Možda vas prekidam, ali hteo bih da probam da dam svoj odgovor na prvi post ove teme:
Poznato je da je raj rezervisan za vjerujuće i bezgrešne. Interesantno bi bilo čuti šta misle poznavaoci vjere, da li i ateista može dospjeti u raj, ako je, recimo, za života bio uljudan i pošten kao najpošteniji vjernik i u svemu potpuno ličio na njega, osim što nije išao u crkvu i molio se Bogu, niti je vjerovao u njega.
Ako sam dobro shvatio ovo pitanje je upućeno Hrišćanima, pa ću probati sa aspekta Hrišćanstva zasnovanog samo na Bibliji da odgovorim.
Niko od ljudi, bilo umrlih bilo trenutno živih, nije bezgrešan osim bogočoveka Isusa Hrista. A kao što sam već spominjao, jedan greh je dovoljan da budemo zauvek prokleti, bez obzira na količinu dobrih dela, moralnosti i poštenja u našem životu. Dakle, ni uljudnost, poštenje, spoljašnja religioznost, ni pohađanje crkve i molitva Bogu nisu ono što će razlikovati one koji će ići u raj od onih koji će ići u pakao. To su samo spoljašnje indikacije koje
mogu ali i ne moraju pokazivati ispravnost naše vere.
Glavni faktor koji utiče na našu krajnju destinaciju jeste
vera, ona istinska vera. O tome sam više pisao ovde, da se ne ponavljam.
http://serbianforum.org/religija/121943-vera-kroz-dobra-dela-post390748.html#post390748
cobi63 je u jednom postu obrazložio koje su osnovne stvari koje svaki čovek treba da uzveruje da bi bio spašen.
http://serbianforum.org/religija/122159-tri-stvari-koje-bog-zeli-da-znas.html#post388392
Dakle, ono kroz šta prolazi svaki uistinu spašen čovek jeste:
- priznavanje lične grešnosti pred Bogom
- vera u Hristovu žrtvu na krstu, da je On platio cenu za naše grehe i da nam nudi besplatno oproštenje iz savršene ljubavi prema nama
- pokajanje od pređašnjeg načina života, spremnost za samoodricanje u ostatku života
- vera u opravdanje pred Bogom kroz Hristovu žrtvu, što znači dolaženje pred Boga u Hristovo ime, u ime Njegove pravednosti a ne naše
Ove navedene stvari su osnova koja bi trebalo da nas prati kroz ceo naš život, a ne samo u trenutku nanovorođenja. Jer mi nikada nećemo prestati da grešimo, iako ćemo rastiti u svetosti i bivati oslobođeni od mnogih greha, savršenstvo nikada nećemo moći da dostignemo. Zato nam uvek treba pokajanje, Hristova krv i Njegova pravda.
Velika je zamka pokušavati da se opravdamo pred Bogom našom 'dobrotom'. Naša sopstvena pravda nikada neće dostići Božiji standard, koji je
savršenstvo! Zato je samopravednost jedna od najvećih prepreka da čovek bude spašen, jer ako veruje da je
dovoljno dobar za raj, i da mu ne treba nikakvo oproštenje, tada ga neće ni dobiti. Spasenje je besplatan dar i kao takav dostupan svima, ali ne žele ga svi. Mnogi smatraju da im ne treba
dar spasenja jer su ga oni sami zaslužili. A Biblija kaže, u knjizi proroka Isaije 64. glava 6. stih, da je
sva naša pravda kao nečista haljina pred Bogom! Bez obzira koliko smatramo da smo pravedni i da zaslužujemo raj,
naša pravda je za Boga bez razlike kao ogavna, ubuđana, masna i smrdljiva haljina, koja nije nizašto drugo nego za smeće. Zato nam treba
Hristova pravda!
Upoređivanje pravednosti moralnih i dobrih ljudi u odnosu na nemoralne i zle radi određivanja ko će
zaslužiti ulazak u raj, jednaka je ludost kao upoređivanje dve gore opisane haljine, s tim što jedna ima tri mrlje više ili manje od druge, ako znamo da je prihvatljiva
samo potpuno bela i čista haljina.
Sve do sada rečeno se odnosi na većinu svetske populacije koji imaju Bibliju prevedenu na svoj jezik, ili su čuli za Božiji (Novozavetni) plan spasenja na bilo koji način.
Bog nije nepravedan, i On od nikoga ne očekuje nemoguće! Naravno da ljude koji nikada nisu čuli za Boga, za Isusa, za Bibliju, neće suditi po istim kriterijumima kao nas.
Svakoga će suditi po tome koliko je veran onome što zna o Njemu (o Bogu), i koliko je poslušan savesti (odnosno Duhu Svetom)
koja je usađena u svakog čoveka.
Priznajem da nisam puno razmišljao o ovome, više me je brinulo šta će biti sa nama koji
znamo, ali koliko poznajem Boga i Bibliju, sasvim sam siguran da Božji sud neće biti nepravedan. Niko neće biti osuđen za ono što nije znao, za ono što nije čuo, osim naravno ako svesno nije izabrao da ne zna i da ne čuje. Ono u šta sam takođe siguran, to je da nema čoveka koji je živeo na Zemlji a da se makar jednom nije zapitao da li Bog postoji. Drugim rečima,
nema čoveka koji je živeo i umro a da se najmanje jednom nije svesno nalazio na raskršću, sa dva izbora pred sobom! Bez obzira da li je do njega stigla pisana ili usmena Reč ili nije, to je nešto što je zajedničko svim ljudima.
Kaže Psalmista, 19:
1) Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski.
2) Dan danu dokazuje, i noć noći javlja.
3) Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov.
4) Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene. Suncu je postavio stan na njima;
5) I ono izlazi kao ženik iz ložnice svoje, kao junak veselo teče putem.
6) Izlazak mu je nakraj neba, i hod mu do kraja njegovog; i niko nije sakriven od toplote njegove.
Mnogi ljudi koji nisu čuli za Bibliju, jednostavnim posmatranjem prirode došli su u dodir sa Tvorcem. Nama je svima usađena ta iskra, ta žudnja za našim Stvoriteljem.
Zaključak: na dan Suda, niko neće moći da stane pred Boga i kaže nisam znao! Nikome neće biti potrebno objašnjenje zbog čega ide u pakao a ne u raj, svakome će biti savršeno jasno!