Citati književnih dela
- Začetnik teme Custer
- Datum pokretanja
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Jovan Ducic - Blago cara Radovana
Jovan Ducic - Blago cara Radovana
Član
- Učlanjen(a)
- 28.06.2010
- Poruka
- 1.095
Čitava je planeta učestvovala u bjesnilu života. Povremeno bih u toj bici čuo svoje ime: duh bezdana kako me doziva da se pridružim u noćnom plesu.
Postoje okolnosti kad ste otrgnuti poput lista na drvetu i nikakvi vas vihori više ne mogu vratiti. Vjetar te nosi dalje od korijena.
ISAK SINGER
Dodato posle 8 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Pjesma je sadašnjost koju ne možete odrediti. Proživljavate je.
Henri Miler
Postoje okolnosti kad ste otrgnuti poput lista na drvetu i nikakvi vas vihori više ne mogu vratiti. Vjetar te nosi dalje od korijena.
ISAK SINGER
Dodato posle 8 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Pjesma je sadašnjost koju ne možete odrediti. Proživljavate je.
Henri Miler
Poslednja izmena:
- Učlanjen(a)
- 10.07.2010
- Poruka
- 2.773
Osmeh, to je zora i svitanje tela…
Lepota fizicka, to je neosporno jedna plemenita covekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih covekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizickih lepota u istom coveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgradivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošcu, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena medu lepoticama, kao i lepih ljudi medu glupacima. Ali je to bio svagda redak slucaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili vecu pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obicno svrše život u katastrofama i skandalima, cesto i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tudih strasti i tudih sujeta. Ako su lepotice cesto neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha. Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladic u Grckoj, ali i najveci heroj; a Sofokle je bio najlepši mladic, ali i najveci pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i ucenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na narocito izabrape medu ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osecanje. Kao što su anticki Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišcani su najzad slikali lepim sve najvece licnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Ðorda i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan covek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najveceg ljubavnika medu svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospodica Lavalijer je bila cak vrlo malenog stasa, bogknjava, smedih ociju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koracala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rodak slavne gospode de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reci pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila ucena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Cercil i Katarina Sidle. Bilo je slicnih ukusa i medu filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze. Ima odista najlepših ociju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju cak ništa zajednickog sa bojom ociju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveci dogadaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima ociju koje se smeju, i ociju koje govore, i ociju koje cute; a ima ociju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i cekaju. Najlepše oci ima slovenska žena, jer uvek izgledaju zacudene. Jovan Ducic
Lepota fizicka, to je neosporno jedna plemenita covekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih covekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizickih lepota u istom coveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgradivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošcu, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena medu lepoticama, kao i lepih ljudi medu glupacima. Ali je to bio svagda redak slucaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili vecu pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obicno svrše život u katastrofama i skandalima, cesto i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tudih strasti i tudih sujeta. Ako su lepotice cesto neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha. Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladic u Grckoj, ali i najveci heroj; a Sofokle je bio najlepši mladic, ali i najveci pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i ucenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na narocito izabrape medu ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osecanje. Kao što su anticki Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišcani su najzad slikali lepim sve najvece licnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Ðorda i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan covek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najveceg ljubavnika medu svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospodica Lavalijer je bila cak vrlo malenog stasa, bogknjava, smedih ociju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koracala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rodak slavne gospode de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reci pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila ucena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Cercil i Katarina Sidle. Bilo je slicnih ukusa i medu filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze. Ima odista najlepših ociju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju cak ništa zajednickog sa bojom ociju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveci dogadaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima ociju koje se smeju, i ociju koje govore, i ociju koje cute; a ima ociju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i cekaju. Najlepše oci ima slovenska žena, jer uvek izgledaju zacudene. Jovan Ducic
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
"Ja nikada nisam bio covek koji prikuplja razbijene delove i lepi ih jedan na drugi pa zatim govori da je skupljena celina isto sto i nova stvar. Sto je razbijeno - razbijeno je i ja vise volim da se secam onakvog kakvo je bilo kad je bilo najbolje, nego da ga lepim i da dok sam ziv gledam slepljena mesta."
"Nece me lisiti mojih snova, sanjaciu i onda kada sunce zauvek zadje, jer ja zivim u snovima mojim."
"Nece me lisiti mojih snova, sanjaciu i onda kada sunce zauvek zadje, jer ja zivim u snovima mojim."
