Član
- Učlanjen(a)
- 17.01.2010
- Poruka
- 749
само за слобадидија:
"метемпсихоза (или другачије реинкарнација) јесте лажна теорија по којој душа после смрти тела улази у друго тело људско, или животињско и тако пролази бескрајни циклус рађања и смрти.
сеоба душе одговара људима, а нарочито онима који не верују. то је највеће ђаволово лукавство. ђаво их тако одржава у грешном животу са помишљу да душа непрестано поново долази на овај свет. ʺе, ако и овога пута не успешʺ, каже им ђаво, ʺвратићеш се у живот и успећеш следећи пут. а ако опет не успеш, поново ћеш да се вратиш и једном ћеш да достигнеш савршенство...!ʺ а онда и они кажу: ʺније важно ако починим и овај грехʺ, па забораве на то, живе не водећи рачуна о гресима и не кају се. видиш ли како их заслепљује ђаво и како их гура у пакао! нисам никада видео веће и вештије ђаволово лукавство од овога. тако сакупља људе у паклу! а ако те једном шчепа ђаво, хоће ли да те пусти да се вратиш? то је најгора од свих хиндуистичких теорија.
а на несрећу, постоје и образовани људи који верују у такве глупости. тамо, у близини колибе, једног магарца сам назвао насер, јер је био непослушан. једнога дана дође један грк који је живео у швајцарској и он је чуо како сам магарца звао насер. када је, после неког времена, поново дошао, донео је са собом једну кутију простих слаткиша и једну кутију финих слаткиша. ʺово је за тебеʺ, рече ми и даде ми кутију простих слаткиша. ʺови фини слаткиши суʺ рече, ʺза насера. разумео самʺ, рече, ʺкада сам прошли пут био код тебе, да је он насер. када сам га срео на путу, гледао ме је тако тужно да ми се срце цепало!ʺ он је мислио да је насер, у ʺпоновном животуʺ постао магарац! и заиста је веровао у то! ʺбре, јеси ли ти при себи?ʺ ‐ упитах га. ʺја сам га назвао насер, јер је непослушни магарац.ʺ никако то није могао да разуме.
али, то није ништа! испричаћу вам још нешто: пре много година отишли су немци на крит, да одају пошту немцима који су тамо погинули за време окупације. док су вршили помен, пролазио је један крићанин са својим натовареним магарцем. а магарац, када је видео толико људи окупљених на том месту, почне да њаче. један од окупљених немаца мислио је да је тај магарац његов брат који је био убијен за време рата, па се ʺпреселиоʺ у магарца! као, препознао га магарац, обрадовао му се, па је зато почео да њаче. немац одмах стаде у став ʺмирноʺ и, петом о пету војнички га поздрави... и удри у плач!... оде код крићанина и каже му: ʺколико тражиш за магарца?ʺ ʺма, иди, бреʺ одговори му крићанин. немац је почео да му одбројава новац: ʺтолико? толико?ʺ ʺма иди, бре, остави ме!ʺ говорио је онај. на послетку му неко дошапну: ʺнемој, бре, да будеш луд. плаћа за магарца као да је мерцедес. дај му га!ʺ и тако, крићанин скиде свој товар са магарца, скиде му самар, ослободи га, а немац сузних очију узе магарца и одведе га у немачку!"
Отац Пајсије Светогорац
"треба напоменути да постоји зачуђујући "објективни доказ" да се човек заиста у тренутку смрти налази изван тела. неки људи били су у стању да понове разговоре или детаљно опишу догађаје који су се одиграли у суседним собама или на још удаљенијим местима у време док су били "мртви". међу осталим примерима ове врсте, др киблер-рос помиње један изузетан случај слепе жене која је "видела" и детаљно описала све што се догађало у соби у којој је умрла, мада је, кад се вратила у живот, била опет слепа. ово је потресан доказ да способност вида не дају очи (као што мозак није тај који мисли, јер, се после смрти, умне способности изоштравају), него пре душа, која, док је тело живо, обавља ове функције помоћу телесних органа, а када оно умре - душа то чини себи својственом способношћу (др елизабет киблер-рос, "смрти нема").
православног хришћанина овде ништа не чуди, јер искуство које је овде описано исто је оно које је хришћанима познато као раздвајање душе од тела у тренутку смрти. за наше време безверја карактеристично је да људи веома ретко прибегавају хришћанским појмовима и тешко схватају да је оно, што се одвојило од тела и доживљава све то, у ствари њихова душа, него су обично збуњени стањем у коме су се нашли.
управо такав човек - крштен у православљу, али у духу краја xix века равнодушан према истинама сопствене вере и који чак није ни веровао у загробни живот - је и написао повест о искуству живота после смрти насловљену "многима невероватан, али истинит догађај" (к. икскул, "троицки цветић", 1910). оно што је он доживео пре толико година данас је за нас од велике важности, а у контексту савремених посмртних искустава чак и дело промисла, јер представља јединствени опис искуства душе после смрти који сеже много даље од кратких фрагментарних доживљаја какви се могу наћи у савременим књигама. искусио га је осетљив човек који је, полазећи од уобичајене модерне незаинтересованости за веру, дошао до прихватања истина православног хришћанства, и то у толикој мери да је свој живот окончао као монах."
Серафим Роуз
Poslednja izmena:
