Citati književnih dela

[zjovan29]

Petra Đuričić​

Sekunde su ime za spas​

Sajam krikova

Kad otisci praznih cipela ostave tragove električnog naboja, okrene se masa ljudi želeći biti dio elektrona na ljusci obične pečene papige. I uvijek počnem pisati neke nervuloze na celulozi ne uzimajući vodu u ruke. Pokušaj gurnuti slane ruke u snijeg i nećeš više poželjeti čistit lopatom tuđe stepenice. Kad očaj prevaziđe granice Nirvane zelena, slinava čudovišta plešu tango. Valcer večernjih zmija što bi otrov dale da zagrle nogama vrat tvoga lukavoga lica. Neće sjediti panj u jagodama, niti će smokve rasti na sjevernom polu, ali mogla bi iz tvoje duše izniknuti krošnja majčine dušice. Kad bi samo pružio ruku i izvadio naša srca, proždrijeli bi te ožiljci još nerođenih uzdaha, a duše bi potrgale tvoje oči kao more uzburkane i odnijele ti oproštaj na hride nekog izgubljenog mora, ni Odisej ga pronašao ne bi. U naše oči svaka tvoja riječ od titana unijela je kap flourescentne suze i sada svijetlimo kao zgažene krijesnice na dlanovima paralelnih svjetova. Ja mogu biti ti, ali ti nikada nisi bio životinja s dušom psa, samo pijesak što peče oči na žalima novih plaža. Jutarnja pjesma me budi vukući mi jauke s lica i skupljajući ih u prozirnu zdjelicu. Svanut će i taj sajam, nosit ćemo epruvete naših klonova i zahvaljivati za prvu nagradu krikova. Neće gomila, okupljena da te oplače, ni znati da ti se prah neće u prah vratiti; miševi će te u sebi probaviti, a rijeka zaborava pod tvojim nogama neće proteći. Nisu ikone pred kojima nikada ne klečiš pustile tintu zbog žudnje za molitvom, već im je srce od drveta ganuto tvojim smrdljivim nogama. Koliko gadosti vučeš za sobom? Kad plamen zahvati vulkan sekunde su ime za spas. Pokupi svoje noćne more sa sobom, lakše ćeš spavati s obitelji u glavi. Psihologija strasti kaže kako je za žapca idealna ljubav žaba, a vidi kako prolaze krastače i magarci. Možemo do sumraka ganjati zvuke koje nitko ne čuje i imat ćemo melodiju tišine na usnama paperja. Takvi skladatelji umiru slavno, a njihovim tekstovima na listu papira turisti brišu guzice kad im ponestane maramica. Formirati kristalnu rešetku primjedbi i dražesnih, pogubnih spojeva mogao bi samo kemičar začaranih svjetova, ali i on je kupio diplomu. Moram li spominjati recesiju: materijala, ostvarenih snova, para u bunaru bez dna, sex-a na otvorenim prostorima i kaveza za pogubne i izgubljene. Nije okrutan svijet, ne huškam svoje ganglije na njega, ali zar ruka koja te hrani mora imati miris crknute ribe. Samo retorika. I nikada do kraja ne mogu reći koliko ne zaslužuješ ruke galebova da te žale, niti kako je zahvalnost postala nagrizajuća kiselina koja bira duše običnih smrtnika; i nikada ti neću reći da ipak volim tvoje surove oči, ruke što smrde po neznanju o našim labuđim krilima i dušu kao kamen Sizifova truda.

 

[sendi]

...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....

Desanka Maksimovic

 

[besherat]

