Arhitektura

[Andjela 7]

Lepote iranske arhitekture

Glavni tipovi građevina klasične iranske arhitekture su džamije i palate. Persijsku arhitekturu karakterišu velike kupole koje se često mogu videti na pijacama i džamijama. Ove kupole su obično uređene mozaicima. Persijanci su poznati po upotrebi matematike, geometrije i astronomije u arhitekturi.

Persijska arhitektura iz raznih razdoblja može se naći u područjima od Sirije do severne Indije i kineske granice i od Kavkaza do Zanzibara.
Iran se nalazi na 7. mestu Uneskovog popisa zemalja po broju arheoloških ruševina. Petnaest Uneskovih spomenika svetske baštine dela su iranske arhitekture, a Mauzolej u Halikarnasu označen je kao jedno od sedam drevnih svetskih čuda.

.

 

[Andjela 7]

Romanska arhitektura

Romanska arhitektura

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Romanski slog je nastupio u graditeljstvo i likovnoj umetnosti u zapadnim zemljama južne i srednje Evrope u 11.-tom do 13. tog veka. Istok Evrope je bio pod uticajem vizantijske umetnosti.

Romanska arhitektura spada u arhitekturu srednjeg veka koja se pojavila pre gotske arhitekture. U arhitekturi tu govorimo o postepenom razvijanju u okviru Evrope, i date epohe više manje jedinstvenu tradiciju konstrukcije građenja i upotrebu materijala. Termin romanska u sebi sadrži eksperimenat pojašnjavanja odnosa ovog graditeljstav sa antičkom rimskom umetnošću kojom je ovaj umetnički pravac bio inspirisan i iz kojeg je preuzimao oblike i elemante.
Rasprostranjenost sloga je bila omogućena relativnom pokretljivošću stanovništva u srdnjoevropskom društvu gde se prenosio sistem gradnje i konstrukcije objekata iz jednog dela u drugi.

Karakteristični znaci
Razvoj romanske arhitekture bio je povečan sa završetkom hrišćanizacije u Evropi i vernici su trebali prostor u kome bi se mogli sastajati, ka vršenju liturgiskih obreda i propovedima. Ona se karakteriše statičkom formom, čvrstinom, snagom koja odražava sigurnost ovog vremena. Gradili su se dva oblika Bazilike i Rotonde. Oba oblika su imala svoje korene i primere u atinskoj umetnosti rimske arhitekture.
Bazilika je bila pravougaonog oblika u kojoj se prostor delio na više brodova od kojih je centralni brod bio viši i širi. Na istočnoj strani se nalazio polukružni ispust apsida u čijoj se sredini nalazio oltar iz kog se služio obred. Unutračnjost se osvetljavala prozorima koji su bili u gornjem delu zida i ovo se naziva bazilikalnim osvetljenjem. Sastavni deo građevine su bili i tornjevi koji su postavljeni u zapadnom delu objekta.
Rotonda je isto tako jednostavna građevina kružnog oblika sa konusnim krovom i bila je poznata u srednjovekovnoj umetnosti a u rimskoj arhitekturi se upotrebljavala kao nadgrobni spomenik. Hrišćani su gradili rotonde na mestima gde su pripominjali glavne događaje iz života svetaca ili njihovu mučeničku smrt. Rotonde su imale jednu ili više apsida.
Tipičke romanske građevine su benediktinski manastiri (manastir u Kliniju) u kojima je kao neodvojivi deo bila bazilika.
U romanskom slogu su postavljani i svetovni objekti najme zamkovi. Zamak ima odbrambeni sistem utvrda odnosno zidine koje služa za odbranu od neprijatelja a sastavni deo je i palata.
Na građenje romanskih crkava i zamkova su se upotrebljavali kamen a u nekim krajevima i drvo. Teški kameni komadi su se spajali sa malterom i ova arhitektura deluje teško. Među najznačajnije romanske elemante spada polukružni luk koji se nalazi na prozorima koji se po nekad projektuju jedan uz drugi, kao i portalima i u konstrukciji svodova. U upotrebi su poluobličasti i krstati svodovi koji su se oslanjali na dva luka. Stupovi su bili ukrašeni kapitelima. Teški zidovi nisu omogućavali veće otvore.
Unutrašnjost crkve je bila malterisana i ukrašena skulpturom i slikarskim delima zidnim romanskim slikarstvom i motivi su bili religioznog karaktera iz Biblije i života svetaca i koja su Bibliju približavali vernicima koji nisu znali da čitaju. Unutrašnjost zamkova je bila jednostavna i opremljena po pravilu škrinjom koja je bila ukrašena i služila je i za sedenje a u upotrebi su bili i jednostavni krevet, sto i stolica. Osvetljavalo se svećama a glavni izvori toplote su bili kamini sa otvorenom vatrom.


Noter- Dam- la- Grand u Poatijeu, Francuska

Katedrala Pisa u Italiji iz 12. veka

 

[PYC]

“Albanija”, simbol Beograda, Srbije i Jugoslavije




Izvor: P.U.L.S.E
Prof.dr. Predrag Milošević

Autorsko ostvarenje diplomiranog inženjera arhitekture Miladina Prljevića, sa njegovim saradnicima: konstruktorom građevinskim inženjerom Đorđem Lazarevićem i akademskim arhitektima Brankom Bonom i Milanom Grakalićem

Ova prilično visoka zgrada podignuta je sva u armiranom betonu 1939. godine na mestu nekadašnje kafane sa istim imenom, na uglu ulica Kneza Mihaila i Kolarčeve u Beogradu, nadomak Terazija, i bila je jedno vreme najviša na evropskom jugoistoku.
Ovaj prikaz nema nameru da se bavi „do danas nerazjašnjenim pitanjem ko je njen autor“, kako se to već jako dugo uglavnom pretenciozno i često neuko opisuje na stranicama naše ne samo publicistike, no i na stranicama koje treba da su uvek ako ne naučne onda bar sasvim stručne. To stoga jer to pitanje ustvari uopšte ne postoji, i to još od davne 1938. godine, kada je usvojeno autorsko rešenje čiji je jedini potpisnik beogradski arhitekta Miladin Prljević, kako god da je do tog i takvog potpisa došlo. Jasno je, naime, da je autor jednog projekta onaj čije ime na tom projektu stoji, i o tome onda nema spora, to ne može da bude nikakvo pitanje. I to ne samo u nauci i struci, no ustvari ni u celokupnoj javnosti.
Povest je u tome duža, ali i ujedno sasvim jasna. Sada ćemo i da je pomno razmotrimo, onoliko koliko to razum i mera zahtevaju. Nećemo se dabome pri tome baviti zemljopisnim ili na primer nacionalnim i „nacionalnim“ određenjima o pojedinima od učesnika u njoj, jer to bi svakako bilo ispod časti ove, arhitektonske nauke, njene struke i njene i ine javnosti.

