Čuda u pravoslavlju

[Diogen9]

MISLI O ČUDIMA

Po blagoslovu Blaženog Vladimira, Mitropolita Kijevskog i cele Ukrajine
Izdato u okviru zajednickog izdavackog programa IC «Prolog» i Kijevske Duhovne
Akademije
POPULARNA PRAVOSLAVNA ENCIKLOPEDIJA
Protojerej Stefan Ostroumov
Misli o cudima
Štampa prema časopisu «Hrišcanska misao», Kijev 1916 g.
SADRŽAJ
1. Uvod
2. Šta je to čudo?
3. Priroda i čuda
4. Šta su to prirodni zakoni?
5. Granice poznavanja prirode
6. Nauka i vera
7. Pred tajnom
8. Istraživanje čuda
9. Vreme čuda
10. Starozavetna čuda
11. Jevandjelje i čuda
12. Hristovo Vaskrsenje
13. Odnos izemdju čuda i veroučenja
14. Moralni karakter hrišcanskih čuda
15. Čudo i molitva
Kijev – 2004
Biblioteka «Blagovesti»
Moskva – 2007
1.Uvod
Predubedjenost protiv natprirodnog i čudesnog je jedna od karakteristika našeg vremena.
Ne samo odrasli obrazovani ljudi, veći neobrazovan narod, kao i školska deca su
predisponirani da se nepoverljivo odnose prema čudesnim dogadjajima iz svete istorije ili iz žitija.
Neobrazovani ljudi imaju takvo neraspoloženje prema čudesnom kao prelaznom periodu od malosvesne religioznosti k svesnoj veri, kao i uticaju obrazovanih ljudi (1); deca primaju nepoverljivost prema čudima od starijih. Kod obrazovanih ljudi neraspoloženje prema čudima potiče od nedostatka religioznosti, od sticanja znanja o prirodi, kojim se objavljuje opšta zakonomernost života u Vaseljeni, od upoznavanja sa religijama nehrišcanskih naroda, pričama o izmišljenim čudima, od upoznavanja sa istorijom neobrazovanih domorodačkih naroda, koji su predani basnama i svakojakom sujeverju.
Naravno, do obrazovanih ljudi dopiru i odjeci te borbe protiv čudesnog, koja se nekoliko vekova vodi na Zapadu, a delimično i u Rusiji. Naše vreme je svedok toga, kako uporedo sa tom borbom protiv čudesnog u drevnim religijama postoji strasna žudnja za tajanstvenim. «Jevreji znake ištu, i Grci premudrosti traže» (1 Kor. 1:22), a književnici našeg vremena su negde izmedju ovo dvoje.
Kao što ćemo dalje videti, u izvesnom stepenu negativnim odnosom prema čudima je
prožeto i Hristovo učenje. Čudo je – nesigurna osnova za hrišcansku veru. Vera se učvršćuje životom po njoj. Neko je dobro rekao: «Ako želiš da veruješu Boga, onda živi tako da ti je uvek potrebno Njegovo postojanje». Vera u čuda nije sama po sebi spasonosna vera, pa cak iako je to vera u Hristova čuda; moguće je pri veri u Hristova čuda nemati nikakvo opštenje sa Hristom. I pored svega negativan odnos obrazovanih ljudi našeg vremena prema hrišcanskim čudima se ne može smatrati naučno osnovanim.
Pritom nikakva nauka nam neće podariti religiju bez čuda; religija bez čuda može da bude samo izučavana religija, ali vera koja se živi je uvek puna čuda. Eto zbog cega za iskrenog hrišcanina nema teškoca da veruje u jevandjelska čuda.
Iako, kao što smo rekli, vera u hrišcanska čuda još nije spasonsona vera, koja sjedinjuje sa Hristom i Crkvom, ali daleko od toga da je beskorisno imati i takvu veru, jer su mnogi zbog te vere u čuda došli u poslušanje Hristu.
Treba uzeti u obzir i to, da kao što nema neverja koje nije podvrgnuto kolebanjima, tako je teško naći veru, koja nije podvrgnuta sumnjama, iako prolaznim i retkim. Zato je uvek i za sve korisno da pišu, čitaju, objavljuju i slušaju zaštitu istine.

Šta je to čudo?
Nije lako odgovoriti na ovo pitanje, jer se čudo može shvatiti i uže i šire, i unutrašnje i spoljašnje. Naprimer, unutrašnje shvatanje čuda ima istinski hrišcanin, koji je na sebi osetio dejstvo Duha Božijeg i zna da Bog uslišava toplu molitvu. Čovek, kome je hrišcanstvo strano, pod čudom podrazumeva neobični dogadjaj, kome se ljudi dive, ili čude. Jedan naučnik pod čudom podrazumeva dogadjaj, koji je neobjašnjiv prirodnim zakonima, a drugi i delovanje tih zakona prirode smatra čudesnim. Neverujući ljudi pod čudima podrazumevaju ne istinske dogadjaje, već pojavu ljudskog neznanja, sujeverja, obmana ili samoobmana.
Tako je velika razlika u shvatanju čuda!
I ljudska duša različito deluje na čudo: kod jednog čoveka čudo izaziva religiozna osećanja, a u drugom budi umnu delatnost, težnju da istražuje, razume, poveže ga sa običnim tokom stvari; drukčije rečeno, nekoga čudo primorava da se moli, a drugoga da umuje.
Izmedju prirodnih i čudesnih pojava treba da postoji granica, ali zbog nepotpunih čovekovih znanja o prirodnim pojavama ta granica je veoma neodredjena. Neobjašnjivo, i nerazumljivo čovek je sklon ili da prizna kao čudesno, ili da odbaci kao nepostojeće.
Jedan crnoputi knez neke egzotične zemlje je želeo da kazni misionara zbog toga što je ovaj rekao da u njegovoj zemlji voda ponekad postaje tako čvrsta da se po njoj može hodati. Crnoputo visočanstvo nije nikad videlo led i smatralo je da mu se misionar podsmeva. Neumerena bojazan od čuda može da dovede u smešan položaj i naučnike.
U XVIII veku nauka jošnije znala za meteorite, iako se podaci o njima sreću i u Bibliji, i u narodnim predanjima.
1768 godine je u jednom malom mestu u Francuskoj pao kamen u vreme žetve. Poznati Lavoazje nije poverovao očevicima i autoritativno je izjavio: «Najverovatnije mišljenje je da je u taj kamen, koji je možda bio prikriven zemljom i travom, udario grom i ogolio ga». Sorbona je odbacila i samu misao o mogucnosti pada kamena sviše, ali taj pad je danas naučno ustanovljena činjenica.
Trikovi indijskih fakira i danas mogu da dovedu u ćorsokak svakog naučnika. Razjasnimo malo duhovne pojave. Šta je u njima: da li delovanje zle sile, obmana, samoobmana ili projava neispitanih svojstva prirode? Ili sve
zajedno?
Jedan isti dogadjaj se u trenutku svog dešavanja nekome može učiniti prirodnim, a nekome - čudesnim. Kada je apostol Filip preneo Spasitelju želju Jelina da Ga vide, Spasitelj je uzviknuo: «Oče, proslavi Ime Svoje! Tada dodje glas s neba: i proslavio sam i opet ću proslaviti. A kad ću narod koji stajaše, govorahu: grom zagrmi; a drugi govorahu: Anđeo Mu govori» (Jn. 12, 28:29). To je jedan događaj koji jedni prihvataju kao prirodan, a drugi kao – čudesan. Tako je bilo i pri obraćenju Savla ka Hristu: Savlove pristalice su nešto videle i čule, ali ne ono što je čuo i video sam Savle. Za prve je ta pojava bila prirodna, a za druge – čudo, koje je potpuno izmenilo njegovu dušu i njegov život, učinivši ga od gonitelja Savla prvovrhovnim apostolom Pavlom.
Krug čuda se ili sužava, ili širi u zavisnosti od čovekovog moralnog stanja, od njegovog umnog nivoa, poznanja i duševnog nastrojenja. Postoje ljudi duhovnog ili mističkog nastrojenja. Oni, može se reći neprekidno žive u atmosferi čuda, i osetljivi su na delovanje Svetog Duha na njih (miracula gratiae); ali češće se sreću ljudi koji su zbog navike izgubili sposobnost da se zadive bilo čemu. Za njih čitavo uredjenje sveta i sve pojave u čoveku i van čoveka (volja, misli, osećanja, rast, pokreti) predstavljaju nešto jednostavno i razumljivo. Tako Jevrejima koji su živeli u vreme Isusa Hrista, Njegova isceljenja nisu bila dovoljno zadivljujuća, i oni su tražili od Njega poseban znak s neba
kao dokaz Njegovog nebeskog poslaništva. Ali Isus, Sirahov sin, pripisuje i čudesan karakter i isceljenjima, koja se dešavaju posredstvom lekara, kao i samoj medicini. «Od Višnjega je – isceljenje, - kaže ovaj mudrac. – Zbog toga je On i dao ljudima znanje, da bi Ga proslavljali u Njegovim čudesnim delima» (Sir. 38:2, 6).
I pored svega, čudima i opštem ustrojstvu prirode se ne dive samo pobožni ljudi, kao bl. Avgustin, već i poznati protivnik istorijskog hrišcanstva Renan. «Sunce, - piše on, - je čudo, zbog toga što ga nauka nije mnogo objasnila; radjanje čoveka je čudo, jer fiziologija još uvek nema objašnjenje za njega; savest je čudo, jer predstavlja potpunu tajnu; svaki život je čudo, jer je početak života zadatak, za čije rešenje nemamo ništa»

Bliže čudesnom su naši voljni pokreti, jer oni preobražavaju i menjaju unutrašnju prirodu
nervne ćelije. Da bismo suzili zadatak istraživanja čuda, isključićemo sva čuda koja su sastavni deo opšteg prirodnog ustrojstva, čudo stvaranja sveta, čuda promišljanja, čuda blagodati i čuda predvidjanja.
Pored toga, smatramo nemogućim da prihvatimo mišljenje blaženog Avgustina na čudo kao na prirodnu pojavu, koja pripada oblasti neistraženog.
U prirodi ima mnogo pojava, ciji su uzroci nepoznati i koje ne treba da
smatramo čudima. Nauka će učiniti korak napred, i ta prividna čuda ce doći na svoje mesto u prirodnoj harmoniji.
Istinsko čudo se nikada ne uprošćava, nikada neće biti objašnjeno, zbog toga što je ono Božije delo. Spoljašnjim osećajima nije dostupan način dešavanja čuda. Priznavanje čuda je zasnovano na veri, i ono je nemoguce bez prethodnog dopuštenja, da čuda postoje.
Čudo je nemoguće dokazati, i ako danas istraživanje čuda, kao po receptu E.Renana, privlači lekare, to ne dostiže cilj da se uveri neverujuci čovek. Protokoli o čudima ne potvrdjuju čudo, vec samo nedoumicu naučnika pred datom činjenicom.
I cilj naših primedaba nije da dokažemo čuda, već da pojasnimo nemogućnost borbe
protiv čuda i da ukažemo na mesto čuda u istoriji spasenja ljudskog roda.
Za čoveka će čudo uvek ostati nerazumljivim, ali za Boga je sve jasno i otkriveno od veka. Za Njega su čuda samo «dela», kako Hristos i naziva Svoja čuda, i učešće Oca Nebeskog u upravljanju svetom. Za Boga su narodi – kao kap vode na vedru, ostrva i cela vaseljenja – kao prašina na točku ili kap rose. Božiji putevi i sudovi su čoveku nepoznati. Bog živi u nepristupnoj svetlost), koja predstavlja tajanstveni uslov života.
Čovek ne živi znanjem, već verom, nadom, ljubavlj. Čovek je sam za sebe zagonetka, smesa uzvišenosti i ništavila.
Deisti tvrde da čuda protivureče Božijoj nepromenljivosti i da nisu u saglasnosti sa Njegovom veličinom kao mudrog Tvorca: samo neiskusni umetnik popravlja svoja dela.
Ali Bog ne popravlja Svoja dela, vec dela moralno slobodnih bića, koja su stvorena radi vrlina i sreće. Nepromenljivi Bog Koji ne živi u vremenu je pre svih vekova uveo čuda u plan upravljanja svetom.
Priznavanje slobodne volje razumnih, ali ogranicenih bića je već priznavanje čuda, pošto je već slobodna volja – natprirodni uzrok. Pri činjenju zla sloboda volje se smanjuje, a zlo narasta i množi se. Jedan prestup povlači za sobom niz novih. Da zlo ne bi konačno trijumfovalo nad dobrim, neophodna su čuda. Ona obnavljaju čovekovom slobodnom voljom narušenu ravnotežu.
Uzevši u obzir ranije navedene napomene, čudo možemo da odredimo kao svrsishodno
Božije delovanje, koje se projavljuje u za ljudski opit neobičnoj formi uzročne veze. Čuda se nazivaju silama, pošto su ona projave Božanske Sile. Čuda se nazivaju delima, jer su ona za Boga prirodna, kao zraci za Sunce. Čuda se nazivaju svedočanstvima, jer svedoče da je Vladika prirode Vladika savesti, Koji ispravlja stanje razumnih bića. Čuda su znaci, to jest zalog
nečeg preuzvišenog.
Sada nam predstoji da razmotrimo najrasprostranjenije mišljenje protiv istinitosti čuda, prema kome ona kao da narušavaju prirodne zakone.

Origen mešanje Boga u život prirode opravdava ukazanjem na viši, idealno ustrojstvo sveta. On je obratio pažnju na razlicite nazive čuda...

