зашто тај догађај оставља тако дубок утисак на православну традицију? Зашто нам се чини да у протестантским и католичким земљама нико као да није ни чуо за ово чудо?

Једно од највећих чуда у Православној Цркви
Откако је цар Константин Велики, средином 4. века, подигао цркву Светог Гроба, ова грађевина рушена је неколико пута. Цркву коју данас видимо подигли су крсташи. Око Христовог Гроба подигнута је мала капела са две одаје: са једном одајом испред гроба и самим гробом у који не може да уђе више од петоро људи. Ова капела је средиште чудесних догађаја, и овамо сваке године долазе на хиљаде ходочасника. Већина њих долази из Грчке, али је током последњих неколико година приметно да се повећава и број ходочасника из Русије и источноевропских земаља. Да би се што више приближили гробу, ходочасници долазе овамо још на Велики петак. На Велику суботу, око 11 сати пре подне, па све до 1 после подне, хришћани арапског порекла, громогласно и уз бубњеве, певају своје традиционалне песме. Ове песме потичу још из времена турске окупације Јерусалима у 13. веку, из времена када хришћанима није било дозвољено да било где певају своје песме, осим у црквама. „Ми смо хришћани, то смо били вековима и то ћемо бити довека! Амин“, каже се у једној таквој песми. Око 1 сат поподне, песма ће се утишати и наступиће напета и напрегнута тишина, наелектрисана ишчекивањем велике пројаве силе Божје којој ће сви присутни бити сведоци.
У 1 сат после подне делегација локалних власти почиње да се пробија кроз гомилу народа. Иако ови званичници нису хришћани, и они су део прославе. У доба турске окупације Палестине, они су били муслимански Турци, а данас су то Израелци. Током векова, присуство ових званичника чинило је део прославе. Њихова улога је да представљају Римљане из доба Господа Исуса Христа. Јеванђеља говоре о Римљанима који су отишли да запечате Исусов гроб, како Његови ученици не би могли да украду тело и да затим објаве како је васкрсао. На исти начин, представници израелских власти на ову Велику суботу долазе да би гроб запечатили воском.
Обичај је да, пре него што запечате гроб, уђу унутра и провере да ли постоји ма какав скривени извор ватре који би посредством обмане могао да створи чудо.
И као што су Римљани могли да гарантују да није било никаквих манипулација после Христове смрти, исто тако и локалне израелске власти могу да гарантују да ни у наше време овде нема никаквих трикова.

Патријархово сведочење
Када је гроб проверен и запечаћен, васцела Црква пева „Кирие, елеисон“ („Господе, помилуј“). У 1.45 после подне патријарх ступа на сцену. Предводећи дугу литију, он три пута обилази око гроба, а онда скида своју свечану богослужбену одећу и остаје само у белом стихару, што је знак његове скрушености пред величином силе Божје, којој ће он ускоро бити кључни сведок. Сва уљана кандила су угашена још претходне ноћи, а гасе се и сви остаци вештачког осветљења, тако да је већи део цркве обавијен тамом. Носећи у рукама две велике свеће, патријарх улази у капелу Светог Гроба, најпре у малу одају испред гроба, а затим и у сам гроб.
Никоме, осим њему, није могуће да прати шта се догађа унутар гроба, а аутор ових редова имао је прилику да са јерусалимским патријархом Диодором разговара о самом средишњем догађају.
„Ваша Светости, шта се догоди када уђете у Свети Гроб?“
„Улазим у гроб и са свештеним страхом клечим испред места на коме је Христос лежао после смрти и где је затим устао из мртвих. Молитва у Светом Гробу за мене је, сама по себи, увек свети тренутак на светом месту. На том месту, Он је поново устао у слави, и одатле је проширио светлост по читавом свету. У првој глави свога Јеванђеља, св. Јован Јеванђелиста пише да је Христос светлост свету. Клечећи испред места где је Он устао из мртвих, налазимо се у непосредној близини Његовог славног Васкрсења. Римокатолици и протестанти називају ову цркву црквом Светог Гроба, док је ми називамо црквом Васкрсења. За нас православне, Васкрсење Христово је срж наше вере. У Свом Васкрсењу, Христос је задобио коначну победу над смрћу, и то не само над Својом, него над смрћу свих оних који су Му блиски“.
„Верујем да ни најмање није случајно што се благодатни огањ спушта управо на том месту. У 3. стиху 28. главе Јеванђеља по Матеју пише да се, кад је Господ устао из мртвих, појавио анђео који је сав био одевен у чудесну светлост. Верујем да је та светлост, слична муњи, која је обавијала анђела приликом Васкрсења Господњег, она иста која се појављује и на Велику суботу. Христос жели да нас подсети да је Његово васкрсење стварност, а не мит, да је Он ваистину дошао у свет да би посредством Своје смрти принео неопходну жртву и васкрсао да би се човек поново сјединио са својим Творцем“.