Srušena kafana „Albanija“

Sve je u toj povesti otpočelo rušenjem prethodnice ovog zdanja, omiljenog stecišta Beograđana tokom niza prethodnih desetleća, kafane koja je na tom mestu do tada postojala i već je bila postala sasvim ruševna. I čuveni Branislav Nušić bio je njen redovan posetilac, mada svestan ruševnosti rugla u koje redovno i on sam zalazi, ali i činjenice da ono svojim zakupcima redovno donosi ogromnu zaradu, jer privlači celo mnoštvo ljudi. Može biti i da mu je prisustvo na tom mesto pomagalo u pribavljanju saznanja o našim naravima, onako izvanredno u njegovim delima prikazanim.
Mnogi su na plan o uklanjanju te kafane tada negodovali, nisu to hteli, nije im bila potrebna promena i nisu verovali da je moguće da na istom tom mestu (ukupne površine pre eksproprijacije 681,20 m2, a posle eksproprijacije 707,50 m2) u svom Beogradu uskoro gledaju, kako su govorili, „čudo neviđeno“, dvanaestospratnicu visoku 45 metara, sa još dva cela sprata u podzemlju. Ceo skelet zdanja sazdan je od armiranobetonskih stubova i međuspratnih tavanica sa ispunom, a spoljni i unutrašnji zidovi načinjeni su joj od opeke. Inženjer Đorđe Lazarević pobrinuo se za ovo valjano konstruktivno rešenje koje se vrlo brzo pokazalo kao vrlo vredno. Naime, među mnogim zanimljivostima u vezi sa ovim zdanjem stoji i podatak da urušavanje jednog njegovog fasadnog stuba, izazvano bombardovanjem od strane naših „saveznika“ 1944. godine, nije dovelo i do rušenja celine. Podzemlje je u to vreme imalo namenu protivavionskog skloništa za visoke okupatorske, nemačke službenike, koji su tom prilikom svi izginuli.
Obloga ove prestoničke lepotice izvedena je najvećim delom u vrlo skupom sivozelenkastom italijanskom mermeru, „ćipolinu“, a manjim delom u kamenu serpentinu. Desilo se međutim da „ćipolinske“ ploče dvadesetak godina kasnije počnu da se odvajaju od spoljnih zidova, pa se moglo desti da neke i padne. Stoga se tragalo za njihovom valjanom zamenom venčačkim mermerom, zelenkastim slovenačkim granitom ili čak bojenim malterom. Autor projekta ovog zdanja, arhitekta Prljević, zalagao se tada za zamenu na ugroženim mestima istovrsnim pločama italijanskog mermera, ali je to za mladu socijalističku državu ispalo skupo, pa je cela fasada zdanja zamenjena novom.
No, cela ova priča otpočela je ustvari 14. januara 1938. godine, raspisom konkursa Hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu, tada inače akcionara koji je u svom posedu raspolagao polovinom svih akcija u jugoslovenskoj štampi, što ni u celoj ovoj stvari nije nimalo nevažno, a za izradu idejnog rešenja za ovo novo zdanje. Pre samog raspisa konkursa Građevinski odbor Banke pozvao je arhitekte Miladina Prljevića i Dragomira Popovića da predlože buduće konkursne uslove u vezi sa zgradom kakva se na tom mestu očekuje. U tom okviru dvojica arhitekata izneli su predlog da zgrada na samom uglu u mezaninu bude konveksna, a iznad toga i celom visinom kule konkavna, kako bi se što upečatljivije označio njen položaj na Terazijskoj gredi. Odbor međutim nije hteo ovo da podrži, budući da su njegovi članovi smatrali da će ovakva zakrivljavanja umanjiti poželjnu što veću rentiranu površinu.
Radovi prispeli na konkurs, nešto kasnije, potvrdili su pak da su Prljević i Popović bili u pravu. Kako se to desilo da ova dvojica najpre učestvuju u izradi konkursnih uslova a da kasnije i sam Prljević preda sopstveno rešenje na istom konkursu, pa i to da on bude autor konačnog rešenja, ostaje za nas nejasno, imajući u vidu činjenicu da nigde i nikada, ni u ovoj zemlji ni drugde, nije prihvatljivo da učesnici u izradi uslova konkursa učestvuju kasnije i u konkursu samom.
Prema raspisu konkursa zgrada je trebalo da bude monumentalna već prema obliku, vrednosti i prometnosti mesta na kojem se podiže, da ima prizemlje, mezanin i sedam spratova, osim na samom uglu gde je spratnost prepuštena sopstvenom izboru svakog od učesnika, da služi za rentu, da ne bude hotel, te da ima bar deset dućana i dva dvosobna stana za čuvare. Traženo je i konstruktivno rešenje koje bi pogodovalo lakim promenama namene pojedinih prostornih jedinica, sa izrazitijom vertikalnom podelom po fasadi.
Pravo učešća na konkursu dato je svim diplomiranim arhitektima jugoslovenskim državljanima, koji su diplomirali na domaćim fakultetima ili su posedovali nostrifikovanu diplomu odgovarajućih inostranih škola.
Učesnicima je traženo da osim neophodnih nacrta u razmeri 1:100 i perspektive sa određene stajne tačke na Terazijama daju i tehnički opis sa obračunom predviđene rente. Za osnovu svih obračuna vrednosti buduće zgrade trebalo je predvideti 380 dinara po m3, a za svaki dućan mesečni prihod od prosečno 6000 dinara, za biroe od dve sobe 1000 dinara a za svaku dodatnu sobu još po 300 dinara, te za dvosobne stanove po 1500 dinara a za veće stanove još po 400 dinara po sobi više.
Propisano je i da će konkursna procedura biti moguća samo u slučaju da u zadatom roku raspisivaču prispe najmanje 20 radova.
Posebnim članom u raspisu konkursa, Hipotekarna banka Trgovačkog fonda zadržala je svoje apsolutno i neograničeno pravo nad svim nagrađenim i otkupljenim radovima, jasno davši svima do znanja da ih sve može slobodno i po svom nahođenju upotrebiti bilo u celosti bilo delimično. Banka je takođe zadržala i pravo kome će ustupiti razradu planova, jasno saopštivši i da će ako to ustupi nekome od takmičara, bilo nagrađenih ili ne, o tome sa tom stranom potpisati poseban ugovor, kako je kasnije sa arhitektom Prljevićem i učinila. Takmičari su se svojim odzivom ujedno saglasili sa svim ovim i drugim uslovima iz raspisa konkursa.
Rok za prilaganje konkursnih radova bio je 28. februar iste godine, i to do 18 časova tog dana. Izveštaj konkursne komisije obznanjen je 6. aprila 1938. godine, cele tri godine pre onovremenog nemačkog otpočinjanja uništavanja Beograda i cele srpske i jugoslovenske zemlje. E, upravo odluka saopštena u ovom izveštaju poslužila je lovcima za slavom i time što većim novcem, bili oni ma koliko nadareni ili zaslužni ili ne, za ovo ili ono u vezi sa ovim simbolom Beograda, zemlje Srbije i zemlje Jugoslavije, da se desetlećima kasnije vajkaju da su upravo oni, a ne onaj čiji potpis na svemu sasvim zakonito stoji, autori te lepotice koja i ove 2010. godine i dalje svima nama ovde i svim našim gostima izgleda kao u cvetu svoje prve mladosti.
Naime, po već tada nažalost sasvim uvreženom običaju, ocenjivački sud (arhitekta Petar S. Bajalović sa zamenikom arhitektom Aleksandrom Derokom, arhitekta Dimitrije M. Leko sa zamenikom arhitektom Mihailom Radovanovićem, arhitekta Branislav Kojić sa zamenikom arhitektom Ivanom Zdravkovićem, predsednik Upravnog odbora Hipotekarne banke Trgovačkog fonda Čedomir T. Petrović sa zamenikom Rašom M. Ćukovićem, te član istog Upravnog odbora Živojin M. Janković sa zamenikom Avramom Filipovićem) odlučio je da prvu nagradu u predviđenom iznosu od 25000 dinara ne dodeli nijednom od 84 na konkurs prispela rada, jer nijedan ne ispunjava u celosti zahteve raspisivača. Podloge za konkurs bila su inače podigla 162 kandidata.
Upravo očekujući da će i tom prilikom ocenjivački sud na jednom arhitektonskom konkursu izbeći da dodeli prvu nagradu, kao što se do tada tokom međuratnih godina u Beogradu i drugde u Jugoslaviji to već često dešavalo, znatan broj poznatih arhitekata nije ni poželeo da učestvuje na konkursu za ovako značajno zdanje u inače uspešnom glavnom gradu jedne uspešne države. Obično su stvari tako stajale prevashodno voljom samog raspisivača konkursa, koji je izostavljanjem prve nagrade čak i tamo gde za to nije bilo nikakvog razloga ustvari sam sebi ostavljao odrešene ruke o tome kome će poveriti izradu projekta i samo izvršenje radova. Koliko je ovo uporedivo sa stanjem stvari koje i danas ovde imamo, svi znamo. Bilo kako bilo, i pored sasvim prestižnog i vrlo vrednog sastava ocenjivačkog suda, na ovom konkursu učešća nisu uzeli mnogi čiji bi doprinos bio nesumnjiv.