ANTOAN DE SENT – EGZIPERI : „ POŠTA ZA JUG“

Nebo, čisto kao voda, kupalo je zvijezde i otkrivalo ih. Zatim je nastala noć. Dina za dinom, prostirala se Sahara na mjesečini. Na našim čelima taj sjaj svjetiljke koja ne otkriva predmete nego ih stvara, hrani nježnom materijom svaku stvar. Pod našim bešumnim koracima obilje dubokog pijeska. I hodali smo gologlavi, oslobođeni tegobe od sunca. Noć: Kakvo obitavalište...
Ali kako da vjerujemo u svoj mir? Pasati su neumorno klizili prema jugu, brisali preko niske morske obale šušteći kao svila. To više nisu bili evropski vjetrovi koji se kovitlaju, smiruju; bili su nad nama kao vazdušna struja nad najbržim vozom u pokretu. Ponekad, noću, duvali su na nas tako oštro da smo im se, okrenuti sjeveru, odupirali s osjećanjem da nas neće odnijeti u nepoznatom pravcu. Kakva žurba, kakav nemir!
Sunce se okrenulo i opet donijelo dan. Mavari se nisu mnogo uznemiravali. Oni koji bi se odvažili da se približe španskom utvrđenju činili su mnoge pokrete pri govoru i nosili svoje puške kao igračke. To je bila Sahara gledana iza kulisa: tamo su nepokorena plemena gubila tajanstvenost i pokazivala samo nekoliko statista.
Živjeli smo upućeni jedni na druge, i oni su nam izgledali kao naš sopstveni odraz. Zato nismo mogli da budemo usamljeni u pustinji: trebalo bi da se vratimo kući pa da osjetimo koliko smo udaljeni, i da to otkrijemo u toj perspektivi.
( 7 – 8 str. )

 

[fierna]

"Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vreme senki, vreme usamljenosti. "Triunfalna kapija,E.M.Remark

 

[besherat]

" иначе бих волео да мене нема у сазнавању где сам и како
ми је. иако немам више сумњи, ова учаурена извесност
смисла неприпадања, салетана посвудашњим лепљивим
мрљицама имитације бивања, од сваког погледа ствара патњу.
изазива сапето отимање без моћи чак и за основне
покрете. отуда немам циљ, немам ни учешћа у нечем другачијем,
те тако извесност неприпадања своди моје постојање
не више ни на одрицање, већ на непрестано унутарње кидање.
морам да делам, а немам не само градива, већ ни простора,
ни удова, ни крви да замаштано угрејем.
зато снатрим. онда преостаје једина кретња — у ствари
смислена обустава кретње, то јест чекање. "

владан добривојевић: " како је говорио заратустра " књига друга

"суштина је била у томе: нисмо живели, него умирали. и
они тек рођени били су под знаком смрти. нисмо познавали
промену, него само жудњу за олакшањем мука. слобода
је значила заборав, а радост само могућност пародије жалости.
под таквим озрачењем, дотичући га хиљадама пипака
мог непојамно раздражљивог, наситно, свим сабираним
осујећењима рањавог бића, растао сам и у том суманутом
руглу подизао своја осећања. ето зато је био потребан увод.
да би лакше појмио стежући оквир који се сводио на кидање
у свакодневном, самртном, ватромету очајања."

владан добривојевић: " сан водосликара "
пета књига
у сину божјем

 

[sendi]

"Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je zivjeti. Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo. Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozemo vidjeti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vise nego sto nam ga truju i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas. Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak koliko i zivot ceo. Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepse zivi nego i lakse i boluje i umire. Da mi je naci nekog ko bi zivio umjesto mene. Pravo ocajanje moze da obuzme covjeka kad kod onih koje smatra bliskim umjesto razumjevanja i usrdne pomoci naidje na hladne, ostroumne analize svojih shvatanja i postupaka... Ko ljudima sve vjeruje, prolazi rdjavo; ko nista ne vjeruje, jos gore. I tuga je jedna vrsta odbrane. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vrijedi toliko da je suvise skupo placena jednim razocaranjem, pa ma kako ono tesko bilo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi na osjetljivosti njihovih bliznjih. Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru mnogi od nas svoj vjek. Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od posljednjeg medju ljudima. Ono sto moze biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome sto mora biti..."