Priroda i čuda

Filozof Jum odredjuje čuda kao dogadjaje koji narušavaju prirodne zakone. «Ako se, - piše on, - natprirodno ne dešava po prirodnim zakonima, znači onda je to suprotno tim zakonima; a ako je to tako, onda se znači čudom uništavaju prirodni zakoni». Citirajuci ove reči protivnik Jevandjelja Štraus se potpuno slaže sa Jumom. Taj stav su imali i engleski deisti Toland, Vuljfston i Lok. Volter je odredio čudo kao dogadjaj koji protivureči razumu i prirodi. Nama vremenski bliži filozofi Djubon, Tindalj i Spenser smatraju čudo pojmom, koji je nesaglasan sa zakonomernošcu u Vaseljeni, pa zbog toga podriva principe znanja. Po njihovom mišljenju, onaj ko dozvoljava postojanje čuda, taj je napustio naučnu osnovu, ima mitsku predstavu o prirodi, po kojoj je za njega moguće
sve što se može zamisliti. Pomenuti filozofi ispuštaju iz vida da se bore samo protiv neznatnog dela čuda, a ne protiv uopštenog pojma o čudu. Kakvi prirodni zakoni narušavaju proročko predviđanje, anđelsko služenje, vlast nad zlim duhovima, ispunjavanje molitvi? Čudesan prolazak Jevreja kroz Crveno more je bio praćen jakim vetrom, koji je razgonio morske talase. Narušavanje prirodnih zakona se ne može videti u tome što je posle Spasiteljeve smrti došlo do zemljotresa, što se na Njegovu reč more stišavalo i riba obilno upadala u mreže. Egipatske kazne, isticanje vode iz stene posle udara štapom o nju, pojava prepelica za stranstvujuci jevrejski narod, napad zmija na njega, izvlacenje monete iz ribe koju je uzeo apostol Petar, sušenje smokve po Gospodnjim recima su sve fizicki dogadjaji, prirodnog karaktera, koji ne protivureče
uobičajenom poretku stvari. Većina čudesnih isceljenja ne pretpostavlja nikakvu
perturbaciju prirodnih zakona. Kao prvo, Hristos se ponekad koristio fizickim sredstvima (stavljao je prste u uši, brisao oči pljuvačkom, slao da se umiju oči na izvoru; kao drugo, današnja medicina zna značaj duhovnih uticaja na stanje tela i koristi ih. Ponekad je Spasitelj isceljivao u Svom odsustvu: slugu kapernaumskog oficira, velmožinog sina i Hananejkinu ćerku; u tim slučajevima nema nikakvog znaka čuda – neobičnosti; kakvo je tu narušavanje prirodnih zakona? Sa spoljne strane u tim isceljenjima se vidi samo blagoprijatna kriza bolesti.
Pojava analogna čudu se dešava kada se čovek meša u prorodni tok života snagom svoje volje, uma i znanja. Naprimer, iskustvo lekara menja proces bolesti, gromobran menja pravac munje i sprečava njenu rušilačku silu; slikar uz pomoć boja oživotvorava platno ili drvo, muzičar ovaploćava u zvuke osećanja ljudske duše, - sva ta dela unose u život Vaseljene nešto novo, menjaju i preobražavaju suštinu. Kada ne bismo videli same delatelje, onda bismo ta dela nazvali čudima, kao što domorodac smatra čudom gramofon ili telefon. Ali da li se tim delima narušavaju prirodni zakoni? Ni u kom smislu. Naprotiv,čovek se u tim delima koristi zakonima prirode, kombinuje njemu poznata svojstva stvari, i savladjuje nisko uzvišenijim. Zakoni nižeg prirodnog stadijuma predstavljaju osnovu, na kojoj deluju zakoni višeg stadijuma, ne narušavajući tu osnovu i ne umanjujući njenu silu. Magnet podiže gvoždje, ali se zakon privlačnosti ne ukida i deluje neprekidno.
Čovek pri svoj svojoj slobodi i znanju ne bi mogao da odseče drvo bez nižih osnovnih zakona. Čovek samo ostvaruje cilj na mrtvoj prirodi, koristi se njenim zakonima, primenjuje ih ali ih ne narušava. Svi proizvodi ljudske kulture (ekser, krčag, kuća itd.) su izrađeni radi savlađivanja prirode, ali čovek ne može da naruši njene zakone čak ukoliko bi to i želeo. Čak i u vreme čuda hodanja po vodi čudotvorac savladjuje silu teže, ali je i koristi, jer je bez nje nezaimislivo hodanje.
Može se govoriti ne o narušavanju prirodnih zakona preko čuda, već o fizickim
posledicama čuda. Ali, iskljucujući svetsko čudo Hristovog Vaskrsenja, fizičke posledice čuda su male u poredjenju sa posledicama čovekovih kulturnih poduhvata. Prosecanje Sueckog kanala je praćeno mnogo većim prirodnim posledicama (vlaga, vetrovi), nego prolazak kroz Crveno more. Čudo je redak, lokalni i prolazni dogadjaj, a čovekova kulturna delatnost traje već sedam hiljada godina. I za sve te godine svoje delatnosti čovek nije uništio nijedan najmanji prirodni zakon, već se samo koristio njima, da bi stvorio novo na osnovi starog. To se postiže i čudima.
Čudo je «projava višeg načela, koje prevazilazi delovanje nižeg. Tako nervna sila u mišićima savlađuje običnu silu teže.
Biblija je puna čuda, ali se i u njoj utvrdjuje misao o zakonomernosti Vaseljene. U knjizi Premudrosti (11:21) čitamo sledeće: Bog je ustrojio sve «merom, brojem i težinom».
Valaam je govorio Valaku: «Bog – nije čovek, da bi Mu lagao, i nije sin čovečiji, da bi se On menjao. Da li ce On reći i ne učiniti? Hoće li reći i ne ispuniti?
«Ja sam Gospod, Ja se ne menjam», - govori Bog ustima proroka Malahije.

 

[Diogen9]

Videli smo i još cemo videti da je ono što je prirodno – cudesno; a ne s manjim pravom se može reci da cudo nije protivprirodno, ono je sastavni deo života Vaseljene isto tako kao i dela razumnih bica: ljudi, Angela i demona.

Nije protivprirodno ni veliko cudo bezsemenog Hristovog zaceca Svete Djeve.
Najnovija nauka je otkrila majcino devstveno zacece (partenogenezis) i na nižim
stupnjevima životinjskog života. Ali ne buduci protivprirodno, Hristovo zacece je natprirodno; nije protiv prirode, ali je iznad nje.

Šta su to prirodni zakoni?
U prethodnoj glavi smo se držali opšteprihvacenog pogleda na prirodne zakone kao na izvedene iz opita pravila, kojima se odredjuje život prirode. Sada treba da razjasnimo da takav pogled na prirodne zakone ne može da bude priznat kao pravilan i naucni. Još je Gete rekao: «Gde postoji nerzjašnjenost, tamo u pomocpritice rec». Rec«zakon» je uzet za pojave u prirodi i u oblasti ljudskih odnosa iz oblasti politike, gde oznacava obnarodovanu volju zakonodavca. Ali pošto rec«zakon» primenjuju u oblasti prirode ljudi koji ne priznaju razumni Prauzrok i Promislitelja sveta, onda ona razoblicava naucnike u grubom antropomorfizmu, to jest prenošenju ljudskih odnosa u oblast fizickih pojava. To priznaje jedan od vodecih ljudi pozitivizma Luis i preporucuje da se iz nauke
izbaci rec«zakon», koja je samo «prefinjenija forma natprirodne sile». Kada domorodac kaže da burom upravlja demon, a naucnik buru pripisuje zakonu, - tada su ta objašnjenja istovetna.
Zakon prirode ništa ne objašnjava, ništa ne govori osim toga da «tako obicno biva».
Naprimer, jabuka pada s drveta. Ta pojava ne privlaci našu pažnju, jer je to nešto uobicajeno. Ali ako pocnete da ispitujete šta primorava jabuku da padne, nauka odgovara «zakon Zemljine teže», to jest ona samo ponavlja i proširuje to tvrdjenje koje je bilo u pitanju. Tražili ste objašnjenje posebne pojave, a nauka vam je odgovorila da ta pojava nije posebna, vecopšta. Zakon kao da uopšte nije zakon. Odgovor pod etiketom zakona cak nije ni odredio pojavu, niti je napravio pretpostavku za njeno objašnjenje, vec je samo ukazao na njenu ponovljivost, rekavši: tako uvek biva. Nepronicljiva tajna prikriva od nas uzrok tih pojava, na koje smo se navikli. Sila privlacnosti, to jest
medjusobno privlacenje bezdušnih materijalnih cestica, razdvojenih ogromnim
prostranstvima, nicim povezanih, ne postaje jasnije, ukoliko nam naucnik sa
neprikosnovenom uverenošcu školskog ucitelja kaže: «To je zakon». To treba reci i o drugim pojavama, naprimer o hemijskom srodstvu. Zbog cega kiseonik i vodonik – kao gasovi – pri sjedinjenju u odredjenim kolicinama obrazuju novo jedinjenje, koje je slicno njima – vodu? Zbog cega kiseonik poseduje neku preobražavajucu i za mnoga jedinjenja uništavajucu silu? Vidimo kako se rascvetavaju pupoljci drveca, pojavljuje se lišce, rastu plodovi, ali sila, koja to cini, ostaje tajna ne samo za obicnog coveka, veci za najucenijeg botanicara. Jošje tajanstveniji život životnije i coveka. Kako oni osecaju spoljašnji svet, kako na njih uticu svetlosne i zvucne pojave, kako se krecu, misle, kako uce da prenose sebi srodnim bicima svoja osecanja i preživljavanja? Nauka sa svojim prividnim
zakonima ne otkriva ni delictih tajni.
Sama sveopštost takozvanih zakona prirode je pod znakom pitanja. Naprimer, zakon
održanja energije dokazujemo samo u pojavama neorganskog sveta; njegova primena na organski život je daleko od osnovanosti. «Niko nije ustanovio mehanicki ekvivalent životnih funkcija, kao što je ustanovljen mehanicki ekvivalent toplote. Niko ne može s pravom da tvrdi da ljudski organizam predaje spoljašnoj sredini tacno toliko fizicke i hemijske energije, koliko i dobija iz nje».
Prirodni zakoni su samo grafovi ili rubrike, po kojima se prirodne pojave rasporedjuju.
Ali u prirodi ima mnogo specificnih pojava koje se ne uklapaju u rubrike koje su im pripremljene. Ukoliko te skromne rubrike oznacimo gordom recju gospodstvom nad prirodom, onda potcinjenost pojava slabi po meri pomaka od mrtve prirode ka razumnim bicima. Stoks, predsednik britanskih istraživaca prirode, piše: «Dozvoljavajuci, koliko je to moguce, cak i bez dovoljno dokaza, primenljivost zakona na živa bica, koja kao što je priznato upravljaju (?) mrtvom materijom, osecamo se istovremeno prinudjeni da dozvolimo postojanje neceg tajanstvenog, koje prevazilazi te zakone, neceg sui generis, što smatramo neuravnoteženim ili necim što narušava obicne fizicke zakone, a koje deluje s njima i preko njih ka dostizanju prednaznacenog cilja. Šta je to nešto, što mi zovemo životom, je duboka tajna. Kada od životnih pojava prelazimo u duševne pojave,
tada stupamo u joštajanstveniju oblast»).
To nešto su živo osecali pesnici. Tjutcev uverava: «Nije to što vi mislite, priroda nije – slepac, niti bezdušni lik; ona ima dušu, i slobodu ...».
Gete je govorio: «Lutamo u tajnama i cudima». Ali tu tajanstvenost prirode je jošbolje opisao našpesnik-filozof
V.S.Solovjev:
Mili prijatelju, zar ti ne vidiš,
Da je sve što vidimo –
Samo odblesak, samo senka,
Onoga što se ne vidi ocima?
Mili prijatelju, zar ne cuješ,
Da je bucan životni šum
Samo pokvareni eho
Svecanih akorda?
Mili prijatelju, zar ne cuješ,
Da postoji samo jedno na celom svetu –
Samo ono što srce srcu
Govori u nemuštom pozdravu?“