Konkursni rad Hinka Bauera i Marijana Haberlea

Drugu nagradu u vrednosti od 18000 dinara dobio je rad pod šifrom „Lido“, čiji su autori bili tada već prilično poznati zagrebački arhitekti Hinko Bauer i Marijan Haberle. Ovo inače dobro, originalno i sugestivno rešenje, kako je ocenjeno, omogućavalo je relativno visoku rentu za restoran u mezaninu od 75000 dinara, a za trosoban stan 2300 umesto 1900 dinara. No, krupna primedba odnosila se na nedovoljnu osvetljenost glavnog unutrašnjeg stepeništa u ugaonom delu zgrade, kao i na loše osmišljeno stepenište prema ulici Kneza Mihaila od uličnog ulaza do drugog suterena. Jednako je loše ocenjena i udobnost stanova, narušena činjenicom da se sporednim prostorijama prilazilo kroz hol. Spolja, na samom uglu ovaj rad je predvideo jedanaestospratnu kulu, bočno pridržanu sedmospratnim traktovima sa obe strane. Monumentalnost rešenja bila je očigledna. Zaobljen oblik na uglu nosio je izvesnu ekspresionističku notu zahvaljujući konveksnosti fasade mezanina na tom mestu. Iz takve konveksne fasade u donjem delu naglo se izdizala konkavna fasada same kule, obeležena dužim zakrivljenim i zaobljenim balkonima po sredini, ne celom dužinom. Ovaj ekspresionistički postupak dvojice zagrebačkih autora pre je moguće dovesti u vezu sa izvesnim poprilično krutim i pomalo mračnim rešenjima nemačkog arhitekte Hansa Pelciga, negoli sa onim uznositim i zanosnim za koje je zaslužan velikan nemačke, engleske i izraelske arhitekture Erih Mendelson, kako se ponegde u redovima koje kod nas o tome ispisuju mlađi istoričari umetnosti može pročitati. No, ne ni sa svim Mendelsonovim delima, ne nikako sa na primer Ajnštajnovim tornjem u Potsdamu, kako ti u arhitekturi neiskusni spisatelji navode, nego samo sa onom linijom u njegovom delu koja je otpočela projektom za čuvenu robnu kuću Šoken u Štutgartu.

Konkursni rad Hinka Bauera i Marijana Haberlea

I, da nastavimo, sa Mendelsonom, a u vezi sa ovim konkursom, sa punim pravom u vezu se može dovesti jedino izvanredno rešenje koje je tom prilikom predao beogradski arhitekta Milan Zloković, za koje ne znamo da li je bilo bar među otkupljenima. Radilo se o zdanju omekšanih, zaobljenih i zakrivljenih rubova celom visinom zdanja, pruženog na sedam spratova u bočnim traktovima i na tih sedam dodatnih još čak dvanaest spratova na samom uglu, u osovini Terazija, što je po mišljenu ocenjivačkog suda umanjivalo njegovu monumentalnost. S tim se pisac ovih redova nipošto ne bi mogao složiti, naprotiv, upravo u tom maestralnom omekšavanju zaobljenih i zakrivljenih rubova i leži od ocenjivačkog suda neuočena a ustvari sasvim nemerljiva monumentalnost ovog Zlokovićevog rešenja, koje je u tome sasvim na tragu onom najboljem kod Mendelsona. Ujedno, oba bočna trakta oblikovana su na način koji je danas još uvek, ili bar ponovo, avangardan, i počesto se, mada ne baš ispravno, označava kao minimalizam. I stoga, prava je šteta što Beograd, Srbija i Jugoslavija na ovom mestu onomad nisu dobili upravo ovo Zlokovićevo zdanje, jer ono je, jedino među prispelim rešenjima u koja možemo da imamo uvid, ustvari bezvremeno, kao da je savremenik ne samo našim dedovima i bakama te 1938. godine, no i nama samima danas, u desetoj godini dvadesetprvog stoleća.

