Ukratko i sažeto o stanju umrlih do Konačnog suda po učenju PC.
Ako su duse otisle iz ovog zivota u veri i ljubavi, pa ipak noseci na sebi neki greh – bilo da su to mali gresi, za koje se ona uopste nije kajala, ili veliki, za koje, mada se kajala, nije uspela da prinese plodove pokajanja, takve duse, mi verujemo, duzne su da se ociste od takve vrste grehova, ali ne na nekakvom mestu ispastanja (jer nam tako nesto, kao sto rekosmo, niukoliko nije bilo predato); vec jedino da se ociste uz pomoc samog straha prilikom ishoda iz tela, kao sto to izricito kaze sveti Grigorije Dvojeslov (v. IV, knj. “Razgovora”); dok ce druge biti prinudjene da se ociste posle ishoda iz tela, ili jos prebivajuci na tom zemnom mestu, pre no sto dodju na poklonjenje Bogu i udostoje se udela u blazenstvu, ili, ako su njihovi gresi bili tezi i dugotrajniji -to ce one biti drzane u adu, ali ne radi toga da bi zauvek prebivale u ognju i mukama, vec kao oni koje u tamnici drze pod strazom.
Svima takvima, mi tvrdimo, pomazu molitve i Liturgije koje se za njih cine, uz sadejstvo Bozjeg milosrdja, koje sagresenja ucinjena po nemoci ljudskoj odmah prezire i prasta, kako govori Dionisije Veliki u “Razmisljanjima o tajni svestenoupokojenih”, a druge grehe posle izvesnog vremena pravednim sudom ili takodje razresuje i prasta, i to – savrseno, ili olaksava odgovornost za njih do konacnog Suda.
I zbog toga ne vidimo nikakvu potrebu za kakvom drugom kaznom ili ociscujucim ognjem. Jer, jedne ociscuje strah, a druge griza savesti prozdire mucnije od ma kakvog ognja, a neke ociscuje sam uzas pred Slavom Bozjom i neizvesnoscu buduceg, koje dolazi.
A da je to mucenje i kazna znatno veca nego sta drugo, pokazuje i samo iskustvo, i sveti Jovan Zlatoust svedoci nam u gotovo svim ili vecini svojih moralistickih omilija, tvrdeci ovo, a takodje i bozanstveni podviznik Dorotej u svome slovu “O savesti”.
A sto se tice toga da neizvesnost buduceg vise razdire kaznjene nego sama kazna, o tome govore Ucitelji, kao na primer sveti Grigorije Dvojeslov, koji u besedi “povodom razaranja grada”, kaze sledece: “Ove ce primiti neiskaziva svetlost i vidjenje Svete i Carstvene Trojice, a one, zajedno sa ostalima – bolje reci, pre nego druge -mucenje: biti odbacenim od Boga, i griza savesti, kojoj nema kraja”.
I tako, mi se Bogu molimo i verujemo da ce se time spasti umrli, a ne kakvim drugim mucenjima ili nekom drugacijem ognju, od onih muka i ognja za koje je objavljeno da ce biti vecni. I to da se duse umrlih, po molitvama, oslobadjaju od zatocenistva u adu, kao iz neke tamnice, svedoci, medju mnogim drugima, Teofan Ispovednik, nazvan Nacertani, jer je reci svoga svedocanstva za ikonu Hristovu, na celu ispisane, krvlju svojom zapecatio. U jednom od kanona za umrle on se ovako moli za njih: “Suza i uzdisanja rabe Tvoje koji u adu prebivaju, oslobodi, Spase” (Oktoih, subotnji kanon zaupokojene, gl. 6, pesma 6. “Slava”).
Cujes li? – “suza”, rekao je, i “uzdisanja”, a ne nekakvih kazni i ociscujuceg ognja. Ako se ponekad u ovim pesmama i molitvama i pominje oganj, to nije neki privremeni oganj koji ima ociscujucu silu, vec oganj vecni i kazna kojoj nema kraja.
Sveti, podsticani covekoljubljem i sazaljenjem prema svome rodu, pozelese i drznuse se na gotovo nemoguce – da se mole za izbavljenje u veri umrlih. Jer, tako govori i sveti Teodor Studit, koji je i sam Ispovednik i svedok Istine, na samom pocetku svog kanona za upokojene: “Svi se pomolimo Hristu, opominjuci se od veka umrlih, da upokojene u veri i nadi na zivot vecni, izbavi od vecnog ognja” (Velikoposni Triod, mesopusna subota, kanon, pesma 1). I zatim, u drugom troparu, petoj pesmi kanona, govori sledece: “Ognja vecnopaleceg i tame nerasvetive, skrguta zuba, i crva koji beskonacno muci, izbavi, Spase, sve koji u veri umrese”. Gde je tu “ociscujuci oganj”?
I kada bi on uopste postojao, gde bi Svetome bilo prikladnije da ga spomene, nego ovde?
Bivaju li sveti usliseni od Boga, kada se za ovo mole, to mi ne treba da istrazujemo, ali oni sami su imali znanje o tome, i Duh, koji je u njima obitavao, i Kojim pokretani su oni i govorili, i pisali, znao je to: a u istoj meri znao je i Vladika Hristos, Koji je dao zapovest da se molimo za neprijatelje svoje, i Koji se molio za one koji su Ga raspeli i nadahnuo prvomucenika Stefana, kad su ovoga kamenovali, da cini isto.
I mada ce, moze biti, neko kazati, da kada se mi molimo za takve ljude, ne bivamo uslisani od Boga, ipak mi sve sto od nas zavisi ispunjavamo.
Sv. Marko Efeski
