Nije bilo potrebno pola milijarde dolara ili koliko već, da bismo saznali da je čovek destruktivna vrsta. Za to je dovoljno i 30 dinara za novine ili jednostavno mućnuti glavom.
Film će biti zaboravljen jer ćemo već uskoro željno iščekivati sledeće čudo. Sve to nam hrani samo čula, zato brzo bledi, jer će nam već u najskorijem mogućem roku neka nova senzacija izbombardovati receptore i putem elektronskih impulsa mozak će narediti endorfinu da nas preplavi, zbog čega ćemo to kratko vreme osećati sreću. I tako do sledećeg spektakla. Međutim, od sveg tog vrcanja boja i zvukova, ništa se ne zadržava u čeonoj zoni kore velikog mozga, tačnije sve se svodi na vizuelnu impresiju, a sadržaj je tu da popuni celinu. Kao takav, on se ne pamti. Jeste to dobar film, bolji od dosta drugih, ali to je samo zato što je ukus na globalnom nivou dirigovan. Stvoreno je okruženje u kojem će taj film biti hit. Meni lično taj film nište ne znači, ali Nebo nad Berlinom ili Andrej Rubljov imaju snagu da me navedu na razmišljanje i da mi znače mnogo. I pogodite šta, malo ko bi se uopšte okrenuo za takvim filmovima jer nemaju taj spektakularan sjaj i blještavilo kakvo ima Avatar i slični.