Konkursni rad Milana Zlokovića

O trećoj nagradi dodeljenoj pa uskoro oduzetoj zagrebačkim akademskim arhitektima Branku Bonu i Milanu Grakaliću reči će biti nešto kasnije, i to vrlo detaljno.
Za otkupe je bilo predviđeno ukupno 15000 dinara. Odobrena su tako četiri otkupa od po 5000 dinara (za radove pod šiframa 18 – rad Zoje Dumenđić, Zvonimira Vrkljana i Selimira Dumenđića, 3377 – rad Mate Bajlona, 316 – rad Miladina Prljevića i 101a), pet otkupa od po 3000 dinara (šifre: B1, 2001, 5513, „U centru“ i „Alba“) i dva otkupa od po 2500 dinara (šifre: 3333 i 777). Jedan od ovih otkupa, ne znamo koji, pripao je i tada već neko vreme beogradskom, a nekada redom ljubljanskom pa sarajevskom graditelju, Franji Aci Lavrenčiću.
U radu zagrebačkih arhitekata Zoje Dumenđić, Zvonimira Vrkljan i Selimira Dumenđića, kako je ocenjivački sud saopštio, bilo je dato jasno i pregledno rešenje sa dva dobro odmerena unutrašnja okna-svetlarnika, ali koje nije valjano iskoristilo samo zemljište, naročito od prvog sprata pa naviše. Sve prostorije su pak bile dobro odmerene, i to naročito garsonijere, ali je zato prevelik broj sporednih prostorija ostao okrenut uličnom frontu, mada jesu bile logično uvučene.
Rad sarajevskog arhitekte Mate Bajlona imao je veći broj unutrašnjih svetlarnika, ali i suviše skromno odmeren ulaz u zgradu, a omogućavao je i relativno nisku rentu, što mu i pored udobnosti unutrašnjih prostora i sugestivnosti u slučaju eventualnih izmena i prilagođavanja nije išlo u prilog.

Konkursni rad Miladina Prljevića

Konkursni rad Miladina Prljevića

Konkursni rad Miladina Prljevića

Konkursni rad Miladina Prljevića

Konkursni rad Miladina Prljevića

Rad Miladina Prljevića predvideo je sve potrebne prostore, kao i vertikalnu podelu fasade, onako kako je to u uslovima konkursa i traženo. U njemu je očigledno koliko je ovaj arhitekta cenio dostignuća velikana nemačkog ekspresionizma, do vremena kada je Erih Mendelson u tome ne samo ubrzao no i sasvim izmenio red stvari svojim projektom za štutgartsku robnu kuću Šoken, naime Petera Berensa i Hansa Pelciga, ali i sopstvenog često saradnika u projektima, nekima i za Beograd, berlinskog arhitektu Filipa Šefera. Isto je očigledno i na drugim Prljevićevim međuratnim ostvarenjima u Beogradu, na zgradi Siniše Zdravkovića na uglu Pop Lukine ulice i Topličinog venca iz 1940. godine, na primer, koja je svojevrsna umanjena „Albanija“ ustvari.

Konkursni rad Miladina Prljevića

Konkursni rad Miladina Prljevića

Konkursni rad Miladina Prljevića

Konkursni rad Miladina Prljevića

Ocenjivački sud je sagledavši sve prispele radove zaključio da raspisivač po isteku konkursa raspolaže dovoljnim brojem onih koji uglavnom odgovaraju zadatim uslovima, te je odmah zatim pet autora odnosno autorskih timova koji su učestvovali u prvom krugu pozvano već 12. aprila 1938. godine od strane Upravnog i Nadzornog odbora Banke da svoje radove u drugom, užem krugu konkursa dorade do 5. maja 1938. godine, za što su svi potom bili plaćeni jednakim iznosom od po 12000 dinara. Tako kasnija tvrdnja zagrebačkog dvojca Bon-Grakalić da su u ovom krugu upravo oni među pet autora odnosno timova dobili prvu nagradu uopšte ne stoji. Naprotiv, prvoplasirani (ne dakle i prvonagrađeni!) u ovom krugu bio je arhitekta Prljević, od koga je onda traženo da jedino svoje fasade koriguje po uzoru na one u projektu arhitekata Bona i Grakalića. Prljević je na to pristao, smatrajući da ta korekcija (puna perforacija bočnih strana kule, umesto u njegovom projektu do tada prisutne delimične perforacije) ne bi bila u neskladu sa koncepcijom njegovog sopstvenog rešenja, ali uz uslov da ta prerada ima karakter saradnje u konačnom uobličenju izgleda zgrade kao njegovog i samo njegovog autorskog dela, sa čim se raspisivač u potpunosti saglasio. Sama fasada zdanja pretrpela je u nastavku projektovanja i izgradnje još neke izmene, koje nisu ni u kakvoj vezi sa projektom dvojice zagrebačkih akademskih arhitekata. Prljevićevo autorstvo s ovim u vezi redovno su isticali i konstruktor „Albanije“ Đorđe Lazarević i jedan od članova ocenjivačkog suda, arhitekta Branislav Kojić.
A sada detaljnije o trećenagrađenom radu, koji je bez te nagrade vrlo brzo ostao, čim je potvrđena nezakonitost učešća dvojice njegovih autora u ovom konkursu.

Konkursni rad Branka Bona i Milana Grakalića

Konkursni rad Branka Bona i Milana Grakalića

Taj rad zagrebačkih akademskih arhitekata Branka Bona i Milana Grakalića predat je pod šifrom 6747, verovatno sa punom svešću obojice autora da nemaju zakonsko pravo da u ovom konkursu uopšte učestvuju. No, njihov rad, umesto da usled te činjenice bude odmah sasvim odbačen, uzet je bez nužne provere njihovog statusa u razmatranje ocenjivačkog suda i čak u prvom krugu najpre nagrađen trećom nagradom u iznosu od 12000 dinara, što je odmah po saznanju o njihovom nezakonitom učešću u konkursu poništeno. Prema tadašnjoj oceni ocenjivačkog suda, ovaj rad je omogućavao izgradnju prostora sa relativno visokom mogućom zakupninom od 50000 dinara mesečno za vrlo dobro rešen mezanin, a predvideo je i dobro vetrenje sanitarnih prostorija u dućanima na uglu, ali lošije, i to preko ostava, u stanovima na uglu, kao i malu dubinu soba i odvojene sobe za poslugu u potkrovlju, što je umanjilo vrednost tog inače, kako su saopštili, dobrog rešenja sa jasnom i konstruktivnom osnovom.