Svaka promena, svako rodjenje je cudo, na šta je ukazivao još blaženi Avgustin.
Gde je granica izmedju zakonomernog i natprirodnog? Kada bi svet bio jednoobrazan, onda bi odgovor bio jednostavan: ono što prevazilazi oblasti te jednoobraznosti je natprirodno. Ali i ucenici znaju da u svetu postoje cetiri carstva, i svako carstvo ima svoj plus. U poredjenju sa mrtvom prirodom pojave organskog sveta su cudesne; u poredjenju sa biljnim carstvom pojave životinjskog carstva su cudesne; a pojave ljudskog sveta i slobode su dvostruko cudesne.
U drugom Zakonu (29:29) citamo:
«Skriveno pripada Gospodu, Bogu našemu, a otkriveno nama i sinovima našim do veka, kako bi ispunjavali sve reci ovog zakona».
«Iz ovog tajanstvenog naše mnogohvalno znanje nije uspelo da otrgne ni jednu tajnu iz ruku Svemoguceg Boga, bez obira na sve uporne napore. Kako je pocela evolucija, kako je organski svet nastao od neorganskog, kako je živo nastalo od mrtvog, kako je organizovano nastalo od neorganizovanog, kako je intelektualno nastalo od fizickog – na sva ova pitanja naše najnaprednije znanje nam ne daje više dokaza nego što možemo da procitamo iz prve Knjige Postanja» (11).
«Karpenter je izjavio sa autoritetom, kojim se zasluženo koristio, kako ne samo da ne znamo, vecda nikada necemo ni znati, kako svaka odvojena celija u našem telu ispunjava prednaznacenu joj funkciju. Na koji nacin potpuno materijalne vibracije koji spajaju moždane molekule mogu da proizvode potpuno nematerijalne misli i osecanja, ciju sveukupnost mi nazivamo svešcu, - to je iznad naše savremene analize isto toliko koliko je diferencijalni racun iznad shvatanja domorodaca. Niko od živih bica nije u stanju da nam objasni na koji nacin crni znaci štampani na listu belog papira, odjednom postaju ideje u umu onoga koji ih cita“.
Ali i u oblasti materijalne prirode njena lepota pobudjuje na razmišljanje. Tu lepotu osecaju ljudi razlicitih zemalja i vremena. Lepa tvorevina ljudskog uma nije predivna u svojim delovima. Ali prirodne tvorevine kao što je kristal, cvetic, travka i u svojim delicima, i pod mikroskopom predstavljaju divnu stvar.
Svakodnevno radjanje, po mišljenju blaženog Avgustina, nije manje cudesno nego
vaskrsenje malobrojnih. Umnožavanje semena nije manje cudesno od umnožavanja
hlebova. Zar cemo svo bogatstvo i lepotu prirode, um, poeziju, filozofiju, religiju, Puškina, Filareta, Sokrata, Kanta pripisati slepom i slucajnom sjedinjenju atoma? Ako nam kažu da se ovde ne radi o slucaju, veco neophodnosti, razlika ce biti samo u recima.
Jošje Njutn primetio da iz neophodnosti ne proistice raznoobraznost, neophodnost je pravolinijska i svojstvena sama sebi. Raznoobraznost je rezultat uma i volje.
Neophodnost uslovljava stagnaciju, a ne razvoj (evoluciju).
Ali i sama ta neophodnost nije dokazana. Fizicar može da tvrdi samo da je postojeci poredak realan, ali ne i to da je neophodan. Ako bismo našli da su prirodni zakoni sveopšti, ni tada ne bismo imali osnova da ih priznamo kao neophodne. Izmedju sveopšteg i neophodnog postoji velika razlika.
Sama ideja zakona pretpostavlja da postoji nešto vanzakonito, koje se pokrece zakonom koji mu se protivi, i odstupa od njega. Iskustvo to potvrdjuje. U životu prirode se mogu videti odstupanja od rubrika zakona. Tu ne mislimo vecna uticaj ljudske volje na prirodu.
Najosnovaniji zakon je zakon Zemljine teže, ali se cak i u našem planetarnom sistemu primecuju odstupanja od tog zakona. Naprimer, kretanje nekih zvezda je toliko brzo, da je za objašnjenje tih brzina nedovoljna privlacnost
svih poznatih nebeskih tela. Voda se ledi na –1° R, ali u zatvorenoj cevi može da se ne zamrzne i na -10° ; ona vri na +80, ali pri razredjenom vazduhu vri i pri +15. od hladnoce se ne skuplja kao druga tela, vec se širi.
Zakoni mišljenja i aksiome ciste matematike su više neosporivi nego takozvani prirodni zakoni. Zbog toga je tvrdjenje da zakon caruje u prirodi, - nedopustiv. Naprimer, “sila privlacnosti materijalnih cestica je direktno proporcionalna njihovim masama i obrnuto proporcionalna kvadratima rastojanja”. Ovo je jedan od tacnih zakona, koji je nastao uošštavanjem velikog broja dokaza, ali šta je vladajuce u tom zakonu?
Naucnik postavlja svoj um van cinjenica i posmatra cinjenicu. Ali priroda i um su stvari razlicitog poretka. I zato, prevodeci prirodu na zakone, koji tobože upravljaju njome, naucnik prema recima Butru “uprošcava prirodu uz pomoc simbola”. Zakon samo rasporedjuje prirodne pojave, ali ih ne objašnjava; i zbog toga je potpuno beskorisno zahtevati od prirodnih zakona odgovor na pitanje o nastanku sveta. Ne samo bogoslovi, veci ljudi opitne nauke i filozofi-pozitivisti su skloni priznaju natprirodnog nastanka sveta. Glavni pozitivista Ogist Kant priznaje, da “zakon prirode ne može da da odgovor koji se odnosi na njeno sopstveno nastajanje; uslovi slucaja su nemocni da bilo šta urade; slicno tome, Vaseljena je nastala natprirodno”.
Engleski filozof D.S.Mil piše: “Ukoliko je Vaseljena imala svoj pocetak, onda je njen nastanak cak i pod uslovom slucaja, bio natprirodni; prirodni zakoni ne mogu da nam objasne njen nastanak”. Profesor Hajl izjavljuje da je “nemoguce bilo kojom racionalnom hipotezom objasniti nastanak života na zemlji, ne obracajuci se pomoci i mešanju neke svemoguce Sile”.
Zbog toga ni ne postoje koliko toliko zadovoljavajuce i slobodne od proizvoljnih hipoteza teorije zemlje. Ali to naravno ne smeta hvaliteljima bezverja da govore o pobedi nad verom. Gjujou u knjizi “Bezverje buducnosti” piše: “Geologija je jednim udarcom opovrgla tradicije vecine religija. Fizika je ubila cuda. To isto je ucinila meteorologija, toliko mlada i toliko obecavajuca”.
Ima takvih naucnika koji se više bave opovrgavanjem, nego nepristrasnim istraživanjem.
Zbog njih necemo braniti nauku i odvracati se od nje. I pristalice mehanickog pogleda na svet neuspešno pokušavaju da spoje neorgansko sa organskim. Organizmi imaju organe. Nemacki fiziolog Fervor ukazuje da i mašine imaju organe. U tom slucaju zašto ne nazvati organima ruke i noge lutke? Mašine imaju nešto
zajednicko sa organizmima što i druge stvari stvorene živim duhom. Kao primer
«razmnožavanja» neorganskih tela, Fervor ukazuje na razdvajanje kaplje žive koja je pala na cvrst predmet. Ali razmnožavanje nije spoljašnji akt, vec unutrašnji.
Mi još nemamo koliko-toliko zadovoljavajuce teorije formiranja suncanog sistema, teorije meteora, grada, unutrašnjeg sastava zemlje.

 

[Diogen9]

Kada kažu da cuda nisu zakonomerna, to jest da ne pripadaju rubrikama prirodnih
zakona, mi s tim ne možemo da se složimo. Ali kada iz toga izvode zakljucak da je cudo nemoguce, kao bezuzrocna pojava, onda je taj zakljucak sasvim neosnovan. «Uzrocnost i zakonomernost su dva pojma, koja su medjusobno potpuno strana jedan drugom i prate jedan drugog samo na nižim stepenima stvarnosti. Zbog toga predstavljajuci cudo kao potpuno iregularan dogadjaj, možemo i treba da ga zamislimo kao dogadjaj koji je potcinjen zakonu uzrocnosti, kao dejstvo koje ima svoga tvorca ili vinovnika. U cudu ne samo da ne treba videti narušavanje zakona uzrocnosti, vecni narušavanje prirodnih zakona. Pretpostavimo da ja imam cudotvornu sposobnost da samo svojom željom, bez pomoci mišica primoravam predmete da se podižu u vazduh. Da li to znaci da ja narušavam zakon zemljine teže? Nikako. Zakon bi bio narušen kada bi predmeti prestali da budu privlaceni ka zemlji. Ali ti predmeti koji se podižu se povinjavaju mojoj volji, i dalje su privuceni ka zemlji proporcionalno njihovim masama. Moje dejstvo se nece
sastojati u tome da ja narušavam tu privlacnost, vecsamo u stvaranju nove sile, koja deluje suprotno od sile zemljine teže i savladjuje je».
Uzrocnost je van oblasti prirodnih nauka i nju je nemoguce posmatrati, a još neostvarljivije razumeti. Uzrocnost je oblast logike i filozofije. Mi posmatramo samo posledicnost ili istovremeno postojanje pojava i donosimo brz zakljucak (uopštavamo), da je od dve pojave jedna uzrok druge. Naprimer, kroz neko vreme posle munje cujemo grom i zakljucujemo da je munja uzrok groma. Vrednost takvog zakljucka nije visoka i logicna: i munja i grom mogu da budu izazvani trecim uzrokom, koji ne vidimo. Takva posledicnost pojava u kojoj primecujemo zavisnost jedne pojave od druge i za um nepostižnu vezu izmedju njih, se može videti samo izmedju pojava mrtve prirode. Ali u organskom svetu, životinjskom i ljudskom, posebno u oblasti svesti, uzrocnost isklizava od posmatranja. Ne samo u duševnom covekovom životu, veccak i u njegovom fizickom stanju (zdravlju) se vidi mnogo toga što nas primorava da pretpostavimo neku posebnu uzrocnost za život tog coveka. Tako i cuda ne treba da smatramo bezuzrocnim pojavama, vec pojavama posebne uzrocnosti, koja je nedostupna ljudskom posmatranju. Sama poraznost cuda se objašnjava time što mrtva priroda ostvaruje neke više ciljeve i prednaznacenja, i što nerazumno postaje orudje duha i razuma. Ali nisu li u tom odnosu slicne cudesne pojave sa prirodnim pojavama i zakonomerno priznatim? Današnje vladajuce ucenje o razvoju (evoluciji) nas pobudjuje da na to pitanje
odgovorimo potvrdno. Ucenje o evoluciji pokazuje tragove razuma i ciljeva u projavama slepih prirodnih sila. Pravoverno bogoslovlje je oduvek ucilo, da svet ostvaruje Božansku volju i ciljeve. To ucenje se naziva ucenje o ciljevima, teleologija. To priznaje Geksli i cak i Darvin – poznati predstavnik evolucionog ucenja. Kada je Grej napisao da je Darvin «povratio teleologiju prirodnim naukama», Darvin se odazvao na to da mu je «posebno prijatno to, što vi govorite o teleologiji».
Ucenje o evoluciji je manje saglasno sa predstavom mehanickog ustrojstva Vaseljene. Razvoj pretpostavlja postupno kretanje po datom planu. Od koga zavisi taj plan? Priroda i u delicima a i u celosti projavljuje takve tragove mudrosti, pred kojima se posmatrac nalazi u corsokaku. Uzmimo naprimer oko ribe, mrava ili coveka. Ono je zadivljujuce osposobljeno za svoj cilj. Opticar može da ukaže na neke nedostatke u gradji oka, ali pri svemu tome ce se saglasiti da oko svakog živog bica zadovoljava svoje naznacenje. Kako se ono formiralo? Prirodnjak nece reci da je oko stvoreno u svojem današnjem konacnom vidu. Ali ce reci da je oko prošlo dug put usložnjavanja i usavršavanja. On ce za taj proces razvoja odrediti desetine i stotine hilhada godina. Ali vreme ništa nece pojednostaviti, niti ce nešto uciniti razumljivijim. Naprotiv, razvoj, koji se odvija mnogo
hiljada godina, postaje porazniji nego momentalno obrazovanje. Jer u prirodi deluje mnoštvo sila ili takozvanih zakona. U prirodi se primecuje ne samo stvaranje, vec i rušenje, borba. Svaka sila deluje takoreci u svom interesu, ne brinuci o drugima, a u rezultatu se ne dobija haos, veczadivljujuca harmonija, i delimicna, i opšta.
Ogranicimo se na zemlju. Drugaciji raspored vode i kopna na njoj bi bio pogibeljan za vecinu biljaka i životinja. Promena sastojaka vazduha bi disanje ucinilo nemogucim. Faradej kaže: kada bi zemlja bila ravna kao Jupiter ili Saturn, onda bi zbog sile privlacenja kretanje živih bica bilo otežano: zec bi puzao kao kornjaca, orao ne bi leteo bolje od kokoške, plodovi bi padali ne sazrevajuci. Da li bi još bio mogucfiziološki organski život na zemlj?
Kako i cime se postiže to blagorpijatno spajanje mnogih uslova? Slucajem? Ali prsnite bojama na platno nece se dobiti slika.
Ovde je granica za poznavanje prirode, ta granica, iza koje to poznavanje prelazi u oblast bogoslovlja ili katihizisa. I tu granicu veoma cesto prestupaju prirodnjaci i filozofi, koji su sebi u zadatak postavili borbu protiv vere. Takav je naprimer Spenser. On piše:
Zakon nije tvorac, vec samo izražavanje nacina delovanja Sile. Vaseljena je projava Sile». Sila je naravno iznad svih projava. Znaci, nad prirodom i u njoj samoj postoji Sila.

To je potpuno saglasno i sa 1-om glavom Postanja, i sa katihizisom (21).
Evo zbog cega ce se u nizu najvecih prirodnjaka uvek nalaziti ljudi duboke vere. Oni svesno prelaze od poznanja prirode ka Bogopoznanju. Jedan od njih, Paster, piše: «Mi smo okruženi tajnom, i treba da se priklonimo pred tajanstvenom vlašcu za nas nevidljive strane stvari. Pozitivizam se ne slaže sa jednim od najpozitivnijih pojmova o beskonacnosti. Onaj, ko priznaje postojanje beskonacnosti (a niko ne može da izbegne a da to ne prizna) usredsredjuje u tom tvrdjenju više natprirodnog nego u svim cudima svih religija. Kada taj pojam ovlada našim razumom, nama preostaje samo da se priklonimo
tome». Askoljdov, cit. –
Pitanja filozofije i psihologije. Zna se da nijedan zakon ne deluje sam, vecu medjusobnom odnosu sa drugim zakonima. U ljudskom telu postoje tri vrste poluga, koje menjaju dejstvo privlacenja. Zemlja bira srednji put izmedju povinovanja inerciji i stremljenja ka suncu. Sjedinjavanje cestica je suprotno njihovoj naklonosti ka raspadu; da nije toga gasovi ne bi bili u stabilnom stanju.

Nauka i vera​

Obicno misle da je nauka mocna zbog opita, dok su oni veri strani. Taj stav je pogrešan: nauka ne samo da nije bogata opitom, vecni cisto razumskom delatnošcu; pritom je u nauci veoma snažno i neophodno za nju ucešce vere – ne u religioznom, vecu psihološkom znacenju te reci.
Jošje Gegelj rekao: «Cisti empirici mogu da budu samo životinje». Ograniceni znacaj je pridavao opitu i pozitivist Litre. «Opit, - pisao je on, - nema nikakav znacaj u pitanjima suštine i nacela. Van oblasti opita pozitivna filozofija ništa ne odrice i ništa ne tvrdi; ona ne poznaje nepoznato, ali konstatuje njegovo postojanje. Ljudski um je u toku svog razvoja više puta prihvatao stvari, koje su mu se prethodno cinile nezamislive, i odbacivao druge koje je smatrao samo logicnim». Tindalj izjavljuje da «krug covekovog
poznanja se ne sme ograniciti na ono što mu daju pet prostih cula».
Opit ima ograniceno znacenje i u oblasti prirodnih nauka.
Uzmimo naprimer astronomiju.

