Citati književnih dela

[sendi]

"Ljudi su uvijek spremni da prebace odgovornost na tudja pleca. Niko ne zeli da kaze: 'Ja ne znam kako da zivim - zato patim.' Svi bi zeljeli da se lise te odgovornosti. A ovo je izgledalo tako logicno, tako jasno, racionalno: da je sam zivot patnja. Buda kaze: 'Zivot je patnja, rodjenje je patnja, smrt je patnja, sve je patnja.' I to se slagalo sa iskustvima ljudi. Medjutim, bilo je obrnuto, zivot nije bio patnja, vec ljudi nisu poznavali pravila igre, nisu poznavali umjetnost zivljenja.
Naravno da cete patiti ako ne znate da svirate flautu, a to zelite, stavise, patice i vasi susjedi i svi oko vas. Prije ili kasnije, zasiticete se svojih bezuspjesnih pokusaja, pozeljeti da napustite flautu zato sto ona samo donosi nevolje i vama, i drugima. Ali nije flauta ta koja je kriva. Jednostavno, vi niste znali da svirate, inace biste odsvirati nesto lijepo i tako usrecili i sebe i druge.
Zivot je vrlo kompleksan fenomen, daleko kompleksniji od flaute. Zivot je nalik orkestru sa hiljadama muzickih instrumenata u jednom zajednickom tonu. Vi bi trebalo da naucite da svirate svaki od njih kako bi mogli da proizvedete neku harmoniju. To je sva umjetnost... a zivot je prilika da to naucite. Ne treba ga se odreci, vec u njemu treba uzivati."

Osho , Philosophia Ultima

 

[Andjela 7]

".. Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom životu, lepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. Uvuče se među njegove isprepletene grane i pevajući, nabode svoje telo na najduzi, najoštriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepšu od pesme slavuja ili ševe. Cena te predivne pesme je život, ali čitav svet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje što postoji, može se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaže..."

"Ptice umiru pevajući"-Kolin Mekalou

 

[sendi]

"Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"


"Ne može se voleti ono što se ne poznaje. Bilo da je reč o čoveku ili o narodu. Budite sigurni da svi oni koji svoj narod prestaju da razumeju i gube vezu sa njim, odmah i u istoj meri gube i veru očeva, postaju ili ateisti ili ravnodušni ljudi."

Dostojevski

 

[erinija]

Svakoj priči se, prividno, zna početak i kraj. Valjda u tome i jeste sva njena draž u odnosu na sopstveni život, čijeg se početka ne sećamo i čijeg kraja nećemo biti svesni sve do poslednjeg trenutka (a možda ni tada).
Milisav Savić Ožiljci tišine

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorom.
Ivo Andrić Nemiri

 

[sendi]

MARIJA JOVANOVIC - IDI, VREME JE

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma; empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednu mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Djavola. Program se automatski nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ''vreme sve leči'', čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane. Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila. Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno. Tačka.

 

[nency2]

Jednoga jutra, neki seljak zakuca snažno na kapiju manastira. Kad mu brat vratar otvori, seljak mu dade jedan prekrasan grozd.
- Dragi brate, ovo je najlepše groždje iz mog vinograda. Došao sam da ti ga predam na dar.
- Hvala ti! Odmah ću ga odneti igumanu koji će se obradovati tvom poklonu.
- Ne! Ja sam ga doneo tebi.
- Meni? Ali ja ne zaslužujem tako lep dar prirode.
- Kad god sam kucao na ova vrata, ti si mi otvarao. Kad mi je bila potrebna pomoć, pošto mi je suša uništila berbu, ti si mi svakoga dana davao komad hleba i čašu vina. Želim da ti ovaj grozd donese malo ljubavi sunca, lepote kiša i čuda Božijega.

Kaludjer vratar uze grozd, stavi ga preda se i celo jutro mu se divljaše: zaista je bio lep. Zato je odlučio da ga pokloni igumanu koji ga je uvek bodrio mudrim rečima. Iguman se silno obradovao groždju, ali se setio da jedan kaludjer u manastiru leži bolestan i pomislio: „Daću njemu ovaj grozd. Ko zna, možda će uneti malo radosti u njegov život“.

Ali groždje se nije dugo zadržalo ni u ćeliji bolesnog brata koji je razmišljao: „brat kuvar se toliko brine o meni, daje mi da jedem samo najbolje. Siguran sam da bi ga ovo silno obradovalo“. Kad se brat kuvar pojavio sa groždjem, bolesnik mu predade groždje.
-Ovo je za tebe. Pošto si stalno u dodiru sa plodovima koje nam priroda daruje, znaćeš već šta da radiš s ovim Božijim delom.

Brat kuvar je bio očaran lepotom grozda i ukaza svom pomoćniku na njegovo savršenstvo. Zrna groždja su bila toliko savršena da niko to neće umeti bolje da ceni od brata sakristana, kome je poveren na čuvanje. Presveti sakrament, i koga su mnogi u manastiru smatrali svecem.