Konkursni rad Branka Bona i Milana Grakalića

Konkursni rad Branka Bona i Milana Grakalića

Konkursni rad Branka Bona i Milana Grakalića

No, samim raspisom konkursa ova dvojica nisu dakle uopšte imali pravo da učestvuju u njemu, jer nisu ispunjavali dati uslov da moraju da imaju diplomu odgovarajućeg domaćeg ili inostranog fakulteta. A oni su pak studije arhitekture dovršili na zagrebačkoj Umetničkoj akademiji, kojoj je nadležni jugoslovenski Ministarski savet rang fakulteta priznao tek avgusta naredne, 1939. godine, dakle godinu i četiri meseca pošto je izveštaj ocenjivačkog suda na ovom konkursu obznanjen. Ista činjenica o pravu učešća na konkursu nije isti ovaj zagrebački tandem sprečila da svoj doprinos kao pomoćnici daju i u izradi drugonagrađenog rada u prvom konkursu, onog čiji su autori arhitekti Bauer i Haberle. Rad Bona i Grakalića, za koji Bauer i Haberle inače po svemu sudeći uopšte nisu znali, mnogo nalikuje radu ove druge dvojice, naročito u osnovama, što se i u ovde priloženim ilustracijama jasno može uočiti. Osnove koje je ponudio drugonagrađeni rad mogle su tako po objavljivanju ishoda konkursa poslužiti njegovim autorima da javnosti iznesu njihovu zloupotrebu od strane Bona i Grakalića, njihovih pomoćnika u izradi drugonagrađenog rada, a kako vidimo ujedno ustvari i prepisivača njihovog koncepta i rešenja.

Konkursni rad Branka Bona i Milana Grakalića

Konkursni rad Branka Bona i Milana Grakalića

Konkursni rad Branka Bona i Milana Grakalića

Tako su to formalno, ali i suštinsko pravo da učestvuju na konkursima ove vrste Bon i Grakalić stekli dakle tek znatno posle okončanja konkursa o kojem je ovde reč.
No, nastavak „zamešateljstva“ u ovoj stvari i dalje je omogućio ponovo isti vinovnik, raspisivač konkursa sam. Hipotekarna banka Trgovačkog fonda uputila je naime 23. marta 1938. godine zahtev zagrebačkom dvojcu da oni podnesu hitan izveštaj o tome na kojem od domaćih fakulteta su diplomirali ili možda poseduju nostrifikovanu diplomu odgovarajuće škole iz inostranstva. Jasno je kakav odgovor je iz tog grada jedino mogao da prispe u Beograd. I onda, mada su dobro znali da zagrebački tandem nema pravo da učestvuje, jer njihove diplome nisu bile priznate na nadležnom mestu, iz Hipotekarne banke Trgovačkog fonda pozvali su, kako je o tome izjavljivao sam Bon, već 30. marta 1938. godine upravo Bona i Grakalića da im što pre iz Zagreba pošalju u Beograd korigovan svoj sopstveni projekat, jer se po svoj prilici nekome u redovima samog raspisivača, ili i ocenjivačkog suda, njihov rad, mada dakle nezakonito priložen, dopao. I tako, 19. aprila 1938. godine ujutro raspisivač je od ove dvojice primio njihov korigovan rad. Prljević pak, o istoj navodnoj prepisci Banke i Bona navodi u svome pismu zagrebačkim enciklopedistima pisanom 1962. godine, o čemu će još biti reči, da je predmet pomenutog Bančinog pisma zagrebačkom dvojcu bio samo poziv da oni daju svoj pristanak na saradnju sa njim samim na dopuni njegovog rešenja, a u njegovom beogradskom birou.

Prerađen konkursni rad Miladina Prljevića pre početka njegove saradnje sa Brankom Bonom i Milanom Grakalićem

Potom je, imajući sve činjenice o pravu odnosno nepravu učešća svakog od pomenutih na konkursu a potom i time i u izradi konačnog projekta (a ne „nedovoljnu visinu honorara“ ponuđenu zagrebačkom dvojcu, kako poneki nedovoljno temeljiti pisci na ovu temu ne mnogo davno napisaše, možda naivno se povodeći za „istinom“ izvesne strane), Hipotekarna banka Trgovačkog fonda 8. jula 1938. godine opunomoćila arhitektu Prljevića da je jedino on može zastupati pred građevinskim vlastima i podnositi planove, projekte, predračune i preuzimati ostale tehničke radnje u vezi sa zidanjem „Albanije“ i da može po svim tim poslovima da za Banku prima odluke i odobrenja. Banka je tako jasno odredila da se u nastavku, a za predviđeni paušalan iznos od 300000 dinara, bez obzira na ukupnu vrednost zgrade, o izradi projekta pobrine ovlašćeni diplomirani inženjer arhitekture Miladin Prljević, kome će dvojica akademskih arhitekata iz Zagreba kao njegovi saradnici pomoći u izradi konačnih nacrta, imajući u vidu i njegov i njihov, ali i sve ostale radove učesnika na konkursu. Nacrti sa potpisom arhitekte Prljevića dovršeni su tako u njegovoj saradnji sa dvojicom tada još uvek neovlašćenih zagrebačkih arhitekata, koji su dakle takvo ovlašćenje stekli tek malo više od godine pošto je otpočela izgradnja ove zgrade, i malo više od dva meseca pre nego je ista izgradnja završena. Za svoje četvoro- ili petodnevno učešće u izradi konačnih idejnih nacrta u Prljevićevom birou, smeštenom u prostorijama same Hipotekarne banke, a pored 12000 dinara koje su takođe od Banke dobili za otkup njihovog autorskog prava, akademski arhitekti Bon i Grakalić dobili su još celih 40000 dinara, što je u Kraljevini Jugoslaviji u to vreme bio sasvim znatan iznos. Izvođački nacrti izrađivani su potom u Prljevićevom birou, bez ma kakvog učešća zagrebačkog dvojca. Tu je od velike pomoći arhitekti Prljeviću bio arhitekta Nikola Mesaroš. Brzina izgradnje zahtevala je stalno prisustvo projektanta i intervencije u projektnim rešenjima. Sve je to u ugovorom predviđenom roku od druge polovine maja, kada je to primio u zadatak, pa do 1. septembra 1938. godine obavio arhitekta Prljević, uz pomoć saradnika iz svog biroa. U to vreme, u redovnom izveštaju o poslovanju Trgovačkog fonda na strani 25 objavljena je fotografija makete zgrade, a sama maketa stajala je dugo na javnom uvidu u prostorijama Hipotekarne banke, oboje sa naznakom o autoru arhitekti Prljeviću i saradnicima akademskim arhitektima Bonu i Grakaliću, što ovde takođe ilustrujemo. No, tada se ova dvojica nisu bunili, kao što se nisu bunili ni cele sledeće dve godine.
Izgradnja „Albanije“, sa licem građevine dugim ukupno 72,62 m, površinom pod njom 616,04 m2 i sa unutrašnjim dvorištem koje je zauzelo 193,66 m2, otpočela je 16. jula 1938. godine, a osveštanje temelja obavljeno je 13. novembra te godine. Graditelj je bilo preduzeće arhitekte Milana Sekulića, a dovršena je već 20. oktobra 1939. godine, vrlo brzo i sasvim suprotno očekivanjima u vezi sa prilikama koje su vodile ka Drugom svetskom ratu. Kraljevina Jugoslavija bila je, to ovde treba reći, skupa sa svojom valutom, dinarom, poštovanja vrlo vredan činilac u Evropi i svetu svoga vremena. Ni njena finansijska snaga nije bila mala, što i ovaj primer odlično potvrđuje.
U podrumima zdanja bile su smeštene prostorije za ogrev i centralno grejanje, u prizemlju dućani sa pripadajućim magacinima ispod njih, u mezaninu i na prvom, drugom i trećem spratu biroi, na četvrtom, petom, šestom i sedmom spratu i u kuli u dodatna njena četiri sprata stanovi i garsonijere, u potkrovlju stanovi za čuvare i ložača, sporedne prostorije i odeljenja za perionice, sušionice i odaje sa tuševima za poslugu. Zdanje je tako obuhvatalo: 10 dućana sa magacinima, 12 stanova, 12 biroa, 18 garsonijera, 3 stana za čuvare i ložača, 7 sporednih soba, 2 perionice, 2 sušinice, 2 peglarnice i 3 odaje sa tuševima za poslugu.