Razum ovde kontroliše vidljivost i na osnovu nje utvrdjuje pozicije planeta, koje nisu zasnovane na vidljivosti. Vec pronalazak i primena teleskopa otkriva slabu stranu vidljivosti. Ali i ti instrumenti, koji dopunjavaju nedostatke našeg vida, ne cine naša znanja potpunim. Astronom ce putem matematickih formula dokazati da van najudaljenijih vidljivih sistema postoje sunca i nevidljivi svetovi, neobuhvatno veliki. Na isto znacenje razuma u oblasti nevidljivog ukazuje paleontologija, fizika i hemija.
Ukoliko bi nauku ogranicili samo vidljivošcu, onda bi takva nauka bila žalosna i slepa.
V.S. Solovjev tvrdi da je ocigledno samo ono što je malo važno. Dva puta pet je deset, ali je to znanje samo formalno, prividno. Pomsatrane cinjenice su lišene opšteg znacenja, naprimer, vremenska prognoza u odredjenom mestu. To znanje nije ni sveopšte, niti trajno. Cinjenica je realna samo ovde i sada. I barometar, i termometar neprekidno variraju. Ociglednost je ili formalna, kao u matematici, ili slucajna kao ono što se odnosi na vreme. A sve to što je sveopšte je neophodno i unutrašnje važno, lišeno ociglednosti za um i opipljivosti za cula. Nije pametno odbacivati to neocigledno, i u odbacivanju je manje kriv um, nego lukava volja. Nema srdacne težnje ka uzvišenim istinama, nema želje, da bi one postojale, jer oni smetaju da se živi bez razmišljanja o smislu života, i um dolazi u pomoclukavoj volji i zahteva dokaze. To je neverje, neuverenost u sebe, ozlobljenost protiv odbacenog. Tom ozlobljenošcu ono se vidi, jer se ne može gneviti na ono cega nema. U vreme vladavine materijalizma je još bilo moguce suprotstaviti nauku veri i odbaciti sve ono što se ne može izmeriti, osmotreti i opipati. Ali današnje duhovno se više ne smatra ni izmišljotinom koja je nastala kao suprotnost materijalizmu. Ono nam je dato u našim osecanjima, željama i mislima. Sumnjati u postojanje duhovnog je teže od sumnje u postojanje materijalnog, jer je sama sumnja duhovno stanje. Pored toga, mi osobine i svojstva stvari primamo kao stanje našeg duha i svesti. «Duh, - kaže D.S.Milj, - je jedina stvarnost za koju imamo dokaza». Dakle, svet se sastoji od duha i materije. Ali ako to dvojstvenost nekad bude objedinjena, onda ce to jedinstvo imati duhovni karakter. Cak i takve pristalice opitnog znanja, smatraju dopustivim postojanje cisto duhovnih licnosti to jest Angela.

Covek religiozne vere treba trpeljivo da se odnosi prema naucnim teorijama i hipotezama i da ne žuri da ih prihvata ili opovrgava: ono što je istinito u tim naucnim postavkama, ne može biti protivno hrišcanstvu – religiji istine, a ono što je u njima lažno, nije dugovecno.
Dobar savet nam daje trezveni M.V.Lomonosov. «Nezdravo, - piše on, - rasudjuje
matematicar, ukoliko želi da Božansku veru izmeri šestarom. Isti je i ucitelj bogoslovlja, ukoliko misli da iz Psaltira može da nauci hemiju. Nauka i vera su dve rodjene sestre, i greh je sejati medju njih plevu i razdore».
Upravo – sestre, a ne neprijatelji. Prof. S.S.Glagoljev je objasnio izjavu pripisanu Tertulijanu: «verujem zato što nije lepo», jer ona predstavlja izopacenje njegove misli; ta izjava u kontekstu ima drugi znacaj.
Vera i nauka dopunjuju jedna drugu. U svakoj veri postoji element znanja, a u svakom znanju ima mnogo vere. U veri su izvori znanja. Mi ne znamo, ali verujemo da su naši osecaji iz spoljašnje sredine, naše predstave i pojmovi saglasni sa stvarnošcu. Verujemo takodje i u prirodne zakone i sile, ne shvatajuci šta je to
prirdona sila. Ne treba se smucivati situacijom da medju prirodnjacima nema mnogo verujucih ljudi. Da je to tako – to je nažalost istina. Ali se oni srecu i medju bogoslovima, kao i medju ljudima koji nemaju veze ni sa kakvom naukom. Ovde se treba setiti poslovice: luda slava beži, a dobra na mestu leži. Jedan nevernik ce prodrmati više ljudi sa cestitim ubedjenjima. Današnje vreme je vreme anketa. Dekert je sproveo i takvu anketu medju istraživacima prirode. On je proverio poglede 423 naucnika. I kakav je bio rezultat? 56 osoba nisu imale nikakvo mišljenje o religiji. 349 naucnika su bili ateisti, 9 – ravnodušni prema veri i 9- neprijateljski nastrojeni prema hrišcanstvu.To znaci da je od 100 naucnika više od 95% neverujucih i manje od 2% verujucih.
Poznati prirodnjak Djubua Rejmon je u jednom od svojih predavanja izjavio da najnovija prirodna znanja, koliko god to paradoksalno zvucalo, treba za svoj nastanak da zahvale hrišcanstvu.

Pred tajnom


«Istinska nauka je smirena, a neznanje je gordo», - rekao je Spenser.
Ne samo da nauka nije odgonetnula cuda, niti natprirodne pojave, vec nije razjasnila cak ni osnovne zakone. Nauka barata takvim pojmovima kao što su prostor, vreme, materija, kretanje, sila, i njih ne može da zaobidje. Ali udubite se u svaki od tih pojmova, i shvaticete da je on nepostižan i cak sadrži u sebi unutrašnju protivurecnost. Naprimer, da li prostor i vreme zavise od stvari ili ne? Da li su oni ograniceni ili beskonacni? Da li oni zaista postoje van nas ili samo u našem umu? Covek se nece zadovoljiti nijednim odgovorom na ova pitanja.Nauka se zasniva na tajnama. «Šta je to znanje, ako ne sumnja?» - pita ruski savremeni publicist. «Sumnja postoji do kraja, jer sve dok ne spoznamo tajanstvenu suštinu postojanja, sva naša znanja su samo
relativna».
Još je starozavetni mudrac rekao: «Covek ne može da dosegne stvari koje se dešavaju pod suncem. Koliko god da se covek trudi u istraživanju, on to ipak nece otkriti; a ako neki mudrac kaže da zna, on to ne može da dostigne».
Sve se cini jednostavno, samo zato što smo navikli da sve gledamo. Vidimo, da list raste, posmatramo kako raste, znamo inervaciju lista, pratimo korak po korak razmmnožavanje celija, i citav mehanizam procesa rasta nam se otkriva kao na dlanu. Ali šta ga primorava da raste baštako, a ne dugacije? Šta primorava biljke ili životinje da imaju ovakav ili onakav oblik? Sva ova i hiljade drugih nerazjašnjenih pitanja po našem neznanju suštine stvari, pokazuju da smo okruženi tajnama, i ukoliko sve te tajne ne smatramo cudima, to je samo zato što se s njima srecemo na svakom koraku. Mi ih ne zovemo cudima, vec uticajima, zasnovanim na prirodnim zakonima».
Prema prirodnim cudima smo neosecajni ne toliko zbog nauke, koliko zbog navike.
Hiljade ljudi vidi kako sunce izlazi i zalazi svaki dan i nikada se ne zapita šta je to sunce. Cak i medju najucenijim ljudima postoje takvi, koji posvecuju decenije izucavanju rimske cloacae maximae carske imperije i nikada se ne zapitaju šta je covek i koji je smisao njegovog postojanja.
Odricanje cuda od strane takvih pravolinijskih ljudi nosi u sebi pretpostavku da je priroda razgonetnuta. Potpuno suprotno: i filozofija, i nauka svedoce o maloznacajnosti i maloj saglasnosti naših poznanja. Mi imamo pet cula kojima spoznajemo prirodu. I suština stvari, i povezanost pojava su sakriveni od nas, i mi možemo da vidimo samo njihovu posledicnost. Da li u Vaseljeni ima mnogo sila ili samo jedna koja se projavljuje u raznim oblicima? Otkrice radijuma i njegovih svojstava je unelo preokret u shvatanjima fizicara i hemicara. Koristimo elektricnu struju, bežicne telegrafe, a šta je to elektrika – ne
razumemo. Naša cula su nesavršena, naš vid ne raspoznaje sve boje, za nas nepronicljivi predmeti su pronicljivi za svetlost, ali ne i za oko! Slabi zvuci, slabi elektricni tokovi i slabi mirisi su nam nedostupni.
U oblasti prirodnih nauka se dešava neka revolucija za koju se ne zna kada i cime ce se završiti. Na kraju prošlog veka se mislilo da se svaka stvar (naprimer ugalj, kamen, drvo) sastoji iz molekula i atoma. Ali danas se tvrdi da atomi nisu najmanja jedinica, i da se svaki atom sastoji od miliona elektrona. Elektronom su nazvali jedinicu negativnog naelektrisanja sjedinjenim sa etrom. Na taj nacin se materija pretvara u energiju. Pada zakon o ocuvanju materije (Lavoazjev zakon). Ali i osnovni principi fizike o održanju energije (Majerov zakon) pobudjuju sumnje. S uništenjem materije, njenim prelaskom u elektrone uništava se i sila, i sputava ucenje o prostim i složenim telima: od radijuma se dobija prost element helijum. Cak i matematicke aksiome gube karakter neospornosti. Uporedo sa Euklidovom geometrijom, po kojoj prostor ima tri dimenzije, prava linija se smatra najkracim rastojanjem izmedju dve tacke i suma uglova u trouglu je 180, postoji i geometrija Lobacevskog sa prostorom od cetiri dimenzije, koja odbacuje ucenje o pravoj liniji i sumi uglova trougla.
Prirodnjak Tindalj piše: «Uvek samo odmahivao glavom sa sumnjom kada su me pitali, da li je nauka odgonetnula tajnu Vaseljene i da li ce je nekad odgonetnuti. Ljudski um ne može da da rešenje tog zadatka, jer on nadmašuje naše snage. Našum se može uporediti sa muzickim instrumentom, kome je svojstven samo ogranicen broj tonova, ispod i iznad kojih se nalazi beskonacna oblast cutanja» U svakom slucaju, nema sumnje u to, da je pravi svet drukcije ustrojen od onoga kako nauka pretpostavlja, i mnogo je složeniji.
1880. godine na zasedanju Berlinske Akademije nauka posvecene Lajbnicu profesor E.Djubua Rejmon je izjavio da u svetu postoji sedam tajni, od koje su cetiri potpuno nerazrešive (ignorabimus – nesaznajne). Te cetiri zagonetke su: suština materije i sile, nastanak kretanja, osecaja i sloboda volje. Tri perostale zagonetke: nastanak života, celishodnost prirode i nastanak misli i jezika mogu po predlogu Djubua Rejmona, iako sa najvecim teškocama nekako da budu razjašnjeni.
Trideset pet godina je prošlo od vremena kada je ovo izjavljeno, i mnogo toga je uradjeno u tom periodu naucnih pronalazaka, ali se nauka nije približila razumevanjuu cak ni te tri zagonetke, koje je Djubua Rejmon smatrao rešivim. G.Spenser je putem cisto naucnih istraživanja došao do saznanja da «oblast duše, ispunjene religioznim verovanjima, nikada ne može da opusti, jer ce tamo uvek nastajati velika pitanja, koja se ticu nas samih i Vaseljene, i da je u realnom životu svuda i uvek bio neophodan taj uticaj, koje su na ponašanje ljudi imali teološki simboli i sveštenicka dejstva. Neophodno potcinjavanje individua društvu je opstajalo samo zahvaljujuci crkvenim ustanovama».
Oni, koji misle, da je agnosticizam (Spenserovo ucenje o Nepoznatom) isto što i bezreligioznost, tada kao u stvarnosti ono predstavlja religiozni stav koji odgovara ljudskom duhu, upadaju u grešku, zbog toga što smatraju da se radi o odnosu licnosti prema nekoj nižoj od nje formi postojanja. Ali u stvari licnost se ovde suprostavlja nacelu koje je iznad nje. Zar je nemoguce dopustiti da postoji takva forma postojanja, koja u tom stepenu prevazilazi razum i volju, u kojoj ovi poslednji prevazilaze mehanicko kretanje?
Naš savremenik Ernest Gekelj je pokušao da uprošceno predstavi pogled na svet, objedinivši materijalno i duhovno, religiju, filozofiju i nauku. Gekeljova filozofija je bila po ukusu njegovih savremenika i poprimila je široke razmere. Ali Gekelj nije razrešio najvecu zagonetku: šta je to priroda ili Vaseljena, šta je suština stvari? A u toj zagonetki su i sve ostale tajne Vaseljene. Razvojem nauke i filozofije ta zagonetka ne samo da se ne razjašnjava, vec postaje sve tajanstvenija.
Zapisi Pirogova. – Ruska starina, 1884. Rezimirajuci odnos nauke prema cudesnom, Mejer kaže, da nauka «ne odstranjuje cudo iz realnosti, vec iz svog opisa realnosti». «Tajne predmeta, - kaže G.Spenser, - koje se spoznaju našim culima, leže van predela našeg razuma, ali su za njih još nerazrešvije zagonetne tajne prostranstva, koje sadrži u sebi sve postojece. Prve mogu biti objašnjenje, po mišljenju vernika, stvaranjem sveta, a za agnostike se cine objašnjivim hipotezom svetske evolucije, dok za tajneprostora ne postoje nikakva objašnjenja. Kako su deisti, tako i agnositici podjednako prinudjeni da priznaju vecna svojstva prostora, i da je on sa svom sveukupnošcu svojih svojstava prethodilo stvaranju sveta i evolucionom procesu»Za coveka je cak zagonetka i voda.Istina je da dva atoma vodonika sa jednim atomom kiseonika obrazuju vodu. Ali vodonik je zapaljiv gas i kiseonik potpomaže gorenje; kako se njihovim sjedinjavanjem obrazuje teško tecno jedinjenje sa novim osobinama sposobno da sprecava gorenje? Neobjašnjiva je i pojava zbog cega korenje biljki ide u zemlju, a stabla rastu naviše. Zbog cega se ovde gubi znacaj privlacne Zemljine teže?