Andric

 

[besherat]

VUK DRAŠKOVIĆ:" DOKTOR ARON "

Prvog dana po penzionisanju, činilo mu se da je samoća, u kojoj se probudio, neka greška, koja će brzo proći. Nekoliko dana, telefonirali su mu sa klinike, zvali ga da navrati, pitali za savjet i pothranjivali njegovu iluziju da je sve isto kao prije i da on nije bivši. Ti pozivi i posjete, bivali su, međutim, sve rjeđi i on se, nepripremljen, suočio sa sobom samotnim, bez žene i djece, ostarjelim i zagledanim u zid ispred sebe. Uplašio see nedokučive tajne smrti. On, koji je secirao ljudsku dušu, prikazivao njene bure i aure, tvrdeći da duša ne umire sa tijelom, panično je počeo da strepi od neizbježnog i sve bližeg susreta sa sopstvenim krajem. Njegova teorija da je duša sebe svjesna energija misli i osjećanja, i to apsolutne misli koja zna sve o svakome i svačemu, i da je blaženstvo, kao njeno trajno i vrhovno osjećanje, izazvano ljekovitim kosmičkim narkoticima u oluji i pomamnom vrtlogu.Splav se nije raspadao, ali se nije moglo znati hoće li ,kada će to biti i da li će biti i da li će splavadžija preživjeti.
Samoća, koju je donijelo penzionisanje, a i iznenadna smrt Aronovog vučjaka, doniješe stalno razmišljanje o tome, koliko još ima pijeska u njegovom životnom časovniku i kad će - da li već sutra, za dva mjeseca ili za koju godinu- da iscuri i posljednje zrnce.


( str.10-11 )

 

[besherat]

“ JUNAK NASEG DOBA “ M.LJERMONTOV (odlomci )

…” Ja imam urodjenu strast da protivurijecim; cio moj zivot bio je samo jedan lanac tuznih i neuspjelih protivljenja srcu ili razumu.U prisustvu entuzijaste mene obuzima bogojavljenska hladnoca, a cesce veze s staticnim flegmatikom,mislim,napravile bi od mene strasnog sanjara…”
( 75 str.)
…” Nesto mi je,ipak,uvijek bilo cudno: nikad nisam bio rob voljene zene; naprotiv, ja sam, ne trudeci se uopste, uvijek zadobijao punu vlast nad njihovom voljom i srcem. Zbog cega to? Da li zbog toga sto mi nikada ni do cega nije bilo mnogo stalo i sto su se one svakog casa bojale da me ne izgube? Ili je to magnetska privlacnost snaznog organizma? Ili ja prosto nisam uspio da naidjem na zenu cvrstog karaktera?...”
( 87 str. )

 

[besherat]

„ ime vir – jeremija“ vladan dobrivojević

онда, каже, ако си ти најогрезлији учесник у нитковлуку
— па стане. продужиће, знам. наставља: или не, јеремијо,
уколико си ти заиста једини нитков међу бедницима јер за
подлаштво у којем суделујеш свесно знаш, онда, онда, зашто
чиниш тако, зашто си ме послао? уздахнем дубоко, лагано разбацујући дроњке.зато, баруше, кажем, да се свеопшти нитковлук не би могао изговарати несвесношћу. зато, да би обасјан пламеном ужасно смешне одсутности прилике за сусрет, овај суноврат постао видљив. зато да би његова прозирност раскрила највећи улог у човековом бивању. зато што такву видљивост од мене хоће глас. видљивост, коме? коме? коме, урликну барух. ономе који ће умети да божји глас препозна и користи као свој. ко је то? стварни човек, баруше. месија. он је улог. с њим уз нас све се преокреће. он остварује смисао. он јесте смисао. цели човек. све док нас он својом целосношћу не потврди, и ми смо ништа у вреви пролазности. само смо свећа у мрачном празнику гомиле.

само то: пространство. горе — то је висина, али на земљи — слојеви умотане ширине, провидна дубина. ето то постаје моје чаробно оруђе, мој свети инструмент. јер, чим сам први пут успео да такву забљеснутост пространством накратко задржим поврх каменог осупнућа неке падине, одједном као да је заиграла цела квргава површ. поново се ујединише ситни опажаји, а све као под прозирним прекривачем, и све крупним обрисима у којима више не беше жиличасте, линијске, жичане, мрљасте, љуспасте или бобичаве разграђености симбола и знамења, него облици тела присног људског искуства — силуете људских фигура, призори најпре нејасни, потом све разговетнији.

 

[sendi]

S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici, iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola...
I pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija...
I nikad te vise nece zaobici...

Jedan od onih zivota (Djordje Balasevic)