Плавичаста светлост
„Идући кроз таму, крећем се ка унутрашњој одаји у којој се спуштам на колена. Овде изговарам извесне молитве које су кроз векове дошле до нас и, када их изговорим, почињем да чекам. Понекад чекам неколико минута, али уобичајено је да се чудо догоди непосредно након што изговорим молитве. Из самог средишта камена на коме је Христос лежао, почиње да се излива неизрецива светлост. Она је обично плавичаста, али боја може да се мења и појављује се у многим, различитим нијансама. Немогуће ју је описати људским речима. Светлост се подиже са камена слично као што се магла подиже са језера, и готово да би вам се могло учинити да је камен прекривен влажним облаком, али то је светлост. Светлост се сваке године другачије понаша. Понекад само прекрије камен, а понекад обасја читаву капелу, тако да људи који стоје изван гроба и гледају у њега, виде да се испунио светлошћу. Ова светлост не спаљује, тако да се, за ових шеснаест година откако сам јерусалимски патријарх и примам благодатни огањ, никада није догодило да ми, на пример, запали браду. Ова светлост је нешто другачија од оног, уобичајеног пламена који гори у кандилима“.
„У извесном тренутку, светлост се подиже и обликује стуб у коме се налази пламен другачије природе, тако да на њему могу да запалим своје свеће. Када на овај начин примим пламен за свеће, излазим и предајем пламен најпре јерменском, а затим и коптском патријарху. После тога, предајем пламен свима који су присутни у цркви“.

Символично значење чуда
„Како Ви лично доживљавате ово чудо и шта оно значи за Ваш духовни живот?“
„Ово чудо ме сваке године додирне подједнако дубоко. Сваки пут, оно за мене значи још један корак ка покајању. За мене лично, велика је утеха што могу да укажем на Христову верност нама, коју нам Он показује даровањем овог светог пламена упркос свим нашим људским слабостима и недостацима. Ми у нашим Црквама доживљавамо многа чуда, и чудо није за нас ништа необично. Често се догађа да иконе плачу у оним временима када небеса желе да нам покажу своју блискост са нама; исто тако, ми имамо многе светитеље којима је Бог дао бројне духовне дарове. Међутим, ниједно од тих чуда нема тако дубоко и символично значење као чудо благодатног огња. Ово чудо је као Света Тајна. Оно чини да нам Васкрсење Христово буде предочено тако као да је Он умро и васкрсао пре само неколико година“.
И док је патријарх унутар капеле, клечећи на коленима испред камена, напољу су све свеће угашене, али далеко од тога да влада тишина. Чује се прилично гласно мрмљање, и атмосфера је веома напета. Када патријарх изађе са свећама које блистају и обасјавају све око себе, проломи се громогласан усклик који се ни са чим не може упоредити.

Чудо води ка вери
Чудо није ограничено само на оно што се заправо догађа унутар капелице у којој се моли патријарх. Оно што би могло да буде још значајније, јесте чињеница да је примећено да се плавичаста светлост појављује и да дејствује и изван гроба. Сваке године, многи верујући тврде да је ова чудесна светлост, сама од себе, запалила свеће које су држали у рукама. Сви у цркви чекају са свећама у рукама, са надом да би се могле запалити саме од себе. Често се догађа да се, пред очима ходочасника, сама од себе упале угашена кандила. Плавичасти пламен може да се види док се појављује на различитим местима у цркви. Велики број забележених сведочанстава ходочасника, чије су се свеће запалиле саме од себе, потврђује веродостојност њихових исказа. Особа која се налазила у близини и чија се свећа запалила или је, пак, посматрала плавичасту светлост, обично напушта Јерусалим као потпуно промењена, и за свакога, ко је присуствовао овој прослави, може се рећи да за њега постоји време „пре и после“ појаве благодатног огња у Јерусалиму.