Istraživanje cuda

Sujetna je nada da se sve razume, bilo da se radi o prirodi ili o religiji. Sve spoznati znaci spoznati u potpunosti Boga, što bi znacilo sam biti Bog.
Medjutim ne treba se sve tajanstveno smatrati cudesnim. S druge strane, cudo može da nema zadivljujuci karakter, naprimer, darovanje kiše po molitvi.
Hoce li cudo imati karakter zadivljujuceg dogadjaja ili karakter prirodne pojave - vera ili neverje u cudo zavisi od raspoloženja ili neraspoloženja da se poveruje u cudo. Paskal je govorio: “Ukoliko želite da budete neverujuci, za to je dovoljna samo vaša želja”.
Volteru se pripisuju reci: “Kada bi se cudo vaskrsenja desilo na moje oci i još hiljade drugih ocevidaca, ja ne bih poverovao svojim ocima niti ocima onih koji su priznali to cudo”.
Taj Volter koji porice cudesno i idealno - živi u svakom coveku; navika ima vlast nad svakim covekom, i cini um malopokretnim. Ali istovremeno u svakom coveku, ne
iskljucujuci ni Voltera, postoji neka težnja ka cudesnom, neka smutna cežnja, da su moguci dogadjaji, koji se ne mogu svrstati u uobicajeni poredak stvari.
“Cemu god da nas život uci, srce veruje u cuda: postoji velika sila, postoji i velika vecna lepota”.
Jedni se bore sa tom cežnjom za cudesnim, a drugi joj daju prostor. U pogledu tih suprotnih covekovih raspoloženja veoma je poželjna nepristrasna, spokojna, zasnovana na logici i preciznom poznavanju kritika cuda i dogadjaja, koja se smatraju za cudesna. Ovde u pomoc prirodnim naukama treba da pritekne istorija, poznavanje jezika, psihologija i medicina.
U današnje vreme i u prošlom veku istraživaci opitnih znanja u kritici cuda se nisu koristili metodom opitnih nauka (navodjenjem, indukcijom); vec metodom filozofskih nauka – zakljuckom, dedukcijom. Oni su u osnovu svoje kritike stavljali neopovrgnuti stav (aksiomu), da su cuda nemoguca, a potom napuštajuci taj stav, razmatrali su posebna cuda i nisu u njima nalazili nesumnjive znake cudesnosti. Pritom su se cesto pozivali na još nepoznate prirodne zakone, kojima se gubi natprirodni karakter datih cuda. Prema Kantovom mišljenju, slicna kritika je zasnovana na “principu lenjog razuma”.
Jasno je da se istraživanju vrste cinjenica ne sme pristupati sa preodredjenim mišljenjem o njihovom nepostojanju. Ukazivanje na to, da su cuda nesumnjivo lažna, ne opravdava preodredjenost kritike. Postojanje ocigledno lažnih cuda poziva kriticara na posebnu obazrivost pri istraživanju cuda. Postoji lažna statistika, ali to naucniku ne daje prava da se sa predubedjenjem odnosi prema svakoj statistici. Lažna moneta pretpostavlja postojanje prave. Lažna vidjenja i cuda su samo neuspešna podražavanja istinskim. Ukoliko od grupe ljudi pet ili deset svedoka ne zaslužuju poverenje, onda se tu ne treba ništa cuditi: medju ljudima uvek ima mnogo pomracenog uma i moralne tame.
Kažu: vera u cuda se može videti kod mladih i nerazvijenih naroda. Sta je to? Da li je neko ukazao na granicu izmedju duše domoroca i Evropejca? Da li je neko saznao kada narod skida prsni oklop i stavlja plašt? Zar cete nazvati razvijenim narodom kojemu je potpuno strana vera u cuda! Takvog naroda nema u celom svetu.
Još kažu: vera u cuda sužava i porice razum. Ali vas još ne pozivaju na veru u cudo, vec na nepristrasno istraživanje cuda. Vera ne može da sužava razum, zbog toga što je ona opšteljudsko nastrojenje duše, jedna od projava njene slobode. Vera je neizbežni sastavni deo svake spoznajne delatnosti, pocevši od mracnih osecanja negativnih osecaja. Vera pomaže razumu u spoznanju istine, tako da su ono što su apostoli rekli “verom razumem” (to jest poverovavši pocinjem da razumem) se ne odnosi samo na religiozne spoznaje, vec i na naucne.
Didon objektivno piše u uvodu svoje istorije života Isusa Hrista: kritikovati dogadjaje i dokumente s tacke gledišta nastrojenja veka ili vladajuceg mišljenja, znaci podvrgavati se riziku da se pogreši, zbog toga što se nastrojenja i mišljenja menjaju. U osnovi kritike treba da se nalaze sveopšti, stabilni, bezuslovni razumski zahtevi. Takva kritika ce biti iznad svoga veka i iznad svake škole. Takva kritika je strašna za religije Bude, Zoroastra, Magometa, za panteizam, ali ne i za hrišcanstvo. Izvrtati istinu radi vladajucih kaprica, odbacivati cinjenice, nepoželjne i neprijatne našim predubedjenjima, nije kritika vec obstrukcija, ustajanje protiv istine; nije casno tražiti svoj žig na dokumentima. Kritika nije služavka racionalizma, ona je – slobodno dete razuma koje sluša samo svog oca. Ona nece izopaciti ono što je našla u dokumentima, kao što ga nece ni razvodniti niti preuvelicati. Ona samo objašnjava cinjenicu u vezi sa njenom situacijom.
Hristova cuda i prvobitno hrišcanstvo su posvedoceni kao nijedan od dogadjaja klasicne antike, koji ne pobudjuju sumnje u nauci. Do nas je došlo više od 1700 rukopisa Novog Zaveta; medju njima 160 uncijala iz IV veka i nešto kasnije. Rukopisi grckih i rimskih klasika nisu stariji više od V-X vekova. Ali ne govoreci veco drevnim klasicima, osnovanije mogu da budu sumnje u nedavne dogadjaje, naprimer, u Napoleonove podvige, nego u Hristova cuda, kako je to dokazao jedan od engleskih arhiepiskopa.
Negativna kritika pretpostavlja nemoguce uslove za proveru istinitosti cuda. Naprimer, Renan kaže: “Još se nijedno cudo nije desilo pred grupom ljudi, koji su sposobni da potvrde cudesni karakter cinjenice”. Renan pretpostavlja mogucnost vere u cudo pri sledecim uslovima: cudotvorac izjavljuje da ce vaskrsnuti umrlog. Saziva se komisija naucnika, istražuje se mrtvo telo, utvrdjuje se smrt i ukazuje se pozornica za cinjenje cuda. Zatim se cudotvorcu po izvršenju cuda naredjuje da ponovi cudo pri drugoj okolnosti. Ovde se cudo razmatra kao samo cilj, tada kada je ono samo sredstvo u Božijim rukama; cudo se razmatra kao ljudsko delo, a ne kao Božije. Iako se u toku Hristovih cuda nije sastajala komisija od hemicara i fizicara, mnoga Hristova cuda su ucinjena pred zdravorazumskim svedocima.
Pokazna cuda Renan može da vidi samo u apokrifnim jevandjeljima i u legendama o Simonu Magu.
Autor veoma priznate “Logike” D.S.Milj drukcije rasudjuje nego Renan, i priznaje mogucnost cuda sa cisto logicne tacke gledišta. “Mi ne možemo, - kaže on, - da napravimo taj apsolutni zakljucak da teorija cudresnog treba odmah da bude odbacena. Ako smo dozvolili postojanje Božanstva, onda sa ozbiljnom mogucnosšcu treba da dozvolimo i postojanje neposredne projave Njegove volje i delovanja”. V.S. Solovjev tako varira ovu misao: “Obicno se istine vere unapred odbacuju ne zbog neosetljivosti uma, vec po lukavosti volje”.

 

[Diogen9]

cuda u pravoslavlju

Vreme cuda ​

Cak i obicni ljudi obracaju pažnju na to da su cuda neravnomerno rasporedjena u istoriji covecanstva: u nekim epohama ih ima mnogo i zadivljujuca su, a u drugim ih ima tako malo i toliko su neuverljiva, da mnogi stavljaju njihovu prirodu pod znak pitanja. U stvari, kako je mnogo cuda opisano u Jevandjelju! Kako su ta cuda raznovrsna i zadivljujuca! Ali jevandjelisti nas uveravaju da je njima opisan samo neznatan deo Isusovih cuda. Kada bi se pripovedalo o svemu što je Gospod našIsus Hristos ucinio i rekao, onda prema tvrdjenju jevandjeliste Jovana, broj napisanih knjiga ne bi stao u ceo svet.
I u Delima sv.Apostola postoje svedocanstva o velikom broju cuda, ali su od njih opisana samo neka. Tako veliki broj cuda u prvobitnom hrišcanskom periodu u poredjenju sa njihovim malim brojem danas donekle opravdava cesto izgovaranu frazu: “danas nema cuda”. Ali kada toj frazi misle da podmetnu verodostojnost novozavetnih cuda, onda je takav zakljucak brzoplet i površan.
Razlika u broju, i da tako kažemo kvalitetu cuda iz prvobitnih hrišcanskih i današnjih vremena se objašnjava ciljem cuda.
Prema ucenju apostola Pavla, cuda su – znaci za neverujuce, ali ne neverujucima po upornosti, vec onima koji su se udaljili od Boga umom i srcem, a ne po neznanju. Za takve ljude su cuda – dokazi Božanskog porekla hrišcanstva. Ona ih zovu u Hristovu Crkvu, kao što zvono poziva bogomoljce u hram i prestaje da zvoni kada se hram ispuni.
Takav je vaspitni metod: u pocetku ocigledan, a potom usmeni, unutrašnji. U pocetku deluje na um, a potom na um i srce. Ukoliko bi Crkva uvek imala potrebu za velikim brojem zadivljujucih cuda, onda bi to svedocilo o odsustvu unutrašnje kreposti i predanosti Bogu njenih clanova. Neko je rekao: “Cuda su – pelene mlade Crkve, a ne odeca Njenog zrelog uzrasta”).
Cudo je otkrivanje Boga coveku. Ali brzo otkrovenje je coveku potrebno samo u sopstvenom preporodu. To je – dobrovoljno delo. Spoljna pomoc ovde protivureci samom zadatku. Ukoliko pri covekovom preporodu postoji Božija pomoc, onda je ona nevidljiva, unutrašnja i nerazdvojiva od moralnih snaga onoga koji se preobražava.
“Gospod u potpunosti uvažava prirodu koju je stvorio i njene zakone kao dela Svoje beskonacne, najsavršenije premudrosti; zato Svoju volju vrši obicno posredstvom prirode i njenih zakona, naprimer, kada ljude kažnjava ili ih blagosilja. I zato ne traži od Njega cuda bez posebne potrebe”.
Pri razmatranju odnosa cuda prema prirodnim zakonima videli smo da prirodne pojave u periodu preobražaja imaju nesumnjivo cudesan karakter. Prva pojava organske materije i biljnog carstva se ne može a ne smatrati cudesnim, pošto se danas posmatra prelazak neorganske materije u organsku. Prva pojava organizama životinjskog carstva nije ništa manje cudesna, jer danas primecujemo da se sve živo radja iz jaja. Ali kako je nastalo prvo jaje? Ukoliko je ono donešeno sa druge planete, onda u Vaseljeni uopšte treba da bude objašnjena prva pojava biljnih i životinjskih organizama, ne govoreci vec o coveku, u kome postoji nešto novo u poredjenju cak i sa višim životinjskim vrstama. Za objašnjenje slicnih preobražaja istraživaci mehanickog ustrojstva Vaseljene pribegavaju
pretpostavci da su nekada ranije delovali drugi zakoni, druge sile. Ali ne znaci li to pustiti cudo na druga vrata? Jer se cudom smatra bezuzrocna pojava, ali pojava koja potice od druge zakonitosti, druge Sile i Uzroka, od onih koje deluju u obicnom poretku stvari. Kako se u prirodi cudesno najbolje projavljuje u vreme preobražaja, tako je i u svetu ljudi cuda više i ona su više zadivljujuca kada pocinje novi period ljudske istorije. Tako sama Crkva uci o cudu. Blaženi Irinej, ucenik ucenika apostolskog (III vek), je priznavao razliku izmedju prirodnog toka stvari u njegovo vreme i cuda iz apostolskog vremena. Blaženi Avgustin je govorio da su se cuda od vremena širenja hrišcanstva prekinula zbog suvišnosti, a da su se nastavila postala bi uobicajena pojava. Medjutim on protivurececi samom sebi u jednom od svojih dela navodi mnogo njemu savremenih cuda. Zlatoust u 32-oj besedi na Mateja kaže: “Ne zahtevate li i od nas cuda koja su cinili apostoli, dolazeci da propovedaju, kako bi i mi cistili gubave, izgonili demone, vaskrsavali iz mrtvih? Ali najveci dokaz vašeg blagorodtsva i ljubavi ce biti ukoliko budete verovali u Boga, bez rezerve. Bog je prekinuo da cini cuda kako iz tog razloga, tako i zbog drugih. Ako bi se oni koji imaju dar da cine cuda, kao što neko ima dar da besedi ili dar blagocestivosti, preuznosili, odvajajuci se od drugih ljudi, onda kako ne bi
bilo podela, kad bi postojala joši cuda? A to ne govorim po dosecanju, već iznosim kao dokaz Korincanima, koji su se zbog toga razdvojili.