Konačno rešenje autora Miladina Prljevića sa saradnicima Brankom Bonom i Milanom Grakalićem

Konačno rešenje autora Miladina Prljevića sa saradnicima Brankom Bonom i Milanom Grakalićem

Onda je u beogradskoj „Pravdi“ 28. januara 1940. godine objavljen prilog jednog od zamenika u ocenjivačkom sudu, arhitekte Ivana Zdravkovića, u kojem on u vezi sa ovim zdanjem zahvaljuje arhitekti Miladinu Prljeviću i konstruktoru Đorđu Lazareviću, kao pionirima savremene beogradske i srpske i jugoslovenske arhitekture. Taj tekst bio je pun pohvala izrečenih Prljeviću i Lazareviću za njihovo delo, „Albaniju“, i upravo on je, po svemu sudeći, posle dužeg vremena od njihovog povratka iz Prljevićevog biroa u Beogradu izazvao zavist a onda i dugogodišnju ojađenost i čak sasvim neosnovan gnev dvojice zagrebačkih inače jako nadarenih arhitekata.
Potom je u zagrebačkim „Novostima“ 31. januara 1940. godine objavljen tekst u kojem su akademski arhitekti Bon i Grakalić prvi put javno protestovali što se autorom „Albanije“ svuda smatra diplomirani inženjer arhitekture Miladin Prljević. Pretili su na tom mestu i da će ovo „pitanje“ predati u ruke svom pravnom zastupniku, ali to nikada, ni tada ni godinama i desetlećima posle, nisu učinili, ne zato što to nisu hteli, nego zato što su odlično sve vreme znali da nemaju i da ne mogu da imaju osnov da to stvarno i učine.

Konačno rešenje autora Miladina Prljevića sa saradnicima Brankom Bonom i Milanom Grakalićem