Непознато на западу
Неко би се могао запитати зашто је чудо благодатног огња готово непознато на Западу. Када су у питању протестантске области, то би се, у извесној мери, могло објаснити чињеницом да овде не постоји традиција чуда и да људи не знају како би се односили према њима. У земљама са римокатоличким предањем, међутим, постоји велико занимање за чуда. Зашто се онда у тим областима о овом чуду не зна много више? Овде би се могло понудити само једно објашњење: црквена политика. Овом догађају присуствују само представници православних цркава. Оно се догађа само на православни Васкрс и без присуства римокатоличких власти. Православни стога сматрају да ова појава представља очигледан доказ да је Православна црква једина легитимна Црква Христова у свету, а то би, свакако, могло да изазове пометњу у римокатоличким круговима.

Питање веродостојности
Као и у случају сваког другог чуда, постоје људи који сматрају да је то обичан трик и ремек-дело православне пропаганде. Они верују да патријарх унутар гроба има упаљач. Ови критичари се, међутим суочавају са многобројним проблемима. Шибице и упаљачи су, могло би се рећи, скорашњи изуми, и само је у последњих пар стотина година, да би се запалила ватра, потребно свега неколико минута, колико патријарх борави у гробу. Неко би можда могао рећи да се унутар гроба налази упаљено кандило на којем патријарх затим упали свеће, али локалне власти потврђују да су провериле гроб и да унутар њега није пронађено ниједно упаљено кандило. Међутим, највећи изазов са којим се суочавају критичари овог чуда јесу небројена, независна сведочења ходочасника чије су се свеће запалиле саме од себе, пред њиховим очима и без икаквог могућег објашњења. Према нашим истраживањима, ни у једном случају није било могуће да се сними неко паљење свеће или кандила самих од себе. Дошао сам, међутим, до видео-записа који је начинио један млади инжењер из Витлејема, Сухел Набдијел. Он је присуствовао прославама појаве благодатног огња још од свог детињства. Године 1996. замољен је да сними прославу са галерије испод куполе у цркви. На галерији су, заједно са њим, били присутни једна монахиња и четворо верујућих. Монахиња је стајала десно од г. Набдијела. На видео-запису се може видети како је снимао окупљени народ. У извесном тренутку, сва светла су се погасила, јер је било време да патријарх уђе у гроб и да прими благодатни огањ. И док је патријарх још увек био у гробу, изненада се зачуо усклик изненађења и чуђења, који је долазио од оне монахиње што је стајала десно од Набдијела. Камера је почела да се тресе, а зачули су се и повици осталих људи који су били присутни на галерији. Камера се у том тренутку окреће на десну страну, како би забележила разлоге овом запрепашћењу. У том тренутку, Набдијел је снимио да се велика свећа, коју је у рукама држала ова руска монахиња, запалила сама од себе пре него што је патријарх изашао из гроба! Док су јој се руке тресле, монахиња је високо подигла свећу и њоме творила знак крста, истовремено преплашена и усхићена силом чији је сведок управо постала. Овај видео-запис је, вероватно, највише што је до сада снимљено у вези са овим чудом.

Чуда се не могу доказати
И ово чудо је, као и већина чуда, окружено мноштвом необјашњивих чињеница. Као што је, приликом нашег сусрета у Јерусалиму, рекао архиепископ Тиверије, „ово чудо никада није забележено камером и вероватно то никада неће ни бити. Чуда се не могу доказати. Да би чудо донело плодове у нечијем животу, неопходна је човекова вера, и без овог чина вере не постоји чудо у строгом смислу те речи. У хришћанском предању, истинско чудо има само једну сврху: да умножи благодат Божју у творевини, а Бог неће подарити своју благодат уколико у својој творевини не пронађе веру. Према томе, без вере ни чуда не могу да постоје“.

Nils Kristijan Hvidt

Са енглеског превела
Антонина Пантелић


Православље бр. 987

Share this:

 

[tripo 41]

Čisto sumnjam da imaju čudo oživljavanja mrtvih ljudi.

 

[tripo 41]

Traže čuda i dobiju ih.

После литије по центру Београда, у манастиру Светог Архангела Гаврила у селу Попшице (Пирковац) код Сврљига, икона Светог Цара Николаја II промироточила је на руци у којој држи жезал и примећено је крваво миро из ока Светог Цара. Затим се појавило и мироточење на иконама Пресвете Богородице Брзопомоћнице, Светог Царевића Алексија, коју су донели Руси, и велике урамљене фотографије патријарха Павла, која је ту од кад је упокојен патријарх Павле.

prijatelj Božji.

 

[tripo 41]

Ikona plače, kako kažu.

Јуче на слави - празник Покров Пресвете Богородице у манастиру Пећке Патријаршије , мироточила је икона Цара Лазара, први пут, коју Руси носе у крсном ходу..


Srbija javlja