Ne traži cuda, vec spasenje duše. ​

Ne traži da vidiš vaskrsenje jednog mrtvaca, kada znaš da ce svi mrtvi vaskrsnuti, ne traži da vidiš da je slepac progledao, vec posmatraj kako danas svi pocinju da dobijaju bolji i korisniji vid. Nauci se i sam da gledaš celomudreno i ispravi svoje oko. Istina, kada bi mi svi živeli kako treba, mnogobožci bi nam se više divili nego cudotvorcima. Cuda se cesto smatraju obmanom i ljudi u njima nalaze mnogo toga podozrivog, iako hrišcanska cuda uopšte nisu takva. Ali neporocni život ne može da se podvrgne nikakvom slicnom podozrenju – naprotiv, vrlina svima zatvara usta”.
Odblesak tih cuda, koja su se dešavala pri dolasku Glave Crkve i radjanju same Crkve ce se osecati u svim vremenima. Ta cuda su i za nas živa i dejstvena. Ona su kamen u osnovi Crkve, i bez njih ona ne bi bila ono što jeste. I zato je u pravu Lesing kada kaže: “Postojanje Crkve nam zamenjuje sva druga cuda”. Ali neophodno je pretpostaviti povecanje broja cuda na kraju crkvene istorije, pošto ce on biti pocetak novog neba i nove zemlje, gde živi istina. Ali ni cuda na pocetku, ni cuda na kraju ne pripadaju istoriji, jer je ona razvoj i kretanje, ali ne i pocetak kretanja niti njegov kraj.”
Najuverljiviji dokaz istinitosti starozavetnih cuda bi bilo istraživanje verodostojnosti i istinitosti starozavetnih spisa. Ali takvo istraživanje pri velikom broju prigovora protiv verodostojnosti knjiga, koje ulaze u sastav Biblije, pri mnogim pretpostavkama o vremenu i mestu sastavljanja tih knjiga ne može biti predmet novinskog clanka. Zbog toga cemo se zbog neophodnosti ograniciti na detaljne napomene o starozavetnim cudima uopšte i o nekim od njih pojedinacno.
Stari Zavet sam po sebi predstavlja kao uvod u Novi, pripremu za primanje Hrista. Ta veza izmedju dva Zaveta je najbolje izražena u starozavetnim prorocanstvima. S biblijske tacke gledišta prorocanstva se ne smeju shvatati kao dela upravljana samo ljudima: covek u prorocanstvima predstavlja orudje Svetoga Duha, ne gubeci svoju svest i duhovna svojstva svoje licnosti. Za prirodne nauke takva tacka gledišta je teško prihvatljiva. Ali i sa svoje tacke gledišta oni ne mogu da odbace prorocanstva pre svega zato što su prorocanstva o Hristu cinjinice, niz cinjenica, koje su dostupne istraživanju. U knjigama koje su napisane stotine godina pre Hristovog Rodjenja, Njegov život, Njegova Licnost i Njegovo delo su opisani tako živo i konkretno, da pred tim ne može da se ne zaustavi ni najupornije neverje.
S druge strane, nauka, koja objavljuje postojanost delovanja zakona u Vaseljeni i u istoriji, nema pravo da porice mogucnost iako prirodnog predvidjanja buducih dogadjaja. Ne samo prorocanstva, veci druga cuda Starog Zaveta se grupišu oko Hristove licnosti, ili preciznije, oko cuda Bogoovaplocenja radi spasenja ljudi. Zbog toga su ona bila skoncentrisana medju narodom, koji je izabran kao cuvar i prvi glasnik vere u spasenje i Spasitelja. Ta veza izmedju drugih cuda i cuda Hristovog javljanja svetu je ukazana u Njegovom odgovoru Jovanu Preteci. Muceci se zbog nevoljne camotinje u zatvoru, Jovan je poslao ucenike da pitaju Isusa: “Jesi li ti onaj što ce doci, ili drugoga da cekamo? A Isus odgovarajuci rece im: “Idite i kažite Jovanu što cujete i vidite: slijepi progledaju i hromi hode, gubavi ciste se i gluhi cuju, mrtvi ustaju i siromašnima propovijeda se Jevandjelje”. Cuda prethode, prate i posleduju Onoga, Koji je došao da spase ljude. Pojedini cudesni dogadjaji Starog Zaveta, kao što je naprimer grehovni pad prvih ljudi, imaju karakter ne lokalni i prolazni, vec svetski iopšte ljudski. On govori ne samo o tome šta je bilo, veci o tome što uvek biva. To je tipicno iskušenje – želja da se bude kao bog, traženje spoljne autonomije, savršenstva, koje se postiže bez truda i neprekidnih napora. I Hristos je pozivao ljude na bogopodobije, samo ne putem gordosti i samopouzdanja, vec putem smirenja, samoodricanja i stradanja. Pri razmišljanju o cudima Starog Zaveta poražava neobicnost nekih od njih, kao što je naprimer stajanje sunca pri Isusu Navinu, moc govora Valaamove magarice, kit, koji je progutao i sacuvao Jonu. Ali ono što je zadivljujuce u cudesnom dogadjaju – nisu njegove spoljne razmere, vec nacin njegovog izvršenja koji je nedostupan proveri i posmatranju. Cudo je delo Božije, i kao takvo nije dostupno ni ljudskom osecaju, niti ljudskom razumu. Kada bi se cudo dešavalo na naše oci, naprimer, pretvaranje vode u vino u kristalnom sudu, onda ni to vidjeno cudo ne bi nam postalo razumljivije, pošto nismo videli Božiju ruku i silu. Što se tice cuda iz davne prošlosti naš stav se otežava time što mi dodajemo svoju savremenu tacku gledišta ka formi i suštini opisivanih cuda, trudimo se da shvatimo i objasnimo cudo u svetlosti naših jadnih, školsih znanja. Za proizvodjenje jednog te istog prirodnog efekta može postojati nekoliko nacina. Jedan deo tih nacina nam je poznat, a drugi deo nam ostaje nepoznat. Pod tom nepoznanicom se i krije zadivljujuce prosto objašnjenje efekta. To treba reci i za cudo. Pri njegovom izvršenju Bog je upotrebio najprostiji nacin, lak, kao Kolumbovo jaje, ali taj nacin je van našeg delokruga, i možda ce nam zauvek ostati nedostupan. A mi mudrujemo, “lupamo” glave, pravimo pretpostavke o elektricnim suncima pri Isusu Navinu, o išcezloj vrsti morskih cudovišta, od kojih je jedno progutalo Jonu. Velika je nadmenost smatrati jedno od mogucih objašnjenja nacina izvršenja cuda jedinim objašnjenjem. Onaj covek koji veruje u Božija cuda ne treba da pita kako se desilo ovo ili ono zadivljujuce cudo. Za nas su sva cuda nemoguca, ali ne i za Boga. Zato je On Bog: Njegovoj sili i razumu nema granica. Pri rasudjivanju o starozavetnim cudima zaboravljamo na veliku razliku izmedju našeg vremena i vremena starojevrejskih sudija, razliku u pojmovima i jeziku. Na tu razliku je
ukazao Gospod, kada je više puta osudjivao strah Jevreja prema cudesnom. Jevreji su naprimer pripisivali magijsku silu Mojsiju i cak i njegovom žezlu. Ali im je Gospod govorio: “Mojsije ne dade vama hljeba s neba, nego vam Otac Moj daje hljeb istiniti s neba”. Jevreji su upokojenje Enoha i Ilije shvatali kao uzlaženje na nebo, ali Gospod odbacuje to osecajno shvatanje, govoreci: “I niko se ne pope na nebo osim Koji sidje s neba, Sin Covjeciji Koji je na nebu”. U ovim recima je ukazano na razliku izmedju neba fizickog i neba duhovnog, razliku koju su spoznali bogoprosveceni muževi Starog Zaveta, ali koja nije usvojena od strane narodne mase. Jevreji su imali plotsko shvatanje javljanja Boga prvim ljudima, patrijarsima. Ali svaki Hristov ucenik tvrdi: “Boga niko nije vidio nikad; Jedinorodni Sin Koji je u narucju Ocevom, On Ga javi”. Jevreji su trogodišnju sušu u izrailjskoj zemlji pripisivali sili proroka Ilije, ali Hristos kaže: “Mnoge udovice bijahu u Izrailju u vrijeme Ilijino kad se
nebo zatvori tri godine i šest meseci”.
Mi živimo u periodu rasudjivanja, a starozavetni Jevreji su živeli po osecanjima. Naš jezik je precizan, iako i nesavršen, a jezik Jevreja je slikovit. Sv.Jovan Zlatoust u besedama na Knjigu Postanja tvrdi, da se Mojsije prilagodjava shvatanju svojih sunarodnika. Evo primera: “I rece Gospod Mojseju i Aaronu (..) reci im: (…) necete uci u
zemlju, na kojoj sam se Ja, zavetovao da vas naselim”. U 31-oj glavi Izlaska
citamo da je Bog Mojseju dao “dve tablice otkrovenja, tablice kamene, na kojima je bilo napisano prstom Božijim”. Posle poznatog razbijanja tih tablica, Gospod je naredio Mojseju: “Isteši sebi dve tablice kamene, slicne prethodnim, i izidji k Meni na goru, i Ja cu ti napisati na tim tablicama reci, koje su bile napisane na predjašnjim, koje si razbio.“ I istesao je Mojsije dve tablice kamene izašao je na goru Sinaj. I ostao je tamo Mojsije kod Gospoda cetrdeset dana i cetrdeset noci; i napisao je Mojsije na tablicama reci zaveta desetoslovija“. B.I.Gladkov, od koga smo pozajmili primedbu protiv bukvalnog shvatanja reci iz Biblije, se poziva na reci preosv. Antonina, koje su izgovorene 26 decembra 1904 godine u Petrogradskoj Kazanjskoj crkvi povodom predaje Port-Artura.
U govoru je receno, da su “na tvrdjavskoj litici prstom Božijim napisana pregrešenja jednih i muceništvo drugih”. Mislim medjutim da bez obzira na te reci Preosvecenog, niko nece poceti da na gorama Port-Artura traži takve natpise. Zlatoust biblijsku pricu o stvaranju coveka, njegovom nastanjenju u raju od strane Boga, stvaranju Eve od rebra i hodjenju Boga u raju oslobadja od antropomorfnih omota i tumaci je u duhovnom smislu...
Vecinom starozavetnih cuda se opovrgava shvatanje cuda kao dogadjaja, koji narušava prirodne zakone. Tako devet prvih egipatskih kazni predstavljaju prirodne pojave svojstvene zemlji u kojoj su se odigrale. Koji prirodni zakoni su narušeni, kada je vrana donosila hleb proroku Iliji, kada lavovi nisu dotakli proroka Danila, kada su krave koje su Filistimljani upregli u taljige sa kovcegom, dovezle kovceg u Izrailjsku zemlju, kada je žreb ukazao na porodicu, koja je bila kriva za utajenje neprijateljskog plena pri zauzimanju Jerihona, kada je Gedeon bio ukrepljen pricom o snovidjenju u neprijateljskom logoru?
U Knjizi Esfir nema niceg zadivljujuceg i tajanstvenog, ali je ona puna cuda u smislu Božijeg promišljanja o spasenju jevrejskog naroda, nad kojim je bio podignut mac. Radi odvracanja ocigledno neumitne pogibije, desilo se niz podudarnosti u vreme dato Jevrejima. Bilo je potrebno da se pre citanja letopisa za razbijanje nesanice on otvori na stranici, na kojoj se govorilo o otkrivanju Jevrejima od strane Mardoheja opasne zavere protiv cara; bilo je potrebno da Mardohej u svoje vreme ne bude nagradjen za tu državnu zaslugu; bilo je potrebno da carev favorit Aman sam odredi nagradu Mardoheju, pretpostavivši da se car sprema da nagradi njega samog – Amana; bilo je potrebno da rizicno narušavanje etiketa ne navuce na Esfir carski gnev itd. Sve te podudarnosti ne narušavaju nikakve zakone, vec su oni cudo, koje se desilo po narodnoj molitvi za spas od skore nevolje. Ako se pažljivo procita istorija napoleonskih ratova, onda se vidi da u njoj ne nedostaju takve krupne posledice, koje su nastale od malih uzroka. Mala Napoleonova bolest u Borodinskoj bitki, njegov bolesni napad 28 avgusta 1813 godine, posle pobede kod Drezdena, imali su odlucujuci znacaj za ishod kampanje. Za skepticnog istoricara Napoleonova sudbina ce kroz 300 godina predstavljati varijantu mita o Prometeju. On je kao i drugi za svoje velike zamisli bio prikovan (iako Napoleon ne bukvalno) za liticu, stradajuci u prinudnoj nemoci.
Spasenje Francuske herojstvom Žane d’Ark nije manje cudesno, nego spasenje Izrailja od strane prorocice Devoroje. Pažljivo oko verujuceg istraživaca današnjeg svetskog rata otkrice i u njemu tragove Božijeg Promisla.
Oni koji u cudu vide narušavanje prirodnih zakona se pozivaju na cudo isplivavanja potonule sekire, koje je ucinio prorok Jelisej i na cudo skracivanja senke cara Jezekilja. Prvo od tih cuda protivureci zakonu Zemljine teže: gvoždje je 9 puta teže od vode i treba da tone. Ali zar ne plove celicni brodovi, pritom natovareni velikim tovarom? Zar ne pliva celicna igla, koja je dobila od prstiju mali sloj masnoce i pažljivo stavljena na površinu vode? Zar magnet ne privlaci naviše opiljke gvoždja? U svim tim slucajevima zakon Zemljine teže i dalje važi. To se sve spoznaje pri covekovim ogranicenim znanjima
i snazi. Ali Božija mudrost i moc su takvi da je za Njega “sve moguce” bez narušavanja Njime ustanovljenog poretka Vaseljene. Pritom Njegovi nacini mogu da budu jednostavni kao Kolumbovo jaje. Kombinacija sila i zakona, nama poznatih i još nepoznatih, može da dovede do varljivog utiska protivurecnosti prirodnom poretku stvari.
Biblija, govoreci o cudima, se zadovoljava ukazivanjem na njihov cilj i ne bavi se naucnim objašnjavanjem nacina njihovog izvršenja. Za Onoga Koji je ucinio najvece cudo stvaranja sveta sva ostala najzadivljujuca cuda su jednostavna i prirodna. Od prvog cuda, kao od korena, izrastaju sva ostala. Postoji samo jedno umišljeno, ali neverovatno cudo - misliti da svet koji je stvorio Tvorac može i na tren da postoji bez Njegovog ucešca u njegovom daljem postojanju.