Do tada iz nekog razloga izgleda sasvim tihi posmatrači zbivanja u vezi sa izgradnjom „Albanije“ u Beogradu, iz Zagreba su se na onaj tekst „Pravdi“ svojom izjavom objavljenom 8. februara 1940. godine javili akademski arhitekti Bon i Grakalić, isti oni koji su neovlašćeno učestvovali u konkursu, i to i u sopstvenom i u radu druge dvojice ali ovlašćenih autora, i isti oni čiji je tako predat sopstveni rad dobrom voljom raspisivača nezakonito ostavljen u utakmici i čak otkupljen povelikim iznosom i kao takav delom, svojom fasadom prevashodno, ugrađen u konačno rešenje nastalo od konkursnog rada arhitekte Prljevića, koje ovde u celosti po prvi put predstavljamo našoj naučnoj, stručnoj i inoj javnosti (za razliku od nekih ranijih a nedovoljno ozbiljnih prikazivača u ovoj stvari, koji su to takođe mogli da učine, ali nisu smatrali za vredno), skupa sa delovima rešenja nekih od ostalih učesnika kojima do danas raspolažemo. Arhitekta Zdravković u odgovoru dvojici u vreme konkursa neovlašćenih arhitekata, koji u svojoj izjavi osporavaju autorstvo ne samo arhitekti Prljeviću no i konstruktoru „Albanije“ inženjeru Lazareviću, tačno je naveo da je njihovo autorsko pravo, kao i u slučaju svih drugih radova uspelih na konkursu, kao što oni to i sami odlično znaju, otkupljeno, te da je shodno toj činjenici projektant zdanja onaj čiji se potpis na svim nacrtima jedino i nalazi, a to je samo arhitekta Prljević. Neprimerenog rečnika, ali i sadržine u pismu dvojice zagrebačkih arhitekata bili su jako svesni u tom beogradskom glasilu, tako da njihov drugi dopis na tu temu nisu posle mogli da objave. Ali su ga zato po svemu sudeći prosledili arhitekti Prljevića i zamolili ga da se po tom osnovu na njihovim stranicama i on oglasi, i on je to na sasvim jasan način učinio. Taj njegov prilog objavljen je već 20. februara 1940. godine.
Kada je već odavno bio završen Drugi svetski rat, arhitekta Prljević je 15. novembra 1958. godine u „Politici“ pisao o prepravkama na fasadi „Albanije“, kao sopstvenog dela. Na to se arhitekta Bon požalio Društvu arhitekata Srbije, netačno navodeći samo sebe i Grakalića kao autore iste. Iz Društva mu nikada nije odgovoreno, vidimo ustvari s pravom.
Iste te godine, verujući izgleda da je je rušenjem zgrade Hipotekarne banke prilikom bombardovanja Beograda uništena i sva dokumentacija po kojoj je „Albanija“ sagrađena, a smatrajući i da je tokom tih dvadesetak godina od raspisa konkursa, izrade projekta i izgradnje same zgrade većina učesnika u tome napustila ovaj svet, zagrebački dvojac predao je i svoju predstavku Jugoslovenskoj autorskoj agenciji, u kojoj je zahtevao da se autorstvo nad „Albanijom“ pripiše njima dvojici. Nisu na svoju nesreću ni pomislili da autor projekta, arhitekta Prljević, i dalje u svojoj dokumentaciji čuva sva dokumenta po kojima je ovo zdanje izvedeno, izuzev konkursnih radova koji jesu uništeni bombardovanjem zgrade Banke. I dabome, na poziv Agencije poslat 17. novembra 1958. godine da se tim povodom i on oglasi, arhitekta Prljević podneo je jasne dokaze o svom potpunom i nepodeljenom autorstvu nad istom. Predstavka njegovih onovremenih saradnika na projektu „Albanije“ u celosti je tako odbačena.
Petnaest godina kasnije, 1973, arhitekta Prljević je preminuo.
Sve do 1988. godine, celih trideset godina dakle posle 1958, nije se više govorilo o autorstvu nad „Albanijom“, dok to, još jedan put, nije započeo arhitekta Bon, koji je još od 1947. godine živeo u glavnom srpskom i jugoslovenskom gradu Beogradu, vrlo zadovoljan brojem i vrednošću arhitektonskih pregnuća kojima je sva ta do tada više od četiri desetleća mogao da se posveti, dobrim delom i zahvaljujući tačnim ali i onim netačnim izveštajima o njegovom doprinosu u vezi sa „Albanijom“. Mnogi su naime površno prihvatali da je on skupa sa Grakalićem autor tog vrednog zdanja, ne istražujući činjenice koje su to jasno opovrgavale a koje su nama sada evo pri ruci, pa je tako i zagrebačko izdanje „Enciklopedije likovnih umetnosti“ 1955. godine upravo njih dva a ne pre njih Prljevića, kako bi jedino trebalo, navodilo kao autore. Pisac te odrednice bio je izvesni očigledno ne dovoljno upućeni docent zagrebačkog Sveučilišta, saradnik „Enciklopedije“.
Nema tu nikakav značaj izjava samog Bona, data onako post festum, da njega u vezi sa tom dezinformacijom u toj „Enciklopediji“ niko nije ništa pitao. To jer isti se u svom pismu pisanom 20. decembra 1984. godine arhitekti Bogdanu Bogdanoviću, tada beogradskom gradonačelniku, a nedavno u Beču preminulom velikanu srpske i jugoslovenske spomeničke arhitekture, nipošto ne i političke misli, i to povodom objavljivanja monografije „Beograd“ u čast 40. godišnjice oslobođenja grada, žalio na objavljivanje kratkog prikaza o „Albaniji“ u tom izdanju, u kojem je navedeno da je ona izgrađena po projektima Miladina Prljevića. U svom zalaganju, Branko Bon se tu nimalo naivno dakle pozivao upravo na ono što je prethodno objavljeno u zagrebačkoj „Enciklopediji“, dodajući da to po njegovim saznanjima još niko nigde nije osporio, a u čemu kako je govorio, nije imao udela. A mi dobro znamo da je još 22 godine pre ovog njegovog „jada“ u najmanju ruku arhitekta Prljević lično, u vezi s istom dezinformacijom, sasvim pomno i potanko pisao enciklopedistima iz Beograda u Zagreb, tražeći ispravku. U tom svom pismu zagrebačkim enciklopedistima na čelu sa glavnim redaktorom arhitektom Nevenom Šegvićem, pisanom 5. novembra 1962. godine, arhitekta Prljević je objasnio kakvo je pravo stanje stvari, ko je, rekli bismo, kosio, i u kojoj meri, a ko vodu nosio, podjednako. Autor „Albanije“, arhitekta Prljević, naglasio je već na početku tog svog pisma enciklopedistima, podastirući im i ceo niz dokumenata, pisanih i crtanih o tome, da stranice njihove „Enciklopedije“ ne treba da služe za nanošenje reklamnih neistina za ma čiji i na ma čiji račun.
Nije moguće poverovati da arhitekta Bon za taj suštastven Prljevićev zahtev za ispravkom u „Enciklopediji“ nije saznao sve od 1962. pa do 1984. dodine, vajkajući se i dalje, jedanaest godina pošto je arhitekta Prljević preminuo.
U istom pismu arhitekta Prljević je enciklopedistima opisao i zloupotrebu njegove sopstvene skice izrađene 1949. godine na zahtev Ministarstva nauke i kulture FNRJ, a za novu Koncertnu dvoranu uz Bulevar Revolucije u Beogradu, u bloku između Kumanovske i ulice Ivana Milutinovića. Tada je, naime, arhitekta Bon na neovlašćen način došao do Prljevićeve skice i potom je iskoristio da izradi rešenje koje mu je na kasnijem konkursu donelo prvu nagradu. Sudbina i okolnosti onemogućili su potom izgradnju te dvorane po „njegovom“ rešenju. Drugu nagradu na tom istom konkursu dobio je arhitekta Mate Bajlon.
A onda je devedesetih godina nasrtaj novog nemačkog, britanskog, francuskog i nadasve američkog svetskog poretka na Srbe sve i svuda i Jugoslaviju osujetio posle tolikih godina u najmanju ruku neobičnu nameru, koga drugog do arhitekte Branka Bona, da na zahtev Jugoslovenske izvozne i kreditne banke, koja je u to vreme koristila veliki deo ovog zdanja, a kao njegov „autor“, izdejstvuje dogradnju još četiri sprata na ugaonoj kuli „Albanije“, o čemu je 27. maja 1988. godine u časopisu „Intervju“ objavljena i njegova skica. Podsetimo se na ovom mestu da se beogradski velikan arhitekta Milan Zloković tome još bolje dosetio već u samom svom konkursnom radu 1938. godine, predlažući glavno telo od sedam a kulu od sedam plus dvanaest, ukupno dakle devetnaest čak spratova, usmerenu ka Terazijama.
Neobjavljen rukopis autobiografije Branka Bona dovršen je 12. novembra 1983. godine. U njemu on sam ispravno navodi da se afirmisao 1938. godine na konkursu za zgradu „Albaniju“ u Beogradu sa arhitektom Grakalićem, višesmisleno ali i oprezno dodajući da je ista izvedena „po konkursnom projektu“, ne dajući jasno do znanja čijem to projektu ustvari, očigledno i tada sasvim svestan svega u toj ustvari nimalo komplikovanoj povesti.
Arhitekta Branko Bon preminuo je u Beogradu 2001. godine, u svojoj 89. godini.

Reč „forma“ u starom grčkom jeziku označavala je ustvari „ideju“, suštinu stvari o kojoj se radi. Ne treba to nikada niko da gubi iz vida.

U sopstvenoj knjizi navedenoj u „Literaturi“, pisac ovih redova naveo je i iz ranijih izvora preuzete pogrešne podatke da su po jednu treću nagradu na ovom konkursu dobili i sarajevski arhitekta Mate Bajlon i zagrebačka trojka Zoja Dumenđić, Zvonimir Vrkljan i Selimir Dumenđić. Iz izveštaja konkursne komisije za ovaj konkurs sada je jasno da je to oboje netačno, da su i sarajevski autor i zagrebačka trojka dobili ustvari otkupe, a da su jedinu treću nagradu na istom konkursu dobili Branko Bon i Milan Grakalić, što je odmah po saznanju o njihovoj zakonskoj neovlašćenosti da učestvuju u konkursu povučeno, kako je o tome ovde već bilo reči. Otkup rada istog zagrebačkog dvojca desio se tek po drugom krugu istog konkursa. Takođe je neispravno navedeno da je izvođenje zgrade provedeno po projektu Bona i Grakalića, uz Prljevićevu preradu, što pisac ovih redova na ovom mestu takođe ispravlja, u skladu se gore opisanim stvarnim stanjem tih stvari.