Član
- Učlanjen(a)
- 08.07.2010
- Poruka
- 490
"Beše Eru, Jedini, koji se u Ardi zove Iluvatar; i on prvo stvori Ainure, Svete, koji behu izdanak njegove misli, i behu s njim pre no išta drugo bi stvoreno. I on im se obrati, predlažući im muzičku temu; i pevali su pred njim i on beše radostan. Ali dugo su pevali samo svaki za sebe, ili samo nekolicina zajedno, dok su ostali slušali; i svaki je poimao samo onaj deo uma Iluvatarovog iz koga je nastao, i u razumevanju svoje braće sporo napredovahu. Ipak, što su više slušali, dolazili su do dubljeg razumevanja i izrastali u jedinstvu i harmoniji.
I bi da Iluvatar sazva sve Ainure i objavi jednu moćnu temu, otkrivajući im stvari veće i čudesnije od onih koje beše dotad razotkrio; i slava njenog početka i sjaj njenog završetka zapanji Ainure, tako da se oni pokloniše pred Iluvatarom i behu bez reči.
Tada im Iluvatar reče: "Od teme koju vam objavih, hoću da sada stvarate u harmoniji zajedno Veliku Muziku. I pošto vas nadahnuh Neuništivim Plamenom, obznanićete svoje moći u ukrašavanju ove teme, svaki svojim sopstveni mislima i domišljatošću, ako mu je volja. A ja ću sedeti i slušaću i biću radostan što je kroz vas velika lepota probuđena u pesmu".
...
Ali sad je Iluvatar sedeo i slušao, i dugo mu se to činjaše dobro, jer muzici ne beše mana. Ali dok se tema razvijala, dođe u srce Melkoru da uplete sadržaje svoje zamisli koje ne behu u skladu sa temom Iluvatara; jer je nastojao da u njoj uveća moć i slavu udela njemu dodeljenog. Melkoru behu od svih Ainura dati najveći darovi moći i znanja, i on je posedovao po deo od svih darova svoje braće. Često bi odlazio sam na prazna, pusta mesta, tragajući za Neprolaznom Vatrom; jer u njemu je rasla goruća žudnja da Oživotvori nešto svoje, i činjaše mu se da Iluvatar ne misli o praznini, a on ne mogaše da podnese njeno ništavilo. Ipak on ne nađe Vatru, jer ona je uz Iluvatara. Ali pošto beše sam, počeše da mu se začinju misli nenalik mislima njegove braće.
Neke od tih misli sada je upleo u svoju muziku, i odmah se nesklad pojavi i mnogi koji su pevali pored njega obeshrabriše se, i njihova misao se poremeti i njihova muzika pokoleba; ali neki počeše da usklađuju svoju muziku prema njegovoj više no prema zamisli koju behu imali na početku. Onda se nesklad Melkorov širio sve više i melodije koje su se čule ranije potonuše u moru neobuzdanih zvukova. A Iluvatar je sedeo i slušao dok se ne učini da oko njegovog prestola besni oluja, kao u mračnih voda koje ratuju jedna protiv druge u beskrajnom gnevu koji se neće obuzdati.
Tada Iluvatar ustade, i Ainuri opaziše da se smeši; i on podiže levu ruku, i nova tema započe usred oluje, ista, a opet ne nalik na prošlu temu, i ona se osnaži i dobi novu lepotu. Ali nesklad Melkorov se uzdiže u zaglušujućoj buci i hrvaše se s njom, i ponovo bi rat zvukova silovitiji nego ranije, dok se mnogi od Ainura ne obeshrabriše i prestadoše da pevaju, i Melkor zadobi prevlast. Tada Iluvatar opet ustade, i Ainuri opaziše da je ozbiljan; i on podiže desnu ruku i gle! I treća tema se uzdiže usred zbrke i ne beše nalik na druge. Jer se u početku činjaše nežna i molozvučna, samo mreškanje blagih zvukova u nekim melodijama; ali se nije mogla prigušiti i dobijala je snagu i dubinu....
Usled ove borbe, od koje se dvori Iluvatara tresoše a drhtaj dospevaše u tišine još nepomućene, Iluvatar ustade po treći put i njegovo lice beše strašno pogledati. Onda on podiže obe ruke, i u jednom akordu, dubljem od Ambisa, višem od Neba, prodornom kao svetlost oka Iluvatarovog, Muzika prestade.
Tada Iluvatar progovori i reče: "Moćni su Ainuri, a najmoćniji među njima Melkor; ali da bi on znao, i svi Ainuri, da sam ja Iluvatar, pokazaću vam ono o čemu ste pevali, da možete da vidite šta ste učinili. A ti, Melkore, videćeš da nijedna tema ne može da bude odsvirana a da nema svoj konačni izvor u meni, niti iko može promeniti muziku protiv moje volje. Jer za onog koji to pokuša, pokazaće se samo da je moj instrument u smišljanju nečeg još divnijeg, što on sam ne beše zamislio"
Silmarilion (Ainulindale, muzika Ainura) - Dž.R.R. Tolkin
I bi da Iluvatar sazva sve Ainure i objavi jednu moćnu temu, otkrivajući im stvari veće i čudesnije od onih koje beše dotad razotkrio; i slava njenog početka i sjaj njenog završetka zapanji Ainure, tako da se oni pokloniše pred Iluvatarom i behu bez reči.