Brat sakristan je, pak, sa svoje strane, poklonio groždje najmladjem iskušeniku, kako bi ovaj mogao da shvati da se Božje delo ogleda i u najsitnijim pojedinostima Stvaranja. Kad ga je iskušenik primio, njegovo se srce ispunilo Slavom Božijom, jer još nikad nije video tako divan grozd. Istog časa, setio se svog dolaska u manastir i osobe koja mu je otvorila vrata; taj čin mu je omogućio da danas živi u zajednici ljudi koji umeju da cene vrednost čuda. I zato je, pre nego što je pala noć, odneo grozd bratu vrataru.
- Jedi i uživaj. Ti si ovde gotovo uvek sam i ovo će ti groždje činiti dobro.

Brat vratar je shvatio da je taj dar bio zaista namenjen njemu i pojeo je u slast ceo grozd, uživajući u svakom zrnu, a onda je srećan utonuo u san. Na taj način, krug se zatvorio; krug sreće i radosti, koji se uvek širi oko onih koji su u dodiru s energijom ljubavi.


Paulo Koeljo-Zahir-Najlepsi grozd

 

[erinija]

Ima li šta tužnije od pesnika kojem duša ište da peva, ali sve drugo ne prati takva visoka htenja?

Moje ime je malo. I da ga čuješ, ne bi ga upamtio. Položaj moj je neznatan. I da me vidiš, ne bi me primetio.

Život se uzio u neizvesno, mučno kruženje-od smrti do smrti rođenog, od obećane reči do one izneverene,
od danas do sutra, od teritorije do teritorije, od zadatog roka do zadatog roka,, od međe do međe na nečijim ispresecanim kartama.

Goran Petrović Opsada crkve sv. Spasa

 

[seljober]

‚‚Za sve što imamo ili mislimo da imamo treba da zahvalimo đavolu i njegovim švercovanim jabukama‚‚ - Fante

ili manje književni

‚‚Da nema ove države gdje bi ja svoga kera vezo?'' - Pejaković

ili neknjiževni

''Grand Opera postaje zanimljivo mjesto kad sam ja u njoj'' - Kapone.

 

[nency2]

Ja sam dvaput u životu imao ljubav, mislim onu pravu, i oba puta sam pouzdano znao da je to zauvek i da može prestati samo sa smrću, i oba puta je tome došao kraj, a ja nisam umro. Imao sam i jednog prijatelja, i ne bih mogao ni pomisliti da se nas dvojica za života možemo razići, ali ipak smo se razišli već odavno.

... Svaki čovek ima svoju dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dve osobe se mogu posećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove duše su kao cvetovi, ukorenjene svaka na svome mestu, i ni jedna ne može preći ka drugoj, jer bi se inače morala odvojiti od svog korena, a to joj nije moguće. Cvetovi šalju svoj miris i svoje semenje, jer bi voleli da se približe jedni drugima; ali cvet ne može ništa da učini da bi neka semenka došla na svoje pravo mesto. To čini vetar, a on dolazi i odlazi kako mu je volja.


Hese

 

[AMISTAD]

-Nista ziv covek ne moze izgubiti sto mu jedno prolece ne bi moglo povratiti,
niti moze biti covek trajno nesrecan
dok Bog daje da se dusa leci zaboravom i zemlja obnavlja prolecem.
Ivo Andric

REC DVE O SRECI
ili
PRICA ZA LAKU NOC I MIRNO SPAVAJ SARI, KAD JE BILA MALA


- Nekada davno, zivela je jedna tuzna devojka....
- A zato je bila tuzna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve cu da ti ispricam po redu. Zato sto je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tuzna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamencicima, on resi da
jedan pretvori u kamen srece. Iznenada, kamencic koji je ona uzela,
snazno je zasijao na njenom dlanu, lepse od bilo
kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: mozda ima jos ovakvog
carobnog kamenja na plazi, pa je pazljivo spustila
svoj i krenula da trazi drugo.
- I onda?
- Isla tako, isla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brze potrci
nazad, ali vise nije mogla da ga nadje.
Sari vec podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda nasla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srecno da se zavrsi, sta je sa ovo).
- A zasto ga je more odnelo?
- Zato sto nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio srecu u ruke, a
ona nije znala da je zadrzi. Polakomila se i htela
jos. Ali tu nije kraj bajke. More cuva taj kamencic srece i izbacice ga
pred neku drugu devojku koja ga bude zasluzila i
koja ce znati da ga sacuva.
- A meni je, ipak, zao i one devojke sto ga je izgubila - kaze pospani
glasic.
(I meni je.)
- Sta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni vazno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi
kamen).

Spletkarenje sa sopstvenom dusom, Marija Jovanovic