Jevandjelje i cuda

Ne može a da se ne prizna da za zaštitnika istine novozavetna cuda ne iziskuju toliko napora koliko starozavetna. Dokumenta, koja opisuju cuda Isusa ili apostola, su napisali ili sami ocevici tih cuda, ili ljudi, koji su slušali pricu o cudima od ocevidaca. Ti dokumenti su došli do nas medju velikim brojem rukopisa starih i onih iz kasnijih vremena, i veoma ih je teško razdvojiti. Cinjenice koje su sadržane u njima nisu protivurecne. U tim cinjenicama nema niceg izvešatcenog i fantasticnog, one nisu saopštene s ciljem da zadive, vec da otkriju Božije milosrdje; njih nisu zapisali neki zanesenjaci, vecljudi koji su spokojno uvereni u istinu svog ispovedanja, koji su tu istinu posvedocili i svojim životom, i spremnošcu na stradanje i smrt. Neke reci apostola nalaze
svoju potvrdu cak u knjigama koje su neprijateljske hrišcanstvu. Naprimer, apostoli su govorili Isusu, da jedan covek koji ne ide za Njim Njegovim Imenom izgoni demone. Tu cinjenicu je potvrdio Talmuda. «Eliezara ben-Duma je ugrizla zmija; tada je kod njega došao Jakov iz Kirera Sami (to jest Jakov apostol) da ga isceli u Isusovo Ime. Ravi Izmail to nije dozvolio, i bolesnik je umro».
Objašnjenja racionalista su ponekad veoma precizna, razumna, logicna, ali oni ne
objašnjavaju te cinjenice, koje su u Jevandjelju i Delima, vec druge, koje su dobijene izopacenjem teksta. Njihova kritika ne objašnjava to što treba da se objasni, niti cuda koja su zapisali ocevici, vec pretpostavke koje su se nakupile u mozgu kriticara. Izmedju tih pretpostavki i teksta dokumenta nedostaje karika koja ih povezuje. Naprimer, kao objašnjenje nahranjenih 5 hiljada ljudi kriticar je pretpostavio da je Hristos svima predložio da podele svoje zalihe hrane. Ali ako je to bilo tako, kako je onda tok dogadjaja
bio drugaciji, i zbog cega taj dogadjaj nije izložen u pretpostavljenoj situaciji, vecu drugoj potpuno neodgovarajucoj? Umesto objašnjenja teksta predlaže se potpuno nenaucno praznoslovlje. To cak nije ni racionalno, ni kriticno, vec prosto naivno. Naivnost ovde nije ispoljena samo u nasilju nad tekstom, veci u lažnoj predstavi, «da je u jevandjeljskom cudu najvažnija njegova cudesnost». Medjutim Jevandjelja predstavljaju Hristova cuda u takvoj svetlosti, da njihova cudesnost dolazi u drugi plan i ona ulaze u tok Hristovog života. Jevandjelja se ne zaustavljaju na cudesnosti Hristovih dela, vec
glavni akcenat stavljaju na vezu cuda sa Njegovim prizivom i Njegovim svršetkom».
Istina je da su se neki ocevici cuda bavili njima više nego što treba i verovali su u Hrista samo zbog cuda. Ali Spasitelj nije osecao naklonost prema takvim vernicima i «ne povjeravaše im Sebe; jer ih sve znadijaše, i ne trebaše Mu da ko svjedoci za covjeka; jer Sam znadijaše šta bješe u covjeku». Jer i Isusovi neprijatelji, videvši Njegova cuda, nisu sumnjali u njih, vec su se samo ucvršcivali u svojoj mržnji prema Bogu i Ocu. Jevandjelisti nisu imali takav odnos prema cudima: ona sama po sebi nisu privlacila njihovu pažnju, vecu vezi sa Isusovim ucenjem, s Njegovim prizivom i smrcu. Cuda u Jevandjelju nisu sama sebi cilj, kao u drugim religijama, vec samo znaci uzvišenog i boljeg.
Hristova cuda su predstavljala simbol nastupajuceg Carstva Božijeg. Sve
što je Isus govorio i radio u prvoj polovini Svog služenja, je bila potvrda prvih reci Njegove propovedi: «Pokajte se jer se približilo Carstvo Nebesko».
Hristova cuda su takodje potvrdjivala Njegovo ucenje o Njegovoj Licnosti, poslaništvu i odnosu prema Ocu. Ne postoji mogucnost da se cuda iz Jevandjelja izuzmu a da se pritom ne poremeti uciteljski deo Jevandjelja. Za sve godine Svog poucavanja Hristos je imao najvece neraspoloženje da cini cuda radi glasina, i divljenja mase. Kako su Ga malo razumeli neki racionalisti, koji su tvrdili da je Isus tobože cudotvoreci podržavao predrasude Svoga vremena! Da li je bila moguca takva pretpostavka o Onome, Ko je bio ucitelj najcistije moralnosti, o Koga su sami Njegovi neprijatelji smatrali Covekom za Koga ne postoje laži i obmane! Cuda su nerazdvojno prožela ne samo Isusovo ucenje, veci Njegov život. Njegovo zacece i Rodjenje je – cudo, Njegovo kretanje po zemlji je praceno velikim brojem cuda, i Njegova smrt je povezana sa Vaskrsenjem. Nas dodiruje
Hristova ljubav, ali se ona projavljuje u cudima: pretvara vodu u vino, umnožava
hlebove, vaskrsava umrle. Kada ne bi bilo ovih ili onih Hristovih cuda, onda bi bila uzaludna i ta pažnja koju je covecanstvo ukazivalo Hristu tokom 19 vekova. Uzaludna je onda pažnja koju su prema Njemu imali racionalisti. Ukoliko Hristos nije vaskrsao, vec istrunuo u zemlji, onda je uzaludan i besplodan religiozan odnos prema Njemu koji su imali, imaju i imace milioni ljudi koji su živeli i žive na zemlji. Odricanjem jevandjelskog Hrista, Hrista dogme i Crkve nestao bi i Hristos istorije. Ali odricati Hrista istorije je cisto bezumlje; pa je prema tome i Hristos Crkve, naš Hristos, Sin Boga Živoga – vecno istinit.
Neubedljiv je i nenaucan pokušaj svesti Hrista i Jevandjelje samo na moralno ucenje. «Sadržaj Jevandjelja se nikako ne iscrpljuje moralnim zapovestima. Ono izlaže dogadjaje koji su u dubokoj vezi ne samo sa moralnim ucenjem, veci sa opštefilozofskim idejama hrišcanskog pogleda na svet. Misliti, da se suština Jevandjelja sastoji samo u moralnosti, znaci sužavati njegovo istinsko znacenje. Jevandjelje je celokupan pogled na svet. I u njemu, kao i svakom drugom pogledu na svet, pored ucenja o moralu, postoji i ucenje o sadašnjosti i buducnosti, to jest religiozna metafizika i ontologija». Takva mnogoznacnost Jevandjelja pri njegovom unutrašnjem jedinstvu služi kao najbolji dokaz njegove vrednosti i istinitosti kao celine i pojedinacnih delova. Ako cuda potvrdjuju ucenje Jevandjelja, onda i uzvišenost Hristovog ucenja treba da podržava veru u cuda. Na to je obratio pažnju još Zlatoust: «Istinitost onoga što je Hristos rekao, - piše sveti Otac, - služi kao dokaz istinitosti Njegovih cuda. Da bi to bilo jasnije navešcu sleeci primer: Hristos je vaskrsao Lazara i jednom recju mu je povratio život. On je rekao da vrata ada nece odoleti Crkvi. Ko ne bi poceo da veruje da je Lazar vaskrsao, taj treba da poveruje tom predskazanom cudu koje se odnosi na Crkvu; jer ono što je za nju receno se ispunilo posle toliko vremena: vrata ada zaista nisu nadvladala Crkvu. Zato je jasno da je Onaj Koji je izogovorio istinu u tom predskazanju ucinio i cudo».

Hristovo Vaskrsenje

Ranije smo videli kako je liderima racionalizma teško da poveruju u cudo Vaskrsenja. Sam Hristos je za vreme Svog hodjenja po Galileji i Judeji pridavao Vaskrsenju posebno znacenje, ali je o njemu govorio prikriveno: Judejima koji su od Njega zahtevali znake ukazovao je na znacaj vaskrsenja Jone iz kitove utrobe; onima koji su Ga pitali o pravu da odlucuju u hramu ukazivao je na to da On može za tri dana da obnovi razrušeni hram, to jest Svoje telo. Svojim ucenicima je više puta govorio direktno, ali veoma kratko o Svojoj mucenickoj smrti i Vaskrsenju treceg dana. Sam dogadjaj Vaskrsenja je – jedno od najboljih svedocanstava cuda: o njemu govore svi jevandjelisti, Dela i apostol Pavle. Razlike izmedju objava u broju, mestu, vremenu i redosledu pojava nemaju protivurecan karakter: sve te objave se mogu sjediniti u jednu celokupnu pricu.
Istinitost Vaskrsenja se potvrdjuje raznolikošcu situacija, u kojima su se dešavala javljanja Vaskrslog. On se javljao u razlicite dane, u razlicitim mestima, cas mnogima, cas malobrojnima, i ta javljanja nisu bila na tren, jer je on razgovarao, uzimao hranu, i dozvoljavao drugima da se uvere u Njegovu telesnost. Naredni dogadjaji u hrišcanskoj zajednici su neobjašnjivi bez Vaskrsenja. Da je bio pobedjen neprijateljima i smrcu Hristos ne bi mogao da postane centar istorije, da okupi pod Svoju Crkvu trecinu covecanstva, postane predmet beskrajnog strahopoštovanja za milione ljudi razlicitog intelektualnog nivoa, razlicitih životnih uslova, razlicitih vremena i naroda, da za njih postane rukovodilac, nada, Bog.
“Samo cudo Vaskrsenja je moglo da razveje sumnje, koje su ocigledno, trebalo da
opovrgnu samu veru (apostola) u vecni mrak smrti”, - priznaje jedan od protivnika hrišcanstva Hr. Baur. Racionalista de-Vette je na smrtnom odru priznao da je “dogadjaj Hristovog Vaskrsenja, iako je nacin njegovog dešavanja prekriven nepronicljivim mrakom, toliko nesumnjiv, kao i Cezareva smrt”. Kada je istoricar Neander procitao to priznanje vodje nemackih racionalista, suze su mu navrle na oci, i on je razmotrivši istorijske dokaze Vaskrsenja, bezuslovno priznao njegovu istinitost.
Pretpostavku da Isus nije umro na Krstu, cak i Štraus smatra neosnovanom. “Izišavši iz groba polumrtav, - piše ovaj racionalist, - cak i toliko slab, da su mu bili neophodni medicinska pomoc, povezivanje rana, lecenje i neprekidna nega, i da pri svemu tome ostane bolni stradalnik, Isus nikako ne bi mogao da ostavi na ucenike utisak pobednika smrti i ada, izvora života”.
“Isus je Vaskrsao” – te reci su izmenile celu istoriju. Nijedan dogadjaj nije ostavio tako duboke tragove u istoriji, kao taj. Bez njega ne bi postojala hrišcanska kultura. Vaskrsenje, piše V.S.Solovjev, - je trijumf razuma. Ono je cudo samo u smislu nove pojave koja primorava coveka da se cudi. Svaka faza svetskog procesa u tom smislu je – cudo. Kao što je pojava prvog organizma – cudo, prvog razumnog bica – takodje cudo, tako je cudo i pojava prvog duhovnog, nerazdeljivog Bica koje ne podleže smrti. Prva dva cuda prethode pobedi nad smrcu, a Vaskrsenje je završetak procesa, trijumf razuma.
“Ako Hristos nije vaskrsao, onda bi Kajafa bio u pravu, Irod i Pilat bi bili mudraci, a svet bi bio besmislica, carstvo zla, laži i smrti. Tu se onda ne bi radilo o prekidu života, veco prekidu istinskog života”.
Odnos cuda i veroucenja
U Jovanovom Jevandjelju se veoma cesto ukazuje na to da cuda predstavljaju potvrdu istinitosti ucenja. Nikodim koji je k Isusu došao nocu kaže Mu: “Znamo da si Ti Ucitelj od Boga došao; jer niko ne može cudesa ovijeh ciniti koja Ti ciniš ako nije Bog s njim”. Sam Hristos i apostoli su se više puta pozivali na cuda kao dokaze istine. Novozavetna cuda pre svega predstavljaju najubedljiviju potvrdu te istine, da Gospod caruje i u prirodi, i u istoriji covecanstva, u duhovnom životu naroda i ljudi pojedinacno.
On je – Hleb života, zadovoljavajuci potrebe za istinom. On je – svetlost sveta, jer zadovoljava potrebe uma za istinom, u Njemu je razrešenje svih pitanja i zagonetki. Cuda su – projave Hristove slave, pokazatelj toga, da Mu je “data svaka vlast na nebu i na zemlji”.
U Hristovim cudima se jasno vidi Njegovo bogocovecansko dostojanstvo: Hristos ih cini mirno i uverljivo, Svojom silom. Apostol Petar pada na kolena pred vaskrsenjem Tavite, apostol Pavle obuhvata telo mladica koji je pao kroz prozor, kako bi ga oživeo, a Hristos naredjuje devici i mladicu da ustane, kao i Lazaru da izadje iz grobnice. Dodir, naredjenje – to su nacini Njegovog cudotvorenja, koji podsecaju na prve dane stvaranja sveta. Pritom je Hristu potpuno strana gordeljivost, i želja da se proslavi, On se uzdržano koristi Svojom silom, i ne želi da pobudjuje divljenja. Njegovo obracanje ljudima je jednostavno i prirodno, On je snishodljiv u kritici ljudi, ponekad pohvaljuje i zadivljen je njihovim dobrim osobinama, ali ne želi da koristi Svoju silu radi samozaštite.
Cuda predstavljaju deo iskupiteljnog Hristovog podviga. Prvo cudo u Kani On cini posle primedbe Majci (“šta je Tebi do Mene Ženo”), i misao o Njegovom ocekivanom cudu je pracena Njegovom predstavom o Njegovom smrtnom casu (“nije došao cas Moj”). Privezanost narodne mase ka cudima pobudjuje u Njemu osecanje tuge. On zna, da cuda ne uzvode duh njihovih svedoka ka uzvišenom i nebeskom. “Ne tražite Me što cudesa vidjeste, nego što jedoste hljeba i nasitiste se”. Njegov duh se smucuje i On place pre vaskrsenja Lazara. Isus kaže carevom coveku koji Ga je pozvao radi isceljenja svog sina: “ako ne vidite znake i cudesa, ne vjerujete”. “Spoj cuda, koja je Hristos cinio, sa zahtevom duhovnog preporoda je ono što Ga je dovelo na Krst”. Vera u cuda je postojala u narodu, ali pošto se Hristos negativno odnosio prema politickim narodnim stremljenjima, onda se ona u znacajnom delu naroda pretvorila u mržnju. Hristos je tugovao, što vera u cuda nije privela k pokajanju i Galilejce.
Po toj vezi s ciljem Svog dolaska Hristova cuda se razlikuju od cuda religija Indije, Kine, Arabije, kao i od cuda apokrifnih pisama. Ova druga su fantasticna, samoprotivurecna, ponekad besciljna, a ponekad imaju nizak i grub cilj. Ta cuda su beskorisna za misiju onih, kojima se pripisuju, naprimer za misije Magometa ili Bude. Ali Hristova cuda su nerazdvojna sa Njegovim ucenjem: njima On ukrepljuje veru Svojih ucenika u Sebe i narodu potvrdjuje istinu Svog ucenja i Svog poslaništva. Njegova cuda su znaci i po unutrašnjoj vezi sa ucenjem i licnošcu cudotvirca, i po svom prorocanskom znacaju za buducnost.
Cudesno je i samo Njegovo ucenje, i Njegove reci. Naprimer, On obecava blaženstvo za takve projave duševnog velicanstva, koje se pre Njega nisu priznavale za dobro i dostojanstvo. Nije li cudesno Njegovo obecanje slave Svojih ucenika posle gonjenja? “U svetu cete imati nevolje, - govorio je On, - ali ne bojte se, jer Ja pobedih svet”. I drugi mudraci su govorili mudre reci, ali su se one pokazale ugaslim iskricama, a Hristove reci imaju neiskazivu i vecnu silu, svetle i greju vekovima i narodima. Kakva je naprimer svetlost razuma sadržana u recima: “cesarevo cesaru, a Bogu Božije”. Te reci su postale
osnova mnogih zakonodavstava, i na njima grade svoje stavove narodni predstavnici razlicitih palata. I niko ne može da kaže da je dubina tih reci iscrpljena. U izreci “ko može da primi neka primi” su u divnoj saglasnosti ideal i stvarnost, božansko i ljudsko. Snaga Isusovih reci je bila takva da se narod divio i užasavao Njegovog ucenja. Ne samo da su cuda potvrdjivala Njegovo ucenje, veci suprotno: Hristove reci su Ga projavljivale kao istinitog Cudotvorca. Kada je sinedrion uputio sluge da dovedu Isusa, ovi su se vratili
ne ispunivši naredjenje, izjavivši: “Nikada covek nije govorio tako, kao što On govori”.
Prošli su vekovi, promenila se kultura i duhovni nivo covecanstva, ali je ta izjava sacuvala svoju potpunu snagu. Živa Hristova rec, zakljucana u mrtvom pismu, dvokratno preinacena pri prevodu, kroz 19 vekova je sacuvala svoju vlast nad ljudskim dušama. Sofokle i Antigona kažu: “Ima mnogo cuda, medjutim najvece cudo je – sam covek”. Te reci su istinite: covek je sam za sebe zagonetka i nikada nece prestati da veruje u cuda.
Svi ljudi su – cudesni, ali je Hristos – najvece cudo u svakom trenutku Svog postojanja, u delima, trpljenju, razumu, ljubavi. Iako je receno da je covekova duša po prirodi hrišcanka, ali je nesumnjivo da u prirodi i covecanstvu postoji ne samo privlacnost, veci snažno protivljenje hrišcanstvu. Zbog toga je koren hrišcanstva – u Bogu.
Svaki covek je – cudo, jer je on nešto više nego delo prirodnih životnih uslova. “Rekao sam da ste bogovi svi, i sinovi Svevišnjeg”. Istinitost tih reci je potvrdio Sam Hristos. Ali u Samom Isusu se bogocovecanska svest projavila u najvišem stepenu, pošto Ga je “Otac posvetio i poslao u svet”. Hristos je jedinstven i neponovljiv, On je – “Jedinorodni u Oca”. Onima koji su od Njega tražili znake ukazivao je na Sebe kao na najveci znak. Znak je bio Jona, ne zbog toga što je bio dane i noci u kitovoj utrobi, vec zato što je pobudio pokajni duh u grešnom stanovništvu Ninevije, ali je Hristos u tom kontekstu cudesniji od Jone. Solomon je bio cudesni mudrac, ali kako je bleda i ništavna njegova mudrost u poredjenju sa Hristovom mudrošcu. Ko je spoznao Hrista, taj prestaje da se cudi svim ostalim cudima.
Prof. M.Tarejev. Hristos, 2-o izd. Sergejev Posad, 1908 str. 216. iz ove knjige je preuzeto objašnjenje razmišljanja o odnosu Hristovih cuda prema Njegovom
iskupiteljnom podvigu.