Tada im Iluvatar reče: "Od teme koju vam objavih, hoću da sada stvarate u harmoniji zajedno Veliku Muziku. I pošto vas nadahnuh Neuništivim Plamenom, obznanićete svoje moći u ukrašavanju ove teme, svaki svojim sopstveni mislima i domišljatošću, ako mu je volja. A ja ću sedeti i slušaću i biću radostan što je kroz vas velika lepota probuđena u pesmu".
...
Ali sad je Iluvatar sedeo i slušao, i dugo mu se to činjaše dobro, jer muzici ne beše mana. Ali dok se tema razvijala, dođe u srce Melkoru da uplete sadržaje svoje zamisli koje ne behu u skladu sa temom Iluvatara; jer je nastojao da u njoj uveća moć i slavu udela njemu dodeljenog. Melkoru behu od svih Ainura dati najveći darovi moći i znanja, i on je posedovao po deo od svih darova svoje braće. Često bi odlazio sam na prazna, pusta mesta, tragajući za Neprolaznom Vatrom; jer u njemu je rasla goruća žudnja da Oživotvori nešto svoje, i činjaše mu se da Iluvatar ne misli o praznini, a on ne mogaše da podnese njeno ništavilo. Ipak on ne nađe Vatru, jer ona je uz Iluvatara. Ali pošto beše sam, počeše da mu se začinju misli nenalik mislima njegove braće.
Neke od tih misli sada je upleo u svoju muziku, i odmah se nesklad pojavi i mnogi koji su pevali pored njega obeshrabriše se, i njihova misao se poremeti i njihova muzika pokoleba; ali neki počeše da usklađuju svoju muziku prema njegovoj više no prema zamisli koju behu imali na početku. Onda se nesklad Melkorov širio sve više i melodije koje su se čule ranije potonuše u moru neobuzdanih zvukova. A Iluvatar je sedeo i slušao dok se ne učini da oko njegovog prestola besni oluja, kao u mračnih voda koje ratuju jedna protiv druge u beskrajnom gnevu koji se neće obuzdati.
Tada Iluvatar ustade, i Ainuri opaziše da se smeši; i on podiže levu ruku, i nova tema započe usred oluje, ista, a opet ne nalik na prošlu temu, i ona se osnaži i dobi novu lepotu. Ali nesklad Melkorov se uzdiže u zaglušujućoj buci i hrvaše se s njom, i ponovo bi rat zvukova silovitiji nego ranije, dok se mnogi od Ainura ne obeshrabriše i prestadoše da pevaju, i Melkor zadobi prevlast. Tada Iluvatar opet ustade, i Ainuri opaziše da je ozbiljan; i on podiže desnu ruku i gle! I treća tema se uzdiže usred zbrke i ne beše nalik na druge. Jer se u početku činjaše nežna i molozvučna, samo mreškanje blagih zvukova u nekim melodijama; ali se nije mogla prigušiti i dobijala je snagu i dubinu....
Usled ove borbe, od koje se dvori Iluvatara tresoše a drhtaj dospevaše u tišine još nepomućene, Iluvatar ustade po treći put i njegovo lice beše strašno pogledati. Onda on podiže obe ruke, i u jednom akordu, dubljem od Ambisa, višem od Neba, prodornom kao svetlost oka Iluvatarovog, Muzika prestade.
Tada Iluvatar progovori i reče: "Moćni su Ainuri, a najmoćniji među njima Melkor; ali da bi on znao, i svi Ainuri, da sam ja Iluvatar, pokazaću vam ono o čemu ste pevali, da možete da vidite šta ste učinili. A ti, Melkore, videćeš da nijedna tema ne može da bude odsvirana a da nema svoj konačni izvor u meni, niti iko može promeniti muziku protiv moje volje. Jer za onog koji to pokuša, pokazaće se samo da je moj instrument u smišljanju nečeg još divnijeg, što on sam ne beše zamislio"
Silmarilion (Ainulindale, muzika Ainura) - Dž.R.R. Tolkin
Član
- Učlanjen(a)
- 28.06.2010
- Poruka
- 1.095
Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.
Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, da kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.
Njihovo biće je Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.
Ima ljudi čiji je život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kada neće da budu uočeni. Indijanski ratnika se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od oni utisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u životu utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina.
BORISLAV PEKIĆ NOVI JERUSALIM
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.
Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, da kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.
Njihovo biće je Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.
Ima ljudi čiji je život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kada neće da budu uočeni. Indijanski ratnika se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od oni utisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u životu utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina.
BORISLAV PEKIĆ NOVI JERUSALIM