Dokumentacija o „Albaniji“ čuva se u Istorijskom arhivu Beograda (IAB-f-25-30-1938)
Literatura:
Ceranić, M. (2005), Istorija i arhitektura Palate „Albanija“ u Beogradu. Nasleđe (Beograd), 6, str. 147-162.
Manević, Z. (2007), Leksikon srpskih neimara. Autorsko izdanje (Beograd).
Martinović, U. (1986). Đorđe Lazarević – doajen našeg neimarstva. Izgradnja (Beograd), X, 7-8.
Milošević, P. (1997), Arhitektura u Kraljevini Jugoslaviji (Sarajevo, 1918-1941). Prosvjeta (Srbinje).
Mitrović, M. (2001). Sećanje: arhitekta Branko Bon. Gordo i na ponos Beograda. Politika (Beograd), 20. avgust.
M. K. (1938). Zagrebački arhitekti protestuju – po čijem je projektu sagrađena najviša zgrada u Jugoslaviji, Palata „Nove Albanije“ u Beogradu. Novosti (Zagreb), 31. januar.
Prljević, M. (1940), Po čijim je planovima izgrađena Palata „Albanija“. Pravda (Beograd), 20. februar.
Prljević-Tošić, V. (2001). Bon ili Prljević. Politika (Beograd), 17. septembar.
Ružić, M. (1988). Priča koja traje pola veka. Palata „Albanija“ između Beograda i Zagreba. Intervju (Beograd), 27. maj.
Zdravković, I. (1940), značajniji arhitektonski objekti podignuti u Beogradu u prošloj građevinskoj sezoni. Dve palate Hipotekarne banke Trgovačkog fonda. Pravda (Beograd), 28. januar.

 

[sendi]

Alhambra, Španija


Alhambra ili Crveni zamak je drevna palata i kompleks tvrđava u Granadi, u autonomnom regionu Andaluzija u južnoj Španiji. Kompleks se prostire na 13 hektara i čuven je po sjajnim freskama i detaljima kojima je ukrašen enterijer. To je jedan od najboljih primjera mavarske arhitekture u svetu i jedna od najposjećenijih turističkih destinacija. Istorija Alhambre povezana je sa geografijom Granade. Projektovana kao vojni reon, Alhambra je postala rezidencija kraljevstva i sudstva u Granadi sredinom 13.veka posle uspostavljanja kraljevske vladavine Nasrida Mavarskog i izgradnje prve palate izumitelja i kralja poznatog kao Alhamar. Većina građevina zamka je četvorougaona, a sve sobe gledaju na centralnu dvoranu. Eksterijer je svuda bez šara i tako čini kontrast u odnosu na kitnjasti enterijer ispunjen neverovatnim detaljima, mermernim stubovima, ukrašenim plafonima i raznim drugim ornamentima. Najčešće korišćene boje su plava, crvena i zlatno žuta.

 

[sendi]

Svetiliste istine,Tajland


Svetiliste istine je napravljeno od drveta,podseca na hram.Unutra i spolja se nalaze drvene skulpture bazirane na tradicionalnim Budistickim i Hindu motivima.Zdanje je skoro 105 metara visoko i zauzima vbise od dve uzvisice.Sa izgradnjom je poceto 1981.-e a zavrsetak se ocekuje 2025.-e godine.

​

​

​

​

​

​

 

[Jimyx]

"Zelena" kalifornijska akademija nauka
evo nekih slika

Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------















Vise informacija na The New Green California Academy of Sciences Unveiled! | Inhabitat - Green Design Will Save the World

 

[Andjela 7]

Podzemne železnice u Šangaju

Ovo je jedna od najlepših svetskih podzemnih železnica,ovaj tunel je prepun optičkih iluzija…

 

[sendi]

Egipatska arhitektura


Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Istorija starog Egipta se proteže od 31. veka p. n. e. do 30. godine p. n. e. kada je definitvno prestala da bude samostalni državni entitet. Autohtona egipatska kultura održala se mnogo duže i nestala je tek posle arapskih osvajanja u 7. veku n.e. Osnovna odlika egipatske arhitekture je polihromija, pojedini delovi građevina su bojeni.
Za izradu građevina stari Egipćani koristili su trsku, drvo i nilsko blato. Krov je ravan ili zasvođen. Ponekad su umesto trske korišćene i asure koje su stavljane između drvenih nosača i dodatno ojačavane snopovima trske. Nilsko blato je mešano sa vodom i uz dodavanje peska, slame, raznih biljnih otpadaka, pravljen jećerpič, koji je u kalupima sušen do nedelju dana. Ćerpič je bio veoma čvrst, posebno onaj sa dodatkom slame. Da bi se postizala stabilnost na spoljašnje zidove su dodavane niše i pilastri.
Elementi ugrađeni u arhitekturu građevina su:

* korniš
* torus
* hekeru friz

Torusi čine uglove konstrukcija, a korniš predstavljaju slobodni krajevi konstrukcije.
Od kamena se koristi krečnjak, a od novog carstva i peščar i granit, posebno za pragove, nadvratnici, za blokiranje prolaza u piramidama, za oplatu zidova, dovratnike, nekada lažna vrata, sarkofage.
Kamena se u arhitekturu uvodi od 1. dinastije, a prva građevina u celosti izgrađena od kamena je Džoserova piramida, gde su od ćerpiča i drugih trošnih materijala, niše i pilastri.
Hram u Karnaku
Veliki kameni blokovi se koriste od 4 dinastije i faraona Snofrua. Izbor alata i tehnike obrade zavisio je od vrsta kamena koji je korišćen. Za meki kamen (krečnjak, peščar) koriste se bakarne testere uz dodatak abrazivnog kvarcnog peska ili dleta ili maljevi od drveta ili tvrdog kamena, a za tvrdi (granit, kvarcit, diorit) - maljevi, dleta i glačanje drvenim alatkama.

(Wiki)

 

[Andjela 7]

Futuristički centar umetnosti Taipei

​

Predstavljamo vam futuristički koncept Taipei centar izvođačkih umetnosti od strane američkog programa B+U. Za razvoj ovog rešenja koristili su jedinstven proces koristeći stvarne zvuke kao iz snova. Oblik zgrade je dizajniran pomoću zvuka talasa koji su bili analizirani i transformišu se u trodimenzionalne vektore. Veliki teatar se nalazi na severu, dok se pozorišta nalaze na južnoj strani. Ovaj projekat ima za cilj da postane važan orijentir u regionu koji izražava bogatstvo i raznovrsnost izvođačkih umetnosti.

 

[Andjela 7]

Moderna arhitektura u Emiratima

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​