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

 

[divxbyjasmin]

bez uvrede , zar se i zmije u hramu mogu navati mirom i cudom i blagostanjem ? kolko je poznato od postojanja sveta, zmije su zlonamerne , primer Adama i Eve po Bibliji.

nepokorne i neposlusne su Bile Gospodu ,jednom recju proklete. Mislim da im nije mesto u hramu. pogotovo ne na slikama sveca...

-mozda bi se ovo trebalo drugacije shvatiti , a ne kao cudo i dar od Boga..

 

[simi]

^^^Kada su se gusari pojavili na ostrvo krenuli su da opljackaju manastir. Monasi ili monahinje nisam siguran su pocele da se mole za ocuvanje ovog svetog mesta. Kada su gusari razvalili kapiju zmije su bile po celoj travi, oni su se uplasili i pobegli. Od tada samo na taj dan svake godine otrovne zmije silaze do hrama i postaju prijateljski raspolozene prema ljudima. Ako se desi da zmije ne dodju(desilo se dva puta), znaci da ce se desiti nesto lose, prvi put je bio zemljotres, a drugi put Svetski rat. Ovim cudom se samo pokazuje slava i sila Bozija i sila molitve.

Inace zmije nikad nisu bile neposlusne ili proklete, vec se njima koristio necisti, ali i one su delo Bozijih ruku. To sto Vi nemate ovakva cuda koja se ponavljaju iz godine u godine, pa pokusavate nasa da obezvrednite ili da ih negirate, je vas problem-a bilo bi lepo da se zapitas zasto je to tako. Nikad mi nece biti jasno zasto muslimani idu u Ostrog, Crnu reku i druga nasa Sveta mesta da traze oprost i izlecenja, kad imaju svoja sveta mesta. Verovatno nisu dovoljno sveta...:dntknw:

 

[divxbyjasmin]

Inace zmije nikad nisu bile neposlusne ili proklete, vec se njima koristio necisti,

- po vasem verovanju, Isus je Pogubljen radi oprosta greha ljudima koji su gresili , i greha Adamova koji je Zgresio, pa je izbacen iz Raja . to znaci da je zmija nanela svo prokletstvo na zemlji ,i znaci da je Isus i jednim delom stradao zbog dela zmije..
no nije ni vazno..

nego sto se tice drugog pitanja

Nikad mi nece biti jasno zasto muslimani idu u Ostrog, Crnu reku i druga nasa Sveta mesta da traze oprost i izlecenja, kad imaju svoja sveta mesta. Verovatno nisu dovoljno sveta...

Pravi musliman se moli samo Jednom Allahu(Bogu), nijedan se musliman ne moli ikonama , svecima , mestima gde su se desila cuda i ostalo , mozda si video nekog u poseti , i ako si video da je stao da se klanja il moli steni i ostalom to sigurno nije bio musliman, a ni vernik , cim se moli ikonama, kao sto se Indijanci mole svojim nekim Bogovima i ostalim glupostima . Muslimani Imaju najsvetije mesto , za koje se kazu da je Bozja Kuca, a to je Kabba u Mekki najvece cudo.

 

[CRAZYandLAZY]

Pravi musliman se moli samo Jednom Allahu(Bogu), nijedan se musliman ne moli ikonama , svecima , mestima gde su se desila cuda i ostalo , mozda si video nekog u poseti , i ako si video da je stao da se klanja il moli steni i ostalom to sigurno nije bio musliman, a ni vernik , cim se moli ikonama, kao sto se Indijanci mole svojim nekim Bogovima i ostalim glupostima . Muslimani Imaju najsvetije mesto , za koje se kazu da je Bozja Kuca, a to je Kabba u Mekki najvece cudo.

Nisi u pravu, ja sam bio u Albaniji, gde uz pravoslavce ima i veliki broj muslimana a i katolika.... Veliki broj muslimana, pogotovu u primorskom delu Albanije, boravi u pravoslavnim crkvama za božić i vaskrs....
I to je po meni logično, jer je muslimanska veroispovest izvedena iz hrišćanske...I ja tu ne vidim ništa loše...

Niko nije rekao da se mole, već da posećuju i poštuju srpske pravoslavne hramove...

Muslimani imaju mnogo svetih mesta prema njihovom verovanju Meka, Medina, Jerusalim, Keruan... Ja sam na primer želeo ali nisam mogao da uđem u Veliku džamiju u Keruanu u Tunisu (smatra se četvrtim po redu svetim mestom muslimana)....
E to nije dobro, što se ne dopušta nekom ko nije musliman,da uđe u hram koji treba da predstavlja sveto mesto...To je loše..


A ovo oko zmija si skroz promašio temu...I jako grešiš u zaključivanju....

 

[simi]

- po vasem verovanju, Isus je Pogubljen radi oprosta greha ljudima koji su gresili , i greha Adamova koji je Zgresio, pa je izbacen iz Raja . to znaci da je zmija nanela svo prokletstvo na zemlji ,i znaci da je Isus i jednim delom stradao zbog dela zmije..
no nije ni vazno..

nego sto se tice drugog pitanja





Pravi musliman se moli samo Jednom Allahu(Bogu), nijedan se musliman ne moli ikonama , svecima , mestima gde su se desila cuda i ostalo , mozda si video nekog u poseti , i ako si video da je stao da se klanja il moli steni i ostalom to sigurno nije bio musliman, a ni vernik , cim se moli ikonama, kao sto se Indijanci mole svojim nekim Bogovima i ostalim glupostima . Muslimani Imaju najsvetije mesto , za koje se kazu da je Bozja Kuca, a to je Kabba u Mekki najvece cudo.

Vazno je ite kako nemoj da pricas nesto sto nije tacno, prvo se malo informisi i nemoj samo prepisivati iz knjiga, mucni malo svojom glavom. Isto kao sto ja ne pricam nista o tvojoj veri, jer znam jako malo, a to je u koga verujete, proroka, malo neke zakone, da ste nastali 6 vekova posle Hriscanstva i da vam je sveti dan dan kada je Muhamed presao i Meke u Medinu. I zamisli da ja tebe sada ucim o tvojoj veri.

1) Nije kriva zmija nego necastivi, preko zmije je samo delovao.

2)Jedno pogresno tumacenje je da je covek proklet zbog toga sto je okusio zabranjeni plod. Covek je kaznjen zato sto kad ga je Bog pitao sto je pojeo plod kad mu je zabranio on Mu je odgovorio kako ga je Eva nagovorila, umesto da kaze OPROSTI BOZE POGRESIO SAM. Svalio je krivicu na drugog. To bi bilo isto kao da ja tebi kazem idi skoci sasavskog mosta i ti odes i skocis, pa posle kad dodjes kod Boga ti mu kazes on me nagovorio, a tebi je Gospod dao razum.

3)Isus nije pogubljen samo zbog toga, vec i da bi priblizio ljude Carstvu nebeskom, pobedivsi smrt vaskrsenjem.

4)Ni mi se ne molimo ikonama, svecima, stenama, mestima gde su se cuda desila i sta si vec nabrojao, vec Svetoj Troici=Bogu. Muslimani dolaze samo iz velike nevolje na nasa sveta mesta i mole Onog koji jeste za izlecenje.

A mozes li da mi kazes zasto je to najvece cudo? Zato sto je jedan covek presao iz jednog mesta u drugo? I mozete li u toj Kabbi da porazgovarate sa Bogom?

 

[divxbyjasmin]

kao prvo pravilo koje ucis i ti i ja , a to je je Bog svuda oko nas i na svakom mestu, zasto mislis da ce ti Bog samo tamo pomoci il izleciti ? slazem se nekim delom , ali tako isto mislim da ako si los covek , i samo zla pravis, nece ti Bog pomoci, ni na Ostrogu ni nigde , dok ti nazivas to mestom kao 100% izlecenje kad cak i muslimani dolaze sa najvecom mukom. tj oces da kazes ako im Bog(Allah) ne pomogne oni idu u Ostrog da im tamo nadju Boga il izlecenje , a moze i nesto drugo biti tamo ......



- kao sto sam ti rekao, Muslimani Se mole samo Jednom Uzvisenom koji je Svemocan i koji je na Nebesima , i Veruju u Njegove knjige , i Njegovog poslanika.

ne veruju u zakone vec ih postuju i izvrsavaju , Ali se mole samo Bogu.

a to sto je 6vekova posle Hrisansta dosao Islam , i zasto je dosao , o tome nema potrebe da komentarisemo .....

Nikad mi nece biti jasno zasto muslimani idu u Ostrog, Crnu reku i druga nasa Sveta mesta da traze oprost i izlecenja, kad imaju svoja sveta mesta.

-kada je ovo rekao ''da traze oprost i Izlecenja'', jedno je mislio a to je da nemaju dovoljno vere u Allaha, vec da su krenuli drugim putem , a kada traze oprost to znaci da se mole. zbog toga sam naveo ono, slazem se sa tobom da idu Muslimani kod Hriscana , Bozic, Uskrs ali kao sto si naveo ''Postuju ih'' to Simi treba da shvati.

-sto se zmije tice jednostavan odgovor

-zbog zmije su Adam i Eva izbaceni iz Raja u tako reci Pakao na zemlji - zmije u Hramu. ne kazem da su lose te zmije , ali opet ...

iako kaze da je covek proklet zbog toga veliki udeo zbog toga ima zmija