У праву си потпуно, не сме нико забрањивати и уносити људске законе држећи се закона Мојсијевог прописима и одређеним јеловницима. Поента: "Не дохвати се, не окуси, не опипај;" је да се по закону за сваку нечистоту:
24. И о њих ћете се оскврнити; ко се год дотакне мртвог тела њиховог, да је нечист до вечера. (3.Мојсијева 11)
и за све што је требало приносити жртве за очишћење укинуто, јер коначна Жртва је принета, цео тај закон је укинут јер не треба ништа да приносимо због те Жртве. Хоћемо ли онда наставити да се оптерећујемо тим законом? Хоћемо ли приносити жртве? Таман посла! Ако се и дотакнемо, опипамо или окусимо, благодаћу Христовом ми смо свети, али не треба да се поганимо, већ освећујемо и даље. Адвентисти се оптерећују тим законом, баш као и обрезани, па су "нападали" необрезане и говорили да треба да се обрезује. Ако је обрезање ништа, и ако је стари закон држао човека заробљеним за оно што треба да дође (Христова благодат), онда не морамо се расправљати око тих закона. Ми не дирамо оне који нису обрезани јер и ми нисмо, али су Јевреји из обрезања оптерећивали остале (као и адвентисти нас) што нисмо држали закон: "Да вас дакле нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе;".
Знајући да су младине обележаване до 5-6 васељенског сабора,па је после обележавање било кроз молитве због неких паганских примеса и измишљању нових обичаја, значи да је настављено са тим, али не као јармом, већ у радости у Христу. Не држимо се ми закона да би били спашени (адвентисти тако звуче), већ се закона држимо је ми ВЕЋ ЈЕСМО СПАШЕНИ! (као што ти кажеш и ја):
4. Јер је Христос свршетак закона: који Га год верује оправдан је.
5. Јер Мојсије пише за правду која је од закона: Који човек тако чини живеће у том.
6. А правда која је од вере овако говори: Да не кажеш у срцу свом: Ко ће изићи на небо? То јест да сведе Христа;
7. Или: Ко ће сићи у бездан? То јест да изведе Христа из мртвих.
8. Али шта говори писмо? Близу ти је реч у устима твојим и у срцу твом, то јест реч вере коју проповедамо.
9. Јер, ако признајеш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу свом да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.
10. Јер се срцем верује за правду, а устима се признаје за спасење.
11. Јер писмо говори: Који Га год верује неће се постидети.
12. Јер нема разлике међу Јеврејином и Грком: јер је Он Бог свих, и богат за све који Га призивају.
13. Јер који год призове име Господње спашће се. (Римљанима 10)
Сви смо овде призвали име Господње, значи да смо спашени. Хоћемо ли онда кршити закон или својом га вером утврдити? Наравно да ћемо бити свети пред Богом. Закон ћемо држати јер ми ЈЕСМО СПАШЕНИ, не да бисмо се спасили. Ако је Јевреје закон држао заробљенима (обрезањем), Христ укину ту робију својом науком, да се вером опревдамо, ако верујемо да је Син Божији, Васкрсао трећег дана по Писму. Можемо ли онда наставити да грешимо? Сачувај, Боже! Али не обрезујмо се по телу, већ у срцу, да закон творимо (спроводимо).
13. Јер пред Богом нису праведни они који слушају закон, него ће се они оправдати који га творе;
27. И онај који је од рода необрезан и извршује закон, осудиће тебе који си са словима и обрезањем преступник закона.
28. Јер оно није Јеврејин који је споља Јеврејин, нити је оно обрезање које је споља, на телу;
29. Него је оно Јеврејин који је изнутра и обрезање срца духом а не словима, то је обрезање; коме је хвала не од људи него од Бога. (Римљанима 2)
44. Јер ја сам Господ Бог ваш; зато се освећујте и будите свети, јер сам ја свет; и немојте се скврнити ничим што пуже по земљи.
45. Јер ја сам Господ, који сам вас извео из земље мисирске да вам будем Бог; будите, дакле, свети, јер сам ја свет.
46. Ово је закон за звери и за птице, и за све животиње што се мичу по води, и за сваку душу живу, која пуже по земљи.
47. Да се распознаје нечисто од чистог и животиња која се једе од животиње која се не једе. (3.Мојсијева 11)
То је део освећивања, зато је на погибао онима који настављају свесно да се одупиру закону. То је исто као да ја кажем да верујем да је Исус Син Божији, а наставим да крадем, чиним прељубе итд. Али не држим се закона да будем спашен, већ то јесам, самим веровањем у Христа. Али као резултат тога држим закон, тј. творим га (спроводим) у свом животу. Нема никога да ме осуди, нико ме не приморава, нико ме неће каменовати... Ако и сагрешим, имам представника код Бога, али то не значи да ћу свесно грешити, јер онда Жртва више не важи.
7. Јер Бог нас не дозва на нечистоту, него у светост. (1.Солуњанима 4)
14. Као послушна деца, не владајући се по првим жељама у свом незнању,
15. Него по Свецу који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу.
16. Јер је писано: Будите свети, јер сам ја свет. (1.Петрова 1)
Адвентисти, дакле, да нас не осуђују за закон. Не држе се тога само адвентисти, не држе суботу само адвентисти, не читају Писмо само адвентисти, немају веру Исусову само адвентисти. Одакле идеја да су "изабрани" само адвентисти или било која друга деноминација, а све тако говоре? Не, то је лична ствар појединца, а заједница (црква) у Христу је минимум двоје људи. Одакле мени право да тебе, рецимо, осуђујем што не држиш суботу, младине или што не држиш закон о чистој и нечистој храни?
Нешто сам приметио, не ради се ту о свој нечистој храни, јер људи (многи) који верују или не, држе до чисте и нечисте, многе животињске врсте и не помишљају да једу (баш као по закону), али кад је гуда (свиња) у питању - е, ту настаје проблем и расправа.Ако и сретну некога као што сам ја, одмах иду "напади" или неко "секташење", као да је нешто толико битно за њих. Нисам ја њих натерао да морају да једу или да не једу, то је моја ствар. Али је проблем што им говорим да је Бог забранио - е, то је проблем. Онда креће њихов унутрашњи сукоб, не расправљају се онда са мном, већ са самим собом, правдајући своју вољу тако што мене "секташе". Делује чак и смешно колико је провидно. Велики проблем за такве умове је што нисам сврстан у неку секту, па онда произвољно бирају. Будем ја и муслиман, Јеврејин итд.
Имамо, дакле, и вегетаријанце и вегане који само биљке једу, хоће ли се они оправдати пред Богом због тога? Таман посла, све док не признају Христа, нема теорије. Али пример Христовог брата (првог епископа) који чак и није веровао у Христа, а после и страдао за Њега, постаде вегетаријанац (аскета) по свом личном завету, али пре тога поверова у Исуса.
Ако је Христ Пут, ако се на Њега угледамо и на апостоле Његове, онда је то за мене сасвим довољно. Не морам ја да се правдам ни адвентистима, нити било коме.
